- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.036
Ljubav sa bliskim porodičnim prijateljem
Bliskost sa nekim koga često viđamo lako može da dovede do fizičke privlačnosti, ali i dubljih osećanja, pa je važno definisati ih i odluke donositi tek ako smo sigurni da se desila ljubav, za Život plus objašnjava psiholog Ksenija Petrović
Nije retko iskustvo zaljubiti se u bliskog porodičnog prijatelja (prijateljicu), ali, svakako, to su emocije i stanja koja mogu da izazovu prave potrese u životima svih kojih se ta (ne)moguća ljubav dotiče. Ona otvara mnoga pitanja, rađa nedoumice, sumnje i strahove, preispituje emocije i prioritete, jer takav odnos nikada ne može da se ostvari bez lomova, drama, patnji, osećaja krivice, povređenih sujeta i izneverenih očekivanja. Sputavaju nas moralne norme, plaše nas osude, teške reči i razgovori koje moramo obaviti, promene koje će srušiti svet koji smo izgradili.
Ali to što nam se dopao neko sa kim smo do tada delili samo prijateljstvo znači da je ljubav prema stalnom partneru prestala, da smo prepoznali „ono nešto“ što nam nedostaje, što smo želeli i za čim smo tragali, ili je u pitanju samo prolazna faza, trenutak u kojem smo poželeli nešto drugačije iz ko zna kog razloga? Da li je to „to“, vredi li, zbog iskrice strasti, privlačnosti, pa čak i ljubavi, razrušiti čitav život koji smo godinama gradili? Ili početi novi život sa novom ljubavlju, suočiti se sa prezrivim pogledima, komentarima ili nemim osudama bliskih ljudi, izgraditi stabilnost...
Da li će veza sa osobom koja nam je bila samo prijatelj do pre neki dan, zadovoljiti naša očekivanja, ili će nova ljubav biti samo put u nove probleme? Ovo su svakako teške odluke, a naročito ako su u to i neminovno upletena i deca, jer se sve onda dodatno komplikuje. Biće tu slomljenih srca, života promenjenih iz korena, pa neminovno sledi pitanje imamo li pravo na to zarad ljubavi? Smemo li staviti sebe na prvo mesto, ili je naša obaveza da ne povredimo, ranimo one koje volimo?
Kako se suočiti sa ovim velikim životnim iskušenjem, kako znati da li su u pitanju emocije ili iskra strasti, da li gušiti ono što osećamo ili ići “kuda nas srce vodi”, za čitaoce „Života plus“ objašnjava psiholog Ksenija Petrović.
- Ljudi nisu imuni na osećanja nežnosti, privlačnosti, strasti, bez obzira na to da li su u braku ili ne, da li se radi o porodičnom prijatelju ili neznancu, ali je veoma važno kako takva osećanja interpretiraju, kakvo im značenje daju. Ukoliko neko veruje da ljubav prema stalnom partneru isključuje mogućnost da im se neko drugi dopadne, onda će pojavu ovakvih osećanja tumačiti kao prestanak ljubavi. Takođe, osobe koje izjednačavaju ljubav sa zaljubljenošću, koje smatraju da ljubav ne može da sa sobom nosi ravnodušnost ili druga neprijatna osećanja, biće uvek u začaranom krugu traganja za novim partnerom u koga će se zaljubiti, a osoba koju često sreću, odnosno porodični prijatelj ili prijateljica, mogu biti pogodni za takvu projekciju. Sve je, dakle, stvar ličnosti i načina na koji doživljavamo život. Zaljubljenost je iracionalna, idealizovana predstava neke osobe, dok je ljubav, sa druge strane, realno sagledavanje nekoga sa svim manama i vrlinama. Ljubav nije uvek i samo prijatno osećanje, već odnos koji podrazumeva širok spektar emocija, ponekad i ravnodušnost.
* Šta su najčešći „okidači“ za emocije prema nekome ko nam je do tada bio samo blizak prijatelj? Da li nežna osećanja prema trećoj osobi mogu da se osete ukoliko u vezi, odnosno braku sve funkcioniše kako treba?
