UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.548
Marakana
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Kakav dan! Pre podne šetnja plažom u kvartu Botofogo sa pogledom na jednu stranu na Glavu šećera, na drugu na spomenik Hristu. Na peščanoj plaži metalni golovi ali juče, ko za baksuz, nije bilo ni jednog od brazilskih virtuoza koji bosonogi fudbal uče na ovakvim mestima.Popodne sam konačno dočekao da uživo vidim jednu utakmicu Mundijala i to u hramu fudbala, na čuvenoj „Marakani". Bio sam na ovom stadionu 1990, ali kao turista. Nije bilo utakmice, videti „Marakanu" bez igrača i publike isto je kao ući u muzej bez slika...
Idem metroom u kome na stotine Argentinaca luduje. To što pevaju svojima i tvrde da je Maradona bio bolji od Pelea je njihova stvar, ali to što su skakali po metrou nije baš bilo prijatno. Oko stadiona sve u znaku plavo belih boja, Kažu da je došlo oko 50.000 Argentinca. Koliko li bi ih bilo da nisu u krizu? Na jednoj zastavi, razapetoj na sred ulice, piše: Svet nam zavidi. Ispod slike Maradone, Če Gevare, aktuelnog Pape i Fanđa, nekadašnjeg šampiona Formule 1.Tim redom. U nastavku slika Maradone sa Svetskim kupom u rukama.
U opštoj gužvi nailazim na grupu bosanskih navijača. Kažu da su došli iz Bosne. Slikaju se sa Argenticima. Ubrzo stiže i jedan Hrvat koji pojačava bosansku stranu. Jedna od karakteristika dosadašnjeg dela Mundijala je pacifizam, tolerancija među navijačkim grupama. Nema tuča i incidenata.
„Marakana" spolja deluje impresivno iako je građena još davne 1949 za prvo posleratno prvenstvo sveta. FIFA posle 1938. u Italiji želela Munijal 1942, kandidati za domaćina bili su Argentina, Brazil i Nemačka, ali se isprečio rat. Munijala nije bilo ni 1946, prvobitno jer bio planiran za 1949. ali je Brazilu, koji je dobio organizaciju, dato još 12 meseci da se spremi. Za taj Mundijal prihvaćena je ideja da se trofej nazove „Kup Žila Rimea" po predsedniku FIFA koji je 1930. u Montevideu organizovao prvo svetsko prvenstvo. Prvenstvo je igrano u završnoj fazi po Liga sistemu na čemu je insistirao Brazil. FIFA je popustila što je dovelo do ostavke Anri Deloneja, desne ruke Žila Rimea ali ga je koju godinu kasnije Rime ubedio da se vrati. Igralo se u 6 gradova a Rio de Žaneiro dobio je „Marakanu" za 200.000 posetilaca. Zvanično, stadion se zove „Mario Filjo", po popularnom sportskom novinaru iz „Žornal do Brasil", ali za ceo sve, i same Brazilce, one je samo „Marakana". Iako je već bio razvijen interkontinentalni avionski saobraćaj, Italija je došla brodom. Razlog je bila tragedija Torina 4. maja 1949. kada je u avionskoj nesreći na brdu Superga nadomak grada poginuo ceo šampionski tim na čelu sa Valentinom Macolom, ocem kasnijeg reprezentativca Italije Sandra Macole.U tehničkom smislu novitet je bila numeracija igrača od 1 do 11, igralo se kožnim loptama brazilske proizvodnje. Postignuto je 88 golova, 4 po meču, šampionat je gledalo 1.045.246 ljudi, prosek po meču 47.511. Najviše ih je bilo u poslednjoj utakmici Brazil-Urugvaj koja je de fakto bila finale iako je Brazilu bio dovoljan i bod. Pobedio je Urugvaj sa 2-1 a taj dana je u latino-američkom svetu poznat kao „marakanaso".
Dosta o istoriji. Izgleda da fudbalu prija brazilska klima jer smo na prvih 11 mečeva videli 11 pobeda, palo je čak 38 golova, 20 više nego u Južnoj Africi posle isto toliko utakmica. Imali smo pet preokreta, pobede timova koji su počinjali sa 0-1. Igra se dobar fudbal, stadioni su puni, popravlja se i suđenje. Arbitar na meču Švajcarska-Honduras, Ravšan Irmatov iz Uzbekistana, zaslužuje sve čestitke za prednost koju je pustio i iz koje su Švajcarci u 93.minutu dali pobednosni gol.
