Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Manastir Lelić (Valjevo)
Na praznik Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića, bilo bi najlepse posetiti manastir Lelić. Malo sam oklevao, onako neka iskušenja na koja nikako da se naviknem. Razmisljam, kako se mogu prilagoditi novim izazovima u životu, no ne i na duhovna iskušenja koja znaju biti toliko savršena da im se nesavršeni ja, nikad ne mogu prilagoditi ni nadvladati.
Samnom je išao meni dragi brat u Hristu Zoran, kojeg sam upoznao u manastiru Vavedenje u Beogradu. Vožnja je potrajala, prolazili smo Lazarevac, Valjevo, kako bi stigli do manastira Lelić. Fotografisao sam mnogo, dok mi nije zakazao fotoaparat, naime ostao je bez struje, tako da mi je poslednja fotografija koju sam uslikao bio brat Nenad, prišao mi je tamo i zamolio da ga fotografišem sa jednim monahom koji je došao sa Meteora, kako brat Nenad kaže on mu se pojavio u snu i rekao mu da se zamonaši, ispričao mi je svoju priču da se jedno jutro na čudan način probudio pored manastira Vavedenje u Beogradu, s bivšom devojom je nedavno prekinuo dugogodišnju vezu, jer su se dogovorili da i ona i on odu u manastir, ona je već sada u jednom manastiru kao iskušenica, a on čeka blagoslov svoga Vladike. Eto poslednju fotografiju sam posvetio bratu Nenadu, mome imenjaku, ne bi se čudio da to nije poslednja fotografija. Posle nje mi je aparat rekao da više ne želi da snima. Pomirio sam sa se sa tim uz žaljenje, ali dobro, već je bio kraj Liturgije i osvećenje Slavskog kolača, tako da mi aparat više za danas ne bude ni trebao.
Krenuli smo brat Zoran i ja prema autu po komadić čokolade, da se malo okrijepimo od puta i pripremimo za put prema Beogradu. Ta čokoladica je bila jedino što smo imali pa smo hteli da je lepo bratski podelimo, i to brat Zoran uzeo je jednu kockicu, a sve ostalo dao je meni, kaže meni više treba pošto ja vozim, hmm.. e brate Zorane od Boga ti nagrada, a od mene hvala.
brat Nenad sa monahom sa Meteora
Vratili smo se do crkve kako bi još jednom celivali mošte Svetog Vladike Nikolaja, te do crkvene prodavnice da kupimo darove i sveće pa polako da krenemo za Beograd.
Na moje zaprepaštenje uskoro sam video sestru Natašu iz Banja Luke koju dobro znam jer često dolazi u manastir Lepavinu, ona je danas došla sa grupom iz Banja Luke. Sestra Nataša, pa nje se stvarno nisam nadao. Zadnje sam sestru Natašu video na hodočašću kada sam išao na prvo putovanje Fruškom Gorom, tamo je došla sa grupom iz Banja Luke i o tome sam napisao tekst za lepu uspomenu. I tamo je sestra Nataša vodila brigu o meni, kao o nekome tko je prvi put, pa malo zna. A danas je mome dragom bratu Zoranu i meni gladnome ponudila kiflicu, pa nas je pozvala da krenemo sa njom na ručak koji je bio poslužen u trpezariji manastira. Dovela nas je ovde kako bi prisustvovali ručku pripremljenom za Arhijereje, ali i ograničen broj vernika. Sve je bilo zauzeto kada smo došli, jer su svi vernici požurili da sednu ovde kod Arhijereja. Tako da za nas nije bilo mesta. Odjednom da ćemo krenuti, jedna od služavki kaže da je slobodno u prvim redovima, u blizini samih Arhijereja, baš su se u tom trenutku dizali neki ljudi, odustajali su od ručka. Slava dragom Bogu. Bilo je to mome srcu jako drago. Primetio sam da Nataša nije ništa jela osim hleba, ustvari nije bila niti gladna, sve je ovo napravila zbog mene i brata Zorana. Lepo smo se okrepili, sestra Nataša je otišla ka autobusu i polako za Banja Luku. Od Boga joj nagrada, a od nas veliko hvala. Zablagodarismo Hristu na hrani, te polako krenuli da napokon celivamo još jednom mošte našega svetitelja i polako po drugi put da krenemo za Beograd.
