Član
- Učlanjen(a)
- 25.05.2010
- Poruka
- 74
*
Moram na prvom mestu napomenuti šok podatak da su gorile dotičnog Midića krive za atentat kolima na dete sad već bivšeg sveštenika SPC-a - Slaviše Lekića - uz osiono zaustavljanje automobila nadomak ozbiljno povređenog mu deteta - kako bi mu se preneli pozdravi od Midića.
Dete je nakon mnogodnevne kome ipak nekako preživelo atentat ali sa teškim - doživotnim posledicama.
Gosn. Ignjatije je zadužio samog sebe da demolira i destruiše apsolutno sve Pravoslavno što je još u SPC -u ostalo nakon višegodišnjeg masonskog i ekumenističkog uticaja.
Jedan od omiljenih projekata Gosn. Ignjatija Midića (inače kako autora udžbenika iz Teologije tako i predavača) - u kom ga i ostali trbuhozborci demagozi podržavaju - je šatro reforma - a u stvari destrukcija Liturgije.
Inače - gosn. Ignjatije je čovek koji na Bogoslovskom fakultetu - onako - samo ooopuštenoooo - može da izjavi kako Jovan Zlatousti i nije neki svetac (a naredno navedeno je iz uvodnog predavanja koje se može naći i na netu pod nazivom 'Borba za veru'... kao što se može i prethodna izjava naći u nekom audio formatu):
''Испуњавање заповести Божијих није циљ Хришћанства, оно не може решити проблеме, него нас још више заглупљује у њих и ствара око нас врзино коло,те је погрешна вера прошлих векова која је бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје и због које је Хришћанство изгубило важну улогу у друштву, не треба усмеравати веру ка таквој прошлости у којој се спомињу грех страдање крст искупљење опроштај морална чистота испуњавање заповести божијих,него ка будућности есхатону у којој ће се помињати само благодарност евхаристија.
И у Православној цркви има епископа чија је вера окренута ка прошлости негативна димензија али срећом има и оних који су окренути ка будућности а то је позитивна димензија.
Студенти богословског факултета требало би да буду на страни позитивне есхатолошке димензије,да би се што боље припремили за тај задатак нетреба понављати оно што је рекла црква то јест што су рекли Господ Исус Христос и свети оци него треба читати тумачења у савременој теолошкој литератури наручито у књигама митрополита Зизуласа .''
Pa da doznamo - šta su to oni reformisali - kako bi ne približili narod Bogu - već linearisali Boga k' zemlji - u grehove zapalom narodu:
1. Не узимају време – не читају молитве:
- Царе небесни,
- Трисвето,
- Оче наш,
- затим молитве: ''Господе пружи руку своју..., Ући ћу у дом твој... ''(наведене молитве свештенослужитељ изговара до облачења).
2. Литургију служе са непрекидно отвореним дверима.
3. У Великој јектенији, на почетку Литургије, не помињу душу. Уместо исправног: ''За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо'', говоре: ''За вишњи мир и спасење наше, Господу се помолимо''.
4. Не певају блаженства, већ произвољно изабране антифоне.
5. Уместо исправног: ''За оваj свети храм...'', изговарају: ''За ову свету цркву...''
6. При изговарању: ''Помињући, пресвету, пречисту... и сав живот свој Христу Богу предајмо'', свештенослужитељи се, уместо икони Христовој, клањају епископу.
7. У Прозбеној јектенији после Великог входа, уместо: ''Оно што је добро и корисно душама нашим од Господа молимо'', изговарају: ''Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо''.
8. При изговарању речи: ''Горе имајмо срца'' подижу руке у правцу запада, а на речи: ''Заблагодаримо Господу'', клањају се у правцу запада.
9. Не дозвољавају да народ пева: ''Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, троицје јединосушчњеј и нераздјељњеј'', већ само: ''Достојно и праведно јест''. За то време свештенослужитељ чита гласно молитву: ''Достојно је и праведно Тебе певати...'', која се по правилу чита тајно.
10. При изговарању речи: ''Узмите, једите, ово је Тело моје...'', не показују руком према светом дискосу, а приликом изговарања речи: ''Пијте из ње сви...'' не показују руком на свети путир, како је исправно.
11. Изговарају наглас молитву: ''Сећајући се дакле ове спасоносне заповести...'', која се по правилу говори тихо.
12. Не дозвољавају да народ пева: ''И молимтисја Боже наш'' два пута дугачко и два пута кратко, већ само једно дугачко.
13. За време Епиклезе изостављају Тропар трећег часа као и стихове: ''Срце чисто саздај у мени...'', и ''Не одбаци ме од лица Твога...''
14. Читају наглас молитву Епиклезе: ''Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу...'' а треба тихо.
15. После претварања Дарова изговарају наглас, уместо тихо, молитве: ''Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују...'' и '' Још Ти приносимо ову разумну службу...''
16. Изговарају наглас, уместо тихо, молитву: '' Помени, Господе, град овај...''
17. Избацили су у целости прозбену јектенију испред “Оче наш”.
18. Избацили су молитву: ''Чуј, Господе, Исусе Христе, Боже наш...'', која се чита тихо и долази испред ''Светиње светима''.
19. Приликом служења више свештеника не причешћују се сами, свако за себе, већ најстарији по рукоположењу причешћује остале.
20. Свештеници се причешћују Крвљу Господњом само једанпут, уместо три пута.
21. Не читају молитве пред причешће верника: ''Верујем Господе и исповедам ...''
22. Причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни, Ка.
23. Вернике причешћује ђакон уместо свештеника или епископа.
24. Не изговарају формулу, коју по правилу говори свештеник, приликом причешћивања верника: ''Причешћује се слуга Божји ( име ) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни'', већ само: ''Тело и Крв Христова'' ( као латини ).
