Marsel Prust

[erinija]

10.jul 1871: Rođenje Marsela Prusta, u kuću njegovog ujaka Luja Veila, ulica Lafonten, Otej

1873. 24.maj: Rođenje Robera, Marselovog brata.
1880. Marsel doživljavava svoju prvu krizu gušenja (astma)
1882. Stupa u licej Kondorse.
1887-1888. Klasa retorike u lliceju Kondorse. Njegov profesor, Maksim Gošer, naslućuje Marselovu genijalnost.
1888-1889. Klasa filozofije. U njoj g.Darli vrši dubok uticaj na njega. Marsel Prust dobija najvišu nagradu iz filozofije.
1889. Bergson objavljuje svoju tezu o Neposrednim datima svesti.
Prust pre poziva za vojsku stupa kao dobrovoljac u 76. pešadijski puk, i u Orleanu ostaje godinu dana. Nedelje provodi u Parizu. Vojni rok završava po rangu 63, od 64 koliko ih je bilo u odredu.
1890. Ulazi u Školu političkih nauka. Tu sluša predavanja Albera Solera, Anatola Leroj-Boliea i Albera Vendala. A na Sorboni prati predavanja Bergsonova.
1892. Boravak u Truvilu. Piše, u avgustu, Violanta ili svetski život (koja će kasnije biti uvršćena u Zadovoljstva i dane). Njegova bolest se pogoršala ali mu je ostavila duge trenutke predaha. Objavljuje više tekstova u časopisu Le Banquet, koji je te godine osnovan. U avgustu, završava fakultet.
1893. Prust se upoznaje, kod Madlene Lemer, sa grofom Roberom d`Monteskiu. Objavljuje više članaka u Le Banquet i La Revue blanche. Boravci u Truvilu i Sen Moricu. U Parizu, 3.oktobra, umire njegov prijatelj Vilijem Hit, kome će posvetiti Zadovoljstva i dane.
1894. Prustovo letovanje u Truvilu. Hapšenje, 15.oktobra, kapetana Drajfusa, i njegovo deportovanje, 22.decembra, na Vražje ostrvo.
1895. 14.januara, Prust objavljuje, u Le Gaulois, "Nedelja u Konzervatoriju", još jedan članak, 11.decembra, u istom listu:"Pariški likovi:Sen-Sans". Žak-Emil Blanš radi njegov portre. Prust se prijavljuje na konkurs za položaj neplatežnog pripravnika u biblioteci Mazaren. Primljen kao treći od trojice, koliko ih je učestvovalo, i prebačen u Ministarstvo prosvete. Traži i dobija jednogodišnje odsustvo. Boravak u oktobru, u Begmeilu. Smrt njegove staramajke po majci.
1896. Izlazi, u izdanju Kalman-Levi, prvo Prustovo delo, Zadovoljstvo i dani, s predgovorom Anatola Fransa, s ilustracijama Madlen Lemer i muzičkim tekstovima Rejnaldo Hana.
1896-1904. Prust piše roman od hiljadu stranica, koji će ostati nezavršen i potpuno nepoznat sve do posthumnog objavljivanja, 1952, pod naslovom Žan Santej.
1897. Prust se tuče u dvoboju, u Tur d`Vilbonu, sa Žanom Lorenom, -koji ga je uvredio putem štampe povodom Zadovoljstva i dana.
1900. Putovanje u Veneciju. Prust objavljuje, u Figaro od 13.februara, Raskinkovo hodočašće; a u aprilskom broju Mercure de France: Raskin u Amineskoj Bogorodičnoj crkvi, -predgovor za Aminejsku bibliju.
1903. Pod pseudonimom Dominique, Prust objavljuje, u Figaro od 25. februara, Jedan istorijski salon: salon NJ.C.V. princeze Matilde.
1905-1912. Marsel Prust velikim delom objavljuje svoje Traženje izgubljenog vremena.
18.novembra.1922. Smrt Mersela Prusta.


Ciklus romana U Traganju za iščezlim vremenom Marsela Prusta jedinstvena je i moćna pojava u modernoj književnosti 20.veka. Ciklus se sastoji iz sedam naslovnih strana, odnosno iz dvanaest tomova. Prvu knjigu pod naslovom U Svanovom kraju ili Put k Svanu čine dva toma : u prvo tomu je Kombre, a u drugom Jedan Svanova ljubav i Zavičajna imena-ime. Jedna Svanova ljubav je poseban roman, a Zavičajna imena - ime je uvod u drugu knjigu sa dva toma pod naslovom U senci devojaka u cvetu. Naredna knjiga u dva toma naslovljena je sa Oko Germantovih, pa zatim dolaze dva toma Sodoma i Gomora; za njime slede dva toma Zatočenice. Pojedinačne knjige su Odbegla Albertina i Nađeno vreme.
Pored ovog monumentalnog dela, Prust je još 1896. godine objavio svoju rvu knjigu Utehe i dani (Zadovoljstva i dani) koja mu je donela slavu dekadenta i mondenskog dilentanta.

