Šta je novo?

Mata Hari: Špijunka koja je flertovala sa smrću

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.052
01. 08. 2010 Press

Izbrisano iz biografije

Špijunka koja je flertovala sa smrću

Nedavno hapšenje dve atraktivne ruske špijunke u Americi podsetilo je svet na rodonačelnicu ženskog špijunskog žanra - fatalnu Matu Hari, kojoj i u trenucima pogubljenja nije nedostajala drskost, pa je namigivala streljačkom vodu koji ju je 1917. otpremio u legendu

1.jpg


Mata Hari


Dve fatalne Ane, Fermanova i Čepmenova, ruske špijunke uhapšene u Americi, čekaju na odluku suda koji će im odrezati minimum deset godina zatvora. I pored toga što su trenutno u središtu svetske medijske pažnje, one verovatno nikada neće biti ponižene, ali ni dostojanstvene kao rodonačelnica ženske šijunaže - Margareta Gertruda Zele Mekleod, poznatija kao Mata Hari, koja je gledala u oči streljačkom vodu na periferiji Pariza pre 93 godine. Stajala je sama, u blatu, odevena u svilene čarape, kratku bluzu i odelo sive boje, dok su njene moderne čizmice tonule u blato u koje će pasti njeno beživotno telo. Na glavi je nosila trokraki šešir, nagnut na jednu stranu, koji je prekrivao kosu već prošaranu sedim vlasima tokom devet meseci boravka u ćeliji u zatvoru Sent Lazar.

Prkos - Slala poljupce streljačkom vodu
Mata Hari je pogubljena 15. oktobra 1917. godine u 6.15 sati. Streljanje nije fotografisano, ali u nekim izvorima postoji fotografija koja prikazuje Matu Hari ispred streljačkog voda. Taj snimak je, prema pretpostavci, montiran prilikom snimanja filma 1920. godine. Prema tadašnjim francuskim zakonima, osuđenicima se nije unapred otkrio datum izvršenja kazne. Pogodila su je samo dva od dvanaest ispaljenih metaka. Jedan u srce, a drugi u koleno. Francuski vojnik joj je tada ispalio obavezni „samilosni" pucanj u glavu. On je izvestio da su joj poslednje reči bile: „Gospodine, hvala vam", a ubrzo se proširila priča da je vojnicima streljačkog voda namigivala i slala poljupce. Budući da nije bilo nikog ko bi preuzeo troškove sahrane, njeno telo je predato medicinskom fakultetu Sorbona. Postoji i priča da je njena glava bila preparirana i smeštena u muzej, iz kog je tajanstveno nestala 1950. godine. Malo začudujući podatak u tome je da je po priči imala crvenu kosu, a poznato je da je Mata Hari bila izrazita crnka.


I u sudnjem trenutku zadržala je svoj bezobrazan stav, gledajući u oči 12 muškaraca koji su u rukama držali repetirane puške. Nije želela ni povez preko očiju. Trenutak pre nego što ju je pokosio rafal, poslala je poljubac svešteniku i advokatu, svom bivšem ljubavniku, a potom mahnula dvema časnim sestrama koje su briznule u plač. Margareta je pala mrtva na tlo u svojoj 41. godini. Streljački vod smaknuo ju je pod optužbom da je špijunirala za Nemce i tako u smrt poslala najmanje 50.000 ljudi.

S druge strane, oni koji su proučavali njen lik i delo kažu da je ova fatalna striptizeta bila samo žrtveno jagnje i da je istina da je u smrt poslala na stotine muškarca, ali tako što im je prenela sifilis kojim ju je zarazio neverni suprug, od koga se razvela 1905. godine.
Njeni biografi tvrde da su ovu Holanđanku zanimali samo seks i novac, i da je posle propalog braka sa kapetanom Rudolfom Mekleodom i smrti njihovo dvoje dece postala prostitutka visokog društva, što ju je učinilo pogodnom za špijunažu.
Posle razvoda je ostala bez centa i morala je da počne sama da zarađuje za život, a kako je bila dobra samo u jednoj stvari - seksu, počela je da se bavi prostitucijom. Iste godine otputovala je u Pariz i počela da radi kao model, glumica i kurtizana.
Posle dve godine vlasnik cirkusa ponudio je ovoj zgodnoj brineti posao orijentalne plesačice. Budući da je Mata Hari, kako je glasilo njeno novo ime, koje na istočnoindijskom holandskom znači „izlazak sunca" ili, doslovno, „oko dana", bila domišljata, oglašavala se kao plesačica svetih indijskih plesova, a svoju tačku bi redovno završavala naga pred publikom.
Do 1908. bila je poznata u celoj Evropi, a manja pozorišta i kabarei su angažovali lažne orijentalne plesačice koje su imitirale njene pokrete. Ali divlja priroda joj nije dala mira, zapostavljala je posao i trošila vreme na ljubavnike. Jedan broker omogućio joj je život u dvorcu, a drugi kuću na Seni. Redom su padali u bankrot, ali ona nije prestajala da troši njihov novac. Kada bi presušile finansije njenih ljubavnika, prošetala bi do bordela i vrlo brzo zaradila za džeparac.

