- Učlanjen(a)
- 10.07.2010
- Poruka
- 2.773
Mama, ja se bojim
Објављено: 26.03.2011
Jaki zvuci, oluja, grmljavina, nepoznati ljudi, bića iz bajki – vukodlaci, vile, babaroge – kod najmlađih mogu da izazovu strah, što je, kako objašnjava Neda Subota, specijalista dečje psihologije, potpuno normalno i prirodno.
Međutim, iz ugla odraslih mnogi dečji strahovi izgledaju nerealno i iracionalno, pa se roditelji nekad loše snalaze, potcenjuju dečja osećanja i misle da njihovo dete preteruje.
Svi dečiji strahovi su realni
– Roditelji treba da znaju da je strah za dete uvek realan. Zato dečje strahove ne treba omalovažavati niti ismevati jer se tako detetu neće pomoći da strah prevaziđe, a narušiće se odnos poverenja između roditelja i deteta. S detetom treba razgovarati, pomaziti ga i utešiti, a ne nonšalantno prelaziti preko osećanja koja ga muče – kaže Subota.
Kada je reč o iracionalnim strahovima od imaginarnih bića ili stvari, oni nisu nikakva abnormalnost zbog koje decu treba voditi lekaru, dodaje ona.
Detetu treba pomoći da shvati da su vile, veštice i babaroge bića koja pripadaju samo svetu mašte.
Umirite ga i utešite
I bajke mogu da uplaše decu, zbog čega treba voditi računa o njegovim mogućnostima da shvati i razume pročitani sadržaj.
Na roditeljima je, ukazuje naša sagovornica, da strah prepoznaju, razgovaraju s detetom, uteše ga, pruže mu sigurnost.
– Reakcija roditelja zavisi od situacije i uzrasta deteta. Tako, recimo, ako se dete plaši da spava, treba leći pored njega, umiriti ga, čitati mu i pričati sve dok ne utone u san. Ne sme se petogodišnjaku reći „ti si veliki, sramota je da se bojiš“.
Nije sramota bojati se
Dete u ovom uzrastu još ne razume šta je to sramota. Ono će te reči pre shvatiti kao da je nešto pogrešno uradilo i strah će biti još veći. Može početi da se buni, plače, govori ružne reči.
– Nekada je dovoljno dete samo ohrabriti i usmeriti ga na neki drugi sadržaj. Ono tako može da zaboravi čega se bojalo i da prestane da se fiksira na sadržaj straha – ukazuje naša sagovornica.
Sve počinje sa osam meseci
Prema rečima Nede Subote, prvi strah javlja se kada beba napuni osam meseci i poznat je kao anaklitički strah, koji je zapravo reakcija mališana na iznenadni „nestanak“ majke.
Bebu mogu da uplaše i nagli tresak vrata, prodoran zvuk telefona i automobilska sirena. Međutim, ovde je pre reč o trenutnoj reakciji na neprijatnost nego o strahu.
I bebe se plaše
– U ovom uzrastu bebe znaju da se uplaše i od nepoznatih ljudi, neke samo zato što vide nepoznatu osobu, druge ako im se ona približi ili ih dodirne. Ovaj strah javlja se iznenada, potpuno neočekivano i predstavlja normalnu pojavu, pa roditelji ne treba da se brinu – kaže Subota.
Ona objašnjava da se bebe koje su navikle na česte posete i više ljudi u okruženju brže navikavaju i lakše prihvataju nepoznata lica, pa kod njih ova faza obično traje veoma kratko.
Bube, znije
Kako dete raste, javljaju se i novi strahovi. Tako su na uzrastu od dve godine karakteristični strahovi od životinja, najčešće buba, zmija ili pasa.
U ovom periodu može da se javi i strah od vode u raznim oblicima. Recimo, strah praćen vriskom, kada treba da se kupa i da pere kosu, ili strah od ogromne količine vode kada se nađu na moru ili na bazenu.
Ne gasite mi svetlo
Strah od mraka jedan je od najčešćih koji počinju da se javljaju posle trećeg rođendana. Deca se, kako navodi naša sagovornica, plaše da će neko u mraku izaći ispod kreveta ili iz ormana. Zato ne smeju da spavaju u sobi bez uključenog svetla.
– Ovo je period kada se kod dece intenzivno razvija imitacija, mašta i moć imaginacije. Dete se lako uživljava u prizore iz crtanih filmova ili priča, često ih i samo pojačava, a likove iz priča ili crtaća doživljava kao stvarne i prisutne. Zbog toga traže da im se noću ne gasi svetlo u sobi ili da vrata od sobe ostanu otvorena. Kasnije većina ove dece počinje spontano da zatvara vrata svoje sobe i gasi svetlo pred spavanje – navodi Neda Subota.
Lekari, injekcije
Ovom strahu kasnije se priključuju i strahovi od lekara, naročito zubara, zatim injekcija, dok se u kasnom predškolskom i ranom školskom uzrastu dečji strahovi sve više usmeravaju na realne situacije.
-Roditelji upućuju decu da pažljivo prelaze preko ulice, da ne uzimaju ništa od nepoznatih ljudi, pa deca počinju da se plaše takvih situacija.
Samo okidač za tikove
Mnogi psiholozi smatraju da strahovi mogu da rezultiraju i ozbiljnijim posledicama kao što su tikovi i mucanje. Naša sagovornica, međutim, ističe da strah nije uzrok, već može da predstavlja samo okidač za ispoljavanje ovih psihofizioloških poremećaja.
