Matija Beckovic

[Honey5]

PONOVO IMAM POTREBU DA ĆUTIM

Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer ono što najlepše umem da kažem više me ne zanima.
Odlučio sam da govorim kao da će mi svaka reč biti poslednja
Šta sam ja da bi pevao?
Moj siromašni rečnik zamenjujem prirodom
I gdje god putujem nailazim na nju
I njena smela poređenja.
Priroda je izrazila moje namere na više načina
Svojim biljem,svojim požarima
I drugim čudesima čiji sam učenik.
Ona je dala oblik ptici
Smelije no što se usudio ijedan pesnik
I ja se ispod njenih ptica potpisujem
Ne dodajući im gotovo ništa.
O mutna jelo izrasla iz moje mastionice,
Priroda je puna mojih pogleda na svet
Ja stoim iza njenih cvetova bez granica
Ja poštujem jedino njene neumoljive zakone.
U čitavoj prirodi nigde,osim na svoj život,
Ne mogu da stavim tačku,
Jer se sve javlja ponovo i ravnomerno sa godišnjim dobima.

Kad posle jeseni ne bi došla zima
U šta bi smo onda verovali i čemu se nadali?
Ponovo imam potrebu da ćutim
Jer govorim sa željom da budem ućutkan.
Vetar upada u sudsku pisarnicu i diže papire sa stolova

Ceo dan sam napolju kao da sam cvet,
Napolju su šume, oblasti pod snegom, ovas i raž su napolju,
Gradovi su na ulicama, ulice su na ulicama
Svi kontinenti su napolju.
Ja bih bio jedini grad koji sam unutra!
O nebesa jedini naslove na mome grobu
Bunim se protiv svega, jer nemam na šta da pristanem.

Šta sam ja da bih ćutao?
Sve što sam rekao ponavljam još jedamput,
Moje ćutanje je službi strašne istine.
Sve što ima na svetu ima i u meni.
Ne znam dali je noć ili sam sklopio oči:
Moje slike sveta se menjaju dok putujem.
Nisam ništa video prvi put sve sam prepoznao.
Predeli koje otkrivam oni su koje sam sanjao.
Šta će mi more.Imam ga u glavi
I ja ih samo poredim i bratimim.
Prizor koji gledam odavno postoji u mome sjećanju,
Putevi što godinama zavijaju na istom uglu,
Najređe biljke,jedini primeri,
Nalaze se i u mom srcu,
A sve što je u njemu
Postoji i još negde u svetu ili se potuca.
Ja putujem da bi svakoj stvari prineo drugu svojom dušom
Da bi obe bile manje usamljene.
Sedeći među drvećem govorim o svojoj prirodi,
A kad bih razumeo pticu
Rekao bih joj isti što i vama:
Svemu pretpostvaljam prirodu,
Ali svoju!​

 

[zjovan29]

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

M.Beckovic

 

[zjovan29]

Matija Bećković

Obilićev carski rez​

Pošto je, kaže predanje, Obilić posečen ustao, uzeo svoju glavu i krenuo od izvora do izvora, da joj traži leka — ili da mu stara sraste, ili da mu nova izraste.

Pod Turcima nije spominjan Muratov presuditelj; uspomena na njegov podvig u ropstvu je umrla.

Tako nagrđen, stigao je u Crnu Goru. Njegoš mu je ispevao prvu odu, uveo Obilića Poljanu i Obilića medalju na kojoj je lako prepoznati da mu je crnogorski vladika i gospodar pozajmio i glavu.

Sloboda srpskog naroda ostala je bila još samo u Njegoševim rečima.

Među svim zamahnutim mačevima u crnogorskoj heroici, zablistao je Obilićev carski rez.

Obilić je postao ne samo svetinja junačka, nego i Petar, na čijoj je steni Petar II Petrović — Njegoš zidao veru Obilića.