3.jpg


Šest godina kasnije potpisala je šestomesečni ugovor s „Metropolom" u Berlinu, ali karijeru joj je zaustavio rat. Iako je Holandija bila neutralna, Nemci su joj zaplenili bunde i novac, a jedva je uspela da šarmira jednog holandskog biznismena da joj plati kartu za voz do Amsterdama. Tamo ju je posetio nemački konzul Karl Kremer i ponudio joj da postane nemačka špijunka za 20.000 franaka. Dao joj je nevidljivo mastilo i špijunsko ime H-21.
Ulogu koja joj je dodeljena nije shvatala ozbiljno - bila je uverena da je novac koji je dobila samo nadoknada za bunde i nakit koji su joj oduzeti u Nemačkoj. Osvestila se kada ju je britanska tajna služba zaustavila u Folkestonu jer im je bila sumnjiva. U izveštaju koji su Britanci poslali u Francusku pisalo je da govori francuski, engleski, italijanski, holandski, a verovatno i nemački, kao i da je zgodna i otvorena žena. Iako nisu imali dokaza da špijunira za Nemce, problem je bio u tome što je putovala sama. Tada je registrovano i da je bogata i obrazovana, a sama je priznala i da ima ljubavnika. U dosijeu Mate Hari, službenik tadašnje britanske tajne službe MO-5, kasnije MI-5, dodao je i informaciju o isplati iz nemačkog konzulata.
Po povratku u Pariz 1916, dvojica policajaca su na pari otvarala njena pisma i ispitivala portire hotela „Grand", u kojem je živela, kao i konobarice i njene frizerke, sakupivši tako sve pikantne detalje iz njenog ljubavnog života. O špijunaži nije bilo ni reči.
Nije ni moglo, kad se time nije bavila. Na pameti joj je samo bilo kako da dobije dozvolu za put u Vitel, lociran u istočnoj ratnoj zoni, jer je tamo bio muškarac u kog se zaljubila - ruski kapetan Vadime, inače mlađi od nje 18 godina. Tamo se navodno „družila" sa francuskim pilotima. Prema izveštajima Francuza, pila je čaj, posetila proročicu, imala kontakte s nekoliko vojnika i spremala se za putovanje. Igrom slučaja, brodovi kojima je trebalo da putuje bili su torpedovani, pa je to kasnije podiglo dodatnu sumnju. Vratila se u Pariz, gde je već bio spreman izveštaj o njenoj saradnji s Nemcima u neutralnim zemljama.

4.jpg


Fatalne Ane - Fermanova i Čepmenova


Tu su je konačno ulovili i naterali na kontrašpijunažu. Da bi dobila dozvolu za putovanja, morala je da pošalje zahtev francuskoj tajnoj službi, tačnije kapetanu Žoržesu Laduku. Za njega je bila tek malo bolja od obične prostitutke, pa je nije bilo šteta potrošiti u ratnim igrama. Laduk ju je ucenio optužbama da radi za Nemce i uz obećani honorar od milion franaka zatražio od Mate Hari da otputuje u okupiranu Belgiju i da uz pomoć bivšeg ljubavnika završi u naručju nemačkog vojnog komandanta. Pre samog puta dao joj je imena šest belgijskih špijuna koje je trebalo da pronađe. Za petoricu od njih se sumnjalo da daju pogrešne ili lažne izveštaje, a poslednji je navodno bio dvostruki agent koji je radio i za Francuze i Nemce. Umesto toga, završila je u Španiji, i to u naručju nemačkog kapetana Kalea, koji joj je ispričao sve o tajnim nemačkim planovima okupacije severne Afrike. Informaciju je prenela Laduku, ali on ju je iskoristio protiv nje, tvrdeći da je ona izdala francuske tajne Nemcima. Baš u to vreme su u Madridu presreli izveštaj u kojem su Nemci pisali o isplati 5.000 maraka za agenta H-21, a novac je trebalo da podigne Kremer.
U februaru 1917. francuski ministar rata potpisao je nalog za njeno hapšenje. Zakucali su na vrata njene hotelske sobe i priveli je u Palatu pravde, i to obučenu, iako su se Parizom širile glasine da su je zatekli golu.

Tokom čitavog saslušanja insistirala je na svojoj nevinosti, a niko osim sveštenika, lekara i pravnika nije smeo da uđe u njenu ćeliju. Suđenje je započelo pet meseci nakon hapšenja. Optužena je za izdaju i pomaganje neprijatelju. Za svaku od optužbi tadašnja kazna bila je smrt. Njen branilac se uporno pozivao na nevolje u kojima našla slaba žena i iz kojih je tražila izlaz. U optužnica je navođeno i da govori nemački, kao i da je deo medenog meseca provela u Nemačkoj. Tek 30 godina nakon njene smrti jedan od tužilaca priznao je da nisu imali dokaza. S tim, zapravo, ne bi mogli ni mačku da obese, objasnio je.
Zanimljivo je da dosije špijunke veka zapečaćen, i to sve do 2017. godine. Tačno na stogodišnjicu njenog smaknuća.


Marija Majstorović





 
Top