Bora Milutinović, zvezda
Nekada je, kao i njegova braća Milorad i Miloš, igrao u Partizanu, ali uz njegovo ime, otkad se bavi trenerskim poslom, više priliči atribut „zvezda". U preš-centru ispod tribine stadiona srećem starog prijatelja Boru Milutinovića. Kako se pojavio saleteli su ga novinari sa svih kontinenata, od njegovih Meksikanaca koje je vodio na Svetskom prvenstvu 1986. do njegovih Kineza koje je prvi i jedni put kvalifikovao za završni turnir 2002.
Jedva sam ga otrgao i doveo pred kameru za eksluzivni intervju za RTS. Bora otkriva da mu je ovo 13. svetsko prvenstvo, žali se na razdaljine, kaže da neće uspeti da vidi više od 8 utakmica i najavljuje da „nas sve čeka u Kataru 2022" sa er-kondišn uređajima na stadionima... Posle meča ode na aerdorom, treba da stigne u Natal da gleda Gana-SAD. Uzgred, Amerikance je vodio na Svetskom prvenstvu 1994, Kostariku u Italiji 1990, Nigeriju u Francuskoj 1998. Bora Milutinović, zvezda, građanin sveta.
Stadion je u znaku plavo-bele boje, atmosfera je kao da se igra u Buenos Airesu a raspoloženje Argentinaca podiže autog Kolašinca na samom startu meča. Najbrži auto-gol u istoriji šampionata sveta. Bosanci su se polako vraćali, ali je u drugom poluvremenu dokusrio Leo Mesi na svom debiju na „Marakani" tipičnom individualnom akcijom kada sa desne strane ulazi ka sredini tražeći prostor za šut levicom. Prvi, jedini i poslednji gol na svoja dva Mundijala dao je Srbiji i Crnoj Gori 2006.
Sad je na listu "žrtava" upisao i BiH. Bosanci se nisu obrukali, šta više Argentinci su posle gola Ibiševića krali vreme i čuvali rezultat. Bosanski novinari primali su čestitke kao da je BiH pobedila, ali slaba im je to uteha bila. Objavljen je podatak da je prisutno 74.738 gledalaca. Daleko od 200.000 iz 1950, ali stadion je reformisan i umiven za Kup konfederacija 2013, kapacitet mu je znatno smanjen ali i dalje ostaje simbol u svetu fudbala. Deluje impresivno.
Amigo Augustin
Na povratku istim putem, metroom. Sa istim, raspoloženim Argentincima koji ovog puta ne skaču. Sedam do dečaka na čijem su licu boje argentinske zastave, ali me buni bosansko-hercvegovački šal oko vrata. Pitam ga odakle mu, kaže menjao se. Dao argentinsku zastavu za šal. Tu je sa ocem, došli su iz Buenos Airesa, koliko danas se vraćaju. Mali mi kaže da ima 10 godina, da se zove Asugustin, navija za Boka juniors, u reprezentaciji najviše voli Mesija i Di Mariju. Sa nim je i otac koji kaže da je u njegovo vreme idol svih Argentinaca bio Maradona. Mali Augustin ga je gledao samo na video snimcima.
Pitam mogu li da slikam dečaka. Otac daje saglasnost. Pošto putovanje traje, slušam njegovu zanimljivu istoriju. Sa 18 godina bio je, 1982, mobilisan i proveo je 70 od 74 dana na Malvinima u ratu koji su tada vodile Argentina i Engleska i koji je dobila Engleska. Oko vrata nosi lančić na kome su njegovo ime i prezime (Fernandno Suares), identifikacioni broj, krvna grupa i broj jedinice u kojoj je služio. Kaže da je u tom ratu poginilu 649 argentinskih vojnika dok su mnogi ostali invalidi. Od države ima penziju, kao i svi koji su se borili, a invalidi i dodatak. Pitam ga otkud toliko Argentinaca kad je zemlja u krizi:
-Na kredit...Plaćamo putovanje na rate, inflacija čini svoje.
Mali Augustion se interesuje „u kojim će novinama izaći njegova slika". Na kraju srdačan stisak ruke, srećan put i doviđenja.
Fudbal je napravio još jedno prijateljstvo.