25. После отпуста не читају благодарне молитве после Светог Причешћа, којих је пет на броју на крају служебника.
26. Не читају: ''Сада отпусташ у миру слугу твога, Господе...'', трисвето, Оче наш, тропар Светог Јована Златоустог, Слава: кондак његов, И сада: ''Непостидна Заштитнице хришћана...''Господи помилуј 12 пута, ''Часнију од херувима...'': Слава, И сада, и мали отпуст.
+++
КРШТЕЊА ИЛИ ВЕНЧАЊА
1. Свету Литургију епископ или свештеници почињу са: ''Благословено царство...'', не у олтару како је прописано, већ у лађи цркве над столом за ту прилику постављеном.
2. Из Свете Литургије избацују у потпуности следеће делове: први антифон, молитву првог антифона, прву малу јектенију, други антифон, молитву другог антифона, другу малу јектенију, блаженства, молитву трећег антифона.
+++
1. Свештенике и ђаконе рукополаже без претходно извршене исповести и положене заклетве.
2. Вернике причешћује без претходно извршене припреме: постом, молитвом, покајањем (које се пројављује кроз опраштање свима који су нас на било који начин увредили - што представља у ствари чин помирења са Господом), исповешћу и молитвеним правилом пред Свето причешће.
3. Даје благослов за венчања у току поста.
4. Разрешава да се на црквеним славама и сахранама једе месо у току Сиропусне седмице.
5. Резање славског колача обавља пре почетка Свете Литургије противно досадашњој пракси, а приликом самог резања не изговарају ( епископ и свештеници који га следе у новотаријама ) прописану формулу: ''Господе Исусе Христе Боже наш благослови хлеб и вино...'', три пута, већ само говоре: ''У славу и част ''.
6. Уочено је, такође, да епископ Игњатије и свештеници који га следе у новотаријама , после обављене Свете тајне крштења перу руке над освештаном водом употребљеном у овој светој тајни.
7. На црквеним славама не обављају, у требнику прописану, литију око храма.
НАПОМЕНА:
Поред горе побројаних новотарија и противканонских поступања, епископ Игњатије шири и многа лажна учења, као што су рецимо: лажна учења о томе да је душа смртна и да Царство божије не постоји, да су светитељи Христови бајка, хули на Свете Мошти а и самом Господу Христу се смели да условљава постојање нашим веровањем у њега. Епископ Игњатије, изнад свега, бахато одбацује и не поштује одлуке Светог архијерејског сабора и у својој епархији служи противно типику ширећи противканонско учење да ''Сабор није изнад епископа''.
Ширећи ова лажна учења епископ Игњатије саблазни верна чеда Христова, а оне млаке и слабе у вери вуче у погибељ вечну. Прихватање лажног учења је убиство душе вели Свети Василије Велики. Колико је душа саблажњена оваквим лажним учењима Игњатија Мидића, а колико затрована у то нећемо улазити, али ако ми себе називамо православнима, на овакве отворене хуле не смемо више ћутати. У питању је наше спасење и спасење наше деце, према коме никако не смемо остати равнодушни.
***********************
Епископ Игњатије о Сабору и литургијским питањима
Тумачећи саборске одлуке о служењу Свете Литургије, епископ Игњатије их своди на настојавање неколицине архијереја на небитним богослужбеним питањима: „/.../ да ли се смеју читати литургијске молитве гласно или не/.../ да ли треба читати тропар Трећег часа на литургији или не/.../“ Устврдио је епископ Игњатије да ова питања нису суштински важна за „валидност Литургије,” а ни за „јединство Цркве”.
Јединство Цркве, које се, између осталог, пројављује и кроз једнообразно служење Свете Литургије, свакако је на срцу правоверним хришћанима, па и епископу Игњатију. Стога је његово позивање на 19. правило Лаодикијског сабора у најмању руку неумесно, пошто га он узима само као пример да су се литургијске молитве читале „и гласно и тајно, како кад”, мада је овај канон изразити ПРИМЕР САБОРСКЕ БРИГЕ О СПРЕЧАВАЊУ САМОВОЉЕ У СЛУЖЕЊУ ЛИТУРГИЈЕ, и доказ онога што тврде савремени литургичари (од Алена Боулија до Роберта Тафта): да је у IV веку престало свако импровизовање литургијских молитава, и да оне попримају чврсту писану форму. Дакле, извесне молитве Св. Евхаристије се јесу читале гласно, а друге тајно, али о томе је одлучио САБОР, а не ПОЈЕДИНАЦ. Уосталом, да видимо сам текст 19. канона Лаодикијског сабора:
>> После проповеди епископа морају се најпре засебно читати молитве за оглашене, а када оглашени изађу, нека буду молитве за оне који се кају; када и ови, када се положе руке на њих, изађу, тада нека се читају три молитве верних: једну (тј. прву), потребно је тајно читати, другу и трећу на глас. После тога нека се даје мир. И пошто свештеници дају мир епископу, лаици нека то исто међу собом учине, и тако нека се врши свето приношење. И само онима који су освећени допуштено је улазити у олтар, и тамо се причешћивати.<<
Из текста канона се јасно види строгост с којом Сабор налаже уређење литургијског поретка: оглашени и покајници слушају молитве њима намењене, а затим излазе из храма. Одређује се које се молитве читају тајно, а које гласно, као и начин на који се даје литургијски целив мира. Забрањује се улаз у олтар и причешћивање свима који нису „освештани”. Замислимо да је неко у Лаодикији, или у читавој Цркви која је овај Сабор примила као свој, рекао: „Ја нећу тако! То су ситнице, и ја имам право на своју креативност, угледајући се на рану Цркву”.
