- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
3. april 2006.
Mali
Pustinja koja se širi i serija tipičnih afričkih diktatura učinili su život u Maliju vrlo nezdravim i jedva podnošljivim. Ipak, misterija Timbuktua koja se prostire preko vekova, surovi pejzaži, arhitektura od blata koja deluje kao da je sa druge planete, život koji je još uvek umnogome srednjevekovni i jedna od najrazvijenijih muzičkih scena u Africi privlače danas dosta pustolova iz celog sveta...
Dragan Vidović
Izvor: Travel Magazine
Mali zauzima deo južne Sahare, koja prelazi u savanu na jugu. Žila života Malija je reka Niger, koja dolazi iz Gvineje na jugozapadu i teče pravo u pustinju, da bi zatim skrenula na jugoistok prema Nigeru i Nigeriji.
Kada su ljudi počeli da koriste kamile, početkom Nove ere, trans-saharska trgovina između zapadne i severne Afrike je dobila na značaju. Krajem prvog milenijuma, na temelju te trgovine, dalje je učvršćujući, nikle su prve velike imperije. Prva od tih država bila je Gana, a zatim su se smenjivali Mali, Songaj, marokanski osvajači i Segu. Sve te zemlje bile su na teritoriji današnjeg Malija.
Roba iz zapadne Afrike još uvek se, kao nekad, transportuje rekom Niger na severoistok, do mesta gde ta reka skreće na istok. Odatle je dalje nose kamile na sever, kroz pustinju, sve do Sredozemlja. Na tom mestu koje je od strateškog značaja, gde se roba pretovaruje sa brodića na kamile i obrnuto, nikao je u 12. veku grad Timbuktu, sinonim za misteriju i nepristupačnost, nekada poznat po bogatstvu, kosmopolitskom duhu i prosvećenosti. Tamo je u 16. veku bila najveća biblioteka na svetu, čiji su fragmenti danas ponovo prikupljeni i stoje na raspolaganju posetiocima i istraživačima. Sjaj Timbuktua je okončan krajem 16. veka, usled marokanske invazije i portugalske pomorske trgovine sa zapadnom Afrikom, zbog koje je trans-saharska trgovina izgubila na značaju.
Krajem 19. veka Francuzi su kolonizovali zapadnu Afriku. Mali je stekao nezavisnost 1960. godine i postao je komunistička zemlja. Osam godina kasnije, taj režim je zbačen putem puča, a zatim je sledila serija diktatura i pobuna Tuarega. '90-ih godina prošlog veka došlo je do demokratizacije zemlje, a 1996. okončan je poslednji tuareški ustanak. Od tada se Mali razvija velikom brzinom.
Većina Malijaca smatra religiju veoma bitnom, ali nisu naročito striktni: kod njih se islam često meša sa animističkim verovanjima i svakojakim praznoverjima. Ishrana u Maliju je obično svedena na pirinač, proso i makarone. Ne unose dovoljno minerala i zato nemaju snage da rade; naročito ne na velikoj vrućini (grad Kayes na zapadu Malija je najtopliji u Africi), te se često radije uzdaju u Božiju pomoć nego u svoj rad. Neiznenađuje stoga, da je Mali jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu.
Od pre nekoliko godina bezbednosna situacija u zemlji je dobra, te su turisti počeli da dolaze. Ono što privlači turiste je tzv. Sudanska arhitektura (Sudan je arapska reč, a znači "Zemlja crnaca", i koristila se za oblasti južne Sahare mnogo pre nego što je formirana istoimena država u istočnoj Africi), zatim muzika Malija - koja poslednjih godina doživljava procvat, zemlja Dogona, reka Niger, Timbuktu, Sahara i uopšte misterija koja obavija ovu zemlju.
Osim što me južna Sahara već dugo privlači, moj povod da baš sada odem u Mali bio je Esakan, muzički festival koji se svakog januara održava u pustinji u blizini Timbuktua.
Bamako
Današnja prestonica Bamako je krajem 19. veka imala svega hiljadu stanovnika, ali se tokom 20. veka razvila do veličine od oko milion stanovnika. Ja nikada ranije nisam bio u Africi, niti u bilo kojoj zemlji Trećeg sveta. Pretpostavka da to mora biti slično Srbiji, po siromaštvu, pokazala se sasvim pogrešnom. Mali je zemlja koja ima jedan asfaltni put, koji povezuje Bamako sa većim gradovima duž reke Niger, zaključno sa Gaoom na istoku, i jednu prugu koja povezuje prestonicu sa Senegalom. Većina ulica u centru Bamakoa nije asfaltirana. Zgrade su uglavnom prizemne ili eventualno imaju jedan sprat. Dolazak u Bamako je bio šok, koji jedino mogu da uporedim sa odlaskom u vojsku. Ne samo kulturni, već šok za organizam. Vazduh je izuzetno suv, vruć i toliko pun prašine da mi nije trebala krema za sunčanje, iako sam po ceo dan bio na suncu. Odasvud dolaze razni neprijatni mirisi, od kanalizacije, ribe, ustajale hrane, dima od benzina... U Maliju se vozi na najgori benzin i centar Bamakoa je tokom dana veoma zagađen. Mnogi lokalni stanovnici nose maske preko nosa i usta, da bi se od toga zaštitili. Srećom, dim se raziđe tokom noći. Stomačne tegobe su zagarantovane. Ne pomaže ako jedete samo u skupim hotelima za strance, zato što se u Maliju za novac ne dobija kvalitet. Skupi hoteli su samo skupi. Kao i svi siromašni ljudi na svetu, Malijci sanjaju da se obogate preko noći. Turizam vide kao svoju priliku, a pri tom ne razumeju potrebe stranaca jer većina Malijaca nikada nije bila u stranoj zemlji. Zbog toga se uzdaju u to da turisti ne poznaju lokalne prilike, pa im nude stvari po desetostruko većim cenama, nadajući se enormnom profitu. Nakon nekoliko dana u Maliju turisti postaju oprezni i posle ih je teško prevariti.
Kako skorog povratka kući nije bilo, jer je moj avion za Pariz poletao tek mesec dana kasnije, skratio sam planirani boravak u Bamakou i krenuo za Đene.
Na autobusku stanicu sam stigao u 09.45 i kupio kartu za autobus, za koji mi je tom prilikom rečeno da kreće u 10, a stiže u Đene oko 17 h. Međutim, u Maliju autobusi kreću kada se napune, i to kada se napune za afričke pojmove, što znači kada se prepune. To što je autobus zakazan za 10 h samo znači da neće krenuti pre toga. Naravno, ne može se očekivati da će vas prevoznik upozoriti da autobus kasni u polasku, jer onda nećete kupiti kartu. Pojam profesionalne etike tamo nema isto značenje kao u Evropi.
Dok sam sa ostalim putnicima sedeo na staničnoj klupi i čekao da autobus krene, neprestano su nas opsedali prodavci, nudeći šalove na 350C, kaiševe, hranu, vodu sumnjivog porekla - u korišćenim flašama, čaj, zaleđene sokove u najlonskim kesicama, najlonske kese, tamne naočare... Tu sam upoznao Aleksandra, češkog turističkog vodiča u penziji, prvog u nizu mojih saputnika, koji je takođe pošao u Đene. Autobus je krenuo tek posle 13 h. Petnaest minuta kasnije, stao je da uzme gorivo, a još 15 min. kasnije - stao je ponovo i pustili su prodavce unutra. I tako smo nastavili prema Đeneu, svaki čas stajući i bivajući prepušteni prodavcima, koji su se nadvikivali. U sumrak su putnici izašli da se mole, klanjajući se u pravcu u kom smo putovali, ka istoku... Konačno smo, oko ponoći, stigli na raskrsnicu gde se odvaja put za Đene i tu smo saznali da naš autobus ne ide do grada, već nastavlja dalje. Od Đenea nas je delilo tridesetak kilometara zemljanog puta i trajekt preko reke Bani, koji ne radi noću, tako da nije imalo smisla uzimati papreno skupi taksi do reke. Prespavali smo pod vedrim nebom, između raskrsnice i obližnjeg sela.
Đene
Đene je čudan grad od blata, okružen blatom i relativno velik. Bio je značajan pre nego što su Francuzi iz njega premestili administrativni centar centralnog dela Malija u Mopti. Upravo to blato je razlog što je Đene jedna od glavnih meta turista. Grad je dragulj Sudanske arhitekture, čiji je osnovni građevinski materijal blato, i njegovi neimari su nadaleko čuveni. Vrlo je kompaktan, kao kakav utvrđeni grad, na uzvišenju, samo što nema zidina. Okružen je barama u kojima se prave blatne cigle, od kojih se grade kuće. Tokom kišne sezone, koja je leti, te kuće erodiraju, pa ih onda zimi valja popravljati. To sve menja oblik zgrada, zaobljava im linije, i daje im neobičan izgled.