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Kakav dan! Pre podne šetnja plažom u kvartu Botofogo sa pogledom na jednu stranu na Glavu šećera, na drugu na spomenik Hristu. Na peščanoj plaži metalni golovi ali juče, ko za baksuz, nije bilo ni jednog od brazilskih virtuoza koji bosonogi fudbal uče na ovakvim mestima.Popodne sam konačno dočekao da uživo vidim jednu utakmicu Mundijala i to u hramu fudbala, na čuvenoj „Marakani". Bio sam na ovom stadionu 1990, ali kao turista. Nije bilo utakmice, videti „Marakanu" bez igrača i publike isto je kao ući u muzej bez slika...
Idem metroom u kome na stotine Argentinaca luduje. To što pevaju svojima i tvrde da je Maradona bio bolji od Pelea je njihova stvar, ali to što su skakali po metrou nije baš bilo prijatno. Oko stadiona sve u znaku plavo belih boja, Kažu da je došlo oko 50.000 Argentinca. Koliko li bi ih bilo da nisu u krizu? Na jednoj zastavi, razapetoj na sred ulice, piše: Svet nam zavidi. Ispod slike Maradone, Če Gevare, aktuelnog Pape i Fanđa, nekadašnjeg šampiona Formule 1.Tim redom. U nastavku slika Maradone sa Svetskim kupom u rukama.
U opštoj gužvi nailazim na grupu bosanskih navijača. Kažu da su došli iz Bosne. Slikaju se sa Argenticima. Ubrzo stiže i jedan Hrvat koji pojačava bosansku stranu. Jedna od karakteristika dosadašnjeg dela Mundijala je pacifizam, tolerancija među navijačkim grupama. Nema tuča i incidenata.
„Marakana" spolja deluje impresivno iako je građena još davne 1949 za prvo posleratno prvenstvo sveta. FIFA posle 1938. u Italiji želela Munijal 1942, kandidati za domaćina bili su Argentina, Brazil i Nemačka, ali se isprečio rat. Munijala nije bilo ni 1946, prvobitno jer bio planiran za 1949. ali je Brazilu, koji je dobio organizaciju, dato još 12 meseci da se spremi. Za taj Mundijal prihvaćena je ideja da se trofej nazove „Kup Žila Rimea" po predsedniku FIFA koji je 1930. u Montevideu organizovao prvo svetsko prvenstvo. Prvenstvo je igrano u završnoj fazi po Liga sistemu na čemu je insistirao Brazil. FIFA je popustila što je dovelo do ostavke Anri Deloneja, desne ruke Žila Rimea ali ga je koju godinu kasnije Rime ubedio da se vrati. Igralo se u 6 gradova a Rio de Žaneiro dobio je „Marakanu" za 200.000 posetilaca. Zvanično, stadion se zove „Mario Filjo", po popularnom sportskom novinaru iz „Žornal do Brasil", ali za ceo sve, i same Brazilce, one je samo „Marakana". Iako je već bio razvijen interkontinentalni avionski saobraćaj, Italija je došla brodom. Razlog je bila tragedija Torina 4. maja 1949. kada je u avionskoj nesreći na brdu Superga nadomak grada poginuo ceo šampionski tim na čelu sa Valentinom Macolom, ocem kasnijeg reprezentativca Italije Sandra Macole.U tehničkom smislu novitet je bila numeracija igrača od 1 do 11, igralo se kožnim loptama brazilske proizvodnje. Postignuto je 88 golova, 4 po meču, šampionat je gledalo 1.045.246 ljudi, prosek po meču 47.511. Najviše ih je bilo u poslednjoj utakmici Brazil-Urugvaj koja je de fakto bila finale iako je Brazilu bio dovoljan i bod. Pobedio je Urugvaj sa 2-1 a taj dana je u latino-američkom svetu poznat kao „marakanaso".
Dosta o istoriji. Izgleda da fudbalu prija brazilska klima jer smo na prvih 11 mečeva videli 11 pobeda, palo je čak 38 golova, 20 više nego u Južnoj Africi posle isto toliko utakmica. Imali smo pet preokreta, pobede timova koji su počinjali sa 0-1. Igra se dobar fudbal, stadioni su puni, popravlja se i suđenje. Arbitar na meču Švajcarska-Honduras, Ravšan Irmatov iz Uzbekistana, zaslužuje sve čestitke za prednost koju je pustio i iz koje su Švajcarci u 93.minutu dali pobednosni gol.
Bora Milutinović, zvezda
Nekada je, kao i njegova braća Milorad i Miloš, igrao u Partizanu, ali uz njegovo ime, otkad se bavi trenerskim poslom, više priliči atribut „zvezda". U preš-centru ispod tribine stadiona srećem starog prijatelja Boru Milutinovića. Kako se pojavio saleteli su ga novinari sa svih kontinenata, od njegovih Meksikanaca koje je vodio na Svetskom prvenstvu 1986. do njegovih Kineza koje je prvi i jedni put kvalifikovao za završni turnir 2002.
Jedva sam ga otrgao i doveo pred kameru za eksluzivni intervju za RTS. Bora otkriva da mu je ovo 13. svetsko prvenstvo, žali se na razdaljine, kaže da neće uspeti da vidi više od 8 utakmica i najavljuje da „nas sve čeka u Kataru 2022" sa er-kondišn uređajima na stadionima... Posle meča ode na aerdorom, treba da stigne u Natal da gleda Gana-SAD. Uzgred, Amerikance je vodio na Svetskom prvenstvu 1994, Kostariku u Italiji 1990, Nigeriju u Francuskoj 1998. Bora Milutinović, zvezda, građanin sveta.
Stadion je u znaku plavo-bele boje, atmosfera je kao da se igra u Buenos Airesu a raspoloženje Argentinaca podiže autog Kolašinca na samom startu meča. Najbrži auto-gol u istoriji šampionata sveta. Bosanci su se polako vraćali, ali je u drugom poluvremenu dokusrio Leo Mesi na svom debiju na „Marakani" tipičnom individualnom akcijom kada sa desne strane ulazi ka sredini tražeći prostor za šut levicom. Prvi, jedini i poslednji gol na svoja dva Mundijala dao je Srbiji i Crnoj Gori 2006.
Sad je na listu "žrtava" upisao i BiH. Bosanci se nisu obrukali, šta više Argentinci su posle gola Ibiševića krali vreme i čuvali rezultat. Bosanski novinari primali su čestitke kao da je BiH pobedila, ali slaba im je to uteha bila. Objavljen je podatak da je prisutno 74.738 gledalaca. Daleko od 200.000 iz 1950, ali stadion je reformisan i umiven za Kup konfederacija 2013, kapacitet mu je znatno smanjen ali i dalje ostaje simbol u svetu fudbala. Deluje impresivno.
Amigo Augustin
Na povratku istim putem, metroom. Sa istim, raspoloženim Argentincima koji ovog puta ne skaču. Sedam do dečaka na čijem su licu boje argentinske zastave, ali me buni bosansko-hercvegovački šal oko vrata. Pitam ga odakle mu, kaže menjao se. Dao argentinsku zastavu za šal. Tu je sa ocem, došli su iz Buenos Airesa, koliko danas se vraćaju. Mali mi kaže da ima 10 godina, da se zove Asugustin, navija za Boka juniors, u reprezentaciji najviše voli Mesija i Di Mariju. Sa nim je i otac koji kaže da je u njegovo vreme idol svih Argentinaca bio Maradona. Mali Augustin ga je gledao samo na video snimcima.
Pitam mogu li da slikam dečaka. Otac daje saglasnost. Pošto putovanje traje, slušam njegovu zanimljivu istoriju. Sa 18 godina bio je, 1982, mobilisan i proveo je 70 od 74 dana na Malvinima u ratu koji su tada vodile Argentina i Engleska i koji je dobila Engleska. Oko vrata nosi lančić na kome su njegovo ime i prezime (Fernandno Suares), identifikacioni broj, krvna grupa i broj jedinice u kojoj je služio. Kaže da je u tom ratu poginilu 649 argentinskih vojnika dok su mnogi ostali invalidi. Od države ima penziju, kao i svi koji su se borili, a invalidi i dodatak. Pitam ga otkud toliko Argentinaca kad je zemlja u krizi:
-Na kredit...Plaćamo putovanje na rate, inflacija čini svoje.
Mali Augustion se interesuje „u kojim će novinama izaći njegova slika". Na kraju srdačan stisak ruke, srećan put i doviđenja.
Fudbal je napravio još jedno prijateljstvo.