- Učlanjen(a)
- 09.07.2011
- Poruka
- 1.433
[h=2]Mačja komunikacija [/h]Osim odašiljanja i primanja mirisnih poruka, mačke uveliko komuniciraju uz pomoć govora tela i vokalizacije.
Mačije telo - posebno uši i rep - veoma je izražajan instrument koji trenutno otkriva kako se mačka oseća u svojoj koži, samo kad biste znali interpretirati znakove. Emocionalni signal koji ljudi možda najlakše mogu prepoznati je strah. Kad se oseti ugroženom od strane dominantne mačke sa neprijateljskim namerama s kojom se ne želi boriti, inferiorna se mačka ipak neće povući, mada će spljoštiti svoje telo, krzno i uši u nastojanju da deluje što manja i bezazlenija, a uskoro nakon toga polako će puzati unazad kako bi izbegla opasnosti.Svo vreme će agresivnija mačka, zenica suženih u proreze, pokušavati zurenjem svladati drugu mačku, uz koncentraciju bez treptanja - agresivan čin u mačijem svetu - a druga će mačka, raširenih zenica i trepćući, pokušati preneti poruku, izbegavanjem kontakta očima, da joj ne želi zlo. Ti gestovi ukazuju na podložnost, te ako sve bude u redu i agresor odluči da neće napasti inferiornu mačku, ona će se moći polako povući, celo vreme oprezno posmatrajući svog mučitelja. S druge strane, ako su mačke podjednake snage, može doći do nadmetanja u zurenju što bi moglo potrajati, ali se ljudskom oku čini da se malo šta događa, uz izuzetak malo siktanja i režanja.
Zapravo se odvija bitka volja koja može, ako nijedna mačka ne popusti, eskalirati i završiti zamasima prednjih šapa, ili tučom sa izbačenim kandžama tako da krzno leti na sve strane, tokom koje mačka koja gubi može biti primorana leći na leđa kako bi zaštitila svoj vrat od ubojitog ugriza i zadavati udarce snažnim zadnjim nogama. Kraj sukoba nastaje kad se gubitnik ispruži na tlu, a pobednik očito gubi zanimanje, možda se okreće i ushićeno njuši obližnje mesto, preziran gest kojim prenosi poruku da pobeđeni protivnik više ne predstavlja nikakvu pretnju.
Mačke svoje nesuglasice obično radije rešavaju psihološkim ratovanjem jer ne žele reskirati ozlede, a verovatno ste primetili mnoge varijacije agresivno-podložnog govora tela. Još jedna defanzivna poruka, na primer, prenosi se položajem izvijenih leđa, do čega dolazi kad zapreti opasnost zaista opasnog protivnika - psa, na primer. Primarna namera mačke kad zauzima taj položaj je sebe prikazati većom i opasnijom, pa nastoji navesti psa na pomisao da se neće predati bez borbe. U skladu s tim, mačka izvija leđa tako što ukoči noge, okrećući prednje noge prema nazad, a zadnje prema napred, uzdižući rep kako bi povećala svoju visinu,te nakostreši krzno na telu i repu (koji se katkad može saviti u obruč) da bi izgledala šira i snažnija. Ako situacija zaista izgleda očajno, može se potom upustiti u taktiku odvlačenja pažnje siktanjem, režanjem i stvaranjem eksplozivnih zvukova duvanja u nastojanju da iznenadi psa i tako mu razbije koncentraciju, čime će mačka dobiti vremena za beg. (Većina je životinja, u najmanju ruku, na oprezu kad se nalazi u blizini zmije, a mnoge ih se užasavaju, pa verovatno nije slučajno da mačka saterana u ugao sikće, a potom duva, što podseća na znakove upozorenja kakve stvara zmija.