O Miloše, ko ti ne zavidi?
Ti si žertva blagorodnog čuvstva,
Vojistvenij genij svemogući,
Grom stravični što krune razdraba!
Veličastvo viteške ti duše
Nadmašuje besmrtne podvige
Divne Sparte i velikog Rima;
Sva viteštva njina blistatelna
Tvoja gorda mišca pomračuje.
Šta Leonid oće i Scevola
Kad Obilić stane na poprište?
Ova mišca jednijem udarom
Prestol sruši a tartar uzdrma.
Pade Miloš, čudo vitezovah,
Žertvom na tron biča svijetskoga.
Gordo leži veliki vojvoda
Pod ključevma krvi blagorodne,
K'malopred što gordo iđaše
Strašnom mišlju prsih nadutijeh,
Kroz divjačne tmuše azijatske,
Gutajuć ih vatrenim očima;
K'malopred što gordo iđaše
K svetom grobu besmrtnog života,
Prezirući ljudsko ništavilo
I pletenje bezumne skupštine.



Matija Bećković

Do celine nema prečice​

Srpska narodna poezija jeste nastavak i "najveći epski zamah posle Homera", ali i posebna tvorevina, koja bi postojala i bez Homera. Oslonjena je na grčke i vizantijske uzore, ali uronjena u svoje izvore. Vrela nije pozajmila ni ritmove preuzela. Nije samouka nego samonikla.

Deseterac je pronalazak, epska ambicija, samopouzdanje poniklo iz našeg tla i našeg jezika, njegova a ne tuđa vera.

Tu dubinu jezik nije mogao naći van sebe, ni tu visinu postići izvan sebe. Do sebe, i svoje istine, dospeva se samo iz svog korena. Zato je sve što je stvoreno u drugim razmerama stvoreno s pola snage sa manje ubeđenja.

San o srpskoj Ilijadi nikad nije presahnuo. Celinu nameću, i na nju podsećaju, sami delovi, udovi koji se traže. Plan se nazire, težnja oseća, nedostaje vezivno tkivo. Vidno je, gde su veze pokidane, i još je manje čudo ako se još neka pronađe, nego ako se to ne dogodi. Celina je svojina dubljeg nacrta i protekli vekovi nisu dovoljni da bismo zaključili ni da li je bilo te celine, a kamoli, hoće li je biti. Ko to hoće - onda je već tu, ko neće - nije. Do celine nema prečica. Njena snaga je i u odsustvu, i nepostojanju unutrašnjeg jedinstva.

Potreba da se različita pamćenja sklope u jednoj glavi, i da se opšta sudbina ispriča jednim ustima, prasvojstvo je koje nikad neće iščeznuti iz svesti jezika.

Komadi različnijeh pjesama, "odlomak izgubljene pjesme", svedoče da nije razdrobljeno samo carstvo nego i pesma o njemu. Kao što je pretrajao san o carstvu, tako nije iščezao ni san o celini kosovskog epa.

Kao što onaj patrljak oseća bol u prstima ruke koje nema, tako ni jezik ne zaboravlja celinu koja ne postoji izvan ljudske mašte i stvaralaštva.

Kao što ćelije pamte, a udarac po presađenoj koži uvek zaboli tamo odakle je ta koža uzeta, tako i poskitane reči pamte gde su bile i odakle su poispadale.



Matija Bećković

Nosivost zgaženog jezika​

Narodna poezija dokazuje da smo najbolje pevali u najgorim vremenima. Najveću otpornost pokazuje duh, a najveću nosivost zgaženi jezik.

Da je ropstvo kraće trajalo, naša narodna poezija možda ne bi došla do tolike zrelosti, tako složene poetike i poetskog umeća. I naše uspomene u ropstvu su bile sporne, pa se jezik morao dosećati i dovijati kako da ih obnovi. Najveća nužda iznudila je i najsloženije oblike poetskog izražavanja. Kao da smo najviše stvorili kad nas nije bilo, kad se za nas nije znalo, kad je jezik rudeo i cvokotao prekriven u strahu i zaboravu. Turci našu pesmu nisu voleli, ali ni do kraja progonili. Kao da su ustuknuli i nevoljno se priklonili istini, da je umetnost nepotkupljiva, a maternji jezik može izražavati samo svoje iskustvo.