U Đeneu se nalazi najveća građevina od blata na svetu, čuvena Konboro džamija - jedan od uobičajenih motiva sa razglednica iz Malija. Kao i u većini drugih džamija u Maliju, ulaz u Konboro džamiju dozvoljen je samo muslimanima, otkad je izvesni italijanski modni fotograf povredio religiozna osećanja meštana napravivši unutra seriju fotografija za "Vogue", sa svojim oskudno odevenim modelima. Pored džamije, u Đeneu se nalazi još dosta impresivnih zgrada. Nijedna ulica nije asfaltirana, niti bi to imalo smisla, jer do grada ionako nema asfaltnog puta. Duž svih ulica se sliva otpadna voda. Noću laju čopori pasa...
Ponedeljak je u ovom gradu pijačni dan. Pijaca se nalazi na trgu ispred džamije. To je jedna od stvari koje privlače turiste, sasvim neopravdano rekao bih, jer pijaca je u Maliju uvek i svuda. Pijačni dan samo znači da će na pijaci biti još veća gužva. Nasuprot evropskoj predstavi o nebrojenim misterijama afričke pijace, izbor stvari koje se nude u ovoj siromašnoj zemlji je veoma ograničen.
Mopti i Taudeni
Sledeće veće mesto na magistralnom putu je Mopti. Taj grad se nalazi na reci Bani, nedaleko od njenog ušća u reku Niger, 11 km od magistrale sa kojom je spojen asfaltom, a ima i aerodrom. Zbog svega toga Mopti je veliki komercijalni centar. Njegova luka je uvek puna šarenih čamaca, koji su jedna od glavnih atrakcija Malija. Ceo grad je pijaca, a naročito je zanimljiv deo gde se prodaju ploče soli iz rudnika Taudeni.
Taudeni je rudnik i oaza na krajnjem severu Malija, i najizolovanije naselje u ovoj zemlji. Pustinjski rudnici soli već vekovima čine osnovu trans-saharske trgovine, a Taudeni je jedan od rudnika. Odatle se so prevozi karavanima na jug, 800 km kroz ljutu pustinju, do Timbuktua. Jedan iskusni planinski vodič, koji se pridružio ovakvom karavanu, ispričao mi je da je to bilo daleko najteže iskustvo u njegovom životu. Put traje 10-12 dana. Hoda se 16-20 sati dnevno, kroz mekan pesak, svaki dan bez i jedne pauze; jede se jedan obrok dnevno i to u hodu. Karavani ne staju ni zbog čega, i ako ne možete da pratite njihov tempo - ostaviće vas u pustinji. Organizuju se i karavanske ture umerenijeg tempa, za turiste, koje traju tri nedelje u jednom pravcu.
So se iz Timbuktua prevozi rekom do Moptija, i dalje do Bamakoa. Na pijaci u Moptiju može se naći veliki izbor soli iz Taudenija, različitog kvaliteta, koji varira od žućkaste soli pune peska, do čistih belih kristala.
Sa izuzetkom luke, Mopti dosta podseća na Bamako, samo što je manji. Privlači dosta turista, koji odatle putuju brodom do Timbuktua, do koga nema puta (inače kakav bi to bio Timbuktu), ili odatle kreće u višednevne obilaske zemlje Dogona. Nijedno mesto u Maliju nije zaista puno turista, ali se negativne posledice turizma osećaju posredno, jer u turističkim centrima kakav je Mopti - belca odmah na autobuskoj stanici saleće ogroman broj vodiča, prodavaca suvenira i ostalog sveta, koji se trudi da na vama zaradi, pokušavajući da od vas izvuče deset puta više novca nego što bi bila normalna cena toga što nude, ne dajući vam ni trenutka mira, terajući vas da se odmah tu cenjkate, iako ste možda umorni od puta...
Zemlja Dogona
Teritorija Dogona se prostire duž dela granice sa Burkinom Faso. Od svih naroda Malija, Dogoni su najduže ostali izolovani od zapadnih uticaja. Prvi evropski istraživači su tu stigli tek početkom 20. veka. Među Dogonima ima mnogo animista i nešto hrišćana, mada islam polako, ali sigurno, preuzima primat. Animisti su razlog što je ovde preporučljivo putovati sa lokalnim vodičem. Oni veruju da je Bog u materijalnim objektima u prirodi - obično u nekom kamenu. Ti objekti se mogu prepoznati po tragovima mleka, kojim vernici napajaju svoje božanstvo, ali neupućenom turisti se može lako desiti da nehotice oskrnavi te objekte, na primer dotičući ih, što će ga dovesti u nepriliku spram lokalnog stanovništva. Takve neprilike se lako daju izgladiti novcem.
Osnovna geografska odlika zemlje Dogona je Banđagara stepenica, stena koja se prostire dužinom od 140 km i dostiže visinu od nekoliko stotina metara. Najveća koncentracija sela je uz samu stenu. Nekada su Dogoni živeli u selima sagrađenim u steni iz bezbednosnih razloga, ali otkad divlje životinje više ne predstavljaju pretnju, jer su ih pobili, i otkad ih francuska konjica više ne napada, Dogoni su premestili svoja sela u podnožje ili iznad stene. Karakteristika tih sela su mali ambari od blata, sa krovovima od trske, koji podsećaju na veštičije šešire. Po atmosferi, ovaj kraj podseća na Kapadokiju, u Turskoj.
Zemlja Dogona je atraktivna za turiste pre svega zbog neobičnog izgleda sela od blata, sa narandžastom stenom u pozadini. Verovanja lokalnih animista su veoma složena i poznata na Zapadu. Džinovska zmija i kajman, koji igraju ulogu u dogonskim verovanjima, čest su motiv brojnih umetničkih predmeta, koje Dogoni prave i prodaju turistima. Dogoni su dobro poznavali astronomiju, pre dolaska Evropljana. Njihov kalendar ima period od 60 godina, ravnajući se prema zvezdi Sirius, a njihova nedelja traje pet dana. Ovo ima praktične posledice za posetioca, jer je recimo pijačni dan na svakih pet dana.
Od ovog dogonskog poznavanja astronomije - izgleda nije mnogo ostalo. Objašnjavao sam svom dogonskom vodiču mesečeve mene, kako bi znao hoće li biti mesečine - ako ga uhvati mrak van sela. Njegovo pitanje je glasilo "Ima li Meseca i u tvojoj zemlji?"!
Tipično putovanje kroz zemlju Dogona, sastoji se od nekoliko sati hoda pre ručka, zatim popodnevnog odmora, i još par sati hoda, pre večere. Ovo je prijatan tempo, i budući da nema gužve, putovanje predstavlja odmor, nakon gradova kao što su Mopti i Bamako. Ruča se i spava u "hotelima" od blata, koji su prilično prijatna mesta - obično imaju prostrana, senovita dvorišta, mada, naravno, o nekom komforu nema ni govora. Mnogi su ugradili evropske toalete, da udovolje turistima, ne shvatajući da oni nemaju mnogo smisla bez tekuće vode.
Stanovnici su navikli na turiste, i očekuju od vas poklone. Deca traže bombone, prazne flaše i olovke, a odrasli "kola" orahe i novac, ili jednostavno ispruže ruku. Kola orasi su nekakvi orasi koje ljudi po Africi jedu; meni više liče na kestenje, a kažu da nisu dobri za stomak. "Ça va le bombon?" (Sa va le bombon?/Zdravo bombon?) je uobičajeni dečiji pozdrav. Više nego bilo gde drugde u Maliju, prošnja je ovde društveno prihvaćena, i smatra se nepristojnim ako im ništa ne date, naročito ako hoćete da ih slikate. Ovde je, inače, zahvaljujući turizmu, sve duplo skuplje nego na drugim mestima, a izbor hrane u hotelima je oskudniji nego igde. Zemlja Dogona ne deluje siromašno, u poređenju sa ostalim delovima Malija. Čak se i u sušnom periodu mogu videti ljudi koji obrađuju bašte sa lukom, čije zelenilo prija oku, nakon nekoliko dana provedenih u suši i prašini Malija, a mnogi lokalni stanovnici voze džipove.
Pozdravi Dogona su veoma formalni i dugotrajni, mada ih oni vrlo brzo izgovaraju. Idu otprilike ovako: "Kako si?" - "Dobro sam." - "Kako ti je familija?" - "Dobro je." - "Kakav ti je bio dan?" - "Dobar." - "Kakav je bio dan tvojoj familiji?" - "Dobar. A kako si ti?" I tako dalje. Tako se pozdravljaju čak i Dogoni koji se ne poznaju, i forma ovih pozdrava je toliko striktna da ako pojedinac sretne grupu, grupa govori u horu, i sve se ori od "seeo, seeo!", što na Dogonskom znači "dobro, dobro".
Tuarezi
Reč "Tuareg" je arapskog porekla i znači "napušten od Boga", što ilustruje njihov ležeran odnos prema religiji. Smatra se da su ranije bili hrišćani, zato što je krst čest motiv u njihovim tradicionalnim dekoracijama. Tuarezi svoj narod i jezik zovu "Tamašek", i imaju naročito pismo koje ne liči na arapsko. Poznati su kao "Plavi ljudi", jer farbaju svoju odeću indigom, koji zatim prelazi sa odeće na kožu. Indigo odeća je tamnoplava i izuzetno lepa zbog zlatastog sjaja, ali je veoma skupa, tako da je nose samo bogatiji Tuarezi, i to samo u izuzetnim prilikama, kao što su pustinjski festivali. Tuarezi su izuzetno lepi ljudi, a žene su im najlepše koje sam video.