Питање тихог читања свештеничких молитава и Анафоре није небитно питање. Оно је саставни део Св. Предања о богослужењу.
Амерички православни писац Кирил Квадроне, у свом тексту „Свештенослужитељ: јереј или пастор?” подробно је истражио наводе који се користе да би се доказала „неопходност” гласног читања свештеничких молитава. Он креће од основне тезе модернистичких „обновитеља” Литургије - да је оно што је старије (у смислу древнијег слоја црквеног живота), то је и православније. У истраживању Квадронеу је помогао јеромонах Григорије, који му је, постављајући основне тезе огледа, писао (упозоравајући га да једна новела цара Јустинијана, који тражи да свештеници наглас читају извесне евхаристијске молитве, није довољна за извођење свеопштих закључака):
„Уважени г. Квадроне,
Независно од специфичног контекста у којем је писао свети Јустинијан и од специфичног питања којима се обратио када је састављао ове редове, унутар Цркве данас постоји озбиљно погрешно мишљење које је постало веома распрострањено, а према којем древни текстови, као што је овај о којем је овде реч, могу бити истакнути као оправдање за „повратак” литургијској пракси каква више није уобичајена у Православљу. Ако је то мотивисало Ваше занимање за ове речи Св. Јустинијана, дозволите ми да Вас упозорим на грешке које су у основи оваквог приступа.
Православна Црква је Тело Христово, јединствени богочовечански организам. Њу покреће Свети Дух, и Он, будући савршени Бог, савршено је надахњује док се она органски развија кроз историју. То значи да је садашња пракса Цркве непосредни резултат богонадахнутог сазревања. Према томе, ако се осврнемо на протекли период њене литургијске праксе (при чему је, наравно, увек био очуван њен интегритет и идентитет), у том случају речи апостола Павла можемо да тумачимо на еклисиолошки начин: „Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах, а када сам постао човек одбацио сам што је детињско. (1. Кор. 13; 11). То не значи да хоћемо да кажемо да је рана Црква на било који начин била инфериорна у односу на Цркву наших дана и нашег времена. Не, нипошто; као што је ваплоћени Христос увек био, јесте и биће савршени Бог и савршени човек - било да је Новорођенче Које лежи у јаслама, Дечак Који проповеда у храму или одрасли ваплоћени Бог Који се враћа на облацима славе - тако и Црква - само Његово Тело - „узраста у човека савршена, у меру раста пуноће Христове” (Еф. 4; 13).
Према томе, литургички аргументи засновани на претпоставкама да ономе што је древно аутоматски треба дати предност или да је оно више „православно” од онога што је сада присутно, у темељу треба да буду одбачени. Као илустрација за ово може да послужи примање Светих Дарова. У раној Цркви пречисто Тело Христово је, током Светог Причешћа, полагано непосредно у руке верујућег. Као што знамо, ову праксу је потиснула она која је постала уобичајена: употреба кашичице да би се причестили верујући. Зашто је дошло до ове промене? У својој божанској мудрости, Свети Оци су разумели да су многи нови хришћани недовољно зрели у односу на поштовање Евхаристије. Многи би узимали Тело Христово и, уместо да га одмах поједу, чували су га за касније, за сујеверну, па чак и богохулну употребу. Зато је са промислитељском опрезношћу одлучено да се Свети Дарови деле на такав начин да приморају верујућег да Светом Причешћу приступи са доличним благочашћем и брижношћу. Према томе, уследила је употреба кашичице.
Као и још неколико литургијских пракси које су некад биле заједничке васцелом Православљу - подизање руку током молитве, размена целива мира, итд. - примање Тела Христовог непосредно у руке Црква сада омогућује једино онима који имају благодат свештенства - јерарсима, свештеницима (презвитерима) и ђаконима. Исто се може применити и на слушање тајних молитава током Литургије. Ако су некад тајне молитве и могли да чују сви верујући, то више није случај. Следећи непогрешиво руковођење свога Духа, Црква је одлучила да је за њена чеда духовно корисније да не чују те молитве. Према томе, сваки покушај да се у савремено Православље поново уведу старе литургијске праксе које су природно изашле из употребе током сазревања Цркве, представља новачење и насиље над самим Предањем./.../“
Квадроне креће од светодионисијевског учења о недодирљивости светиње за непосвећене, то јест од учења о јерархијском путу богопознања, који подразумева да нижи чинови, послушни вишим, напредују ка Лепоти, Мудрости и Доброти управо кроз то послушање. Затим нас подсећа на опасност од „револуционарне” клерикализације лаиката, који своје „царско свештенство” хоће да упражњава преузимањем свештеничких „привилегија”. Квадроне нас опомиње да су сестра Мојсијева, Марија, и Арон, брат његов, били строго укорени због љубоморе према Мојсију, нарочито Марија, која је кажњена губом због речи: „Зар је само преко Мојсија говорио Господ? Није ли говорио и преко нас?” (IV Мојс. 12, 2). Такође, Кореј и његови следбеници, Датан и Авирон, и „иже с њими”, преко две стотине несрећника, устадоше на Мојсија и Арона, позивајући се на своје „царско-свештеничке привилегије” рекавши: „Доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим” (IV Мојс. 31-33). Због тога их је прогутала земља. Живе.