- Lako se može dogoditi da partnere koji imaju skladan i lep odnos ljubavi zainteresuje treća osoba, da osete naklonost, erotsku privlačnost ili strast prema nekom drugom, pa i prema zajedničkom prijatelju. Ipak, takva situacija osetljivija je i komplikovanija kada je u pitanju osoba koja je porodični prijatelj. To su neprijatne životne situacije iz kojih se ne može izaći bez posledica. Neko će tu sigurno biti povređen i izneveren. Bliskost sa nekim koga često viđamo lako može da dovede do fizičke privlačnosti, ali i mnogo dubljih osećanja. Jedino što je važno u svemu tome je da se ne pobrkaju privlačnost, strast i zaljubljenost sa ljubavlju. Treba dobro promisliti, shvatiti i prihvatiti svoje emocije, i reagovati tek ukoliko se dogodi ljubav. Brak opterećen problemima, sa druge strane, može biti razlog da izlaz potražimo u emocijama prema nekom drugom, odnosno da ih preuveličamo tražeći izlaz iz neodgovarajućeg odnosa. Onda se sve komplikuje, povlače se pogrešni potezi i donose ishitrene odluke.
* Da li nedostatak zajedničkog vremena sa stalnim partnerom, i sadržajima u njemu, emocije bez nekadašnje žestine i strasti, dovode do toga da nam blizak prijatelj odjednom postane intrigantan i poželjan?
- Da, uvek se može desiti da nam neko drugi, pa i bliski prijatelj, postane zanimljiviji, privlačniji, poželjniji od bračnog partnera. Ali, da li ćemo o njemu razmišljati kao o potencijalnom partneru zavisi od načina na koji definišemo ljubav. Trajanje emotivnog odnosa, veze i ljubavi zavisi od mnogo faktora, jer je ljubav kompleksno osećanje i vrlo složen odnos. Tanka je linija između osećanja i samo će emocionalno inteligentna osoba umeti da je prepozna.
* Kada shvatimo da je u pitanju ljubav, kako se treba ponašati? Da li se upustiti u vezu i kako odluku saopštiti stalnom partneru, deci, bliskom okruženju?
- Kako će se ponašati osobe u ovakvim situacijama stvar je izbora i svesnih pojedinačnih odluka aktera. Neko veruje da je u pitanju samo iskušenje, a da li će odoleti ili ne zavisi od ličnosti i spleta okolnosti. Neko će, sa druge strane, takvu situaciju videti kao priliku da promeni svoj život, da možda prvi put donese samostalnu odluku. Ljubav se može roditi i iz bezazlenog flerta i zato tek kada osoba oseća da je to ono što želi, da je sigurna u svoju odluku, tek tada je treba saopštiti bračnom partneru i deci.
* Da li uopšte postoji način da se o tome razgovara bez „buke i besa”, bez povređenih sujeta?
- Nema univerzalnog recepta. Situacija u kojoj jedan od partnera ne želi da izađe iz veze podrazumeva negativana osećanja, svađe i manipulacije. Da li će to biti veliki potresi, da li će biti teških reči, optužbi, osećaja krivice, povređene sujete, patnje, zavisi od mnogo faktora. Pre svega od toga kakav odnos imaju stalni partneri i kakve su ličnosti. Ako je ostavljena osoba previše povređena, izneverena i očajna, ako misli da partner to nikako nije smeo da joj uradi, ona će se osećati jako loše i ne postoji način da se sve završi mirno. To su vrlo neprijatne situacije u koje je uključeno više ljudi, pa se, pored gubitka voljene osobe, treba izboriti i sa gubitkom bliskog prijatelja.
Ulazak u brak, inače, ne isključuje interakciju sa drugim osobama, a kako smo svi i seksualna i erotska bića, opisane situacije mogu se dogoditi. I nije to ništa neprirodno, a kako će se sve to završiti zavisi od mnogo faktora. Kakav god da je naš stav po pitanju zaljubljivanja u porodičnog prijatelja, emocije treba prihvatiti, ne treba ih se nikada stideti. Da li ćemo ih potisnuti ili ih pokazati, zavisi od izbora i odluka koje donosimo. Ovakve situacije su u većini slučajeva vrlo konfliktne, pa nije loše potražiti pomoć psihoterapeuta. Kroz razgovore se lakše mogu definisati emocije, što pomaže da shvatimo koga volimo i šta želimo.
* Koliko strah od osude bliskih ljudi i prijatelja, konačno i sredine, može da utiče na odluku?