Ovde ljudi nose turbane i pokrivaju lice da bi se zaštitili od peska. Budući da su muškarci češće izloženi nepogodama, zbog prirode muške uloge u konzervativnim društvima, kao što je ovo, oni češće pokrivaju lice nego žene, i zato se često može čuti da kod Tuarega muškarci pokrivaju lice, a žene ne, što ne odgovara sasvim istini. U svakom slučaju, žene Tuarega nisu stidljive i ne kriju lice pred strancima, na našu veliku sreću. Među muškarcima se smatra nepristojnim da osoba niža po rangu otkrije lice pred osobom višom po rangu.
Tuarezi već vekovima žive uglavnom od trgovine, tako da su njihovi tradicionalni predmeti obično napravljeni od nečega čega na njihovoj teritoriji nema, što nije čudno, s obzirom da na njihovoj teritoriji slabo čega ima. Njihova odeća je od pamuka sa juga; nakit je od morskih školjki i srebra koje su tradicionalno uvozili iz Španije; mnogi su stočari-nomadi, ali ne proizvode vunu već uvoze ćebad iz Evrope i Alžira... Prijatni su ljudi, opušteni, nasmejani, i uvek spremni na trgovinu.
Tuareško društvo je u teškoj situaciji, pre svega zbog suše, koja ovde traje od 1973. godine i za posledicu ima širenje pustinje, ali i zato što su sa krajem francuskih kolonija u Africi sile koje su u svojoj nezainteresovanosti iscrtale apsurdne pravolinijske granice kroz Saharu - njih ostavile bez nacionalne države, podeljene uglavnom između Malija, Alžira i Nigera. Tuarezi dele sudbinu Kurda, Palestinaca i mnogih drugih naroda.
Izgleda da priče kako Tuarezi dan-danas drže crne robove nisu tačne. Ovo je bio slučaj u prošlosti, ali danas crnci dolaze sa juga u potrazi za poslom, kojeg ovde za njih ima jer, kako mi je ispričao Pjer, Francuz koji živi u Kidalu od juna, Tuarezi ne vole da rade rukama. Oni vole da trguju, da pregovaraju, a za manuelne poslove zapošljavaju crnce. Ali reč koja u Tamašek jeziku označava crnca, zapravo znači "rob". U bogatijim tuareškim kućama rade crne sluge, i uvek postoji neki dečak čiji je osnovni zadatak da po ceo dan kuva čaj.
U Maliju je osnovna škola obavezna. Međutim, Tuarezi ne shvataju značaj školovanja i nemaju poverenja u ono što im nameće vlada sa juga. Često pošalju slugino dete u školu umesto svoga. Zbog toga ima mnogo nepismenih Tuarega, i na skoro svim administrativnim i rukovodećim pozicijama na tuareškoj teritoriji rade crnci.
Gao
Put iz zemlje Dogona vodio je u Gao, glavni grad jedne od tri tuareške provincije u Maliju; druge dve su Kidal i Timbuktu, i prostiru se preko Sahare sve do Alžira i Mauritanije. Gao nije turistički grad, pa stanovnici nisu tako naporni kao na jugu. Glavna atrakcija Gaoa je grob Muse Kana, čuvenog vladara Malija iz 14. veka, koji je na putu za Meku posetio sultana u Kairu i tom prilikom ostavio u gradu toliko zlata da je teško poremetio njegovu cenu, pa je egipatskom tržištu potom trebalo deset godina da se oporavi od šoka. To je razlog što su Evropljani mislili da je Timbuktu neverovatno bogat, a kada su konačno uspeli da stignu do njega u 19. veku, od Timbuktua nije ostalo ništa osim trošnih zgrada i prašnjavih ulica.
U autobusu za Gao upoznao sam Mata, engleskog fotografa, brbljivog i harizmatičnog. Put ne ide do samog Gaoa, koji je sa druge strane Nigera, već samo do reke, a dalje se ide trajektom, koji ne vozi noću. Autobus je stigao do obale oko ponoći, i Mat i ja smo bili jedini putnici koji nisu pri sebi imali ćebe, pa smo se smrzavali do jutra u ledenoj pustinjskoj noći, dok su ostali putnici mirno spavali oko autobusa.
Razlog našeg dolaska u Gao bio je da tu nađemo prevoz za Kidal, daleko zabačeniji i nepristupačniji grad i od samog Timbuktua, 350 km severoistočno od Gaoa, kako bismo odatle pokušali da stignemo u Esuk, 70 km severno od Kidala, gde se svake godine održava Takobelt, jedan od tuareških folklornih festivala.
Mat je u avionu iz Pariza upoznao par iz Engleske i preporučio im da dođu u Esuk, a ja sam u Bamakou upoznao par iz Belgije i preporučio im isto. Nas šestoro smo se našli u Gaou i tu iznajmili džip i lokalne vodiče, od jednog uticajnog Tuarega iz Kidala, po imenu Badi, uglađenog i prijatnog čoveka srdačnog osmeha, sposobnog da svaku stvar naplati tri puta.
Činjenica je da oblast Kidala nije naročito bezbedna. Samo mesec dana pre naše posete, dvojicu ljudi iz Katara, koji su tu došli da treniraju svoje lovačke sokole, oteli su njihovi vodiči, u nameri da traže otkup, jer su ta dvojica bila vrlo bogata i bliska katarskom šeiku. Malijskoj vladi je stalo da neguje imidž zemlje kao sigurne turističke destinacije, te su u zajedničkoj akciji vojske i policije taoci brzo oslobođeni; dva kidnapera su ubijena, a ostala petorica su u zatvoru u Bamakou. I proteklih godina se dešavalo da bande Tuarega otmu skupa terenska vozila od turista, kako bi ih kasnije prodali u Mauritaniji. Poznat je slučaj grupe nemačkih turista, koji su pre nekoliko godina oteti u južnom Alžiru i zatim prebačeni u Mali, gde su oslobođeni tek posle nekoliko meseci. U poslednje vreme Amerikanci tamo otvaraju svoje baze, tvrdeći da tu postoje kampovi za obuku Al Kaide.
Na svom putu po Maliju sreo sam mnoge turiste koji su obišli više zemalja zapadne Afrike, i oni koji su bili u Liberiji i Gvineji Bisao su govorili da su se tamo najbolje proveli. U tim zemljama se puca, i stoga su turisti veoma retki, a stanovnici veoma srdačni. Izgleda da u Africi čovek mora da ide u manje sigurne zone da bi se dobro proveo.
Postoje dva načina da se bezbedno putuje po severu Malija: jedan je da putujete lokalnim prevozom i delujete siromašno, a drugi je da iznajmite džip i vodiče od jednog od lokalnih uglednih moćnika, sa kojima niko ne želi da se kači. S obzirom da je lokalni prevoz za Kidal krajnje sporadičan, a za Esuk ga uopšte nema, mi smo izabrali drugi način.
Kidal i Esuk
Kidal je gradić na dalekom severu Malija, prema granici sa Alžirom. Bio je centar tuareškog ustanka '80-ih i '90-ih godina 20. veka. Tamo dolazi vrlo malo turista, pa je stanovništvo neiskvareno, deca ne prose, a odrasli ne pokušavaju da prodaju suvenire. Ako nešto kupujete na pijaci, cena za vas neće biti petostruka. Okolina Kidala je prekrivena velikim crnim okruglim vulkanskim kamenjem. Nema ništa naročito da se vidi, osim nekadašnjeg zloglasnog vojnog zatvora koji će, kažu, biti pretvoren u muzej. Kidal je nekada bio malijski Sibir u koji je vlast slala nepodobne elemente. Grad je pun vojske, ali nema tenzije. Jednom sam slučajno ušetao u dvorište nekakvog vojnog objekta. Kada sam se našao okružen borbenim vozilima, obratio sam se jednom čoveku koji je mirno sedeo i posmatrao me, i on mi je uz osmeh potvrdio da je to vojni objekat, da nije dozvoljeno šetati okolo, te da bi bilo bolje da se udaljim, ako mi to ne smeta.
70-ak km severno od Kidala nalazi se Esuk, nekadašnji bogati gradić čija je pijaca bila nadaleko čuvena od 9. do 14. veka, a od čije je prošlosti ostalo samo nekoliko gomila kamenja. Sada je to samo mesto u pustinji izuzetne lepote, jer su tu crvenkaste peščane dine prekrivene crnim vulkanskim kamenjem, na kome se često nalaze crteži životinja i tekstovi ispisani arapskim, hebrejskim i latinskim pismom.
U Esuku je bilo nekoliko stotina Tuarega i 50-ak stranaca, uglavnom novinara. Festival je počeo u novogodišnjoj noći (koja je bila gotovo isto tako hladna kao i u Evropi), koncertom lokalne grupe "Tinariwen", koja je obišla svet, i opet će, sudeći po programu predstojeće turneje. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim lepotu njihove, u osnovi tradicionalne, monotone muzike u ritmu klaćenja na kamili, odsvirane na električnim gitarama. Nova 2005. godina je došla nezapaženo.