No, još za ručkom sam sreo jednog poznanika iz Beogada brata Neđu, veliki i dobri prijatelj takođe i moga prijatelja i brata Ljubinka. Sada smo se sreli na dvorištu, pa kaze da je ovde sa grupom hodočasnika iz Ukrajine, te da sada sa njima ide do manastra Ćelije i kasnije do manastira Pustinja, to je usput, pa nas je pozvao da podjemo sa njima. Hmmmm.. nismo dugo oklevali nego smo pošli za njima. Tri puta smo vec krenuli za Beograd danas, ma nece Beograd nikud pobeći.. Mi krećemo u obilazak ostalih Svetinja, uostalom Srbija postoji zbog ovih bogatih svetinja koje treba videti, a ne zbog jednog malog siromašnog Beograda.
Nedaleko, svega par kilometara od manastira Lelić nalazi se oštro skretanje i duboka nizbrdica koju treba lagano sa kolima preći da bi se došlo do bogatog i lepog manastra Ćelije, gde se nalazi grob Oca Justina Popovića iza hrama u kojem mnoštvo ikona šire duhovnu blagodat svim vernicima. Ovde sam sreo i znanca sa putovanja po Pravoslavnoj Rusiji pre tačno 3 godine. Bio je to brat Jordan, nije se nimalo promenio, tačno kao da ga gledam od pre 3 godine. Setili smo se tih lepih dana sa putovanja Rusijom, gde smo Rusiju prešli od Urala pa do Valama. Setili smo se svetih mesta i dragih ljudi koji su išli sa nama. Nasmejali se tim godinama koje su prošle u međuvremenu. On ovde radi kao crkvenjak, pomaže u manastiru. Lepo mu je i jako je zadovoljan i srećan. Na kraju smo se pozdravili i zaželili sve najbolje jedan drugome, i da nas sve Bog dragi čuva.
Sreli smo i naše drage monahinje iz manastira Vavedenje iz Beograda, pozdravili se s njima.
Tamo smo se malo zadržali u trpezariji sa grupom ukrajinaca i njihovim vođom mojim kolegom bratom Neđom, oni su bili doista zaprepašteni i nadahnuti srpskim pravoslavnim svetinjama, zapevali su u trpezariji srpske duhovne pesme, a ja sam im se pridružio sa pevanjem refrena i poznatih stihova na kojem sam glasno davao da znanja da ih poznajem, a ostale stihove sam mudro prešutkivao i gledao njih kako su sretni što su došli ovamo, kako lepo pevaju srpske pravoslavne duhovne pesme. Bio sam zadovoljan kada sam imao priliku da njihovog sveštenika iz Kijeva koji je došao s njima u grupi odvezem do autobusa koji se nije mogao spustiti u kotlinu. Tako smo se dogovorili da dalje idemo zajedno, brat Zoran i ja ćemo ih pratiti sa našim kolima do manastira Pustinja koji nije daleko odavde. Na kraju sam od ukrajinskog sveštenika dobio malu ikonicu Presvete Bogorodice iz jednog kijevskog hrama.
Naši novi prijatelji u autobusu su nam predvodili put prema manastiru Pustinja. Prolazili smo zapadnu Srbiju kao kod manastira Ćelije tako i ovde u udolini između brdskih brazdi dolazimo opet pred veliku nizbrdicu. Autobus ne može dolje da siđe. Ponovo sam se ponudio da sveštenika povezem dole u kotlinu, jer i ova nizbrdica bi baš bila teška za njega. Stigli smo ubrzo dole, i krenuli u razgledanje manastira Pustinja. Ovde u maloj crkvici je bila večernja služba, od dve starije monahinje jedna je čitala monaško večernje pravilo, a druga ju je opominjala da su došli hodočasnici i da nam posveti svoje vreme, no monahinja nije odustajala, nije se obazirala na nas, već se trudila da dovrši svoje monaško pravilo.
U blizini se nalazi izvor čudotvorne vode koji se nedaleko pretvara u otočić koji nastavlja da žubori između šumskih proplanaka. Opet sam vozio sveštenika do izlaza na glavnu cestu, do autobusa, gde smo se oprostili od Oca i grupe ukrajinskih hodočasnika. Oni su nastavili put obilazak srpskih pravoslavnih svetinja a mi..
mi, pošto je već sunce zalazilo, morali smo krenuti za Beograd!
