- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Marko Kraljević i Musa Kesedžija
U pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija, kao i u mnogim drugim pesmama o ranijim vremenima, pobrkani su istorijski događaji. Kao što je iz istorije poznato, Musa je bio „nametnik sultan turskoga carstva u Evropi, sin Sultana Bajazita. Kao što je iz istorije poznato, Musu su, posle velike muke, slomili stariji mu brat Mehmed s turskim velikašima i despot Stefan sa sestrićem Đurđem. Marka Kraljevića tada nije bilo ni u životu". Međutim, od čitave istorijske istine u pesmi se zadržalo samo sećanje na „ona pusta samovoljstva, bede i nasilja kojima je Balkansko poluostrvo među 1410—1413. obasuo Musa" i na činjenicu da je Marko bio sultanov vazal. Suprotno istorijskoj istini, dovedeni su u vezu Marko i Musa, Musu je rodila ljuta Arnautka „kod ovaca na ploči studenoj itd. A to sve svedoči da su istorijski događaji bili veoma udaljeni od trenutka u kojem je nastala pesma ovakva kakvu je imamo.
U nekim pesmama o Marku osnovna ideja je da turski car i carevina zavise od Markove snage. Ta ideja je i u pesmi o Marku i Musi. Da li je ta ideja samonikla ili je pozajmljena, teško je utvrditi. No i ako je pozajmljena, ona izražava realnu težnju narodnu za nadmoćnošću nad vekovnim neprijateljem. Zamisao o nadmoćnosti ima veoma važno mesto u srpskoj epici i javlja se u različitim vidovima. U ovome vidu, tj. u vidu zavisnosti turskog cara i turske carevine od snage i pameti nekog srpskog junaka, nalazimo tu misao isključiio u pesmama o Marku (turskom vazalu). Razume se, to je naivna predstava o nadmoćnosti: nadmoćan si, pa — umesto da se oslobodiš — spasavaš porobljivača! Ali treba imati na umu da je vlast turskoga cara trajala veoma dugo i da je — u izvesnim trenucima bar — morala biti posmatrana i kao neizmenljiva činjenica. Sem toga, slabljelje careve, centralne vlasti uvek je bilo praćeno pojačanim nasiljem feudalaca nad rajom. U takvim momentima zamisao u pomenutom vidu bila je utoliko opravdanija.
Sama pesma o Marku i Musi prilično je mutna. U njoj mnogo šta nije dorečeno ni usklađeno. Istorijski Musa stvarno se osl-njao — pri kraju — na antifeudalne elemente, ali radi feudalnih ciljeva. Ti njegovi feudalni ciljevi jako su naglašeni i u samoj pesmi. Što ustavlja „carevinu blago", po tome bi on bio kao nekakav revolucionar u odnosu prema caru, ali što sve ustavlja sebi i što od njega pišti „ljuta sirotinja", — to ga prikazuje kao razuzdanog feudalca, kao kesedžiju, razbojnika.
No valja uzeti u obzir i one stihove u kojima sam Musa naglašava suprotnost svoga i Markovog porekla. Sami za sebe, odvojeni od ostalog teksta, ovi — lepi i snažni — stihovi dokazuju da je Marko predstavnik feudalaca a Musa predstavnik seljaka, tj. naroda. Sudeći samo po ovim stihovima, ovde se oštro ispoljavaju dve neprijateljske klase. Ali sudeći prema celoj pesmi, izgleda nam da je narodni pevač pre (i, možda, samo) hteo da istakne razliku između Musine i Markove snage nego razliku između njihovih klasnih interesa. Musa je rođen na ploči studenoj, u prirodi, i otuda potiče njegova čudovišna snaga. Marko je rođen na meku dušeku, i zato je manje snažan, otporan, izdržljiv. Takvo gledanje može se naći u srpskem selu i danas. Narodni pevač na toj osnovnoj suprotnosti, na suprotnosti između ogromne Musine i nedovoljne Markove snage, izgrađuje čitavu pesmu. Musa je polomio hiljade carevih vojnika i oborio Marka; Musa je — kao što vidimo na kraju pesme — imao troja rebra i tri srca. Marka je ubila memla, on se s mukom i posle dužeg vremena oporavio i najzad je pobedio ne snagom nego prevarom.