Da smo čekali slobodu da bismo zapevali, ostali bismo bez svojih najvećih vrednosti, i to vreme ne bismo nikada nadoknadili.

Kao što se crnorizac zavetovan Hristu već dve hiljade godina ne odvaja od Golgote, ne skidajući s uma najveću nepravdu, a ispred očiju sliku stradanja najnevinijega — tako Srbin, šest vekova, ni za tren ne odvaja misao od kosovskog žrtvenika, u strahu da bi se, pomišlju na nešto drugo, ogrešio o nevinu krv kosovskih mučenika.

Najveća vrednost kosovske legende jeste u tome što je ona živa. Što nije skamenjena, ni dovršena, ni razmršena. Što njena poruka nije umrla, ni misao zakovana, ni ideja zaglavljena. Što se kreće, uključuje nove naraštaje u sve to, traži njihov doprinos i tumačenje.

Zato je kosovska oporuka možda jasnija nama nego našim precima. A naša odgovornost — veća nego ičija u ranijim vremenima.

Ono što je ispred, ostaje zauvek ispred, jer nema velikog naroda bez nedostižnih ciljeva, a večnost je muka u kojoj nijedno pitanje nije bivše. Uz pesmu Propast carstva srpskoga, koju je Lukijan Mušicki, kako kaže Vuk, "preko nekoga od svoji mlađi prepisao od neke slepicežoja je u Grgurevcu sedila". A od nje su zapisane i druge ključne kopče kosovskog kosmosa: Obretenije glave cara Lazara, Kosovka devojka, Marko Kraljević ukida svadbarinu. A to znači, ne samo početak, nego i kraj i epilog Kosovijade.

U jednoj od njih su stihovi o Lazarevom vaskrsu:

Ode glava preko polja sama,
Sveta glava do svetoga tela.​

U drugoj je tužaljka verenice i — već udovice, a sada vidarice, koja ranjenike hlebom i vinom isceljuje — i pričešćuje.

U trećoj je Markova davorija:

Oj, davori, ti Kosovo ravno,
Šta si danas dočekalo tužno,
Posle našeg kneza čestitoga,
Da Arapi sad po tebi sude!​

Umu, umetnost ne, religije su nestale, umetnost nije. Večita koliko i ljudski rod, umetnost ne može opstati ako je ovozemaljska i ako nije opšteljudska. Kosovskom legendom, srpski narod je postao narod-tvorac. Narodi koji ne stvaraju, ne ostavljaju ubedljivijih dokaza o svom postojanju.

Slična predanja, veru u jezik i u poeziju, nalazimo kod drugih naroda, ali "svaki narod voli da nešto nazove svojim". Od Kosova, nemamo dublje duhovne svojine, ničeg što bi bilo u mirnijem posedu našeg razuma.

Kosovo je zauzelo našu središnju misao. Kosovo smo najduže odgonetali, o Kosovu najviše govorili i najdublje mislili, a najmanje rekli. A kosovski nauk nismo dokučili ni iz njega dovoljno naučili. Znamo, šta sve Kosovo nije, a ne znamo šta ono jeste.

Od Kosova nemamo više misli koje smo bili manje svesni, ni krupnijeg zaveštanja kojeg se nismo pokazali dostojni.

To nas je unizilo u očima protivnika, koji su krenuli da nas liše rodnog mesta nacionalne samosvesti. I kad nam traže Kosovo, potiru nam početak, poriču svest, poništavaju postojanje.

Kosovo nam ne traže prvi put, a jasan odgovor dobili su još od naših praotaca.

Pitanje je — da li nam Kosovo danas traže zato što im se učinilo da naših predaka nismo dostojni, da više ne znamo šta nam je Kosovo — ili baš zato što još znaju da i mi još znamo - šta nam je i ko nam je tamo.