Slava Bogu za sve.
Galerija fotografija iz manastira Lelić
Izvor:Nenad Badovivac
Na praznik Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića, bilo bi najlepse posetiti manastir Lelić. Malo sam oklevao, onako neka iskušenja na koja nikako da se naviknem. Razmisljam, kako se mogu prilagoditi novim izazovima u životu, no ne i na duhovna iskušenja koja znaju biti toliko savršena da im se nesavršeni ja, nikad ne mogu prilagoditi ni nadvladati.
Samnom je išao meni dragi brat u Hristu Zoran, kojeg sam upoznao u manastiru Vavedenje u Beogradu. Vožnja je potrajala, prolazili smo Lazarevac, Valjevo, kako bi stigli do manastira Lelić. Fotografisao sam mnogo, dok mi nije zakazao fotoaparat, naime ostao je bez struje, tako da mi je poslednja fotografija koju sam uslikao bio brat Nenad, prišao mi je tamo i zamolio da ga fotografišem sa jednim monahom koji je došao sa Meteora, kako brat Nenad kaže on mu se pojavio u snu i rekao mu da se zamonaši, ispričao mi je svoju priču da se jedno jutro na čudan način probudio pored manastira Vavedenje u Beogradu, s bivšom devojom je nedavno prekinuo dugogodišnju vezu, jer su se dogovorili da i ona i on odu u manastir, ona je već sada u jednom manastiru kao iskušenica, a on čeka blagoslov svoga Vladike. Eto poslednju fotografiju sam posvetio bratu Nenadu, mome imenjaku, ne bi se čudio da to nije poslednja fotografija. Posle nje mi je aparat rekao da više ne želi da snima. Pomirio sam sa se sa tim uz žaljenje, ali dobro, već je bio kraj Liturgije i osvećenje Slavskog kolača, tako da mi aparat više za danas ne bude ni trebao.
brat Nenad sa monahom sa Meteora
Na moje zaprepaštenje uskoro sam video sestru Natašu iz Banja Luke koju dobro znam jer često dolazi u manastir Lepavinu, ona je danas došla sa grupom iz Banja Luke. Sestra Nataša, pa nje se stvarno nisam nadao. Zadnje sam sestru Natašu video na hodočašću kada sam išao na prvo putovanje Fruškom Gorom, tamo je došla sa grupom iz Banja Luke i o tome sam napisao tekst za lepu uspomenu. I tamo je sestra Nataša vodila brigu o meni, kao o nekome tko je prvi put, pa malo zna. A danas je mome dragom bratu Zoranu i meni gladnome ponudila kiflicu, pa nas je pozvala da krenemo sa njom na ručak koji je bio poslužen u trpezariji manastira. Dovela nas je ovde kako bi prisustvovali ručku pripremljenom za Arhijereje, ali i ograničen broj vernika. Sve je bilo zauzeto kada smo došli, jer su svi vernici požurili da sednu ovde kod Arhijereja. Tako da za nas nije bilo mesta. Odjednom da ćemo krenuti, jedna od služavki kaže da je slobodno u prvim redovima, u blizini samih Arhijereja, baš su se u tom trenutku dizali neki ljudi, odustajali su od ručka. Slava dragom Bogu. Bilo je to mome srcu jako drago. Primetio sam da Nataša nije ništa jela osim hleba, ustvari nije bila niti gladna, sve je ovo napravila zbog mene i brata Zorana. Lepo smo se okrepili, sestra Nataša je otišla ka autobusu i polako za Banja Luku. Od Boga joj nagrada, a od nas veliko hvala. Zablagodarismo Hristu na hrani, te polako krenuli da napokon celivamo još jednom mošte našega svetitelja i polako po drugi put da krenemo za Beograd.