U prilog ovome tumačenju — mada sami navedeni stihovi i dalje ostaju u oštroj protivrečnosti sa likom istorijskog Muse, Muse feudalca — ide i činjenica da je Marko kraljev sin, tj. feudalac i u svim ostalim pesmama, pa mu to ipak nimalo ne smeta da zastupa interese raje, interese sirotinje. Zašto je raja odredila baš njega da bude nosilac njenih težnji i shvatanja, a ne nekog drugog vladarskog sina, na to je teško odgovoriti, no zašto je uzela jednog kraljevića, to je sasvim razumljivo kad se imaju na umu predrasude masa toga doba, kad se ima na umu naivno verovanje masa toga doba da se njihova bolja sudbina nalazi u rukama „dobroga" vladara. No ipak protivrečnost ostaje protivrečnost (jedna od mnogih protivrečnosti u srpskoj epici) i tom protivrečnošću zamagljen je feudalni lik Musin. Uostalom, mi smo već videli na primeru Miloša Vojinovića i Jugovića, a to bi se još izrazitije moglo sagledati na primeru samog Marka Kraljevića uprkos njegovom kraljevskom rodu, kako narodne crte ulaze u likove i postupke feudalaca. Isti je slučaj i kod Muse. Zabuna proističe otuda što je Musa tuđinac. No jedno je van svake sumnje: Musino rođenje kod ovaca i njegova borba protiv cara ne poništavaju njegovu nasilničku ulogu u odnosu prema sirotinji kojoj car šalje zaštitnika u Marku Kraljeviću (dabome, kao što se iz same pesme vidi, cara na to podstiče i „carevina blago" koje Musa ustavlja sebi).
Nedosledan u prikazivanju Muse, narodni pevač ne motiviše ni Markov pristanak da deli megdan s Musom. Marko je carev sužanj, tri godine zaboravljen u tamnici, pocrneo kao kamen, avetinjskih noktiju i kose. Očevidno, car ga je teško kaznio. I posle toga bilo bi prirodno očekivati da Marko — onako plah i ratoboran kakav je u mnogim pesmama — potegne sablju ne na Musu nego na cara. Međutim, Marko to ne čini. On odmah prihvata carev poziv, i priprema se veoma dugo i svestrano. Zašto Marko tako postupa, o tome narodni pevač ćuti. Zato su se — ponajviše zato, između ostalog — i mogla pojaviti različita tumačenja. Ali treba se zapitati zašto Markovo prihvatanje megdana nije motivisano. Zašto je narodni pevač smatrao to izlišnim? Po našem mišljenju, on je to smatrao izlišnim zbog toga što je ovakav Markov postupak bio u skladu s opštim mišljenjem i raspoloženjem u doba kada je ova pesma nastala. A to mišljenje i raspoloženje bilo je jednim delom u izvesnom smislu oportunističko — utoliko ukoliko je raja između dva zla, između jake centralne vlasti koja je garantovala kakvu-takvu zakonitost i red i slabljenja centralne vlasti koje se redovno izražavalo u pojačanom nasilju pojedinih feudalnih gospodara, bila „za" manje zlo, „za" jaku centralnu vlast, pa prema tome i „za" cara. Isti oportunizam izražen je i u drugim pesmama koje govore o Markovoj službi turskom caru. Razume se, sve takve pesme nemaju onakav vaspitni značaj kakav ima, na primer, pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu i njoj slične pesme. Ali to ne znači da od Muse treba na silu napraviti narodnog junaka. Musa — i pored toga što je rođen kod ovaca na ploči studenoj i što je othranjen ovsenim skrobom — ostaje stranac, a narodni junak je Marko — bez obzira na to što ga je rodila kraljica i što se pojavljuje u ulozi turske pridvorice.