Sledećeg jutra su se mogli videti Tuarezi u tradicionalnim odećama na kamilama, i grupa žena u indigo haljinama, koje su pevale udarajući u bubanj koji su polivale vodom, da bolje zvuči. To je ujedno bio i kraj festivala, koji obično traje tri dana, ali ove godine nije bilo dovoljno para. Osim dva prodavca nakita, tamo niko ništa nije prodavao, čak ni hranu. Ceo festival je naizgled bio potpuno nekomercijalni događaj. Međutim, njegov osnovni smisao je da se različite tuareške porodice okupe, razgovaraju i sklapaju poslove, a turisti teško mogu biti deo toga. Taj festival je bio najlepši deo mog boravka u Maliju.
Ka Timbuktuu
Put džipovima od Esuka do Timbuktua trajao je tri dana i dve noći. Nijedna deonica zapravo nije put, već je to samo ustaljena trasa kroz pustinju. Drugog dana je počeo da duva severni vetar koji tu obično duva u januaru i koji se kasnije samo pojačavao. On je podigao pesak, i ostatak putovanja je protekao u oblaku prašine, često bez direktnog sunčevog svetla.
Prvo smo išli na jugoistok prema Gaou, do pustinjskog sela Admoustarat, koje je delovalo gotovo avetinjski u peščanoj oluji, i tu smo skrenuli prema reci Niger, na koju smo izbili kod gradića Burem. To je glavna luka na Nigeru između Timbuktua i Gaoa, i nema naročitih atrakcija, osim uobičajene pijace i naroda koji nije navikao na turiste. Put od Gaoa do Kidala vodi kroz monoton ravan predeo, ali između Admoustarata i Burema pejzaž se promenio i počele su da se mestimično pojavljuju bele peščane dine, koje se protežu sve do Timbuktua i dalje. Posle Burema put je manje-više pratio reku do Timbuktua. Severna obala, kojom smo prolazili, je načičkana ribarskim selima, dok je južna uglavnom močvarna. Reka je široka kao Dunav, ali je mnogo plića. Bašte se prostiru samo nekoliko metara od reke, a odmah zatim počinje pesak.
Koliko je meni poznato, jedino veštački navodnjavano zemljište u Maliju je kod grada Segu. Ovi kanali su sagrađeni u kolonijalno vreme koristeći prisilni rad i navodnjavaju pet procenata površine isušenog jezera. Kada je prisilni rad zabranjen, radovi su stali i nikad nisu nastavljeni. Uprkos dotrajalosti kanala, ovo zemljište je danas glavna žitnica Malija. Ta zemlja ima ozbiljan nedostatak hrane, zbog suše, što se rešava međunarodnom pomoći, ali kopanja kanala, izgleda, niko ne želi da se prihvati.
Putovanje je bilo naporno. Spavali smo u pustinji u svojim vrećama ili umotani u ćebad, i po ceo dan se truckali u kolima. Iako prašina koju džip podiže obično ne uđe u auto, osim ako je neko vozilo ispred, zbog peščane oluje morali smo da nosimo turbane, kao Tuarezi. Noći su bile toplije nego u Esuku, koji je dosta severnije, ali su i dalje bile suviše hladne. Bili smo iscrpljeni; bilo nam je muka od truckanja; dosta nam je bilo siromašne ishrane, i onako prašnjavi pitali smo se da li je to "to"; zar je to ona velika i dugo planirana avantura, zbog koje smo dugo štedeli i toliko putovali, sve da bismo sada jedva čekali da stignemo u Timbuktu i konačno se istuširamo... A sada, sa distance, sve izgleda mnogo lepše, i slike urezane u pamćenje tek sada pokazuju svoju vrednost.
Timbuktu... Pesak i prašina; stare zgrade; zagonetna dvorišta; čudne fasade; Tuarezi sa turbanima i užurbani crnci. U Timbuktuu postoji stara džamija od blata iz 13. veka, koja po lepoti daleko zaostaje za onom u Đeneu, ali je zato otvorena za posetioce. Njena unutrašnjost je vrlo impresivna, i zbog beskonačnih redova stubova, čije se senke prelamaju u mraku, atmosfera podseća na onu u čuvenoj Meskita džamiji u Kordobi, u Španiji. Postoji i gradski muzej, koji nije naročito impresivan, a može se posetiti i institut koji prikuplja stare knjige, pokušavajući da rekonstruiše nekadašnju čuvenu biblioteku. Osoblje instituta je voljno i stručno da odgovori na sva pitanja koja se tiču starih rukopisa. Većina rukopisa je na arapskom jeziku, ali ima ih i na lokalnim jezicima, pisanih arapskim pismom. Mogu da se nađu i zapisi na mnogim drugim jezicima, kao što su hebrejski, turski, persijski i neki evropski jezici.
Timbuktu je turistički grad, a mi smo tamo stigli u jeku turističke sezone, četiri dana pre početka festivala u Esakanu, 70 km odatle na zapad. Taj festival poslednjih godina privlači toliki broj turista, da je postao događaj od nacionalnog interesa. Fotografije sa njega video sam još u kancelariji šefa konzulata Malija u Parizu. Pritom ne treba zaboraviti da ono što je za Mali veliki broj turista, zapravo uopšte nije mnogo. Prva dva dana nije bilo gotovo nijednog stranca u gradu, osim nas šestoro, koji smo zajedno došli džipom, i tek poslednjeg dana pre festivala, u Timbuktu je stiglo više turista. Na festivalu nas je moglo biti jedno pet stotina, zajedno sa nekoliko hiljada Tuarega i ostalih Malijaca. I pored tolike navale turista, Tuarezi u Timbuktuu su i dalje prijatni, čak i kada nude nakit, tradicionalnu odeću i ture na kamilama. Nakon toliko najava da od sjaja Timbuktua nije ostalo ništa osim prašine, mogu da kažem da je za mene on ipak najlepši grad u Maliju.
Esakan
I konačno, Esakan, čuveni tuareški festival u pustinji... Bio je veliko razočaranje. Od 2001., održava se u organizaciji Evropske unije i u početku je bio zamišljen kao tradicionalni tuareški festival, sličan onom u Esuku, ali je vremenom prerastao u spektakl za turiste. Nikada nije uspeo da bude rentabilan i zbog toga evropske zemlje uvaljuju jedne drugima njegovu organizaciju, kao vruć krompir. Ove godine red je došao na Francuze, koji su omanuli više nego iko pre njih. Zvezda festivala bio je Habib Koite, koga beogradska publika zna sa otvaranja festivala "Ring-Ring", 2002. godine. Mnogo veća imena, kao što su Ali Farka Toure, Salif Keita i Oumu Sangare, iako su bila najavljena, nisu se pojavila. Koncerti su kasnili po osam sati, zvuk je bio loš, i sve vreme je iz zvučnika dopiralo zujanje. Kartu od 130 eura plaćali su samo belci i za to su dobijali žutu traku, da je nose oko ruke. Na rasizam se u Africi ne gleda sa takvim zgražanjem kao u Evropi, naročito kada je u pitanju novac. Oni koji su naseli smicalicama organizatora, na čijem je web-sajtu umesto programa festivala, još od letos, stajalo upozorenje da je ostalo samo još 200 karata i da se do Esakana ne može stići ni na koji drugi način, već samo ako se uplati turistička tura, uplatili su minimalni aranžman od 300 eura i za taj novac su dobili smeštaj pod šatorom i hranu. Prevoz od Timbuktua do Esakana posetioci su na kraju ipak morali sami da organizuju, no to je bilo jednostavno jer su mnogi Tuarezi nudili prevoz na ulicama Timbuktua, a cene su se kretale od 30 eura za povratnu kartu (u restoranu El Hajat), pa naviše. Zbog svega toga, činjenica da sam ljubaznošću jednog prijatelja, koga sam stekao u Timbuktuu, uspeo da se provučem ne plativši kartu pričinjava mi veliko zadovoljstvo.
Ipak, bilo je lepo biti tamo, među svim tim muzičkim entuzijastima, koji su spremni da prevale toliki put zbog muzike. Bilo je puno zapadnih Evropljana i Amerikanaca; upoznao sam jednu Čehinju i jednog polu-Hrvata - polu-Malijca, a ja sam tamo bio jedini Srbin.
Povratak
Od Esakana do Bamakoa put je trajao tri dana. Prvih 70 km do Timbuktua prevalio sam stojeći na zadnjem braniku Lade Nive, koju je par iz Amsterdama kupio u Holandiji za 500 eura, u nameri da je proda u Nigeru za 3.000, jer su tamo polovna kola na ceni. Vozili su pažljivo, ali sam se u jednom trenutku ipak našao sa nogama u vazduhu, uspevši potom da povratim oslonac. Ne znam da li sam nekada bio umorniji. Od Timbuktua do Moptija sam putovao "Land Cruiser"-om u stanju raspadanja, sa 14 putnika i vozačem, što je u Maliju normalno. Napred su sedele žene, a nas osam muškaraca se truckalo na tvrdim klupama pozadi, predviđenim za četvoro. Obični autobus od Moptija do Bamakoa bio je za mene kraljevska kočija.
Bamako nije bio ništa šarmantniji nego prvi put.
I potom, avion za Pariz, gde sam ušao u samoposlugu i želeo da kupim sve... Izgubio sam u Maliju jedno pet kilograma!