И што се новозаветних истина тиче, Квадроне каже да ту не морамо све знати да бисмо били спасени. Наводећи речи Светог Симеона Солунског да се током входа, на вечерњој служби, „свештеник моли у тишини погнуте главе, јер је Богочовек принео Себе на жртву небеском Оцу, и сишавши у ад, избавио нас од тираније ада”, Квадроне нас подсећа да извесне ствари превазилазе речи, да ми никад нећемо моћи да појмимо односе унутар Тројице или тајну Христовог силаска у ад, због чега „тишина понекад говори јасније него речи”. Зато, по њему, „када захтевамо да учествујемо у сваком поједином чину божаствене Литургије, ми онда захтевамо да свештеник буде пастор, Црква позориште, Литургија представа, а Евхаристија пука „трпеза љубави” (агапе) и да при том сами постанемо руковођи своје сопствене судбине, одбацујући љубвеобилни промисао Божји”.
Квадроне се бави претумачивањем појединих ставова ранохришћанских Отаца, за које заговорници гласног читања јерејских молитава кажу да доказују да је то била древна пракса Цркве. Он нас подсећа на чињеницу да, чак и да јесте тако, то не значи да се све мора прихватити: јер, поједини Оци су каткад могли и да греше (рецимо, Црква одбацује учење Св. Григорија Нисијског о апокатастази), а битан је consensus patrum (сагласје Отаца). После увида у ставове Светих Јустина Мученика и Дионисија Александријског, Квадроне се осврће на 137. новелу цара Јустинијана, показујући да је он покушавао да успостави нову праксу ГЛАСНОГ ЧИТАЊА СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА, а не да обнови стару праксу, за коју није ни био сасвим сигуран како изгледа. По Квадронеу, Јустинијан је „реаговао против неверујућих клирика, који ове молитве, будући да нису читане наглас, нису ни на који начин изговарали, па чак их нису ни знали”. С друге стране, од VIII века свуда је општеприхваћено тихо читање анафоре. Квадроне наводи и западног литургичара Луја Бујеа, који у својој књизи „Евхаристија” тврди да „НЕ ПОСЕДУЈЕМО НИЈЕДНУ ЈАСНУ ТВРДЊУ У ВЕЗИ С ОВИМ ПИТАЊЕМ КОЈА ПОТИЧЕ ИЗ ПАТРИСТИЧКОГ ПЕРИОДА”.
Практични разлози за тихо читање свештеничких молитава такође су битни: прво, свештеник се тим молитвама усредсређује на службу коју приноси, у страху и трепету, Господу над војскама; друго, читање ових молитава, поготово у Литургији Св. Василија Великог, веома продужава службу, и људима је чини сложенијом за слушање (јер је „класично” служена Литургија појање и клицање, а не рецитал!). Кирил Квадроне додаје и ово:
>> Један од главних разлога за тајне молитве јесте мистичка природа богословља. И катафатичко (богословље речи) и апофатичко (богословље молчанија, ћутања) јесу део православног богословља. Будући да је и једно и друго део наше вере, и једно и друго је део наше молитве. Не може се свака истина о Богу појмити умом, па према томе, не можемо ни сваки део Литургије „уграбити” својим ушима.
У нашој Литургији је заклоњено оно што је најдрагоценије и најсветије. Олтар је заклоњен иконостасом, чији је циљ да уједини два дела цркве, светилиште и лађу. Иконостас је нешто што је управо супротно од баријере: далеко од тога да нас одсеца од онога што је иза њега, он нас тајанствено доводи у саму присутност олтара.
Свети Дарови су прекривени током Входа. И опет, то је аспекат јерархијске природе и мистичког момента нашег богослужења. Оно што ћемо окусити, и оно што ће постати део нас самих, скривено је од наших очију.
Тело монаха је прекривено чак и пред очима епископа и његове сабраће монаха, као што и жена из сличних разлога носи покривало за главу. И монаси и жене су својевољно прихватили живот у послушању. Из тог разлога су њихова скупоцена тела (у случају монаха) и њихове скупоцене главе (у случају удатих жена) прекривени. Покривач је, ма како то чудно звучало, свеславни и драгоцени знак њиховог смирења. Смирени су крунисани, и њихова тела и главе сматрају се скупоценима, због чега морају да буду прекривени.
Слично томе, и неке молитве су заклоњене од наших ушију, због њихове драгоцености пред Богом. И док хор током Анафоре пева, „епископ најпре тајно изговара молитву епиклезе, а онда три пута молитву трећег часа... То су уистину најсвечанији тренуци духовног богослужења међу службама источне Православне Цркве”. Према томе, Анафора (Приношење) се сасвим извесно означава као време када треба бити покривен мистичним ћутањем незнања, како наше чулно опажање чињеница не би ометало умно схватање натчулне истине које изражава божанска Жртва.
Свети Герман Цариградски указује да је сама природа молитве народа различита од природе молитве свештеника. Према томе, чак и ако не помиње непосредно тајну молитву, он у најмању руку показује да су оне сагласне са вером коју је примио од својих претходника. Свети патријарх пише да „преграда испред олтара указује на место молитве: изван ње је место за народ, док је унутрашњост, Светиња над светињама, приступачна само за свештенике”. Он бива још одређенији када, тумачећи Велики вход, пише: „Свештеник са одважношћу приступа престолу благодати Божије и искреног срца и у поуздању вере беседи са Богом. Он више не беседи кроз облак, као што је чинио Мојсије у шатору, него непокривеног лица созерцава славу Господњу. Он је научен божанском познању Пресвете Тројице и вере и 'лицем у лице' обраћа се Богу, тајанствено објављујући тајне скривене од памтивека и од поколења, али које су нам сада откривене јављањем Сина Божијег... Бог је уистину невидљиво беседио са Мојсијем и Мојсије са Богом: сада тако и свештеник, стојећи између два херувима у светилишту и клањајући се због страшне и несхватљиве славе и блистања Божијег, и созерца-вајући небеску Литургију, он бива посвећен чак и у блистање живототворне Тројице... Свештеник созерцава и објављује трисвето величање серафимских сила и четвороликих бића. Будући заклоњен херувимима и серафимима који гласно ускликују, он објављује: „Победничку песму певајући...”