No, još za ručkom sam sreo jednog poznanika iz Beogada brata Neđu, veliki i dobri prijatelj takođe i moga prijatelja i brata Ljubinka. Sada smo se sreli na dvorištu, pa kaze da je ovde sa grupom hodočasnika iz Ukrajine, te da sada sa njima ide do manastra Ćelije i kasnije do manastira Pustinja, to je usput, pa nas je pozvao da podjemo sa njima. Hmmmm.. nismo dugo oklevali nego smo pošli za njima. Tri puta smo vec krenuli za Beograd danas, ma nece Beograd nikud pobeći.. Mi krećemo u obilazak ostalih Svetinja, uostalom Srbija postoji zbog ovih bogatih svetinja koje treba videti, a ne zbog jednog malog siromašnog Beograda.
Nedaleko, svega par kilometara od manastira Lelić nalazi se oštro skretanje i duboka nizbrdica koju treba lagano sa kolima preći da bi se došlo do bogatog i lepog manastra Ćelije, gde se nalazi grob Oca Justina Popovića iza hrama u kojem mnoštvo ikona šire duhovnu blagodat svim vernicima. Ovde sam sreo i znanca sa putovanja po Pravoslavnoj Rusiji pre tačno 3 godine. Bio je to brat Jordan, nije se nimalo promenio, tačno kao da ga gledam od pre 3 godine. Setili smo se tih lepih dana sa putovanja Rusijom, gde smo Rusiju prešli od Urala pa do Valama. Setili smo se svetih mesta i dragih ljudi koji su išli sa nama. Nasmejali se tim godinama koje su prošle u međuvremenu. On ovde radi kao crkvenjak, pomaže u manastiru. Lepo mu je i jako je zadovoljan i srećan. Na kraju smo se pozdravili i zaželili sve najbolje jedan drugome, i da nas sve Bog dragi čuva.
Sreli smo i naše drage monahinje iz manastira Vavedenje iz Beograda, pozdravili se s njima.
Tamo smo se malo zadržali u trpezariji sa grupom ukrajinaca i njihovim vođom mojim kolegom bratom Neđom, oni su bili doista zaprepašteni i nadahnuti srpskim pravoslavnim svetinjama, zapevali su u trpezariji srpske duhovne pesme, a ja sam im se pridružio sa pevanjem refrena i poznatih stihova na kojem sam glasno davao da znanja da ih poznajem, a ostale stihove sam mudro prešutkivao i gledao njih kako su sretni što su došli ovamo, kako lepo pevaju srpske pravoslavne duhovne pesme. Bio sam zadovoljan kada sam imao priliku da njihovog sveštenika iz Kijeva koji je došao s njima u grupi odvezem do autobusa koji se nije mogao spustiti u kotlinu. Tako smo se dogovorili da dalje idemo zajedno, brat Zoran i ja ćemo ih pratiti sa našim kolima do manastira Pustinja koji nije daleko odavde. Na kraju sam od ukrajinskog sveštenika dobio malu ikonicu Presvete Bogorodice iz jednog kijevskog hrama.
Naši novi prijatelji u autobusu su nam predvodili put prema manastiru Pustinja. Prolazili smo zapadnu Srbiju kao kod manastira Ćelije tako i ovde u udolini između brdskih brazdi dolazimo opet pred veliku nizbrdicu. Autobus ne može dolje da siđe. Ponovo sam se ponudio da sveštenika povezem dole u kotlinu, jer i ova nizbrdica bi baš bila teška za njega. Stigli smo ubrzo dole, i krenuli u razgledanje manastira Pustinja. Ovde u maloj crkvici je bila večernja služba, od dve starije monahinje jedna je čitala monaško večernje pravilo, a druga ju je opominjala da su došli hodočasnici i da nam posveti svoje vreme, no monahinja nije odustajala, nije se obazirala na nas, već se trudila da dovrši svoje monaško pravilo.
U blizini se nalazi izvor čudotvorne vode koji se nedaleko pretvara u otočić koji nastavlja da žubori između šumskih proplanaka. Opet sam vozio sveštenika do izlaza na glavnu cestu, do autobusa, gde smo se oprostili od Oca i grupe ukrajinskih hodočasnika. Oni su nastavili put obilazak srpskih pravoslavnih svetinja a mi..
mi, pošto je već sunce zalazilo, morali smo krenuti za Beograd!
Slava Bogu za sve.
Galerija fotografija iz manastira Lelić
Izvor:Nenad Badovivac
Poslednja izmena: