Mihajlo Pantić / O knjigama koje su mi promenile svet

[crvendac_011]

Pisci se poveravaju „Zabavniku” – Mihajlo Pantić / O knjigama koje su mi promenile svet
​

ČITANjE, BESKRAJNA PRIČA



UDICE S NOVOG BEOGRADA

Mihajlo Pantić (1957, Beograd) prozni je pisac, kritičar, profesor na Filološkom fakultetu, urednik u izdavačkim kućama i časopisima. U književnosti se pojavio osamdesetih godina prošlog veka i do danas objavio više od trideset knjiga studija, eseja, književnih kritika i antologija. Objavio je osam knjiga priča od kojih su neke – poput „Vondera u Berlinu”, „Novobeogradskih priča”, „Sedmog dana košave” i zbirke „Ako je to ljubav” – postale bestseleri. Dobitnik je mnoštva nagrada, ali je posebno ponosan na svoje ribolovačke poduhvate o čemu je, pored ostalog, objavio i antologiju „Čitanje vode, srpske priče o ribolovu”.

Mladalačka čitanja, za razliku od današnjih, po pravilu su višestruka. Ako nisi pročitao najmanje dva puta, kao i da nisi čitao

N e mogu, zaista, ni pored najbolje volje, da se setim prve knjige koju sam u životu pročitao. Verovatno je to bilo još pre polaska u osnovnu školu, a dali su me u prvi razred sa šest godina, jer nije imao ko da me čuva, majka i otac bili su prezaposleni, a i razvodili su se. Ne znam ni kada sam naučio da čitam, bilo je to sigurno pre polaska u školu, jer su se roditelji pred rođacima i prijateljima hvalili kako umem da čitam, a eto, ni u školu nisam krenuo, što je onda protumačeno kao znak da bih pre vremena mogao da postanem đak, kako se i zbilo. Verovatno da je prva knjiga koju sam pročitao mogla da bude nekakva slikovnica, ili mala dečija enciklopedija koje su tada, početkom šezdesetih godina prošlog veka, počele češće da izlaze iz štampe. Knjiga, i to moram da kažem, nije bilo na svakom koraku, kao danas. Knjige su tada još bile srazmerna retkost, ali smo sa polaskom u školu najpre dobili lektiru, a zatim smo, nešto kasnije, svi postali članovi školske biblioteke (uvek se, pri pomenu tih reči, setim Zorana Radmilovića i Radovana III).


Jedno ilustratorsko viđenje Tarzana

Posebno je, u ono vreme, bila popularna edicija „Lastavica” koja je izlazila u Sarajevu i gotovo sam siguran da sam u prva tri razreda, zajedno sa još dva ili tri druga, vršnjaka sa kojima sam igrao fudbal i pričao o tome šta čitam (TV je imao samo jedan kanal, a utorkom nije emitovan program), pročitao sve knjige iz te edicije, na čuđenje naše učiteljice koja je smatrala da smo još premladi za njih, sasvim dobro pamtim kako je rekla da te knjige još nisu za naš uzrast. Ali nam ih je ipak pozajmljivala, vadeći ih iz zastakljene vitrine u našoj učionici i brinući se o tome da ih, što manje pohabane, uredno vraćamo. (Ima Ivo Andrić divnu priču o dečaku koji strepi jer treba da školskom bibliotekaru vrati knjigu koju je nehotično oštetio. Dečak cepti od treme i straha, da na kraju od te zamišljene pretnje ne bude ništa, bibliotekar rutinski uzima knjigu i odlaže je na gomilu.) Nekako iz toga doba vučem naviku da pazim na knjigu koju čitam, da je što manje habam i savijam, a od tada negujem i posebnu vrstu posesivnosti: ne volim da pozajmljujem svoje knjige. Radije kupim i poklonim prijateljima traženi naslov nego što pozajmim svoj. Izuzev kad se baš mora...

Kako god, ta rano stečena navika čitaoca – bolje bi, mada nezgrapnije bilo reći – „gutača” knjiga ostala mi je za ceo život, i kada se sad osvrnem iza sebe, vidim da celog života nisam ni radio ništa drugo nego čitao knjige, toliko i tako da je to kasnije postala moja profesija. Ko ne čita, propušta nekoliko vrlo važnih stvari. Prvo, svoj život čini siromašnijim, jer je čitanje paralelni život, i jedan život više. Ako mačka ima devet života, pasionirani čitalac ima ih barem dva. Drugo, onaj ko ne čita uskraćuje sebi mogućnost dubljeg uvida u život, drukčije rečeno, ne razume život onoliko koliko nam je dato da ga razumemo. Treće, ne polazi mu za rukom da bude neko drugi i da bude negde drugde. I tako dalje, i tako dalje. Čitanje ne samo da obogaćuje nego stalno menja i dopunjuje naše biće, naš identitet. Kada pročitamo neku dobru knjigu, koja nas je uzela pod svoje, ne možemo reći da smo ostali isti oni koji smo i kakvi smo bili pre nego što smo to čitanje započeli. Čitanje je, po svemu, kažem to posle gotovo punih pedeset godina čitalačkog staža, jedna od najintenzivnijih i najsmislotvornijih radnji koje čovek u životu sebi može da priušti.
Celokupna kultura, uostalom, počiva na kategoriji pismenosti, na čitanju i na knjizi, svejedno u kom obliku i na koji način se to u istoriji činilo, sa papirusa ili, sada, sa kompjuterskog ekrana, manje je važno, i gotovo da nema značaja. Važno je čitati, a kako i šta, to je sasvim drugo pitanje.

Nego, da se vratim sopstvenoj priči o čitanju. Kao dečak čitao sam manje-više sve ono što su čitali moji vršnjaci, najviše avanturističku literaturu, Karla Maja, Salgarija, Edgara Rajsa Barouza, autora čuvene serije knjiga o Tarzanu koji je, zajedno sa Majevim Vinetuom, bio glavni junak našeg detinjstva, uključujući, naravno, i filmove koji su ekranizovali te knjige. Neka druga, takođe čuvena književna dela namenjena mlađem uzrastu, bez kojih je, obrni-okreni, nezamislivo svako detinjstvo, poput, recimo, Pipi duge čarape Astrid Lindgren, Egziperijevog Malog princa ili Alise u zemlji čuda Luisa Kerola manje su mi se dopadale, vrag će ga znati zašto, može biti stoga što dečačka mašta više voli dinamičnije priče, bržu radnju, iznenađujuće obrte, porast uzbuđenja koje se u jednom trenutku mora, poželjno je, ali ne i obavezno, srećno razrešiti. Suze ili smeh deo su svakog istinskog, doživljenog dečijeg čitanja. Moj mlađi sin, kad god bi kao dečak pročitao neku tužnu priču koju sam mu dao, obavezno bi mi prigovorio: – Opet si mi dao knjigu u kojoj je neko umro! Nisam baš imao uspeha u pokušaju da mu objasnim da književnost obuhvata ljudski život u celini, i njegovu vedru i njegovu sumornu stranu, kroz to iskustvo svako mora sam da prođe i da sam to uvidi. Galeba Džonatana Livingstona Ričarda Baha otkrio sam kasnije, i voleo sam, i danas volim tu knjigu.
Potom su na red došli nešto zahtevniji, ali i dalje vrlo zavodljivi pisci, poput Džeka Londona, Harijet Bičer Stou i čuvene Čiča Tomine kolibe, Čarlsa Dikensa i Olivera Tvista, Marka Tvena i neponovljivog Toma Sojera, Eriha Kestnera i Letećeg razreda, Ferenca Molnara i Dečaka Pavlove ulice, Henrika Sjenkijeviča i Kroz pustinju i prašumu... ko bi sada mogao nabrojati sve što mi je prolazilo kroz ruke, sve što sam gutao i sa čime sam zaspivao. I, razume se, ponovo mu se vraćao, mladalačka čitanja su, za razliku od današnjih, po pravilu višestruka. Ako nisi pročitao najmanje dva puta, kao i da nisi čitao!



Od domaćih pisaca Branko Ćopić bio je neprikosnoven u svakom pogledu. Njegovu Pionirsku trilogiju, naročito Magareće godine, znali smo gotovo napamet, i jedna od mojih prvih snažnih fascinacija u vezi sa književnošću bio je Ćopićev dolazak u našu školu na Novom Beogradu, krajem šezdesetih godina minulog stoleća. Doslovno cela škola, uključujući sve učenike, nastavnike, tetkice, administrativne radnike i, naravno, direktora, bila je bukvalno odlepila od oduševljenja. Ej, dolazi nam Branko Ćopić, za koga smo svi odreda mislili da je neko polubožansko, jedva zamislivo biće, toliko smo ga voleli. A pojavio se pred nama tih, pomalo stidljiv, ne previše razgovoran ali duhovit, sve u svemu – običan čovek, niskog rasta i setnog pogleda. Desetak godina kasnije imao sam priliku da ga upoznam na snimanju jedne TV emisije u kojoj je Ćopić razgovarao sa decom i nama, nadobudnim studentima književnosti. Bio je još tiši i još setniji; nekoliko godina potom izvršio je samoubistvo, on, jedan od najduhovitijih pisaca koje je srpska književnost ikada imala. U to doba voleo sam i Modre prozore Danka Oblaka, Salaš u malom ritu i Ne okreći se, sine Arsena Diklića, Vlak u snijegu Mate Lovraka, Tajno društvo PGC Antona Ingoliča, Jana Bibijana na Mesecu Elina Pelina, sve te knjige pročitao sam mnogo puta.

Onda su došle godine odrastanja. Moja majka imala je srazmerno veliku biblioteku, sa dosta memoara, romana i sabranih dela, a svake godine uredno je kupovala roman koji je dobio Ninovu nagradu, i ja sam kao četrnaestogodišnjak ili petnaestogodišnjak, negde na prelazu iz osnovne škole u gimnaziju počeo da čitam knjige koje baš nisam najbolje razumeo ili ih uopšte nisam razumeo (na primer Aleksandra Vuča ili Radomira Konstantinovića), a bogami i knjige Klauzevica, Vegecija, Mao Cedunga, Vinstona Čerčila, uglavnom u izdanju „Vojnog dela”, jer je moja majka bila oficir, pukovnik pravne vojne službe.


Kad se putovalo kroz pustinju i prašumu

Polako sam počeo da shvatam kako je za ozbiljno čitanje potrebna ne samo mašta nego i što šire obrazovanje, a sa polaskom u gimnaziju to je postalo očigledno, ne toliko zbog lektire, koja me je, sasvim prirodno za uzrast u kojem sam se nalazio, odbijala, nego zbog knjiga koje su polako, na različite načine počele da ulaze u moj život. Prva ozbiljna knjiga domaćeg pisca koju sam nadušak pročitao izvan obavezne lektire, do koje sam došao ne znam kako i koja me je ostavila bez daha, bio je kratki roman Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića. Selindžer i Hese u gimnaziji bili su pitanje prestiža, ko to nije čitao nije smatran ozbiljnim sagovornikom. Susreo sam se, isprva nevoljno – jer nikada nisam voleo da čitam ono što mi drugi kažu da treba da čitam, uvek mi je bio bliži princip slobodnog izbora, što je takođe oblik slobode koji vam čitanje omogućava – čitajte ono što hoćete, a ne ono što vam drugi kažu da čitate! – sa piscima koji će postepeno, a na studijama književnosti neopozivo, odrediti ne samo moj ukus i sistem vrednosti nego i presudno uticati na odluku da se i sam posvetim pisanju. Došao sam do Kafke, Beketa, Čehova, Gogolja, Hemingveja, Bulgakova, Keruaka... Tolstoj i Dostojevski u to vreme nisu bili na vrhu moje top-liste. I to je došlo sa godinama i sazrevanjem.
Danas kad uzmem da čitam Dostojevskog ili Šekspira sav ostali književni svet, sve druge knjige, postaju nekako manje i manje značajne. Otkriće Džojsa (naročito Dablinaca iz kojih sam „kupio” ideju da napišem Novobeogradske priče) i Nabokova usledilo je na završnim godinama studija, kada sam definitivno uronio u svet savremene književnosti u kojem i danas plivam.
Mada nikada nisam pisao pesme, izuzimajući tekstove za kompozicije bendova u kojima sam kao mladić svirao, odjednom me privukla poezija, da me više nikada ne napusti, tako da bih danas za sebe, kada bi to bilo moguće, pri popunjavanju onih raznih lista i upitnika (za pasoš, ličnu kartu ili vozačku dozvolu, koju, uzgred budi rečeno, nemam) u rubrici u kojoj se traži da navedete profesiju najradije napisao – čitalac poezije. Ne pisac, ne profesor, ne kritičar, ne urednik, nego najpre i jedino to – čitalac poezije. Poezija je u međuvremenu, i sa najdubljim mogućim razlogom, postala moj čitalački prioritet, jer je poezija jezik sveden na suštinu, ono najvažnije i najbitnije što čovek u književnoumetničkoj formi može reći o životu.

Kao što ne mogu da se setim prve knjige koju sam pročitao, tako ne mogu da kažem ni koja knjiga je presudno uticala na mene, koja me je najviše promenila. Naravno da se sećam tektonskih potresa u svom biću dok sam čitao Andrićevu Prokletu avliju, Seobe Miloša Crnjanskog (u prvom čitanju dva i po dana nisam ustao iz kreveta), Sabatov Tunel ili Beli hotel D. M. Tomasa, i mogao bih taj niz da nastavim gotovo do beskonačnosti, jer, rekoh vam već, svaka dobra knjiga koju pročitam me na neki način promeni, otkrije u meni nešto što je postojalo a da nisam znao da postoji, kaže mi nešto o čemu do tada nisam mislio, potvrdi ili opovrgne neko moje uverenje, ubrza moj puls ili probudi moju maštu ili čežnju, i šta sve još da ili ne, ko bi to mogao nabrojati... Ukoliko bih ipak morao da se opredelim, rekao bih da knjige i pisce delim na one koji me čekaju da ih pročitam, jednostavno, mora se ulučiti neki trenutak u životu kada vam neki pisac odjednom prija i njegova dela znače vam više od ostalih, i na one koje mogu da čitam uvek i u svim okolnostima, „bilo kad i bilo gde”, kako bi se reklo u onoj reklami za pivo. Razumljivo, indeks tih pisaca je mnogo manji. Na prvom mestu je Anton Pavlovič Čehov.
Zašto Čehov? To je posebna i duga priča koju ću vam (ili neću) ispričati neki drugi put, što bi rekao Mihail Ende, pisac čarobne knjige Beskrajna priča.

Izvor: Politikin zabavnik



​