Говорећи о поклонима и са њима сједињеним молитвама које свештеник твори током Анафоре, свети Герман пише: „Свештеничко служење Божанске Тајне док се приклања показује да он невидљиво беседи само са Богом: јер он созерцава божанско просветљење, он бива озарен блистањем славе лица Божијег...”
На почетку свог коментара на Литургију оглашених, свети Николај Кавасила пише:
„На почетку, свештеник позива народ на молитву, јер је он назначен за ово служење и из тог разлога је постављен испред народа. Он је овде такође и као њихов представник и посредник, тако да његова молитва може да буде веома делотворна... Истовремено, они за које се моли доприносе колико год могу својим врлинским владањем, молитвама, благошћу, правдом и свим осталим за шта знају да је Богу угодно...” Овде видимо начело да не могу сви подједнако делити са свештеником учешће у божанској служби. „Истовремено, док ђакон изговара прозбе а благочастиви народ се моли, сам свештеник се, унутар олтара, у тишини моли за присутне и за тај свети дом...” Када заврши „своју тајну молитву, свештеник онај стих који објашњава изговара наглас, тако да га сви чују, јер је то закључак и славословље; он жели да на тај начин сви верни учествују у његовом похвалном појању, како би васцела црква узносила хвалу Богу. И заиста, читаво сабрање се уједињује у његовој молитви, јер када он изговара славословље, сви верни одговарају: 'амин' и, изговоривши ову реч, они присвајају све речи јереја”.
Ово још снажније наглашава неубедљивост оних ранијих аргумената којима се тврди да, с обзиром на то да народ изговара „амин”, целокупна свештеникова молитва мора да се чује. И опет, током другог антифона, „свештеник са своје стране изговара молитву за све верујуће који се моле заједно са њим, молећи да сваки од њих добије од Бога оно што је њему лично на корист... и опет... сам крај молитве... изговара наглас”. После Јеванђеља, објашњава Св. Николај, „свештеник се још једном моли за самога себе и за присутне, да неосуђено стане пред свету трпезу и да верни који се моле са њим буду удостојени причешћивања Светим Тајнама”. После Великог входа, „свештеник се темељно припрема, очишћује се молитвом и бива спреман за жртвоприношење”. Ова молитва је лична, али је она истовремено и једна од оне три поменуте ствари којима он такође „припрема и присутни народ за ову благодат”. Свети Николај потврђује да је истински дионисијевски богослов када, тумачећи завршетак Литургије, пише:
„Након што је жртвовање завршено, са закључним славословљем и након што су свети обреди ваљано одслужени, требало би приметити како свештеник, да тако кажемо, приводи крају своје општење са Богом и постепено силази са тих висина да би беседио са људским родом. Он то чини како доликује свештенику, јер то чини са молитвом, тако да и начин и место његове молитве символише овај силазак. Као прво, он се унутар олтара лично обраћа Богу и тајно се моли за самога себе. Затим излази из олтара и, стојећи усред збора, гласно изговара, тако да свако може да чује, молитву заједничког мољења за Цркву и за све верујуће”.
Свети Симеон Солунски говори нам о неким тајним молитвама свештенства, које се узносе док хор пева нешто сасвим друго. Он нам каже да тајно кађење пре вечерње и јутрења означава „божанску славу и благодат коју свештенику даје анђео, и да је дом Господњи преиспуњен славом”.
Исто тако, онима који би да кажу да је њихово право да чују тајне молитве, јер је Литургија дело народа и јер смо ми подједнако део ове службе као што су то и свештеници, свети Симеон одговара:
„Божаствена и најсветија служба над службама је... издвојена и потиче само од Исуса, и она је задатак свештенства... Она је нешто особито, дело Самога Бога и могу да је врше једино свештеници и нико осим њих”.
Осим тога, није било потребе да им се гласно говори током служби које су одржаване у Солуну, „јер свештеничке молитве Богу помињу ствари о којима појци певају”. То јест, чак и ако су речи (које чита свештеник док поју појци,нап.В. Д.) другачије, суштина је иста.
Исто тако и данас, свештеник, ђакон, хор, па чак и сабрање верујућих - сви понаособ имају своју улогу у богослужењу. Исти је циљ, али су функције различите. Симфонијски оркестар изгубиће своју лепоту уколико сви буду свирали исту мелодију или ако би сви свирали први део. Потребна су и друга и трећа виолина, као и друга и трећа труба, као што су потребне и прва виолина или прва труба. Чак и туба и бубањ доприносе лепоти као целини. У ствари, прихватањем свога места трубе, бубњеви, чинеле, итд. достижу већу лепоту од оне коју би икад могли да достигну, било сами, било покушавајући да доминирају музичким комадом. На крају, наравно, мора да постоји и један диригент. Само ако сваки верујући испуњава своју улогу, усаглашавање мелодија може да оствари тражени заједнички циљ блиставог извођења класичне композиције или, како је то изразио Св. Дионисије, „због те богонадахнуте, јерархијске хармоније, свако је способан да, колико је то њему могуће, буде причастан Ономе Који је истинска Лепота, Мудрост и Доброта”.
Наш осврт на Св. Симеона завршићемо коначним описом значаја тајних молитава као оних које су повезане са јерархијском природом наше свете Цркве. Он пише:
„После молбе долази прозба и приклањање главе, када сви повијају главе и стоје у тишини, означавајући безгранично страхопоштовање које дугујемо Богу, пројављујући наш положај слугу и потчињеност. Кад свештеник моли Бога, јединог Светог Господа Који обитава на висинама Своје славе и све види, Којем смо сви ми потчињени и телом и душом - када проси божански благослов, опроштај наших вољних и невољних грехова и наше овоземаљско и небеско добро, он подиже главу, будући укрепљен од Бога. Свештеник, који се усправља са народом, благодари Богу и пева: „јер Теби приличи да нас милујеш и спасаваш” и даје отпуст”.