Ako se izuzmu stvarne tuče mačaka, ljudi će teže opaziti znakove agresivnosti ili samopouzdanja, osim ako zaista dobro ne poznaju mačiji govor tela. Ako je mačka raspoložena za započinjanje sukoba, svoju nameru pokazuje ukočenim hodanjem prema izabranom protivniku. Kad stigne na udaljenost prikladnu za zurenje, svakim će se delom svog tela koncentrisati na žrtvu. Vrh njenog repa mogao bi se trzati, otkrivajući napetost koju oseća, ali uši će joj biti uspravne, iako malo zaštitnički povučene unazad, dok netremice zuri u suparnika. Uz malo sreće, to će biti dovoljno da se zastraši druga mačka, a pobednica će se tada ponosno udaljiti, visoko uzdignutog repa, delujući beskrajno zadovoljna sobom.
Zaista, mnogo možete otkriti ako posmatrate mačiji rep i uši: ako joj rep stoji vertikalno i uši su uspravne, mačka oseća samopouzdanje, a ukoliko je kraj uspravnog repa savijen, to je znak pozdrava vama. Kad vam mačka okrene leđa i njen rep podrhtava, šalje vam molbu „molim te, prihvati me“. Međutim, ako je mačka razdražena, svoju frustriranost često pokazuje tako što maše repom s jedne na drugu stranu i povlači uši unazad, a ukoliko je krajnje uzrujana, brzo će mahati repom i skroz spljoštiti svoje uši.
Kao što smo videli, mačke koje se nađu u situacijama potencijalnih konflikata često se koriste upozoravajućem režanju, siktanju i eksplozivnom duvanju, a ti su zvukovi često pomešani sa dubokim zavijanjem i oštrim rikanjem. Ako konflikt eskalira, mogla bi uslediti bujica prodornih povika i dreke, kao i povremeni krik bola ako se oštra kandža zabije u mekano meso. Takvi neprijateljski zvukovi ukazuju na agresivnost i zastrašivanje, a namera je uveriti protivnika da će se mačka pokazati tako strašnim neprijateljem da bi mu bilo mudrije odustati od pokušaja napada. Posebno noću vazduh može parati glasno, nezemaljsko zavijanje - to su pozivi i odgovori koje započinju ženke koje su u teranju, a mužjaci im odgovaraju, iako će tu biti i agresivnih zvukova mužijaka koji se sukobio sa suparnikom jer su sigurno svi mužijaci iz komšiluka jurnuli u smeru ženke.
Konverzacijski zvukovi koje mačka stvara daleko su tiši i muzikalniji, od onih koje ispušta u kriznim situacijama ratovanja ili seksa. Ženka sa svojim mačićima komunicira uz upotrebu različitih gukanja, ćurlikanja i cvrkutanja, a sve to brzo postaje deo mačijeg vokalnog repertoara koji zadržava do odrasle dobi. Bez obzira želi li pozdraviti, ohrabriti, dozivati, nešto zatražiti ili jednostavno izraziti kako se oseća, ti blagi zvukovi imaju mnoge svrhe, a svaka ih mačka koristi na jedinstveni način. Ljudskom je uhu najpoznatiji mačiji zvuk, naravno, mijaukanje, mačija reč koja je ušla u vokabulare mnogih ljudskih jezika: mau na egipatskom, naoua na arapskom, myaus u Indiji, mio u Kini, miaou u Francuskoj i miau u Nemačkoj, što je samo nekoliko primera. Zanimljivo je da mnoge mačke više mijauču na ljude nego na druge mačke, što je neke istraživače navelo na pomisao da je mijaukanje pokušaj mačke da oponaša ljudski govor, odnosno započne razgovor koji bi ljudi mogli lakše razumeti, pri čemu su ljudi, naravno, praktično nepismeni.
Gore opisani mačiji zvukovi svi nastaju svesno, za razliku od predenja koje je nesvesna reakcija. Nastaje kad se mačka oseća opušteno i zadovoljno - dok je milujete, na primer - uopšteno se smatra da dubok, potmuli zvuk, karakterističan za predenje, nastaje dok vazduh koji mačka udiše i izdiše prolazi preko para vestibularnih nabora (lažnih glasnica) u grlu, a tako nastali zvuk pojačava vibriranje grkljana dok se njegovi mišići stežu i opuštaju. Iako se to uopšteno povezuje sa zadovoljstvom, mačka takođe može mahnito presti kad se nađe u neugodnoj situaciji, što je paradoksalna reakcija koja je možda mačiji pokušaj da se ohrabri ili zaboravi na strah izazvan neprilikom u kojoj se našla i nad kojom nema kontrolu.