Kao i u drugim pesmama ove vrste, i ovde je Marko — uprkos oportunizmu — u isti mah i nosilac narodne težnje za nadmoćnošću nad Turcima. Car je priteran u tesnac i prinuđen je da izvede-Marka iz tamnice i da ga zamoli za pomoć. Tako je u početku označena Markova nadmoćnost nad carem, odnosno nadmoćnost ka kojoj je težio sam narod. A na kraju pesme ta nadmoćnost je još snažnije izražena carevim strahom od mrtve Musine glave i Markovim podsmehom:
„Kako bi ga živa dočekao,
kad od mrtve glave poigravaš?"
Dakle, istorijski posmatrani, feudalci su i Marko i Musa, a kad se kroz pesmu gledaju: Musa je veliki junak stranac, carev odmetnik i nasilnik, a Marko je narodni junak u ulozi turske pridvorice. Nama se čini da je narodni pevač Musinu snagu toliko uvećao koliko je želeo da kroz Markov podvig izrazi nadmoćnost nad Turcima: hiljade Turaka, čitava turska carevina nisu mogli ono što je mogao sam Marko uz pomoć svoje posestrime vile. U punom skladu sa naglašavanjem izuzetne Musine snage, odnosno izuzetne veličine Markovog podviga, jeste i Markova žalost što je pogubio ,,od sebe boljega". Uostalom, ovo nije jedini slučaj kad Marko priznaje boljeg od sebe; u jednoj drugoj pesmi on kaže: ,,Bolji Relja od sedamn'est Marka".
nebrojeno blago onome koji pogubi Musu.
Ćuprilić (v. Rečnik) je iz XVII veka.
Na milosti, care gospodine, tj. milostivo me saslušaj.
Jesi l' đegođ u životu, Marko, tj. jesi li iole, pa i najmanje u životu.
Novak kovač je istorijski neodređena ličnost.
Prevari se, ujede ga guja, tj. napravi kobnu grešku.
Prebio ga na tri polovine, tj. na tri dela.
Đe su tebe guje iz potaje, tj. skriveni noževi (vila kaže guje da Musa ne bi razumeo).
Bogosav je izmišljena ličnost.
Ti se jesi krvi naučio, tj. naučio si se da prolivaš krv.
Neće rodit vino ni šenica, — ove reči ukazuju na mogućnost da je pesma o Marku i Đemu nastala na osnovu neke starije pesme u kojoj se govorilo o vešanju zmaja.
Da j' naraniš leba bijeloga, tj. da ih nahraniš (j' mesto ih).
Azna (tj. hazna) znači ovde: blago i moć.
I junakom mladim oženiti, tj. i mladim junacima oženiti.
Pokrivaju sablje japundžeti, tj. pokrivaju sablje japundžetima (japundžićima — kabanicama).
Već i Marko ostavi za pravdu, tj. ostavi ih da kazuju istinu.
Da j' ne kljuju orli i gavrani, tj. da ih ne kljuju (j' mesto ih).
Kada budeš visu na planinu, tj. kada dođeš na vis planinski.
A kad Marko lice ogledao, verovatno je video isto ono što i dahije u tepsiji u pesmi Početak bune protiv dahija.
Marko lomi oružje i ubija Šarca zato što, po starom verovanju, oružje i konj samo u tom stanju („mrtvi") mogu da pripadaju mrtvom gospodaru.
Vasa i Isaija su obična kaluđerska imena.
Biljege mu nikakve ne vrže, tj. ne stavi na njegov grob nikakvo obeležje (natpis).
U pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija, kao i u mnogim drugim pesmama o ranijim vremenima, pobrkani su istorijski događaji. Kao što je iz istorije poznato, Musa je bio „nametnik sultan turskoga carstva u Evropi, sin Sultana Bajazita. Kao što je iz istorije poznato, Musu su, posle velike muke, slomili stariji mu brat Mehmed s turskim velikašima i despot Stefan sa sestrićem Đurđem. Marka Kraljevića tada nije bilo ni u životu". Međutim, od čitave istorijske istine u pesmi se zadržalo samo sećanje na „ona pusta samovoljstva, bede i nasilja kojima je Balkansko poluostrvo među 1410—1413. obasuo Musa" i na činjenicu da je Marko bio sultanov vazal. Suprotno istorijskoj istini, dovedeni su u vezu Marko i Musa, Musu je rodila ljuta Arnautka „kod ovaca na ploči studenoj itd. A to sve svedoči da su istorijski događaji bili veoma udaljeni od trenutka u kojem je nastala pesma ovakva kakvu je imamo.
U nekim pesmama o Marku osnovna ideja je da turski car i carevina zavise od Markove snage. Ta ideja je i u pesmi o Marku i Musi. Da li je ta ideja samonikla ili je pozajmljena, teško je utvrditi. No i ako je pozajmljena, ona izražava realnu težnju narodnu za nadmoćnošću nad vekovnim neprijateljem. Zamisao o nadmoćnosti ima veoma važno mesto u srpskoj epici i javlja se u različitim vidovima. U ovome vidu, tj. u vidu zavisnosti turskog cara i turske carevine od snage i pameti nekog srpskog junaka, nalazimo tu misao isključiio u pesmama o Marku (turskom vazalu). Razume se, to je naivna predstava o nadmoćnosti: nadmoćan si, pa — umesto da se oslobodiš — spasavaš porobljivača! Ali treba imati na umu da je vlast turskoga cara trajala veoma dugo i da je — u izvesnim trenucima bar — morala biti posmatrana i kao neizmenljiva činjenica. Sem toga, slabljelje careve, centralne vlasti uvek je bilo praćeno pojačanim nasiljem feudalaca nad rajom. U takvim momentima zamisao u pomenutom vidu bila je utoliko opravdanija.
Sama pesma o Marku i Musi prilično je mutna. U njoj mnogo šta nije dorečeno ni usklađeno. Istorijski Musa stvarno se osl-njao — pri kraju — na antifeudalne elemente, ali radi feudalnih ciljeva. Ti njegovi feudalni ciljevi jako su naglašeni i u samoj pesmi. Što ustavlja „carevinu blago", po tome bi on bio kao nekakav revolucionar u odnosu prema caru, ali što sve ustavlja sebi i što od njega pišti „ljuta sirotinja", — to ga prikazuje kao razuzdanog feudalca, kao kesedžiju, razbojnika.
No valja uzeti u obzir i one stihove u kojima sam Musa naglašava suprotnost svoga i Markovog porekla. Sami za sebe, odvojeni od ostalog teksta, ovi — lepi i snažni — stihovi dokazuju da je Marko predstavnik feudalaca a Musa predstavnik seljaka, tj. naroda. Sudeći samo po ovim stihovima, ovde se oštro ispoljavaju dve neprijateljske klase. Ali sudeći prema celoj pesmi, izgleda nam da je narodni pevač pre (i, možda, samo) hteo da istakne razliku između Musine i Markove snage nego razliku između njihovih klasnih interesa. Musa je rođen na ploči studenoj, u prirodi, i otuda potiče njegova čudovišna snaga. Marko je rođen na meku dušeku, i zato je manje snažan, otporan, izdržljiv. Takvo gledanje može se naći u srpskem selu i danas. Narodni pevač na toj osnovnoj suprotnosti, na suprotnosti između ogromne Musine i nedovoljne Markove snage, izgrađuje čitavu pesmu. Musa je polomio hiljade carevih vojnika i oborio Marka; Musa je — kao što vidimo na kraju pesme — imao troja rebra i tri srca. Marka je ubila memla, on se s mukom i posle dužeg vremena oporavio i najzad je pobedio ne snagom nego prevarom.