На светог праведног Јована Кронштатског, којега злоупотребљавају да би подржали све врсте страшних новотарија, неки се позивају као на заговорника гласног изговарања молитава. Овај човек Божији је, заправо, рекао да „свештеник или епископ многе молитве изговарају за себе; било би много корисније за умове и срца хришћана када би били свесни потпуног текста Литургије”. Он, у ствари, није рекао да би те молитве требало изговарати гласно, него да би за мирјане било добро да знају за шта се они (свештеник или епископ) моле. Наравно, свако је у стању да у било које време прочита, за себе, те молитве. Нико то не пориче! Уистину, сам отац Јован је ове молитве изговарао тако, да су биле једва чујне чак и за оне који су се налазили поред њега у олтару. Савремени епископ Грчке цркве, следбеник Светог Предања, Августин Флорински напомиње да тихо изговарање тајне молитве током Малог входа, у којој се помиње анђелско учешће у божанској Литургији, наглашава чињеницу да је творевина и видљива и невидљива, да анђели служе заједно са људима. Овај јерарх такође саопштава (мада се мора признати да он то не тврди отворено) да је један од разлога за тајне молитве током Анафоре намера да се покаже да се ова тајна не може објаснити људским језиком. Њу разумеју они који су благословени да верују у Христа”. Тако Кирило Квадроне.
Он своје истраживање завршава позивом да, са смирењем, прихватимо место које нам је Бог дао у Цркви - јер се благодат на све излива и сваког очишћује и спасава, по мери његове вере, његовог подвига и покајања. Дакле, тихо читање литургијских молитава није никаква „ситница”, него део Светог Предања.
Епископ Игњатије је, видесмо, свео проблеме око служења Литургије у Србској Цркви само на две ствари: тихо или гласно читање молитава и тропар Трећег часа, што је, наравно, прикривање правих чињеница. Свештенство Епархије сремске се, у пролеће 2008. године, обратило СА Сабору СПЦ, наводећи низ других новотарија које домаћи реформатори уводе у Литургију:
>> 1. Не узимају време – не читају молитве:
- Царе небесни,
- Трисвето,
- Оче наш,
- затим молитве: „Господе пружи руку своју..., Ући ћу у дом твој..” (наведене молитве свештенослужитељ изговара до облачења).
2. Литургију служе са непрекидно отвореним дверима.
3. У Великој јектенији, на почетку Литургије, не помињу душу. Уместо исправног: „За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо”, говоре: „За вишњи мир и спасење наше, Господу се помолимо”.
4. Не певају блаженства, већ произвољно изабране антифоне.
5. Уместо исправног: „За оваj свети храм...”, изговарају: „За ову свету цркву...”
6. При изговарању: „Помињући пресвету, пречисту... и сав живот свој Христу Богу предајмо”, свештенослужитељи се, уместо икони Христовој, клањају епископу.
7. У Прозбеној јектенији после Великог входа, уместо: „Оно што је добро и корисно душама нашим од Господа молимо”, изговарају: „Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо”.
8. При изговарању речи: „Горе имајмо срца” подижу руке у правцу запада, а на речи: „Заблагодаримо Господу”, клањају се у правцу запада.
9. Не дозвољавају да народ пева: „Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, Троицје јединосушчњеј и нераздјељњеј”, већ само: „Достојно и праведно јест”. За то време свештенослужитељ чита гласно молитву: „Достојно је и праведно Тебе певати...”, која се по правилу чита тајно.
10. При изговарању речи: „Узмите, једите, ово је Тело моје...”, не показују руком према светом дискосу, а приликом изговарања речи: „Пијте из ње сви...” не показују руком на свети путир, како је исправно.
11. Изговарају наглас молитву: „Сећајући се дакле ове спасоносне заповести...”, која се по правилу говори тихо.
12. Не дозвољавају да народ пева: „И молимтисја Боже наш” два пута дугачко и два пута кратко, већ само једно дугачко.
13. За време Епиклезе изостављају Тропар трећег часа као и стихове: „Срце чисто саздај у мени...”, и „Не одбаци ме од лица Твога...”
14. Читају наглас молитву Епиклезе: „Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу...” а треба тихо.
15. После претварања Дарова изговарају наглас, уместо тихо, молитве: „Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују...” и „Још Ти приносимо ову разумну службу...”
16. Изговарају наглас, уместо тихо, молитву: „Помени, Господе, град овај...”
17. Избацили су у целости прозбену јектенију испред „Оче наш”.
18. Избацили су молитву: „Чуј, Господе, Исусе Христе, Боже наш...”, која се чита тихо и долази испред „Светиње светима”.
19. Приликом служења више свештеника не причешћују се сами, свако за себе, већ најстарији по рукоположењу причешћује остале.
20. Свештеници се причешћују Крвљу Господњом само једанпут, уместо три пута.
21. Не читају молитве пред причешће верника: „Верујем Господе и исповедам ...”
22. Причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни-Ка.
23. Вернике причешћује ђакон уместо свештеника или епископа.
24. Не изговарају формулу, коју по правилу говори свештеник, приликом причешћивања верника: „Причешћује се слуга Божји (име) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни”, већ само: „Тело и Крв Христова” (као латини).
25. После отпуста не читају благодарне молитве после Светог Причешћа, којих је пет на броју на крају служебника.