životinje.rs
Mačije telo - posebno uši i rep - veoma je izražajan instrument koji trenutno otkriva kako se mačka oseća u svojoj koži, samo kad biste znali interpretirati znakove. Emocionalni signal koji ljudi možda najlakše mogu prepoznati je strah. Kad se oseti ugroženom od strane dominantne mačke sa neprijateljskim namerama s kojom se ne želi boriti, inferiorna se mačka ipak neće povući, mada će spljoštiti svoje telo, krzno i uši u nastojanju da deluje što manja i bezazlenija, a uskoro nakon toga polako će puzati unazad kako bi izbegla opasnosti.Svo vreme će agresivnija mačka, zenica suženih u proreze, pokušavati zurenjem svladati drugu mačku, uz koncentraciju bez treptanja - agresivan čin u mačijem svetu - a druga će mačka, raširenih zenica i trepćući, pokušati preneti poruku, izbegavanjem kontakta očima, da joj ne želi zlo. Ti gestovi ukazuju na podložnost, te ako sve bude u redu i agresor odluči da neće napasti inferiornu mačku, ona će se moći polako povući, celo vreme oprezno posmatrajući svog mučitelja. S druge strane, ako su mačke podjednake snage, može doći do nadmetanja u zurenju što bi moglo potrajati, ali se ljudskom oku čini da se malo šta događa, uz izuzetak malo siktanja i režanja.
Zapravo se odvija bitka volja koja može, ako nijedna mačka ne popusti, eskalirati i završiti zamasima prednjih šapa, ili tučom sa izbačenim kandžama tako da krzno leti na sve strane, tokom koje mačka koja gubi može biti primorana leći na leđa kako bi zaštitila svoj vrat od ubojitog ugriza i zadavati udarce snažnim zadnjim nogama. Kraj sukoba nastaje kad se gubitnik ispruži na tlu, a pobednik očito gubi zanimanje, možda se okreće i ushićeno njuši obližnje mesto, preziran gest kojim prenosi poruku da pobeđeni protivnik više ne predstavlja nikakvu pretnju.
Mačke svoje nesuglasice obično radije rešavaju psihološkim ratovanjem jer ne žele reskirati ozlede, a verovatno ste primetili mnoge varijacije agresivno-podložnog govora tela. Još jedna defanzivna poruka, na primer, prenosi se položajem izvijenih leđa, do čega dolazi kad zapreti opasnost zaista opasnog protivnika - psa, na primer. Primarna namera mačke kad zauzima taj položaj je sebe prikazati većom i opasnijom, pa nastoji navesti psa na pomisao da se neće predati bez borbe. U skladu s tim, mačka izvija leđa tako što ukoči noge, okrećući prednje noge prema nazad, a zadnje prema napred, uzdižući rep kako bi povećala svoju visinu,te nakostreši krzno na telu i repu (koji se katkad može saviti u obruč) da bi izgledala šira i snažnija. Ako situacija zaista izgleda očajno, može se potom upustiti u taktiku odvlačenja pažnje siktanjem, režanjem i stvaranjem eksplozivnih zvukova duvanja u nastojanju da iznenadi psa i tako mu razbije koncentraciju, čime će mačka dobiti vremena za beg. (Većina je životinja, u najmanju ruku, na oprezu kad se nalazi u blizini zmije, a mnoge ih se užasavaju, pa verovatno nije slučajno da mačka saterana u ugao sikće, a potom duva, što podseća na znakove upozorenja kakve stvara zmija.
Ako se izuzmu stvarne tuče mačaka, ljudi će teže opaziti znakove agresivnosti ili samopouzdanja, osim ako zaista dobro ne poznaju mačiji govor tela. Ako je mačka raspoložena za započinjanje sukoba, svoju nameru pokazuje ukočenim hodanjem prema izabranom protivniku. Kad stigne na udaljenost prikladnu za zurenje, svakim će se delom svog tela koncentrisati na žrtvu. Vrh njenog repa mogao bi se trzati, otkrivajući napetost koju oseća, ali uši će joj biti uspravne, iako malo zaštitnički povučene unazad, dok netremice zuri u suparnika. Uz malo sreće, to će biti dovoljno da se zastraši druga mačka, a pobednica će se tada ponosno udaljiti, visoko uzdignutog repa, delujući beskrajno zadovoljna sobom.