U prilog ovome tumačenju — mada sami navedeni stihovi i dalje ostaju u oštroj protivrečnosti sa likom istorijskog Muse, Muse feudalca — ide i činjenica da je Marko kraljev sin, tj. feudalac i u svim ostalim pesmama, pa mu to ipak nimalo ne smeta da zastupa interese raje, interese sirotinje. Zašto je raja odredila baš njega da bude nosilac njenih težnji i shvatanja, a ne nekog drugog vladarskog sina, na to je teško odgovoriti, no zašto je uzela jednog kraljevića, to je sasvim razumljivo kad se imaju na umu predrasude masa toga doba, kad se ima na umu naivno verovanje masa toga doba da se njihova bolja sudbina nalazi u rukama „dobroga" vladara. No ipak protivrečnost ostaje protivrečnost (jedna od mnogih protivrečnosti u srpskoj epici) i tom protivrečnošću zamagljen je feudalni lik Musin. Uostalom, mi smo već videli na primeru Miloša Vojinovića i Jugovića, a to bi se još izrazitije moglo sagledati na primeru samog Marka Kraljevića uprkos njegovom kraljevskom rodu, kako narodne crte ulaze u likove i postupke feudalaca. Isti je slučaj i kod Muse. Zabuna proističe otuda što je Musa tuđinac. No jedno je van svake sumnje: Musino rođenje kod ovaca i njegova borba protiv cara ne poništavaju njegovu nasilničku ulogu u odnosu prema sirotinji kojoj car šalje zaštitnika u Marku Kraljeviću (dabome, kao što se iz same pesme vidi, cara na to podstiče i „carevina blago" koje Musa ustavlja sebi).
Nedosledan u prikazivanju Muse, narodni pevač ne motiviše ni Markov pristanak da deli megdan s Musom. Marko je carev sužanj, tri godine zaboravljen u tamnici, pocrneo kao kamen, avetinjskih noktiju i kose. Očevidno, car ga je teško kaznio. I posle toga bilo bi prirodno očekivati da Marko — onako plah i ratoboran kakav je u mnogim pesmama — potegne sablju ne na Musu nego na cara. Međutim, Marko to ne čini. On odmah prihvata carev poziv, i priprema se veoma dugo i svestrano. Zašto Marko tako postupa, o tome narodni pevač ćuti. Zato su se — ponajviše zato, između ostalog — i mogla pojaviti različita tumačenja. Ali treba se zapitati zašto Markovo prihvatanje megdana nije motivisano. Zašto je narodni pevač smatrao to izlišnim? Po našem mišljenju, on je to smatrao izlišnim zbog toga što je ovakav Markov postupak bio u skladu s opštim mišljenjem i raspoloženjem u doba kada je ova pesma nastala. A to mišljenje i raspoloženje bilo je jednim delom u izvesnom smislu oportunističko — utoliko ukoliko je raja između dva zla, između jake centralne vlasti koja je garantovala kakvu-takvu zakonitost i red i slabljenja centralne vlasti koje se redovno izražavalo u pojačanom nasilju pojedinih feudalnih gospodara, bila „za" manje zlo, „za" jaku centralnu vlast, pa prema tome i „za" cara. Isti oportunizam izražen je i u drugim pesmama koje govore o Markovoj službi turskom caru. Razume se, sve takve pesme nemaju onakav vaspitni značaj kakav ima, na primer, pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu i njoj slične pesme. Ali to ne znači da od Muse treba na silu napraviti narodnog junaka. Musa — i pored toga što je rođen kod ovaca na ploči studenoj i što je othranjen ovsenim skrobom — ostaje stranac, a narodni junak je Marko — bez obzira na to što ga je rodila kraljica i što se pojavljuje u ulozi turske pridvorice.