26. Не читају: „Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе...”, Трисвето, Оче наш, тропар Светог Јована Златоустог, Слава: кондак његов, И сада: „Непостидна Заштитнице хришћана...” Господи помилуј 12 пута, „Часнију од херувима...”: Слава, И сада, и мали отпуст. <<
Дакле, није то само тихо или гласно читање молитава, и тропар Трећег часа (о коме видети у књизи потписника ових редова „Светосавље и литургијска реформа”, стр. 25-36), него много, много више: ту је, између осталог, и минимизирање иконостаса у новосаграђеним храмовима, огољен олтар, са Часном трпезом коју народ непрестано гледа (као код римокатолика), без олтарске завесе, која у Цркви постоји од најстаријих времена.
Ако наставе као што су почели, а под заставом „ране Цркве”, новотеолози ће ко зна куда стићи. Уосталом, протојереј - ставрофор Матеја Матејић нас је, у свом тексту „У праву су, али греше”, већ упозорио на то:
>> Они су у праву, али греше! Ако хоћемо да се вратимо на „првобитно”, ако хоћемо да упражњавамо само оно што је „било на почетку”, а да заборавимо и одбацимо све што је Света Црква завела и прихватила у току од скоро двадесет векова свога развоја, онда треба да установимо шта је било у почетку и да будемо свесни последица повратка на само оно што је „било у почетку”. Припремање једне потпуне листе свих догмата, канонских одредби, литургијске праксе, и других појединости које су сачињавале рани живот Свете Православне Цркве захтева много времена и простора. Због тога ћу изнети само једну скраћену листу:
1. У почетку није било хришћанских храмова. Хришћани, који су у то време били гоњени, вршили су богослужења на гробовима мученика, у приватним домовима и у катакомбама. Ако хоћемо да се држимо само онога што је било „у почетку”, зашто градимо цркве? Треба ли да напустимо, или чак да порушимо цркве које смо изградили и вршимо богослужења на местима на којима су их први хришћани обављали?
2. Догме наше свете Православне Цркве су формулисане првенствено на седам васеленских сабора који су одржани у времену од 325. до 787. године. Да ли нас чињеница да Сабори нису одржани у првом веку разрешава обавезе да поштујемо те Саборе и да се не придржавамо њихових одлука?
3. Монаштво није постојало у првом веку. Настало је у четвртом веку. Треба ли га зато укинути јер није постојало у првом веку?
4. Епископи нису носили митре, нити свечане црквене одежде, нити су имали палице као симбол своје (духовне) власти. Свештеници, такође, нису имали раскошне одежде, ако су имали икакве. Треба ли ради тога да заведемо за епископе и свештенике ношњу свакодневног грађанског одела када служе свету Литургију и остала богослужења и свештенорадње?
5. У „почетку” епископи су, као и апостоли, били жењени. Треба ли да захтевамо од својих епископа да се ожене да би се држали „древног” обичаја?
6. Имамо представу о структури апостолске Литургије, али нам њена тачна и пуна садржина није позната. Знамо толико да је била кратка и проста. А што се тиче других, најстаријих хришћанских литургија (а има их укупно неких шездесет и осам!), знамо да већина од њих не садрже проскомидију, ни део који нам је познат као „литургија оглашених”, нити мали и велики вход, и неке друге делове које имају литургије које се данас служе. Даље, Вјерују је формулисано на Првом и Другом Васеленском сабору (325. и 381. године), а постало је део Литургије у шестом веку. Трисвета песма је укључена у Литургију када је Прокло био цариградски патријарх (435-446), односно после његове смрти. Литургијска песма „Јединородни Сине”, која се приписује цару Јустинијану, постала је део Литургије у шестом веку. Овде су наведени неки, не сви, делови свете Литургије који нису били у светој Литургији „у почетку”. Треба ли их зато избацити из свете Литургије? Ако неко каже да, онда морамо одбацити служење светих Литургија Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Светог Григорија Двоје-слова, јер свака од њих је настала у четвртом, а не у првом веку. Да ли је чињеница да нису настале у првом веку, довољан и оправдан разлог да се одбаце ове литургије које се у Светој Православној Цркви служе већ шеснаест векова?
7. Највећи део осталих православних богослужења, а нарочито вечерње и јутрење, садрже велики број црквених песама. У ствари тих песама (стихира) има на хиљаде. Колико је њих из првог века? Немамо имена свих аутора тих црквених песама, али су нам неки ипак познати. Знамо њихова имена, време и места где су живели. Ниједан од њих није живео у првом веку. Свако ко је упознат са историјом и развојем хришћанске, а посебно Православне Цркве, зна да су ове црквене песме, које су укључене у наша богослужења, стваране углавном од четвртог века и да се још увек стварају. Да ли су црквене песме које чине саставни део службе Светоме Герману из Аљаске из првог века?
8. Да ли су рукописи (штампане књиге нису постојале до петнаестог века) који садрже црквене песме постојали у првом веку? Ако нису, треба ли да одбацимо употребу служебника, минеја, триода, осмогласника и других богослужбених књига којима се служимо при богослужењима?
9. У почетку, црквени календар, ако је уопште постоjао, садржао је главне Господње празнике и, можда, имена неколико мученика и светитеља. Савремени календар Свете Православне Цркве садржи и огроман број имена разних категорија светитеља које прослављамо. Да ли треба избацити из календара имена свих оних чија су имена унета у календар после првог века?
10. На којим језицима је служена света Литургија у првом веку? Сигуран сам да није на енглеском! Да ли треба да и сада служимо свету Литургију само на јеврејском, грчком и латинском?