Kosovo je očno dno srpskog duhovnog vida. Kosovo je toliko srpsko, da ga niko ko zna šta nije njegovo ne bi uzeo ni kada bismo mu ga nudili, a kamoli da ga otimao.

Pre Njegoša nismo imali, ni tolikog pesnika, ni takvog vladike, ni ovakvog Kosova.

Kao pesnik, Njegoš je prestvorio legendu o Kosovu, kao vladika pozvao ne samo na osvećenje, nego i na osvetu Kosova, kao vladar poeziju pretvorio u stvarnost.

U njemu se, sve naše zlo, i dobro rodilo, i — preporodilo.

Narodnu poeziju je izdigao na visinu na kojoj dotle nije bila, a Kosovu dao — još jedno nebo.

Sam se obukao u kosovskog junaka, u raskošnu nošnju koju je sam smislio i skrojio, koju, pre njega, nikad niko nije nosio. Ipak, čim ga je u njoj, ugledao Ali-paša Stočević — kunući se Bogom i dinom, u njemu je odmah prepoznao "onoga pravoga srpskoga bana sa Kosova".

Prvi je skinuo fes i stavio korotnu kapu za Kosovom. Iz Kosova je izveo svoje poreklo i poreklo svoje porodice, a njegov narod svoju lozu iz kosovskog počela, svoj ponos iz poraza, a nadu iz kosovske propasti. Plemićka odora postala je narodna nošnja i svakog raetina podsetila da je — vlastelin.

Za Crnu Goru, zemlju u kojoj su rođeni Nemanja i Sveti Sava — Kosovo je postalo — mesto postanja. Tu je opet buknula svest, upalila se duša, otreznio se zbunjeni gen srpskog naroda.

Sam Vuk kaže - da je još u detinjstvu u Tršiću slušao da u Crnoj Gori, "još od Lazareva vremena traje srpska vlada i carevanje". Kolenovići su, jer su od kosovskog kolena, plemići — jer su olicetvorenja likova nestalih u kosovskom poklanju, Kućići — jer im je kuća na Kosovu izgorela, Odžakovići — jer su otpretali žiške iz kosovskog svetog pepela. Stvarni ljudi nadodali su se na poetske likove i sami postali više ispevani nego realni.
izvor:riznicasrpska



​

 

[zjovan29]

 

[crvendac_011]

Matija Bećković: Razdvajaju nas originali,a spajaju falsifikati

Matija Bećković: Razdvajaju nas originali,a spajaju falsifikati

Pesnik govori za „Novosti“ o novoj knjizi "Kad budem još mlađi". Više se ne gine od sablje i puške već od zlostavljanja duha i duše. Današnji heroji biće oni koji će da mu se odupru i progovore o tom zlostavljanju



OVDE je reč o poeziji našeg vremena, sve drugo je otpevalo svoje. Otuđenje se ne može ni izbeći ni sakriti i što pre ga budemo svesni, lakše ćemo ga i podneti. Prihvati dušmanina. Voli viruse. Poslušaj onog srpskog pesnika koji je napisao: "On meni/ Mrš napolje/ Ja preko vrata!" - kaže Matija Bećković za "Novosti", o knjizi pesama "Kad budem još mlađi", nedavno objavljenoj u "Srpskoj književnoj zadruzi".
Posle knjige "Kad budem mlađi", pesnik se u novoj uhvatio ukoštac sa moralnim, filozofskim i političkim pojmovima savremenog čoveka, i virtuozno ih izložio ruglu. Tu su naše zabune i zablude, promene i prilagođavanja, blesavluci, paradoksi, elementi nacionalne komedije i političke lakrdije.

"Takva su vremena/ Da se ne zna ko je više prso/ Bitange ili časne sestre/ Ko češće podiže nogu na sims/ čestite duše ili gnjidurine..." - piše sve mlađi Matija. Neponovljivom ironijom daje književnu karikaturu sveopšteg trijumfa poretka i progresa. Njegov "junak našeg doba" nema dileme i poručuje nam: "Biću u fulu/ Užasno lep/ Prokleto dobar/ Strašno pametan/ Abnormalno bogat..."