- Naravno, stav okoline, a posebno bliskih osoba, često je najvažniji u donošenju važnih životnih odluka, iako nije kod svih iste težine i značaja. Kod ljudi koji potiču iz tradicionalnih sredina koje nameću rigidan sistem vrednosti, izuzetno je bitan. Njima je teže, jer uz sve pobrkane emocije i neprijatne situacije sa kojima moraju da se suoče, imaju još jedan teret više. Međutim, mnogo je značajnija lična procena da li smo u stanju da prebrodimo sve teškoće i preuzmemo na sebe rizik promene. To je najteže, jer kada je odluka naša, samo mi snosimo odgovornost.
* Da li se muškarci ili žene češće zaljubljuju u nekog ko im je blizak kao prijatelj?
- Ne postoje relevanatna istraživanja koja govore u prilog povezanosti pola i takvog ponašanja. Činjenica je da postoje ličnosti koje su sklonije zaljubljivanju. A ponekad, čak i oni koji to nisu, u porodičnom prijatelju ili prijateljici prepoznaju nešto za čim žude, i tako se ljubav jednostavno desi.
* Kada se takva veza održava u tajnosti, koliko je teško živeti „paralelne“ živote i kako balansirati?
- Kako će se ljudi ponašati u paralelnim vezama, u ljubavnom trouglu, i koliko će to opterećivati njihovu psihu, zavisi od toga kakve su ličnosti, kakva načela i stavove poštuju. Ukoliko osobe misle da je etički ispravno voleti i biti u vezi sa oba partnera, neće biti u konfliktu, neće imati neprijatna osećanja, niti osećaj da rade nešto pogrešno. Konflikt i nelagoda nastaju onda kada nekog takav život opterećuje, kada postoji ljubav prema oba partnera ili kada smatraju da takav odnos nije moralan. Oni su u jako teškim dilemama, ne znaju koga da izaberu niti kako to da saopšte. Najteži tip konflikta jeste onaj unutar osobe, on najviše opterećuje psihu. Kada osoba misli da joj nije dozvoljeno da oseća to što oseća, nastaje rascep u ličnosti, koji jako opterećuje. Od ovakvih psihičkih konflikata ljudi se brane različitim racionalizacijama, jedna od njih je i skrivanje veze, jer smatraju da ako se za nju ne zna, niko neće biti povređen. Ipak, svako samozavaravanje opterećuje psihički život, osobu čini napetom i nervoznom. Nekim ljudima jako je teško da organizuju život tako da podržava laž. Paralelni životi previše su komplikovani za mnoge tipove ličnosti.
* Ukoliko, bez obzira na emocije, ne želimo da uđemo u paralelnu vezu, kako se tada treba ponašati? Da li je, možda, najbolje prekinuti kontakte?
- Ignorisanje osećanja nikada nije poželjno. Čak i ako su naša osećanja u suprotnosti sa stavovima, treba ih prihvatiti kao sastavni deo života, kao nešto što ima svoj prirodan tok. Prekid kontakata može da stvori šansu da se situacija sagleda iz druge perspektive. Zaljubljenost je osećanje koje ima ograničen rok trajanja i ako ne doživi transformaciju i ne preraste u ljubav, ostaje samo uspomena. Većina ljudi ima u svom iskustvu zaljubljivanja koja se nisu završila ozbiljnom partnerskom vezom. U situacijama kada se dvoumimo oko „zabranjene ljubavi“, vremenska distanca može dosta toga da iskristališe.
ŠTA POSLE SVEGA?
Kako se najlakše oporaviti od ovakvih životnih lomova i da li vreme učini da akteri jednog dana mogu da se pogledaju u oči bez osuđivanja i da razgovaraju bez svađa i teških reči?
- Kako će se osobe suočavati sa neprijatnim životnim događajima, kako će se osećati povodom toga, da li će se i za koje vreme „oporaviti“, zavisi od strukture ličnosti, mehanizama za prevladavanje stresa, iskustva iz primarne porodice, sistema vrednosti, ali i od kvaliteta bračnih i porodičnih odnosa. Zrelost bivših bračnih partnera je najznačajniji faktor za nastavak normalne komunikacije i posle bračnog sloma. Posebno se to odnosi na roditelje koji bez obzira na neuspeh braka ne bi trebalo da pristaju i na neuspeh roditeljstva. Deca ne smeju da budu žrtve naših odluka i emocija.