IZVORI: Klod Morijak Marsel Prust njim samim i Radovan Vučković Moderni roman dvadesetog veka

Rekli su o piscu:

Leon-Pol Farg "Imao je izgled čoveka koji više ne živi od vazduha i od sunca, izgled kakvog inoka koji odavna nije izišao iz svoje ljušture, s nečim brižnim na licu i kao nekim izrazom jada koji počinje da se ublažuje. Zračio je gorkom dobrotom."

Ramon Fernandez "Taj čudesan glas, mudar, rasejan, mislen, zanesen, naglašen, prigušen, koji kao da je stvarao zvuke izvan zuba i usana, van grla, u predelima same inteligencije...Njegove divne oči su se materijalno lepile uz nameštaj, uz boje, uz ukrase; izgledao je kao da kroz sve pore svoje kože udahnjuje realnost sadržanu u sobi, u trenutku u meni samom; a neka vrsta ekstaze što se odslikava na njegovom licu beše ekstaza medijuma koji prima nevidljive poruke od stvari. Klicao je od oduševljenja, koje nisam shvatao kao laskanje, pošto se sve na šta bi se spustio njegov pogled pretvaralo u remek delo."

Fransoa Morijak: "Učinio mi se omalen, povijen u svom doteranom fraku, s gustom crnom kosom koja je osenčavala proširene zenice, kao kod ljudi koji uzimaju droge. S vratom upalim u visoki okovratnik, s plastronom kao isporučenom kobilicom, on zaustavi na meni svoj pogled noćnika s fiksiranošću koja me zbuni. Kao da još gledam tu zlokobnu sobu u ulici Amelen, ono crno ognjište, onu posteljinu na kojoj su kaputi služili kao pokrivači, onu voštanu masku kroz koju kao da nas je naš domaćin gledao kako jedemo, i na koji je još samo kosa izgledala živa..."

 

[crvendac_011]

Život je bajka – Marsel Prust

Život je bajka – Marsel Prust

PISAC KOJI IZAZIVA NESANICU


Žak Emil Blanš – portret mladog Prusta

Kako bi se zaštitio
od polena i prašine, držao je zatvorene prozore i navučene teške zavese, a kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć...

Prema svedočanstvima prijatelja, a potom i biografa, čuveni francuski književnik Marsel Prust, pisac trinaestotomnog dela „U traganju za izgubljenim vremenom” (kako glasi prevod Tina Ujevića, ili „U traganju za minulim vremenom”, u prevodu Živojina Živojinovića), presudno je pogoršao svoje inače loše zdravstveno stanje početkom jeseni 1922. godine. Tada je, uprkos upozorenjima da to nikako ne čini, Prust odlučio da prisustvuje mondenskoj večeri koju je priredila grofica Bomon. Od te noći stanje bolesnika postalo je veoma teško, do te mere da je njegov organizam počeo beznadežno i nezaustavljivo da popušta. Sledećeg meseca, krajem novembra, Marsel Prust zauvek je sklopio oči.
Mondenski prijem kao predvorje smrti! Prava „prustovska” slika! Bilo je to svojevrsno džentlmensko opraštanje od života koji je pomalo ličio na maskenbal.

Čekajući sobara

A možda i nije sve bilo baš tako? Sudeći prema sećanjima madam Šejkevič, Prustove prijateljice, kasno po podne 19. oktobra 1922. godine, nekoliko dana posle zabave kod Bomonovih, opet ne poslušavši savet lekara, Prust se uputio u tajanstvenu posetu... Kad se vratio kući, imao je groznicu. Nije mogao da prestane da kija i kašlje. Te noći ništa nije pisao. Svojoj domaćici Selesti rekao je:

„Smrt mi je za petama. Neću uspeti da pošaljem rukopis ’Galimaru’.”
Znao je da ima upalu pluća. Tog 19. oktobra uputio se u hotel „Rivijeru” gde je trebalo da se nađe sa svojim bivšim sobarom i prisnim prijateljem Ernestom. Krupni mladi Šveđanin je, prolazeći kroz Pariz, svom nekadašnjem gazdi ostavio poruku. Kad je saznao da ga je bolesni pisac uzaludno čekao tri sata u predvorju hotela, Ernest se odmah uputio Prustovoj kući. Na pragu ga je dočekala domaćica Selesta, kruta i neljubazna, bleda poput duha. Nije propustila da mu ispriča o velikim književnim uspesima njegovog bivšeg gazde. Takođe mu je saopštila da je piščevo zdravstveno stanje vrlo loše, posebno posle tajnog izlaska u grad gde se zadržao četiri sata. Ukratko, nije ga pustila u bolesnikovu sobu iz koje su izašli zabrinuti lekari...