* Skroz ste se podmladili u novoj knjizi. Kakav je osećaj?
- Ništa nije onako kako izgleda. Nije Andrić slučajno i to prilikom dodele Nobelove nagrade upitao: "Zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo očekuje da kaže još nešto o sebi i tom delu?" Drugim rečima, da lakomisleno otkrije ono što je, pišući, s teškom mukom pokušavao da sakrije.

* Kažu da ste otišli još dalje u studiji ljudske gluposti. Da li je bilo dovoljno materijala?
- Idući za koncem jezika počeo sam i da se podmlađujem. A podmlađivati se i češati samo treba početi. Podmlađivanje je proces. I čitalac se podmlađuje zajedno sa mnom. Lek za svakog ko je dovoljno hrabar da i dalje živi. Broj čitalaca je broj izlečenih. Jedan čitalac me je onomad pitao da li KBJM znači Ko im bre j... m.... To je svedočenje o vremenu, a ne nekakva ego priča. Više se ne gine od sablje i puške već od zlostavljanja duha i duše. Današnji heroji biće oni koji to ne samo mogu da izdrže nego i da mu se odupru i da progovore o tom zlostavljanju. To je pre ispovest nacije nego jednog pesnika. A bilo bi najvažnije ako bi to značilo i otresanje prašine i skidanje bora sa srpske poezije. A za to je pravi čas. Predugo se poezija bavi sobom i ne daje glasa od sebe.

* Kako da shvatimo ove stihove?
- To su pesme kojima se preporučujem, kakve sam priželjkivao da pišem, kad sam bez svojih zasluga, bio mlad, ali je njihovo vreme došlo tek sada kad sam, svojom odlukom, postao još mlađi. U stvari, samo demonstriram kako znam kako bi trebalo. Besmisleno je da u vreme najveće komunikacije i samoprožimanja sveta - pesnici silaze u katakombe. I kada bi me podržali i pridružili se i drugi - gde bi nam bio kraj. Ne bih voleo da probijam put kojim niko neće ići.

* Junak ovog doba čeka da "raspišu konkurs i krenu da traže neznalice", pa da kucne i njegov čas. Da li to prelazimo na kolektivnu "dijetu znanja", jer "na internetu ima svega"?
- Nije isto školovanje i obrazovanje. Došlo je do izvesnog zasićenja. Diletanti su upropastili svaku čar obrazovanja. Svi sanjaju o slobodi i jedini izlaz vide u kućnom učenju. Svi su na internetu i uče samo ono što ih zanima.

* Kad bude još mlađi (KBJM), pisac ovih pesama može da bira, pa da bude tupan nezapamćeni (BTN), bude lud kao struja (BLKS), bude bambus beslovesni (BBB)... Izgleda ima veliki izbor?
- Moj junak nema problema s tim etiketama. Oni na koje se odnose ne osećaju se tako. Ta su im imena nadenuli drugi. Oni se u svojoj koži osećaju bolje od drugih. Oni su "in" i sijaju neznanje!

* Podmlađenom pesniku će, ipak, biti lakše pošto uz sebe stalno ima mobilni i SMS?
- I to je prevaziđeno. Sad je mini ajped jedino što ima smisla. Ako "Epl" nije izbacio nešto novo baš dok ovo govorimo. Problem je u tome što je vreme najveće ekspanzije i razvoja tehnologije, vreme trijumfa svih vidova komunikacije i najdužih redova pred "Epl" robnim kućama - istovremeno i vreme otuđenja i najvećih nesporazuma. Ekran je jedino bez čega se ne može. Ljudi nalaze utehu samo u naručju kompjutera.