Izvor: Večernje novosti
Bliskost sa nekim koga često viđamo lako može da dovede do fizičke privlačnosti, ali i dubljih osećanja, pa je važno definisati ih i odluke donositi tek ako smo sigurni da se desila ljubav, za Život plus objašnjava psiholog Ksenija Petrović
Nije retko iskustvo zaljubiti se u bliskog porodičnog prijatelja (prijateljicu), ali, svakako, to su emocije i stanja koja mogu da izazovu prave potrese u životima svih kojih se ta (ne)moguća ljubav dotiče. Ona otvara mnoga pitanja, rađa nedoumice, sumnje i strahove, preispituje emocije i prioritete, jer takav odnos nikada ne može da se ostvari bez lomova, drama, patnji, osećaja krivice, povređenih sujeta i izneverenih očekivanja. Sputavaju nas moralne norme, plaše nas osude, teške reči i razgovori koje moramo obaviti, promene koje će srušiti svet koji smo izgradili.
Ali to što nam se dopao neko sa kim smo do tada delili samo prijateljstvo znači da je ljubav prema stalnom partneru prestala, da smo prepoznali „ono nešto“ što nam nedostaje, što smo želeli i za čim smo tragali, ili je u pitanju samo prolazna faza, trenutak u kojem smo poželeli nešto drugačije iz ko zna kog razloga? Da li je to „to“, vredi li, zbog iskrice strasti, privlačnosti, pa čak i ljubavi, razrušiti čitav život koji smo godinama gradili? Ili početi novi život sa novom ljubavlju, suočiti se sa prezrivim pogledima, komentarima ili nemim osudama bliskih ljudi, izgraditi stabilnost...
Da li će veza sa osobom koja nam je bila samo prijatelj do pre neki dan, zadovoljiti naša očekivanja, ili će nova ljubav biti samo put u nove probleme? Ovo su svakako teške odluke, a naročito ako su u to i neminovno upletena i deca, jer se sve onda dodatno komplikuje. Biće tu slomljenih srca, života promenjenih iz korena, pa neminovno sledi pitanje imamo li pravo na to zarad ljubavi? Smemo li staviti sebe na prvo mesto, ili je naša obaveza da ne povredimo, ranimo one koje volimo?
Kako se suočiti sa ovim velikim životnim iskušenjem, kako znati da li su u pitanju emocije ili iskra strasti, da li gušiti ono što osećamo ili ići “kuda nas srce vodi”, za čitaoce „Života plus“ objašnjava psiholog Ksenija Petrović.
- Ljudi nisu imuni na osećanja nežnosti, privlačnosti, strasti, bez obzira na to da li su u braku ili ne, da li se radi o porodičnom prijatelju ili neznancu, ali je veoma važno kako takva osećanja interpretiraju, kakvo im značenje daju. Ukoliko neko veruje da ljubav prema stalnom partneru isključuje mogućnost da im se neko drugi dopadne, onda će pojavu ovakvih osećanja tumačiti kao prestanak ljubavi. Takođe, osobe koje izjednačavaju ljubav sa zaljubljenošću, koje smatraju da ljubav ne može da sa sobom nosi ravnodušnost ili druga neprijatna osećanja, biće uvek u začaranom krugu traganja za novim partnerom u koga će se zaljubiti, a osoba koju često sreću, odnosno porodični prijatelj ili prijateljica, mogu biti pogodni za takvu projekciju. Sve je, dakle, stvar ličnosti i načina na koji doživljavamo život. Zaljubljenost je iracionalna, idealizovana predstava neke osobe, dok je ljubav, sa druge strane, realno sagledavanje nekoga sa svim manama i vrlinama. Ljubav nije uvek i samo prijatno osećanje, već odnos koji podrazumeva širok spektar emocija, ponekad i ravnodušnost.
* Šta su najčešći „okidači“ za emocije prema nekome ko nam je do tada bio samo blizak prijatelj? Da li nežna osećanja prema trećoj osobi mogu da se osete ukoliko u vezi, odnosno braku sve funkcioniše kako treba?