Zaista, mnogo možete otkriti ako posmatrate mačiji rep i uši: ako joj rep stoji vertikalno i uši su uspravne, mačka oseća samopouzdanje, a ukoliko je kraj uspravnog repa savijen, to je znak pozdrava vama. Kad vam mačka okrene leđa i njen rep podrhtava, šalje vam molbu „molim te, prihvati me“. Međutim, ako je mačka razdražena, svoju frustriranost često pokazuje tako što maše repom s jedne na drugu stranu i povlači uši unazad, a ukoliko je krajnje uzrujana, brzo će mahati repom i skroz spljoštiti svoje uši.
Kao što smo videli, mačke koje se nađu u situacijama potencijalnih konflikata često se koriste upozoravajućem režanju, siktanju i eksplozivnom duvanju, a ti su zvukovi često pomešani sa dubokim zavijanjem i oštrim rikanjem. Ako konflikt eskalira, mogla bi uslediti bujica prodornih povika i dreke, kao i povremeni krik bola ako se oštra kandža zabije u mekano meso. Takvi neprijateljski zvukovi ukazuju na agresivnost i zastrašivanje, a namera je uveriti protivnika da će se mačka pokazati tako strašnim neprijateljem da bi mu bilo mudrije odustati od pokušaja napada. Posebno noću vazduh može parati glasno, nezemaljsko zavijanje - to su pozivi i odgovori koje započinju ženke koje su u teranju, a mužjaci im odgovaraju, iako će tu biti i agresivnih zvukova mužijaka koji se sukobio sa suparnikom jer su sigurno svi mužijaci iz komšiluka jurnuli u smeru ženke.
Konverzacijski zvukovi koje mačka stvara daleko su tiši i muzikalniji, od onih koje ispušta u kriznim situacijama ratovanja ili seksa. Ženka sa svojim mačićima komunicira uz upotrebu različitih gukanja, ćurlikanja i cvrkutanja, a sve to brzo postaje deo mačijeg vokalnog repertoara koji zadržava do odrasle dobi. Bez obzira želi li pozdraviti, ohrabriti, dozivati, nešto zatražiti ili jednostavno izraziti kako se oseća, ti blagi zvukovi imaju mnoge svrhe, a svaka ih mačka koristi na jedinstveni način. Ljudskom je uhu najpoznatiji mačiji zvuk, naravno, mijaukanje, mačija reč koja je ušla u vokabulare mnogih ljudskih jezika: mau na egipatskom, naoua na arapskom, myaus u Indiji, mio u Kini, miaou u Francuskoj i miau u Nemačkoj, što je samo nekoliko primera. Zanimljivo je da mnoge mačke više mijauču na ljude nego na druge mačke, što je neke istraživače navelo na pomisao da je mijaukanje pokušaj mačke da oponaša ljudski govor, odnosno započne razgovor koji bi ljudi mogli lakše razumeti, pri čemu su ljudi, naravno, praktično nepismeni.
Gore opisani mačiji zvukovi svi nastaju svesno, za razliku od predenja koje je nesvesna reakcija. Nastaje kad se mačka oseća opušteno i zadovoljno - dok je milujete, na primer - uopšteno se smatra da dubok, potmuli zvuk, karakterističan za predenje, nastaje dok vazduh koji mačka udiše i izdiše prolazi preko para vestibularnih nabora (lažnih glasnica) u grlu, a tako nastali zvuk pojačava vibriranje grkljana dok se njegovi mišići stežu i opuštaju. Iako se to uopšteno povezuje sa zadovoljstvom, mačka takođe može mahnito presti kad se nađe u neugodnoj situaciji, što je paradoksalna reakcija koja je možda mačiji pokušaj da se ohrabri ili zaboravi na strah izazvan neprilikom u kojoj se našla i nad kojom nema kontrolu.
životinje.rs
