Masaccio

[sendi]

Мазачо

Мазачо (рођен као Томазо ди сер Ђовани, итал. Tommaso di ser Giovanni di Mone Cassai, Masaccio, 1401 — 1428) уз Ђота важи за најзначајнијег италијанског сликара ране Ренесансе. Посебно је познат по својим реалистичним фрескама.


Од око 1417. Мазачо је живео у Фиренци, где се сликарству учио код Мазолина. Ту је добио надимак Мазачо, што значи Велики Томазо, да би се разликовао од учитеља (Мазолино значи Мали Томазо). Године 1422. постао је члан сликарског цеха. Научио је математичке принципе перспективе од архитекте Брунелескија, а од Донатела је преузео реалистично представљање људских фигура у простору. На њихов наговор је 1423. боравио и учио у Риму.​

Мазачо и Мазолино су 1424-26. осликали капелу Бранкачи у фирентинској цркви Санта Марија дел Кармине. Ту су представили живот апостола Петра. Ово колосално дело је импресивно по својој експресивности, употреби перспективе и боје, тако да је служило као инспирација за генерације каснијих уметника, попут Микеланђела.​

Године 1426. израдио је полиптих за цркву Санта Марија дел Кармине у Пизи, а у периоду 1426-28. насликао је знамениту фреску Свето тројство у цркви Санта Марија Новела у Фиренци. То је први пример употребе линеарне перспективе у сликарству и анатомски прецизног приказа људског тела.​

Мазачо је умро у лето 1428. са само 27 година живота.​

У својим фрескама је употребом перспективе, боје, светлости и реалистичним приказом постигао до тада невиђене ефекте и створио нови сликарски језик. И поред своје ране смрти, Мазачова уметност је оставила снажан и трајан печат на уметност Ренесансе. Удаљио је италијанско сликарство од идеализма и декоративности готичке уметности, и приближио га природи и идејама хуманизма.​

( Википедијa )