Mali
Pustinja koja se širi i serija tipičnih afričkih diktatura učinili su život u Maliju vrlo nezdravim i jedva podnošljivim. Ipak, misterija Timbuktua koja se prostire preko vekova, surovi pejzaži, arhitektura od blata koja deluje kao da je sa druge planete, život koji je još uvek umnogome srednjevekovni i jedna od najrazvijenijih muzičkih scena u Africi privlače danas dosta pustolova iz celog sveta...
Dragan Vidović
Izvor: Travel Magazine
Mali zauzima deo južne Sahare, koja prelazi u savanu na jugu. Žila života Malija je reka Niger, koja dolazi iz Gvineje na jugozapadu i teče pravo u pustinju, da bi zatim skrenula na jugoistok prema Nigeru i Nigeriji.
Kada su ljudi počeli da koriste kamile, početkom Nove ere, trans-saharska trgovina između zapadne i severne Afrike je dobila na značaju. Krajem prvog milenijuma, na temelju te trgovine, dalje je učvršćujući, nikle su prve velike imperije. Prva od tih država bila je Gana, a zatim su se smenjivali Mali, Songaj, marokanski osvajači i Segu. Sve te zemlje bile su na teritoriji današnjeg Malija.
Roba iz zapadne Afrike još uvek se, kao nekad, transportuje rekom Niger na severoistok, do mesta gde ta reka skreće na istok. Odatle je dalje nose kamile na sever, kroz pustinju, sve do Sredozemlja. Na tom mestu koje je od strateškog značaja, gde se roba pretovaruje sa brodića na kamile i obrnuto, nikao je u 12. veku grad Timbuktu, sinonim za misteriju i nepristupačnost, nekada poznat po bogatstvu, kosmopolitskom duhu i prosvećenosti. Tamo je u 16. veku bila najveća biblioteka na svetu, čiji su fragmenti danas ponovo prikupljeni i stoje na raspolaganju posetiocima i istraživačima. Sjaj Timbuktua je okončan krajem 16. veka, usled marokanske invazije i portugalske pomorske trgovine sa zapadnom Afrikom, zbog koje je trans-saharska trgovina izgubila na značaju.
Krajem 19. veka Francuzi su kolonizovali zapadnu Afriku. Mali je stekao nezavisnost 1960. godine i postao je komunistička zemlja. Osam godina kasnije, taj režim je zbačen putem puča, a zatim je sledila serija diktatura i pobuna Tuarega. '90-ih godina prošlog veka došlo je do demokratizacije zemlje, a 1996. okončan je poslednji tuareški ustanak. Od tada se Mali razvija velikom brzinom.
Većina Malijaca smatra religiju veoma bitnom, ali nisu naročito striktni: kod njih se islam često meša sa animističkim verovanjima i svakojakim praznoverjima. Ishrana u Maliju je obično svedena na pirinač, proso i makarone. Ne unose dovoljno minerala i zato nemaju snage da rade; naročito ne na velikoj vrućini (grad Kayes na zapadu Malija je najtopliji u Africi), te se često radije uzdaju u Božiju pomoć nego u svoj rad. Neiznenađuje stoga, da je Mali jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu.
Od pre nekoliko godina bezbednosna situacija u zemlji je dobra, te su turisti počeli da dolaze. Ono što privlači turiste je tzv. Sudanska arhitektura (Sudan je arapska reč, a znači "Zemlja crnaca", i koristila se za oblasti južne Sahare mnogo pre nego što je formirana istoimena država u istočnoj Africi), zatim muzika Malija - koja poslednjih godina doživljava procvat, zemlja Dogona, reka Niger, Timbuktu, Sahara i uopšte misterija koja obavija ovu zemlju.
Osim što me južna Sahara već dugo privlači, moj povod da baš sada odem u Mali bio je Esakan, muzički festival koji se svakog januara održava u pustinji u blizini Timbuktua.
Bamako
Današnja prestonica Bamako je krajem 19. veka imala svega hiljadu stanovnika, ali se tokom 20. veka razvila do veličine od oko milion stanovnika. Ja nikada ranije nisam bio u Africi, niti u bilo kojoj zemlji Trećeg sveta. Pretpostavka da to mora biti slično Srbiji, po siromaštvu, pokazala se sasvim pogrešnom. Mali je zemlja koja ima jedan asfaltni put, koji povezuje Bamako sa većim gradovima duž reke Niger, zaključno sa Gaoom na istoku, i jednu prugu koja povezuje prestonicu sa Senegalom. Većina ulica u centru Bamakoa nije asfaltirana. Zgrade su uglavnom prizemne ili eventualno imaju jedan sprat. Dolazak u Bamako je bio šok, koji jedino mogu da uporedim sa odlaskom u vojsku. Ne samo kulturni, već šok za organizam. Vazduh je izuzetno suv, vruć i toliko pun prašine da mi nije trebala krema za sunčanje, iako sam po ceo dan bio na suncu. Odasvud dolaze razni neprijatni mirisi, od kanalizacije, ribe, ustajale hrane, dima od benzina... U Maliju se vozi na najgori benzin i centar Bamakoa je tokom dana veoma zagađen. Mnogi lokalni stanovnici nose maske preko nosa i usta, da bi se od toga zaštitili. Srećom, dim se raziđe tokom noći. Stomačne tegobe su zagarantovane. Ne pomaže ako jedete samo u skupim hotelima za strance, zato što se u Maliju za novac ne dobija kvalitet. Skupi hoteli su samo skupi. Kao i svi siromašni ljudi na svetu, Malijci sanjaju da se obogate preko noći. Turizam vide kao svoju priliku, a pri tom ne razumeju potrebe stranaca jer većina Malijaca nikada nije bila u stranoj zemlji. Zbog toga se uzdaju u to da turisti ne poznaju lokalne prilike, pa im nude stvari po desetostruko većim cenama, nadajući se enormnom profitu. Nakon nekoliko dana u Maliju turisti postaju oprezni i posle ih je teško prevariti.
Kako skorog povratka kući nije bilo, jer je moj avion za Pariz poletao tek mesec dana kasnije, skratio sam planirani boravak u Bamakou i krenuo za Đene.
Na autobusku stanicu sam stigao u 09.45 i kupio kartu za autobus, za koji mi je tom prilikom rečeno da kreće u 10, a stiže u Đene oko 17 h. Međutim, u Maliju autobusi kreću kada se napune, i to kada se napune za afričke pojmove, što znači kada se prepune. To što je autobus zakazan za 10 h samo znači da neće krenuti pre toga. Naravno, ne može se očekivati da će vas prevoznik upozoriti da autobus kasni u polasku, jer onda nećete kupiti kartu. Pojam profesionalne etike tamo nema isto značenje kao u Evropi.
Dok sam sa ostalim putnicima sedeo na staničnoj klupi i čekao da autobus krene, neprestano su nas opsedali prodavci, nudeći šalove na 350C, kaiševe, hranu, vodu sumnjivog porekla - u korišćenim flašama, čaj, zaleđene sokove u najlonskim kesicama, najlonske kese, tamne naočare... Tu sam upoznao Aleksandra, češkog turističkog vodiča u penziji, prvog u nizu mojih saputnika, koji je takođe pošao u Đene. Autobus je krenuo tek posle 13 h. Petnaest minuta kasnije, stao je da uzme gorivo, a još 15 min. kasnije - stao je ponovo i pustili su prodavce unutra. I tako smo nastavili prema Đeneu, svaki čas stajući i bivajući prepušteni prodavcima, koji su se nadvikivali. U sumrak su putnici izašli da se mole, klanjajući se u pravcu u kom smo putovali, ka istoku... Konačno smo, oko ponoći, stigli na raskrsnicu gde se odvaja put za Đene i tu smo saznali da naš autobus ne ide do grada, već nastavlja dalje. Od Đenea nas je delilo tridesetak kilometara zemljanog puta i trajekt preko reke Bani, koji ne radi noću, tako da nije imalo smisla uzimati papreno skupi taksi do reke. Prespavali smo pod vedrim nebom, između raskrsnice i obližnjeg sela.
Đene
Đene je čudan grad od blata, okružen blatom i relativno velik. Bio je značajan pre nego što su Francuzi iz njega premestili administrativni centar centralnog dela Malija u Mopti. Upravo to blato je razlog što je Đene jedna od glavnih meta turista. Grad je dragulj Sudanske arhitekture, čiji je osnovni građevinski materijal blato, i njegovi neimari su nadaleko čuveni. Vrlo je kompaktan, kao kakav utvrđeni grad, na uzvišenju, samo što nema zidina. Okružen je barama u kojima se prave blatne cigle, od kojih se grade kuće. Tokom kišne sezone, koja je leti, te kuće erodiraju, pa ih onda zimi valja popravljati. To sve menja oblik zgrada, zaobljava im linije, i daje im neobičan izgled.