Kao i u drugim pesmama ove vrste, i ovde je Marko — uprkos oportunizmu — u isti mah i nosilac narodne težnje za nadmoćnošću nad Turcima. Car je priteran u tesnac i prinuđen je da izvede-Marka iz tamnice i da ga zamoli za pomoć. Tako je u početku označena Markova nadmoćnost nad carem, odnosno nadmoćnost ka kojoj je težio sam narod. A na kraju pesme ta nadmoćnost je još snažnije izražena carevim strahom od mrtve Musine glave i Markovim podsmehom:
„Kako bi ga živa dočekao,
kad od mrtve glave poigravaš?"
Dakle, istorijski posmatrani, feudalci su i Marko i Musa, a kad se kroz pesmu gledaju: Musa je veliki junak stranac, carev odmetnik i nasilnik, a Marko je narodni junak u ulozi turske pridvorice. Nama se čini da je narodni pevač Musinu snagu toliko uvećao koliko je želeo da kroz Markov podvig izrazi nadmoćnost nad Turcima: hiljade Turaka, čitava turska carevina nisu mogli ono što je mogao sam Marko uz pomoć svoje posestrime vile. U punom skladu sa naglašavanjem izuzetne Musine snage, odnosno izuzetne veličine Markovog podviga, jeste i Markova žalost što je pogubio ,,od sebe boljega". Uostalom, ovo nije jedini slučaj kad Marko priznaje boljeg od sebe; u jednoj drugoj pesmi on kaže: ,,Bolji Relja od sedamn'est Marka".
*
Obećava nebrojeno blago, tko pogubi Musu Kesedžiju, tj. obećavanebrojeno blago onome koji pogubi Musu.
Ćuprilić (v. Rečnik) je iz XVII veka.
Na milosti, care gospodine, tj. milostivo me saslušaj.
Jesi l' đegođ u životu, Marko, tj. jesi li iole, pa i najmanje u životu.
Novak kovač je istorijski neodređena ličnost.
Prevari se, ujede ga guja, tj. napravi kobnu grešku.
Prebio ga na tri polovine, tj. na tri dela.
Đe su tebe guje iz potaje, tj. skriveni noževi (vila kaže guje da Musa ne bi razumeo).
32
Marko Kraljević i Đemo Brđanin
Đemo je (možda) Jegen (Jeđem-paša) iz druge polovine XVII veka.Bogosav je izmišljena ličnost.
Ti se jesi krvi naučio, tj. naučio si se da prolivaš krv.
Neće rodit vino ni šenica, — ove reči ukazuju na mogućnost da je pesma o Marku i Đemu nastala na osnovu neke starije pesme u kojoj se govorilo o vešanju zmaja.
33
Marko Kraljević i beg Kostadin
Pa da vidiš časti i poštenja, a i lepa, brate, dočekanja, tj. kako se ukazuje počast, kako se gosti dočekuju.Da j' naraniš leba bijeloga, tj. da ih nahraniš (j' mesto ih).
Azna (tj. hazna) znači ovde: blago i moć.
34
Lov Markov s Turcima
Murat vezir je izmišljena ličnost.35
Marko Kraljević ukida svadbarinu
Servana je izmišljena reka.I junakom mladim oženiti, tj. i mladim junacima oženiti.
Pokrivaju sablje japundžeti, tj. pokrivaju sablje japundžetima (japundžićima — kabanicama).
Već i Marko ostavi za pravdu, tj. ostavi ih da kazuju istinu.
Da j' ne kljuju orli i gavrani, tj. da ih ne kljuju (j' mesto ih).
37
Smrt Marka Kraljevića
Hoće jednom biti prema glavi, tj. jednome se radi o glavi, o životu.Kada budeš visu na planinu, tj. kada dođeš na vis planinski.
A kad Marko lice ogledao, verovatno je video isto ono što i dahije u tepsiji u pesmi Početak bune protiv dahija.
Marko lomi oružje i ubija Šarca zato što, po starom verovanju, oružje i konj samo u tom stanju („mrtvi") mogu da pripadaju mrtvom gospodaru.
Vasa i Isaija su obična kaluđerska imena.
Biljege mu nikakve ne vrže, tj. ne stavi na njegov grob nikakvo obeležje (natpis).