- Lako se može dogoditi da partnere koji imaju skladan i lep odnos ljubavi zainteresuje treća osoba, da osete naklonost, erotsku privlačnost ili strast prema nekom drugom, pa i prema zajedničkom prijatelju. Ipak, takva situacija osetljivija je i komplikovanija kada je u pitanju osoba koja je porodični prijatelj. To su neprijatne životne situacije iz kojih se ne može izaći bez posledica. Neko će tu sigurno biti povređen i izneveren. Bliskost sa nekim koga često viđamo lako može da dovede do fizičke privlačnosti, ali i mnogo dubljih osećanja. Jedino što je važno u svemu tome je da se ne pobrkaju privlačnost, strast i zaljubljenost sa ljubavlju. Treba dobro promisliti, shvatiti i prihvatiti svoje emocije, i reagovati tek ukoliko se dogodi ljubav. Brak opterećen problemima, sa druge strane, može biti razlog da izlaz potražimo u emocijama prema nekom drugom, odnosno da ih preuveličamo tražeći izlaz iz neodgovarajućeg odnosa. Onda se sve komplikuje, povlače se pogrešni potezi i donose ishitrene odluke.
* Da li nedostatak zajedničkog vremena sa stalnim partnerom, i sadržajima u njemu, emocije bez nekadašnje žestine i strasti, dovode do toga da nam blizak prijatelj odjednom postane intrigantan i poželjan?
- Da, uvek se može desiti da nam neko drugi, pa i bliski prijatelj, postane zanimljiviji, privlačniji, poželjniji od bračnog partnera. Ali, da li ćemo o njemu razmišljati kao o potencijalnom partneru zavisi od načina na koji definišemo ljubav. Trajanje emotivnog odnosa, veze i ljubavi zavisi od mnogo faktora, jer je ljubav kompleksno osećanje i vrlo složen odnos. Tanka je linija između osećanja i samo će emocionalno inteligentna osoba umeti da je prepozna.
* Kada shvatimo da je u pitanju ljubav, kako se treba ponašati? Da li se upustiti u vezu i kako odluku saopštiti stalnom partneru, deci, bliskom okruženju?
- Kako će se ponašati osobe u ovakvim situacijama stvar je izbora i svesnih pojedinačnih odluka aktera. Neko veruje da je u pitanju samo iskušenje, a da li će odoleti ili ne zavisi od ličnosti i spleta okolnosti. Neko će, sa druge strane, takvu situaciju videti kao priliku da promeni svoj život, da možda prvi put donese samostalnu odluku. Ljubav se može roditi i iz bezazlenog flerta i zato tek kada osoba oseća da je to ono što želi, da je sigurna u svoju odluku, tek tada je treba saopštiti bračnom partneru i deci.
* Da li uopšte postoji način da se o tome razgovara bez „buke i besa”, bez povređenih sujeta?
- Nema univerzalnog recepta. Situacija u kojoj jedan od partnera ne želi da izađe iz veze podrazumeva negativana osećanja, svađe i manipulacije. Da li će to biti veliki potresi, da li će biti teških reči, optužbi, osećaja krivice, povređene sujete, patnje, zavisi od mnogo faktora. Pre svega od toga kakav odnos imaju stalni partneri i kakve su ličnosti. Ako je ostavljena osoba previše povređena, izneverena i očajna, ako misli da partner to nikako nije smeo da joj uradi, ona će se osećati jako loše i ne postoji način da se sve završi mirno. To su vrlo neprijatne situacije u koje je uključeno više ljudi, pa se, pored gubitka voljene osobe, treba izboriti i sa gubitkom bliskog prijatelja.
Ulazak u brak, inače, ne isključuje interakciju sa drugim osobama, a kako smo svi i seksualna i erotska bića, opisane situacije mogu se dogoditi. I nije to ništa neprirodno, a kako će se sve to završiti zavisi od mnogo faktora. Kakav god da je naš stav po pitanju zaljubljivanja u porodičnog prijatelja, emocije treba prihvatiti, ne treba ih se nikada stideti. Da li ćemo ih potisnuti ili ih pokazati, zavisi od izbora i odluka koje donosimo. Ovakve situacije su u većini slučajeva vrlo konfliktne, pa nije loše potražiti pomoć psihoterapeuta. Kroz razgovore se lakše mogu definisati emocije, što pomaže da shvatimo koga volimo i šta želimo.
* Koliko strah od osude bliskih ljudi i prijatelja, konačno i sredine, može da utiče na odluku?