U Đeneu se nalazi najveća građevina od blata na svetu, čuvena Konboro džamija - jedan od uobičajenih motiva sa razglednica iz Malija. Kao i u većini drugih džamija u Maliju, ulaz u Konboro džamiju dozvoljen je samo muslimanima, otkad je izvesni italijanski modni fotograf povredio religiozna osećanja meštana napravivši unutra seriju fotografija za "Vogue", sa svojim oskudno odevenim modelima. Pored džamije, u Đeneu se nalazi još dosta impresivnih zgrada. Nijedna ulica nije asfaltirana, niti bi to imalo smisla, jer do grada ionako nema asfaltnog puta. Duž svih ulica se sliva otpadna voda. Noću laju čopori pasa...
Ponedeljak je u ovom gradu pijačni dan. Pijaca se nalazi na trgu ispred džamije. To je jedna od stvari koje privlače turiste, sasvim neopravdano rekao bih, jer pijaca je u Maliju uvek i svuda. Pijačni dan samo znači da će na pijaci biti još veća gužva. Nasuprot evropskoj predstavi o nebrojenim misterijama afričke pijace, izbor stvari koje se nude u ovoj siromašnoj zemlji je veoma ograničen.
Mopti i Taudeni
Sledeće veće mesto na magistralnom putu je Mopti. Taj grad se nalazi na reci Bani, nedaleko od njenog ušća u reku Niger, 11 km od magistrale sa kojom je spojen asfaltom, a ima i aerodrom. Zbog svega toga Mopti je veliki komercijalni centar. Njegova luka je uvek puna šarenih čamaca, koji su jedna od glavnih atrakcija Malija. Ceo grad je pijaca, a naročito je zanimljiv deo gde se prodaju ploče soli iz rudnika Taudeni.
Taudeni je rudnik i oaza na krajnjem severu Malija, i najizolovanije naselje u ovoj zemlji. Pustinjski rudnici soli već vekovima čine osnovu trans-saharske trgovine, a Taudeni je jedan od rudnika. Odatle se so prevozi karavanima na jug, 800 km kroz ljutu pustinju, do Timbuktua. Jedan iskusni planinski vodič, koji se pridružio ovakvom karavanu, ispričao mi je da je to bilo daleko najteže iskustvo u njegovom životu. Put traje 10-12 dana. Hoda se 16-20 sati dnevno, kroz mekan pesak, svaki dan bez i jedne pauze; jede se jedan obrok dnevno i to u hodu. Karavani ne staju ni zbog čega, i ako ne možete da pratite njihov tempo - ostaviće vas u pustinji. Organizuju se i karavanske ture umerenijeg tempa, za turiste, koje traju tri nedelje u jednom pravcu.
So se iz Timbuktua prevozi rekom do Moptija, i dalje do Bamakoa. Na pijaci u Moptiju može se naći veliki izbor soli iz Taudenija, različitog kvaliteta, koji varira od žućkaste soli pune peska, do čistih belih kristala.
Sa izuzetkom luke, Mopti dosta podseća na Bamako, samo što je manji. Privlači dosta turista, koji odatle putuju brodom do Timbuktua, do koga nema puta (inače kakav bi to bio Timbuktu), ili odatle kreće u višednevne obilaske zemlje Dogona. Nijedno mesto u Maliju nije zaista puno turista, ali se negativne posledice turizma osećaju posredno, jer u turističkim centrima kakav je Mopti - belca odmah na autobuskoj stanici saleće ogroman broj vodiča, prodavaca suvenira i ostalog sveta, koji se trudi da na vama zaradi, pokušavajući da od vas izvuče deset puta više novca nego što bi bila normalna cena toga što nude, ne dajući vam ni trenutka mira, terajući vas da se odmah tu cenjkate, iako ste možda umorni od puta...
Zemlja Dogona
Teritorija Dogona se prostire duž dela granice sa Burkinom Faso. Od svih naroda Malija, Dogoni su najduže ostali izolovani od zapadnih uticaja. Prvi evropski istraživači su tu stigli tek početkom 20. veka. Među Dogonima ima mnogo animista i nešto hrišćana, mada islam polako, ali sigurno, preuzima primat. Animisti su razlog što je ovde preporučljivo putovati sa lokalnim vodičem. Oni veruju da je Bog u materijalnim objektima u prirodi - obično u nekom kamenu. Ti objekti se mogu prepoznati po tragovima mleka, kojim vernici napajaju svoje božanstvo, ali neupućenom turisti se može lako desiti da nehotice oskrnavi te objekte, na primer dotičući ih, što će ga dovesti u nepriliku spram lokalnog stanovništva. Takve neprilike se lako daju izgladiti novcem.
Osnovna geografska odlika zemlje Dogona je Banđagara stepenica, stena koja se prostire dužinom od 140 km i dostiže visinu od nekoliko stotina metara. Najveća koncentracija sela je uz samu stenu. Nekada su Dogoni živeli u selima sagrađenim u steni iz bezbednosnih razloga, ali otkad divlje životinje više ne predstavljaju pretnju, jer su ih pobili, i otkad ih francuska konjica više ne napada, Dogoni su premestili svoja sela u podnožje ili iznad stene. Karakteristika tih sela su mali ambari od blata, sa krovovima od trske, koji podsećaju na veštičije šešire. Po atmosferi, ovaj kraj podseća na Kapadokiju, u Turskoj.
Zemlja Dogona je atraktivna za turiste pre svega zbog neobičnog izgleda sela od blata, sa narandžastom stenom u pozadini. Verovanja lokalnih animista su veoma složena i poznata na Zapadu. Džinovska zmija i kajman, koji igraju ulogu u dogonskim verovanjima, čest su motiv brojnih umetničkih predmeta, koje Dogoni prave i prodaju turistima. Dogoni su dobro poznavali astronomiju, pre dolaska Evropljana. Njihov kalendar ima period od 60 godina, ravnajući se prema zvezdi Sirius, a njihova nedelja traje pet dana. Ovo ima praktične posledice za posetioca, jer je recimo pijačni dan na svakih pet dana.
Od ovog dogonskog poznavanja astronomije - izgleda nije mnogo ostalo. Objašnjavao sam svom dogonskom vodiču mesečeve mene, kako bi znao hoće li biti mesečine - ako ga uhvati mrak van sela. Njegovo pitanje je glasilo "Ima li Meseca i u tvojoj zemlji?"!
Tipično putovanje kroz zemlju Dogona, sastoji se od nekoliko sati hoda pre ručka, zatim popodnevnog odmora, i još par sati hoda, pre večere. Ovo je prijatan tempo, i budući da nema gužve, putovanje predstavlja odmor, nakon gradova kao što su Mopti i Bamako. Ruča se i spava u "hotelima" od blata, koji su prilično prijatna mesta - obično imaju prostrana, senovita dvorišta, mada, naravno, o nekom komforu nema ni govora. Mnogi su ugradili evropske toalete, da udovolje turistima, ne shvatajući da oni nemaju mnogo smisla bez tekuće vode.
Stanovnici su navikli na turiste, i očekuju od vas poklone. Deca traže bombone, prazne flaše i olovke, a odrasli "kola" orahe i novac, ili jednostavno ispruže ruku. Kola orasi su nekakvi orasi koje ljudi po Africi jedu; meni više liče na kestenje, a kažu da nisu dobri za stomak. "Ça va le bombon?" (Sa va le bombon?/Zdravo bombon?) je uobičajeni dečiji pozdrav. Više nego bilo gde drugde u Maliju, prošnja je ovde društveno prihvaćena, i smatra se nepristojnim ako im ništa ne date, naročito ako hoćete da ih slikate. Ovde je, inače, zahvaljujući turizmu, sve duplo skuplje nego na drugim mestima, a izbor hrane u hotelima je oskudniji nego igde. Zemlja Dogona ne deluje siromašno, u poređenju sa ostalim delovima Malija. Čak se i u sušnom periodu mogu videti ljudi koji obrađuju bašte sa lukom, čije zelenilo prija oku, nakon nekoliko dana provedenih u suši i prašini Malija, a mnogi lokalni stanovnici voze džipove.
Pozdravi Dogona su veoma formalni i dugotrajni, mada ih oni vrlo brzo izgovaraju. Idu otprilike ovako: "Kako si?" - "Dobro sam." - "Kako ti je familija?" - "Dobro je." - "Kakav ti je bio dan?" - "Dobar." - "Kakav je bio dan tvojoj familiji?" - "Dobar. A kako si ti?" I tako dalje. Tako se pozdravljaju čak i Dogoni koji se ne poznaju, i forma ovih pozdrava je toliko striktna da ako pojedinac sretne grupu, grupa govori u horu, i sve se ori od "seeo, seeo!", što na Dogonskom znači "dobro, dobro".
Tuarezi
Reč "Tuareg" je arapskog porekla i znači "napušten od Boga", što ilustruje njihov ležeran odnos prema religiji. Smatra se da su ranije bili hrišćani, zato što je krst čest motiv u njihovim tradicionalnim dekoracijama. Tuarezi svoj narod i jezik zovu "Tamašek", i imaju naročito pismo koje ne liči na arapsko. Poznati su kao "Plavi ljudi", jer farbaju svoju odeću indigom, koji zatim prelazi sa odeće na kožu. Indigo odeća je tamnoplava i izuzetno lepa zbog zlatastog sjaja, ali je veoma skupa, tako da je nose samo bogatiji Tuarezi, i to samo u izuzetnim prilikama, kao što su pustinjski festivali. Tuarezi su izuzetno lepi ljudi, a žene su im najlepše koje sam video.