Spavaća soba pisca s krevetom u kome je pisao svoje obimno delo

Život Marsela Prusta, tokom poslednjih trideset godina, ličio je na dugu zimu. Zimu od koje se valjalo štititi teškim kaputima, šalovima. Pa čak i u okovratnike stavljati vatu kako promaja ne bi prodrla do vrata! To je i slika koja je ostala u sećanju portira hotela „Rivijera” za vreme poslednjeg izlaska bolesnog pripovedača: čovek krupnih tamnih očiju koji drhti iako na sebi ima toplu bundu i šešir.

Osetljivi dečak


Marsel kao dečak

Marsel Prust rođen je 10. jula 1871. godine u starinskom, 16. pariskom arondismanu, u porodici Adrijana Prusta, poznatog pariskog lekara (patologa i epidemiologa) i Žane Veil, kćerke bogatog jevrejskog bankara iz Alzasa. Prust je imao i mlađeg brata Robera. Posle završenog liceja, nežni i osetljivi dečak studirao je filozofiju i prava na Sorboni. Diplomu pravnika stekao je 1893, a završni ispit iz filozofije položio je 1895. godine. Jedno vreme radio je u upravi umetničke knjižare, a zatim, kao dobrovoljac (iako lošeg zdravlja) kratko vreme služio je i vojsku. Otac mu je umro 1903. godine. Marsel se još više vezao za majku... Kao obrazovan mladić istančanog duha, kretao se u mondenskim i umetničkim i plemićkim krugovima.
Postajući sve zatvoreniji, naročito posle majčine smrti 1905. godine, i ne izlazeći iz sobe, pisao je prvu knjigu trinaestotomnog romana „U traganju za izgubljenim vremenom”. Bilo je to 1912. godine. Nagrađen je „Gonkurovom” nagradom 1919. godine za roman „U senci procvalih devojaka”, a nešto kasnije odlikovan i Legijom časti.
Najuočljivije na Prustovom licu bile su njegove veoma krupne, okrugle crne oči koje su delovale neobično na uvek bledom licu. Nosio je brkove, a pred kraj života i bradu. I zimi i leti, uvek je bio u crnom kaputu, ponekad i bundi. Najčešće je preko kaputa imao i plišanu pelerinu.
Prvi napad astme Marsel je imao kad mu je bilo devet godina. Moglo bi se reći da mu je od tada svakim danom bivalo sve teže. Kako bi se zaštitio od polena i prašine, uvek je držao zatvorene prozore i navučene teške zavese. A kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć. Noću bi ostajao u krevetu pišući, a danju bi spavao. Ponekad je izlazio, često posećujući pariski kafe „Veber”. Svi su znali da Marsel Prust pije ogromne količine crne kafe i kelnere nagrađuje nerazumno velikim napojnicama. Godinu 1917. proveo je u hotelu „Ric”. Govorio je tiho, mekim glasom i obožavao cvet dan i noć – jedini koji je mogao da podnese zbog alergije. Tokom poslednjih pet meseci života isključivo se hranio sladoledom i pio kafu.

U nemilosti izdavača

Iako je po majci bio Jevrejin, odgajan je kao rimokatolik. Baš kao i Emil Zola, stao je na stranu kapetana Drajfusa za vreme čuvene afere i sakupio čak tri hiljade potpisa za njegovo oslobađanje. Premda je odavao ranjivu i osetljivu osobu, bio je poznat kao hrabar čovek. Patio je od nesanice i nije krio homoseksualne sklonosti.


Karikatura Marsela Prusta (rad Sajmona Bonda)

Živeo je u stanu koji je od buke bio zaštićen pločama kaučuka. Stan se nalazio u kući njegove tetke na bulevaru Osman u Parizu. Pišući u krevetu, u noćnoj košulji i debelom vunenom ogrtaču, više puta je popravljao rukopise. Imao je uvek desetak pera u rezervi, u slučaju da mu neko ispadne iz ruke. Plašio se da se ne zarazi bakterijama. Nikada nijednu olovku ne bi podigao ukoliko bi pala na pod.
Prvi Prustovi radovi bili su objavljeni u časopisu „Le Banquet” (1892) i „La Revue blanche” (1893). Prva knjiga koju je napisao bila je „Užici i dani”. Prustovo remek-delo, „U traganju za izgubljenim vremenom”, roman dug 1,25 miliona reči, počinje sećanjem koje putem čula ukusa u njemu izaziva kolač poznat kao madlena. Prvi tom romana, „Du Cote de chez Swann” („Put ka Svanu”) iz 1903. godine, odbila su trojica izdavača. Najglasniji u kritici Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre Žid. Izdavač „Grase” pristao je da mu objavi delo tek kad je pisac obećao da će platiti sve troškove štampanja.

Lepota je u sećanju

Lako je prepoznati studenta završne godine književnosti koji je odlučio da čita Prusta. Prvi znak je nedolaženje na predavanja. Naime, Prustov poklonik ubrzo se poistovećuje s pripovedačem i menja dan za noć. Obuzima ga grozničavo čitanje, iako nije lako pratiti dugačku rečenicu i složeni tok Prustovih misli. Mladi čitalac čak odustaje od susreta s ulicom. Ostaje u krevetu sve dok ne pročita poslednji red. Čak počinje i da kašlje… Kao da nad njim bdi senka pisca, noćnog anđela.


Marsel Prust za vreme studija

Dakle, u gotovo potpunoj usamljenosti i odustajanju od svih ostalih poslova, desetogodišnjoj trci s bolešću i smrću, nastalo je jedno od najosobenijih i najvrednijih dela svetske književnosti, ciklus romana pod zajedničkim nazivom „U traganju za izgubljenim vremenom” („A la recherche du temps perdu”). Radnja romana, koji govori o odnosu vremena i sećanja, zbiva se u Kombreju, Parizu, Normandiji i Veneciji. Pišući, Prust se bavi odgonetanjem varljivih znakova iz stvarnosti i njihovim pretvaranjem u svest, u jezik, naposletku i tekst. Estetičar osećajnosti, kako književni teoretičari nazivaju Prusta, zaključuje da se lepota krije u onome što može da nam otkrije prošlost. Uostalom, poslednje rečenice velikog romana („Pronađeno vreme”) glase:
„Ako me snaga posluži da napišem svoje delo, bar neću propustiti da u njemu nadasve opišem ljude (makar zbog toga izgledali kao nakaze) kako zauzimaju tako znatno mesto pored onog, tako skučenog koje im je dodeljeno u prostoru, mesto koje je, naprotiv, beskrajno produženo – jer istovremeno dodiruju, kao gorostasi zarobljeni u dubinu godina, toliko udaljena razdoblja između kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu.”
Prust je umro od bronhitisa i upale pluća 18. novembra 1922. Imao je pedeset jednu godinu.

MARSEL PRUST
(1871–1922)
francuski književnik

Rekao je:

VREME, KOJE INAČE MENjA LjUDE, NE MENjA SLIKU KOJU ZADRŽAVAMO O NjIMA.

VREME PROLAZI I, MALO-POMALO, SVE O ČEMU SMO GOVORILI NEISTINITO POSTAJE ISTINA.

LjUBAV JE UZAJAMNO MUČENjE.

NIKAKVA SELIDBA NA JUŽNI POL, NITI ODLAZAK NA VRH MON BLANA NE ODVAJA NAS TOLIKO OD DRUGIH, KOLIKO SKRIVENI POROCI KOJIH SE NE MOŽEMO ODREĆI.

BUDIMO ZAHVALNI LjUDIMA KOJI NAS USREĆUJU. ONI SU VEŠTI BAŠTOVANI KOJI ČINE DA NAŠA DUŠA PROCVETA.

NE ZBOG ČINjENICE ŠTO SU NEKI LjUDI UMRLI, NAŠA NAKLONOST PREMA NjIMA BLEDI ZBOG TOGA ŠTO I SAMI UMIREMO.

NA RASTANKU ONAJ KOJI ZAPRAVO NE VOLI UVEK IZGOVARA NEŽNE REČI.

AKO POVREMENO SANjARENjE MOŽE DA BUDE OPASNO, LEK NIJE U TOME DA PRESTANEMO DA SANjAMO, VEĆ DA SANjAMO SVE VREME.

SVE VELIKE STVARI NA SVETU POSTIGLI SU NEUROTIČARI. ONI SU STVORILI NAŠE VERE I REMEK-DELA.

SVE NAŠE KONAČNE ODLUKE DONETE SU U STANjU SVESTI KOJE NE TRAJE DUGO.

ŽENA KOJU VOLIMO RETKO ISPUNjAVA SVE NAŠE POTREBE, TAKO DA JE VARAMO S ONOM KOJU NE VOLIMO.

Autor: Mirjana Ognjanović
Izvor: Politikin zabavnik



​