- Naravno, stav okoline, a posebno bliskih osoba, često je najvažniji u donošenju važnih životnih odluka, iako nije kod svih iste težine i značaja. Kod ljudi koji potiču iz tradicionalnih sredina koje nameću rigidan sistem vrednosti, izuzetno je bitan. Njima je teže, jer uz sve pobrkane emocije i neprijatne situacije sa kojima moraju da se suoče, imaju još jedan teret više. Međutim, mnogo je značajnija lična procena da li smo u stanju da prebrodimo sve teškoće i preuzmemo na sebe rizik promene. To je najteže, jer kada je odluka naša, samo mi snosimo odgovornost.
* Da li se muškarci ili žene češće zaljubljuju u nekog ko im je blizak kao prijatelj?
- Ne postoje relevanatna istraživanja koja govore u prilog povezanosti pola i takvog ponašanja. Činjenica je da postoje ličnosti koje su sklonije zaljubljivanju. A ponekad, čak i oni koji to nisu, u porodičnom prijatelju ili prijateljici prepoznaju nešto za čim žude, i tako se ljubav jednostavno desi.
* Kada se takva veza održava u tajnosti, koliko je teško živeti „paralelne“ živote i kako balansirati?
- Kako će se ljudi ponašati u paralelnim vezama, u ljubavnom trouglu, i koliko će to opterećivati njihovu psihu, zavisi od toga kakve su ličnosti, kakva načela i stavove poštuju. Ukoliko osobe misle da je etički ispravno voleti i biti u vezi sa oba partnera, neće biti u konfliktu, neće imati neprijatna osećanja, niti osećaj da rade nešto pogrešno. Konflikt i nelagoda nastaju onda kada nekog takav život opterećuje, kada postoji ljubav prema oba partnera ili kada smatraju da takav odnos nije moralan. Oni su u jako teškim dilemama, ne znaju koga da izaberu niti kako to da saopšte. Najteži tip konflikta jeste onaj unutar osobe, on najviše opterećuje psihu. Kada osoba misli da joj nije dozvoljeno da oseća to što oseća, nastaje rascep u ličnosti, koji jako opterećuje. Od ovakvih psihičkih konflikata ljudi se brane različitim racionalizacijama, jedna od njih je i skrivanje veze, jer smatraju da ako se za nju ne zna, niko neće biti povređen. Ipak, svako samozavaravanje opterećuje psihički život, osobu čini napetom i nervoznom. Nekim ljudima jako je teško da organizuju život tako da podržava laž. Paralelni životi previše su komplikovani za mnoge tipove ličnosti.
* Ukoliko, bez obzira na emocije, ne želimo da uđemo u paralelnu vezu, kako se tada treba ponašati? Da li je, možda, najbolje prekinuti kontakte?
- Ignorisanje osećanja nikada nije poželjno. Čak i ako su naša osećanja u suprotnosti sa stavovima, treba ih prihvatiti kao sastavni deo života, kao nešto što ima svoj prirodan tok. Prekid kontakata može da stvori šansu da se situacija sagleda iz druge perspektive. Zaljubljenost je osećanje koje ima ograničen rok trajanja i ako ne doživi transformaciju i ne preraste u ljubav, ostaje samo uspomena. Većina ljudi ima u svom iskustvu zaljubljivanja koja se nisu završila ozbiljnom partnerskom vezom. U situacijama kada se dvoumimo oko „zabranjene ljubavi“, vremenska distanca može dosta toga da iskristališe.
ŠTA POSLE SVEGA?
Kako se najlakše oporaviti od ovakvih životnih lomova i da li vreme učini da akteri jednog dana mogu da se pogledaju u oči bez osuđivanja i da razgovaraju bez svađa i teških reči?
- Kako će se osobe suočavati sa neprijatnim životnim događajima, kako će se osećati povodom toga, da li će se i za koje vreme „oporaviti“, zavisi od strukture ličnosti, mehanizama za prevladavanje stresa, iskustva iz primarne porodice, sistema vrednosti, ali i od kvaliteta bračnih i porodičnih odnosa. Zrelost bivših bračnih partnera je najznačajniji faktor za nastavak normalne komunikacije i posle bračnog sloma. Posebno se to odnosi na roditelje koji bez obzira na neuspeh braka ne bi trebalo da pristaju i na neuspeh roditeljstva. Deca ne smeju da budu žrtve naših odluka i emocija.
Izvor: Večernje novosti