Ovde ljudi nose turbane i pokrivaju lice da bi se zaštitili od peska. Budući da su muškarci češće izloženi nepogodama, zbog prirode muške uloge u konzervativnim društvima, kao što je ovo, oni češće pokrivaju lice nego žene, i zato se često može čuti da kod Tuarega muškarci pokrivaju lice, a žene ne, što ne odgovara sasvim istini. U svakom slučaju, žene Tuarega nisu stidljive i ne kriju lice pred strancima, na našu veliku sreću. Među muškarcima se smatra nepristojnim da osoba niža po rangu otkrije lice pred osobom višom po rangu.
Tuarezi već vekovima žive uglavnom od trgovine, tako da su njihovi tradicionalni predmeti obično napravljeni od nečega čega na njihovoj teritoriji nema, što nije čudno, s obzirom da na njihovoj teritoriji slabo čega ima. Njihova odeća je od pamuka sa juga; nakit je od morskih školjki i srebra koje su tradicionalno uvozili iz Španije; mnogi su stočari-nomadi, ali ne proizvode vunu već uvoze ćebad iz Evrope i Alžira... Prijatni su ljudi, opušteni, nasmejani, i uvek spremni na trgovinu.
Tuareško društvo je u teškoj situaciji, pre svega zbog suše, koja ovde traje od 1973. godine i za posledicu ima širenje pustinje, ali i zato što su sa krajem francuskih kolonija u Africi sile koje su u svojoj nezainteresovanosti iscrtale apsurdne pravolinijske granice kroz Saharu - njih ostavile bez nacionalne države, podeljene uglavnom između Malija, Alžira i Nigera. Tuarezi dele sudbinu Kurda, Palestinaca i mnogih drugih naroda.
Izgleda da priče kako Tuarezi dan-danas drže crne robove nisu tačne. Ovo je bio slučaj u prošlosti, ali danas crnci dolaze sa juga u potrazi za poslom, kojeg ovde za njih ima jer, kako mi je ispričao Pjer, Francuz koji živi u Kidalu od juna, Tuarezi ne vole da rade rukama. Oni vole da trguju, da pregovaraju, a za manuelne poslove zapošljavaju crnce. Ali reč koja u Tamašek jeziku označava crnca, zapravo znači "rob". U bogatijim tuareškim kućama rade crne sluge, i uvek postoji neki dečak čiji je osnovni zadatak da po ceo dan kuva čaj.
U Maliju je osnovna škola obavezna. Međutim, Tuarezi ne shvataju značaj školovanja i nemaju poverenja u ono što im nameće vlada sa juga. Često pošalju slugino dete u školu umesto svoga. Zbog toga ima mnogo nepismenih Tuarega, i na skoro svim administrativnim i rukovodećim pozicijama na tuareškoj teritoriji rade crnci.
Gao
Put iz zemlje Dogona vodio je u Gao, glavni grad jedne od tri tuareške provincije u Maliju; druge dve su Kidal i Timbuktu, i prostiru se preko Sahare sve do Alžira i Mauritanije. Gao nije turistički grad, pa stanovnici nisu tako naporni kao na jugu. Glavna atrakcija Gaoa je grob Muse Kana, čuvenog vladara Malija iz 14. veka, koji je na putu za Meku posetio sultana u Kairu i tom prilikom ostavio u gradu toliko zlata da je teško poremetio njegovu cenu, pa je egipatskom tržištu potom trebalo deset godina da se oporavi od šoka. To je razlog što su Evropljani mislili da je Timbuktu neverovatno bogat, a kada su konačno uspeli da stignu do njega u 19. veku, od Timbuktua nije ostalo ništa osim trošnih zgrada i prašnjavih ulica.
U autobusu za Gao upoznao sam Mata, engleskog fotografa, brbljivog i harizmatičnog. Put ne ide do samog Gaoa, koji je sa druge strane Nigera, već samo do reke, a dalje se ide trajektom, koji ne vozi noću. Autobus je stigao do obale oko ponoći, i Mat i ja smo bili jedini putnici koji nisu pri sebi imali ćebe, pa smo se smrzavali do jutra u ledenoj pustinjskoj noći, dok su ostali putnici mirno spavali oko autobusa.
Razlog našeg dolaska u Gao bio je da tu nađemo prevoz za Kidal, daleko zabačeniji i nepristupačniji grad i od samog Timbuktua, 350 km severoistočno od Gaoa, kako bismo odatle pokušali da stignemo u Esuk, 70 km severno od Kidala, gde se svake godine održava Takobelt, jedan od tuareških folklornih festivala.
Mat je u avionu iz Pariza upoznao par iz Engleske i preporučio im da dođu u Esuk, a ja sam u Bamakou upoznao par iz Belgije i preporučio im isto. Nas šestoro smo se našli u Gaou i tu iznajmili džip i lokalne vodiče, od jednog uticajnog Tuarega iz Kidala, po imenu Badi, uglađenog i prijatnog čoveka srdačnog osmeha, sposobnog da svaku stvar naplati tri puta.
Činjenica je da oblast Kidala nije naročito bezbedna. Samo mesec dana pre naše posete, dvojicu ljudi iz Katara, koji su tu došli da treniraju svoje lovačke sokole, oteli su njihovi vodiči, u nameri da traže otkup, jer su ta dvojica bila vrlo bogata i bliska katarskom šeiku. Malijskoj vladi je stalo da neguje imidž zemlje kao sigurne turističke destinacije, te su u zajedničkoj akciji vojske i policije taoci brzo oslobođeni; dva kidnapera su ubijena, a ostala petorica su u zatvoru u Bamakou. I proteklih godina se dešavalo da bande Tuarega otmu skupa terenska vozila od turista, kako bi ih kasnije prodali u Mauritaniji. Poznat je slučaj grupe nemačkih turista, koji su pre nekoliko godina oteti u južnom Alžiru i zatim prebačeni u Mali, gde su oslobođeni tek posle nekoliko meseci. U poslednje vreme Amerikanci tamo otvaraju svoje baze, tvrdeći da tu postoje kampovi za obuku Al Kaide.
Na svom putu po Maliju sreo sam mnoge turiste koji su obišli više zemalja zapadne Afrike, i oni koji su bili u Liberiji i Gvineji Bisao su govorili da su se tamo najbolje proveli. U tim zemljama se puca, i stoga su turisti veoma retki, a stanovnici veoma srdačni. Izgleda da u Africi čovek mora da ide u manje sigurne zone da bi se dobro proveo.
Postoje dva načina da se bezbedno putuje po severu Malija: jedan je da putujete lokalnim prevozom i delujete siromašno, a drugi je da iznajmite džip i vodiče od jednog od lokalnih uglednih moćnika, sa kojima niko ne želi da se kači. S obzirom da je lokalni prevoz za Kidal krajnje sporadičan, a za Esuk ga uopšte nema, mi smo izabrali drugi način.
Kidal i Esuk
Kidal je gradić na dalekom severu Malija, prema granici sa Alžirom. Bio je centar tuareškog ustanka '80-ih i '90-ih godina 20. veka. Tamo dolazi vrlo malo turista, pa je stanovništvo neiskvareno, deca ne prose, a odrasli ne pokušavaju da prodaju suvenire. Ako nešto kupujete na pijaci, cena za vas neće biti petostruka. Okolina Kidala je prekrivena velikim crnim okruglim vulkanskim kamenjem. Nema ništa naročito da se vidi, osim nekadašnjeg zloglasnog vojnog zatvora koji će, kažu, biti pretvoren u muzej. Kidal je nekada bio malijski Sibir u koji je vlast slala nepodobne elemente. Grad je pun vojske, ali nema tenzije. Jednom sam slučajno ušetao u dvorište nekakvog vojnog objekta. Kada sam se našao okružen borbenim vozilima, obratio sam se jednom čoveku koji je mirno sedeo i posmatrao me, i on mi je uz osmeh potvrdio da je to vojni objekat, da nije dozvoljeno šetati okolo, te da bi bilo bolje da se udaljim, ako mi to ne smeta.
70-ak km severno od Kidala nalazi se Esuk, nekadašnji bogati gradić čija je pijaca bila nadaleko čuvena od 9. do 14. veka, a od čije je prošlosti ostalo samo nekoliko gomila kamenja. Sada je to samo mesto u pustinji izuzetne lepote, jer su tu crvenkaste peščane dine prekrivene crnim vulkanskim kamenjem, na kome se često nalaze crteži životinja i tekstovi ispisani arapskim, hebrejskim i latinskim pismom.
U Esuku je bilo nekoliko stotina Tuarega i 50-ak stranaca, uglavnom novinara. Festival je počeo u novogodišnjoj noći (koja je bila gotovo isto tako hladna kao i u Evropi), koncertom lokalne grupe "Tinariwen", koja je obišla svet, i opet će, sudeći po programu predstojeće turneje. Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim lepotu njihove, u osnovi tradicionalne, monotone muzike u ritmu klaćenja na kamili, odsvirane na električnim gitarama. Nova 2005. godina je došla nezapaženo.