Izvor:Blic Žena
Објављено: 26.03.2011
Jaki zvuci, oluja, grmljavina, nepoznati ljudi, bića iz bajki – vukodlaci, vile, babaroge – kod najmlađih mogu da izazovu strah, što je, kako objašnjava Neda Subota, specijalista dečje psihologije, potpuno normalno i prirodno.
Međutim, iz ugla odraslih mnogi dečji strahovi izgledaju nerealno i iracionalno, pa se roditelji nekad loše snalaze, potcenjuju dečja osećanja i misle da njihovo dete preteruje.
Svi dečiji strahovi su realni
– Roditelji treba da znaju da je strah za dete uvek realan. Zato dečje strahove ne treba omalovažavati niti ismevati jer se tako detetu neće pomoći da strah prevaziđe, a narušiće se odnos poverenja između roditelja i deteta. S detetom treba razgovarati, pomaziti ga i utešiti, a ne nonšalantno prelaziti preko osećanja koja ga muče – kaže Subota.
Kada je reč o iracionalnim strahovima od imaginarnih bića ili stvari, oni nisu nikakva abnormalnost zbog koje decu treba voditi lekaru, dodaje ona.
Detetu treba pomoći da shvati da su vile, veštice i babaroge bića koja pripadaju samo svetu mašte.
Umirite ga i utešite
I bajke mogu da uplaše decu, zbog čega treba voditi računa o njegovim mogućnostima da shvati i razume pročitani sadržaj.
Na roditeljima je, ukazuje naša sagovornica, da strah prepoznaju, razgovaraju s detetom, uteše ga, pruže mu sigurnost.
– Reakcija roditelja zavisi od situacije i uzrasta deteta. Tako, recimo, ako se dete plaši da spava, treba leći pored njega, umiriti ga, čitati mu i pričati sve dok ne utone u san. Ne sme se petogodišnjaku reći „ti si veliki, sramota je da se bojiš“.
Nije sramota bojati se
Dete u ovom uzrastu još ne razume šta je to sramota. Ono će te reči pre shvatiti kao da je nešto pogrešno uradilo i strah će biti još veći. Može početi da se buni, plače, govori ružne reči.
– Nekada je dovoljno dete samo ohrabriti i usmeriti ga na neki drugi sadržaj. Ono tako može da zaboravi čega se bojalo i da prestane da se fiksira na sadržaj straha – ukazuje naša sagovornica.
Sve počinje sa osam meseci
Prema rečima Nede Subote, prvi strah javlja se kada beba napuni osam meseci i poznat je kao anaklitički strah, koji je zapravo reakcija mališana na iznenadni „nestanak“ majke.
Bebu mogu da uplaše i nagli tresak vrata, prodoran zvuk telefona i automobilska sirena. Međutim, ovde je pre reč o trenutnoj reakciji na neprijatnost nego o strahu.
I bebe se plaše
– U ovom uzrastu bebe znaju da se uplaše i od nepoznatih ljudi, neke samo zato što vide nepoznatu osobu, druge ako im se ona približi ili ih dodirne. Ovaj strah javlja se iznenada, potpuno neočekivano i predstavlja normalnu pojavu, pa roditelji ne treba da se brinu – kaže Subota.
Ona objašnjava da se bebe koje su navikle na česte posete i više ljudi u okruženju brže navikavaju i lakše prihvataju nepoznata lica, pa kod njih ova faza obično traje veoma kratko.
Bube, znije
Kako dete raste, javljaju se i novi strahovi. Tako su na uzrastu od dve godine karakteristični strahovi od životinja, najčešće buba, zmija ili pasa.
U ovom periodu može da se javi i strah od vode u raznim oblicima. Recimo, strah praćen vriskom, kada treba da se kupa i da pere kosu, ili strah od ogromne količine vode kada se nađu na moru ili na bazenu.
Ne gasite mi svetlo
Strah od mraka jedan je od najčešćih koji počinju da se javljaju posle trećeg rođendana. Deca se, kako navodi naša sagovornica, plaše da će neko u mraku izaći ispod kreveta ili iz ormana. Zato ne smeju da spavaju u sobi bez uključenog svetla.
– Ovo je period kada se kod dece intenzivno razvija imitacija, mašta i moć imaginacije. Dete se lako uživljava u prizore iz crtanih filmova ili priča, često ih i samo pojačava, a likove iz priča ili crtaća doživljava kao stvarne i prisutne. Zbog toga traže da im se noću ne gasi svetlo u sobi ili da vrata od sobe ostanu otvorena. Kasnije većina ove dece počinje spontano da zatvara vrata svoje sobe i gasi svetlo pred spavanje – navodi Neda Subota.
Lekari, injekcije
Ovom strahu kasnije se priključuju i strahovi od lekara, naročito zubara, zatim injekcija, dok se u kasnom predškolskom i ranom školskom uzrastu dečji strahovi sve više usmeravaju na realne situacije.
-Roditelji upućuju decu da pažljivo prelaze preko ulice, da ne uzimaju ništa od nepoznatih ljudi, pa deca počinju da se plaše takvih situacija.
Samo okidač za tikove
Mnogi psiholozi smatraju da strahovi mogu da rezultiraju i ozbiljnijim posledicama kao što su tikovi i mucanje. Naša sagovornica, međutim, ističe da strah nije uzrok, već može da predstavlja samo okidač za ispoljavanje ovih psihofizioloških poremećaja.
Izvor:Blic Žena