* Mislite li da je poezija skrenula s pravog puta?
- Poezija je i svojom krivicom dospela na sporedan kolosek. Mnogi se trude i nadaju da će zauvek ostati na nekom zaboravljenom putu, da na nekom proplanku recituju "ala je lep ovaj svet/ovde potok onde cvet!" Da zaboravi na reč koja joj je data, ko joj je tu reč dao i kome treba da je vrati. Priča o kraju umetnosti, poklapa se sa pričama o kraju sveta. Kriza sveta i kriza knjige došle su zajedno i naivni pesnik veruje da će zajedno i otići.

* Čitamo i ovo: "Da srpski išta vredi govorio bi ga još neko, bar Crnogorci"... Čini se da je savremeni Srbin baš zbunjen na civilizacijskom raskršću?
- Više nas ne spaja ništa sveto, veliko i pravo. Najveće vrednosti nas najviše razdvajaju, a najveće efemernosti okupljaju i spajaju. Razdvajaju nas originali, a spajaju falsifikati. Spaja nas ljubav prema sušiju i "džimi ču" gumenjacima, a razdvaja nas isto pismo, isti jezik, ista vera, ista nacija, ista istorija, ista sudbina... Mladi ljudi su posvađani sa elitom koja imitira trendove simulirajući originalnost.

* "Treba da mislimo ono što bi drugi voleli da mislimo" - ostaje li nam malo mesta za razmišljanje i o srpskoj kulturi?
- Biće potrebno vreme da se knjiga otključa. Nemam ništa protiv da sve počne kroz šalu ako je tako lakše svima. Uskoro će se pokazati da li je to bio njen cilj ili ima i neki viši, skriveniji smisao. To jeste knjiga koja nam se smeje ali će se najviše smejati onaj ko se bude smejao poslednji. Trenutno se najviše smeju oni kojima to najmanje odgovara i koji se najlakše prepoznaju. Ne sviđa im se ako bi se ispostavilo da im je to prva opomena.

* Hoće li nas na kraju ubediti da smo "mali suvišni narodi", "kao roba s greškom"?
- Ubeđivanje podrazumeva kontakt i komunikaciju. A mi kao da nismo dostojni nikakvog kontakta i komunikacije.
Ubeđivanje je viši stepen intimnosti za koju su potrebne dve strane. Zasad postoji samo jedna.

* Kad je čovek podmlađen i ljubav se drukčije tretira, pa i ljubavne pesme drukčije zvuče?
- Dopustite da umesto odgovora dopišem jednu novu ljubavnu kiticu samo za vaše čitaoce i za ovu priliku:
"Dok sam te čekao na mejlu
Ti si bila na fejsu
Dok sam čamio na SMS-u
Ti skapavala na skajpu."

* Saznajemo na kraju da sva buka i treska, cirkusi i performansi savremenog sveta, ne mogu da sakriju nešto o nama samima?
- Sve je rečeno. Reči su odavno suvišne. Sporazumevaćemo se isključivo jezikom tela. Bodi lengvidž. Preostalo je samo da plešemo i potrudimo se da ples traje od kolevke pa do groba.

KBJM
Meni je bio cool Patrijarh Pavle
Ne znam u kom je fazonu ovaj drugi
Ali Patrijarh Pavle je bio potpuno cool
Privuklo me ono o klopi
Što se priča o njemu
Da nije jeo ni vrelo ni smrzlo
Nego sve tek drugi dan
Kad se slegne
Popuste začini
A bakterije krenu da se razlažu
To me najviše impresioniralo
A posle sam pročitao još par stvari
Pogotovo ono da čovek šta god radi
Može služiti dobru
To mi je prihvatljivo
Ali u suštini
Najviše me fascinirao
Njegov odnos prema ishrani
Nisam se nešto udubljivao u njegov slučaj
Ali to nešto
Trolejbus
I da se hrana ne baca odmah
To mi je negde OK
I to ću podržati

Uvek i svuda

KOD PLASTIČNOG HIRURGA
* AKO sve ovo bude KBJM, šta bi moglo da bude kad se "ponovo rodite"?
- Za početak bi bilo neophodno da se malo fotošopiramo i što pre obratimo plastičnom hirurgu. Mnogi još uvek misle da je uloga plastične hirurgije infantilna i površna. Ali njen smisao je mnogo dublji. Naime, ako se kad-tad ponovo sretnemo sa onima koje čekamo, ne bi bilo loše i da se prepoznamo.

DEČJE ODELJENJE SANU
* NEMA u ovoj knjizi SANU, ali često joj se u javnosti prebacuje da bi mogla i ona da bude malo mlađa?
- Ima predloga da se u Akademiji uvede dečje odeljenje. Možda bi se već u predškolskom uzrastu najbistrija dečica mogla birati u Akademiju. To bi im u pravom trenutku dalo podstreka da bolje uče i napreduju. A ne, kao sada, da ih biraju u Akademiju na kraju, kad su i bez pomoći Akademije, uradili sve što su mogli.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Srpski Erazmo Roterdamski

Srpski Erazmo Roterdamski

Novu poemu Matije Bećkovića „Kad budem još mlađi” objavila Srpska književna zadruga


Matija Bećković (foto arhiva Tanjug)

Na izuzetno posećenoj konferenciji za novinare, u Srpskoj književnoj zadruzi predstavljena je nova poema Matije Bećkovića „Kad budem još mlađi”. O knjizi su govorili Dragan Lakićević, Marko Krstić i autor, a stihove je kazivao Srba Milin.
U knjizi „Kad budem mlađi”, jedinstvenim humorom i groteskom, ističe Dragan Lakićević, Bećković je obrađivao vidove savremenog života: hrana, odevanje, svakodnevica. U novoj knjizi, pesnik ide još dalje u studiji ljudske gluposti: razmatra i virtuelno izlaže ruglu moralne, filozofske i političke pojmove savremenog čoveka, Srbina zatečenog na civilizacijskom raskršću. Bećkovićev „junak našeg doba” zamišlja šta bi činio kada bi bio još mlađi, i od onoga kad je bio najmlađi. Izvanrednom humornom imaginacijom i inverzijom, njegovi postulati, prepuni pitanja i dilema – složeni su od zabuna i zabluda, promena i prilagođavanja, blesavluka, paradoksa, elemenata nacionalne komedije i politike lakrdije, igre i zbilje… Pesnikovim iskazom vlada neponovljiva ironija sa tragičnim humorom i autentičnom angažovanošću.
Uz napomenu da knjiga „Kad budem još mlađi” vraća veru u čitanje i poeziju, Marko Krstić je rekao da je ova knjiga u njemu probudila čitalački eros, uspavan prosečnom i predvidivom poezijom i dodao da se odavno nije toliko smejao, literarno naslađivao, isprovociran svakim stihom iz ove „pohvale ludosti” naših dana. Ova knjiga, svojevrstan nastavak knjige „Kad budem mlađi”, pokazuje da je Bećković za to jedno malo, a zapravo veliko – još, još više Bećković, i da je za to – još, još duhovitiji, ironičniji, sarkastičniji, ali i još ozbiljniji, dublji, nego u prvom delu „pohvale mladosti”.
– Ispada, gle paradoksa, da je klasik vitalniji i svežiji od „mladih lavova i lavica”, nagrada i venaca, poetika i poetičica, u kojima nema, ili tek ima – ponešto od poezije, pokazujući da je i dalje mlađi, da ne kažem najmlađi, jer, da se i ja malo našalim, godine su jedino merilo mladosti – primetio je Marko Krstić.
Matija Bećković, naglašava Krstić, srpski je Erazmo Roterdamski, prorok globalnih laži i paralaži, demistifikator interneta i tehnoloških novotarija. Bećković, zaključio je Krstić, napisao je urnebesnu apoteozu gluposti, sa najozbiljnijim predznakom.

Svaki dan, veli Matija Bećković, neko nas poziva da se okrenemo budućnosti. Knjiga „Kad budem još mlađi” pokušaj je da se poezija okrene budućnosti i – čitaocima, jer bez čitalaca – poezija nema nikakvog smisla.
U knjizi „Kada budem još mlađi” Bećković, između ostalog, predlaže Ministarstvu prosvete da ukine srpski jezik: „Nije slučajno baš srpska izreka/ Ćutanje je zlato/ Da srpski išta vredi/ Govorio bi ga još neko/ Englezi Amerikanci Nemci/ Ili bar Crnogorci/ Ne bi bio isključiv i ksenofobičan/ Vezan za jednu zemlju i jedan narod/ Krv i tlo/ Da je Njegoš znao crnogorski/ Kako li bi tek izgledao Gorski vijenac”…

Z. R.
Objavljeno: 23.11.2012.
Izvor: Politika

 

[maja_jevtic]

PRIZNANJE ZA KNJIŽEVNI OPUS: Matija Bećković dobio Umetnički venac!

Zvanje "Počasni vitez srpskog humora" posthumno je dodeljeno TV scenaristi Novaku Novaku (1928-1995), autoru brojnih zapaženih humorističkih serija, među kojima je najpoznatija "Pozorište u kući"


BEOGRAD - Akademik Matija Bećković dobitnik je priznanja "Umetnički venac", koje mu je za ukupan književni opus uručeno na Drugom festivalu kratkih književnih formi "AVA 2014 - aforizam - vic - anegdota" u Sremskim Karlovcima.

Autor skulpture "Umetnički venac" je poznati beogradski vajar Dragan Radenović, a nagradu je Bećkoviću uručio prvi čovek Festivala prof. dr Dimitrije Panfilov, saopštila je danas Sekcija satiričara Udruženja književnika Srbije.

Zvanje "Počasni vitez srpskog humora" posthumno je dodeljeno TV scenaristi Novaku Novaku (1928-1995), autoru brojnih zapaženih humorističkih serija, među kojima je najpoznatija "Pozorište u kući". Nagradu su primili sin i supruga Novaka Novaka.

"Retki su i blagosloveni ljudi koji svoj život provedu uveseljavajući druge, stvarajući plemeniti svet optimizma i smeha. Njihov rad dokaz je velike ljubavi prema čoveku i blagonaklono praštanje njegovim sitnim porocima. Novak Novak je voleo ljude, a može se slobodno reći da je on bio jedan od najvoljenijih televizijskih stvaralaca", istakla je u obrazloženju odluke profesor srpskog jezika i književnosti Sanja Panfilov.

Na Festivalu "AVA 2014", koji je održan 30. maja pred brojnom publikom u zdanju sremskokarlovačkog Magistrata, učestvovali su Matija Bećković, satiričari Zoran Stanojević, Dejan Pataković, Aleksandar Baljak, Aleksandar Čotrić, Dragutin Minić Karlo, Milan Todorov i Deana Sailović, pesnik i glumac Enes Kišević iz Zagreba, glumac Milan Mihailović Caci, autor prvog magistarskog rada na temu aforizma Divna Bijelić i književnik i lekar prof. dr Dimitrije Panfilov.

Oni su, na veliko zadovoljstvo prisutnih, govorili svoje najuspelije i najduhovitije aforizme, priče i pesme, a publiku su dodatno uveseljavali efektnim anegdotama o poznatim srpskim piscima i glumcima.U okviru Festivala u Gimnaziji "Branko Radičević" održan je "Čas savremene srpske satire“, na kojem su učesnici predstavili svoj književni rad učenicima najstarije gimnazije kod Srba.Organizatori Festivala "AVA 2014" su SO Sremski Karlovci, Sekcija satiričara UKS, Beogradski aforističarski krug i supružnici Sanja i Dimitrije Panfilov.

Festival je imao humanitarni karakter. Učesnici i posetioci donirali su priloge za postradale od katastrofalnih poplava u Srbiji. Priloge su primali predstavnici Crvenog krsta, dodaje se u saopštenju.

kurir-info.rs