Sledećeg jutra su se mogli videti Tuarezi u tradicionalnim odećama na kamilama, i grupa žena u indigo haljinama, koje su pevale udarajući u bubanj koji su polivale vodom, da bolje zvuči. To je ujedno bio i kraj festivala, koji obično traje tri dana, ali ove godine nije bilo dovoljno para. Osim dva prodavca nakita, tamo niko ništa nije prodavao, čak ni hranu. Ceo festival je naizgled bio potpuno nekomercijalni događaj. Međutim, njegov osnovni smisao je da se različite tuareške porodice okupe, razgovaraju i sklapaju poslove, a turisti teško mogu biti deo toga. Taj festival je bio najlepši deo mog boravka u Maliju.
Ka Timbuktuu
Put džipovima od Esuka do Timbuktua trajao je tri dana i dve noći. Nijedna deonica zapravo nije put, već je to samo ustaljena trasa kroz pustinju. Drugog dana je počeo da duva severni vetar koji tu obično duva u januaru i koji se kasnije samo pojačavao. On je podigao pesak, i ostatak putovanja je protekao u oblaku prašine, često bez direktnog sunčevog svetla.
Prvo smo išli na jugoistok prema Gaou, do pustinjskog sela Admoustarat, koje je delovalo gotovo avetinjski u peščanoj oluji, i tu smo skrenuli prema reci Niger, na koju smo izbili kod gradića Burem. To je glavna luka na Nigeru između Timbuktua i Gaoa, i nema naročitih atrakcija, osim uobičajene pijace i naroda koji nije navikao na turiste. Put od Gaoa do Kidala vodi kroz monoton ravan predeo, ali između Admoustarata i Burema pejzaž se promenio i počele su da se mestimično pojavljuju bele peščane dine, koje se protežu sve do Timbuktua i dalje. Posle Burema put je manje-više pratio reku do Timbuktua. Severna obala, kojom smo prolazili, je načičkana ribarskim selima, dok je južna uglavnom močvarna. Reka je široka kao Dunav, ali je mnogo plića. Bašte se prostiru samo nekoliko metara od reke, a odmah zatim počinje pesak.
Koliko je meni poznato, jedino veštački navodnjavano zemljište u Maliju je kod grada Segu. Ovi kanali su sagrađeni u kolonijalno vreme koristeći prisilni rad i navodnjavaju pet procenata površine isušenog jezera. Kada je prisilni rad zabranjen, radovi su stali i nikad nisu nastavljeni. Uprkos dotrajalosti kanala, ovo zemljište je danas glavna žitnica Malija. Ta zemlja ima ozbiljan nedostatak hrane, zbog suše, što se rešava međunarodnom pomoći, ali kopanja kanala, izgleda, niko ne želi da se prihvati.
Putovanje je bilo naporno. Spavali smo u pustinji u svojim vrećama ili umotani u ćebad, i po ceo dan se truckali u kolima. Iako prašina koju džip podiže obično ne uđe u auto, osim ako je neko vozilo ispred, zbog peščane oluje morali smo da nosimo turbane, kao Tuarezi. Noći su bile toplije nego u Esuku, koji je dosta severnije, ali su i dalje bile suviše hladne. Bili smo iscrpljeni; bilo nam je muka od truckanja; dosta nam je bilo siromašne ishrane, i onako prašnjavi pitali smo se da li je to "to"; zar je to ona velika i dugo planirana avantura, zbog koje smo dugo štedeli i toliko putovali, sve da bismo sada jedva čekali da stignemo u Timbuktu i konačno se istuširamo... A sada, sa distance, sve izgleda mnogo lepše, i slike urezane u pamćenje tek sada pokazuju svoju vrednost.
Timbuktu... Pesak i prašina; stare zgrade; zagonetna dvorišta; čudne fasade; Tuarezi sa turbanima i užurbani crnci. U Timbuktuu postoji stara džamija od blata iz 13. veka, koja po lepoti daleko zaostaje za onom u Đeneu, ali je zato otvorena za posetioce. Njena unutrašnjost je vrlo impresivna, i zbog beskonačnih redova stubova, čije se senke prelamaju u mraku, atmosfera podseća na onu u čuvenoj Meskita džamiji u Kordobi, u Španiji. Postoji i gradski muzej, koji nije naročito impresivan, a može se posetiti i institut koji prikuplja stare knjige, pokušavajući da rekonstruiše nekadašnju čuvenu biblioteku. Osoblje instituta je voljno i stručno da odgovori na sva pitanja koja se tiču starih rukopisa. Većina rukopisa je na arapskom jeziku, ali ima ih i na lokalnim jezicima, pisanih arapskim pismom. Mogu da se nađu i zapisi na mnogim drugim jezicima, kao što su hebrejski, turski, persijski i neki evropski jezici.
Timbuktu je turistički grad, a mi smo tamo stigli u jeku turističke sezone, četiri dana pre početka festivala u Esakanu, 70 km odatle na zapad. Taj festival poslednjih godina privlači toliki broj turista, da je postao događaj od nacionalnog interesa. Fotografije sa njega video sam još u kancelariji šefa konzulata Malija u Parizu. Pritom ne treba zaboraviti da ono što je za Mali veliki broj turista, zapravo uopšte nije mnogo. Prva dva dana nije bilo gotovo nijednog stranca u gradu, osim nas šestoro, koji smo zajedno došli džipom, i tek poslednjeg dana pre festivala, u Timbuktu je stiglo više turista. Na festivalu nas je moglo biti jedno pet stotina, zajedno sa nekoliko hiljada Tuarega i ostalih Malijaca. I pored tolike navale turista, Tuarezi u Timbuktuu su i dalje prijatni, čak i kada nude nakit, tradicionalnu odeću i ture na kamilama. Nakon toliko najava da od sjaja Timbuktua nije ostalo ništa osim prašine, mogu da kažem da je za mene on ipak najlepši grad u Maliju.
Esakan
I konačno, Esakan, čuveni tuareški festival u pustinji... Bio je veliko razočaranje. Od 2001., održava se u organizaciji Evropske unije i u početku je bio zamišljen kao tradicionalni tuareški festival, sličan onom u Esuku, ali je vremenom prerastao u spektakl za turiste. Nikada nije uspeo da bude rentabilan i zbog toga evropske zemlje uvaljuju jedne drugima njegovu organizaciju, kao vruć krompir. Ove godine red je došao na Francuze, koji su omanuli više nego iko pre njih. Zvezda festivala bio je Habib Koite, koga beogradska publika zna sa otvaranja festivala "Ring-Ring", 2002. godine. Mnogo veća imena, kao što su Ali Farka Toure, Salif Keita i Oumu Sangare, iako su bila najavljena, nisu se pojavila. Koncerti su kasnili po osam sati, zvuk je bio loš, i sve vreme je iz zvučnika dopiralo zujanje. Kartu od 130 eura plaćali su samo belci i za to su dobijali žutu traku, da je nose oko ruke. Na rasizam se u Africi ne gleda sa takvim zgražanjem kao u Evropi, naročito kada je u pitanju novac. Oni koji su naseli smicalicama organizatora, na čijem je web-sajtu umesto programa festivala, još od letos, stajalo upozorenje da je ostalo samo još 200 karata i da se do Esakana ne može stići ni na koji drugi način, već samo ako se uplati turistička tura, uplatili su minimalni aranžman od 300 eura i za taj novac su dobili smeštaj pod šatorom i hranu. Prevoz od Timbuktua do Esakana posetioci su na kraju ipak morali sami da organizuju, no to je bilo jednostavno jer su mnogi Tuarezi nudili prevoz na ulicama Timbuktua, a cene su se kretale od 30 eura za povratnu kartu (u restoranu El Hajat), pa naviše. Zbog svega toga, činjenica da sam ljubaznošću jednog prijatelja, koga sam stekao u Timbuktuu, uspeo da se provučem ne plativši kartu pričinjava mi veliko zadovoljstvo.
Ipak, bilo je lepo biti tamo, među svim tim muzičkim entuzijastima, koji su spremni da prevale toliki put zbog muzike. Bilo je puno zapadnih Evropljana i Amerikanaca; upoznao sam jednu Čehinju i jednog polu-Hrvata - polu-Malijca, a ja sam tamo bio jedini Srbin.
Povratak
Od Esakana do Bamakoa put je trajao tri dana. Prvih 70 km do Timbuktua prevalio sam stojeći na zadnjem braniku Lade Nive, koju je par iz Amsterdama kupio u Holandiji za 500 eura, u nameri da je proda u Nigeru za 3.000, jer su tamo polovna kola na ceni. Vozili su pažljivo, ali sam se u jednom trenutku ipak našao sa nogama u vazduhu, uspevši potom da povratim oslonac. Ne znam da li sam nekada bio umorniji. Od Timbuktua do Moptija sam putovao "Land Cruiser"-om u stanju raspadanja, sa 14 putnika i vozačem, što je u Maliju normalno. Napred su sedele žene, a nas osam muškaraca se truckalo na tvrdim klupama pozadi, predviđenim za četvoro. Obični autobus od Moptija do Bamakoa bio je za mene kraljevska kočija.
Bamako nije bio ništa šarmantniji nego prvi put.
I potom, avion za Pariz, gde sam ušao u samoposlugu i želeo da kupim sve... Izgubio sam u Maliju jedno pet kilograma!