11. Како су свети апостоли путовали када су одлазили на мисионарска путовања? Сигурно нису могли употребљавати аутомобиле и авионе јер они нису постојали у првом веку? А пошто у првом веку нису постојали ни телефони, факс машине, „секретарице”, штампарије и толико других техничких средстава који данас постоје, треба ли да се одрекнемо употребе истих?
Ако желимо да се вратимо „првобитном”, онда се не можемо ограничити на завођење само једне старе праксе. Морамо схватити да Црква није окамењена структура већ живи организам. Ради тога немамо право ни овлашћење да само-вољно одлучујемо, коју од црквених пракси да прихватимо а коју да одбацимо. Бити православац, значи управо прихватање свега што Света Православна Црква проповеда и учи не само од почетка, већ у току њене целокупне историје и вишевековног развоја.<<
Епископ Игњатије се, у свом реформаторском заносу, позива на покрет „кољивара” у 19. веку на Светој Гори - али, они немају никакве везе с његовим идејама. Они јесу били за чешће причешћивање, али не без припреме (Св. Никодим Агиорит је говорио о тродневном посту пред Причешће и обавезном налагању епитимија у складу с канонима Јована Посника). Што се тиче литургијског поретка (осим тропара Трећег часа), они су у свему били за предањско богослужење. Рецимо, Св. Никодим у „Пидалиону” о тихом читању Анафоре јасно каже: „Свети Дионисије Ареопагит тражи да се молитве за освештање, епиклезе, благослови и молитве увођења у Св. Тајне, према неписаном предању, изговарају тихо/../ Отуда је у црквеној пракси уобичајено да се увек тихо, а не гласно, као Господње речи („Узмите, једите”), читају ове речи молитве према прећутаном неписаном тајанственом предању.”
Куда нас литургијска реформа води?
Ка ономе што се већ десило код римокатолика после II ватиканског концила, и што папа Бенедикт XVI покушава да исправи, али с малим изгледима на успех.
А шта се десило римокатолицима?
О томе пише руски теолог, Николај Каверин, у свом огледу о II ватиканском концилу и богослужбеној реформи:
>>Разматрајући проблем богослужбеног језика, треба да обратимо пажњу на Други ватикански концил Римокатоличке црокве, који је одржан од 1962. до 1965. год. Сабор, који је сазвао папа Јован XXIII а наставио га његов прејемник Павле VI, прогласио је идеју „аggiornamento” („осавремењивања”, „обновљења” Цркве) и спровео у живот револуционарне литургијске и каноничке реформе. Оне су довеле до најдубље кризе у Римокатоличкој цркви: празни храмови у традиционално римокатоличким земљама Западне Европе, дух овога света, секуларизације, који је потпуно истиснуо остатке пређашње латинске црквености. Огромно мноштво римокатоличког свештенства и монаштва се после Другог концила распопило и размонашило. У исто време настаје оштар заокрет ка модернизму у богослужењу, ка протестантизму и безобалном екуменизму у савременом либералном римокатоличком богословљу, јавља се религиозна индиферентност, док се другим конфесијама, па чак и религијама, признаје спасавајућа благодат, долази до зближавања са јудаизмом...
Насупрот очекивањима отаца Другог концила, све ове либералне велике реформе - покушаји да се у учење Римокатоличке цркве уведу елементи протестан-тизма и идеологије прогреса и масонског просветитељства, адогматизам удаљили су верне римокатолике од цркве, а посећеност храмова је знатно опала. Тема Другог Ватиканског концила интересује нас, утолико уколико се на тај концил, на његова обновљенашка решења, поваздан позивају црквени реформатори у Русији, који се отворено залажу за сличан „ађорнаменто” и у Руској Православној Цркви (тј. за посветовњачење Цркве, за продирање у њу идеја црквеног модернизма). Циљ савременог обновљенства се, у суштини, своди на реформисање наше Цркве по западним обрасцима, а за љубав духу овога света: пошто је цео хришћански свет већ одавно пошао путем црквених реформи, време је, најзад, да и ми признамо да су оне и код нас неопходне. Разумљиво је стога да сви данашњи обновљенци учествују у екуменистичким контактима, и то у првом реду с римокатолицима. Како сами римокатолици признају, најпогубнија последица Другог ватиканског концила јесте богослужбена реформа из 1969.г., коју је спровео папа Павле VI. Други Ватикански концил је дозволио да се традиционална латинска миса преводи на националне језике са одобрењем локалне бискупске конференције, као и да се стари богослужбени текстови замењују новосастављеним, што се у пракси и догађало наредних 10-15 година у свим римокатоличким земљама.
Због тога/.../ на недељним мисама у највећим римокатоличким храмовима у Француској и у другим западноевропским земљама, богомолника скоро и да нема, а у неким земљама се здања древних катедрала и цркава, пошто у њих нико није долазио на мису, издају па претварају у кафане и друге објекте забавног карактера.
Богослужбени модернизам је довео до тога да се мисе неретко обављају уз гитаре и рок ритмове, при чему су свештеници обучени у минимум богослужбених одежди.
Само богослужење је не само скраћено (савремена миса траје око 40 минута, а понекад и мање - у базилици Св. Петра у Ватикану миса траје свега 17 минута) него и прерађено тако да што више подсећа на протестантску службу. Осим тога, много ређе се помињу светитељи, од којих су многи просто одстрањени из римокатоличких литургијских календара (међу њима и неки светитељи Ране Цркве) под изговором да се њихова житија не могу сматрати веродостојнима (нпр. Св. великомученик Георгије Победоносац, Св. великомученице Варвара и Катарина и други). Вечерња и јутарња служба пре мисе се не обављају. Постови у савременој Римокатоличкој цркви су практично укинути: римокатолицима се сада налаже да посте само један дан у години - на Велики петак, а и тада не строго.
Свештеник за време служења мисе стоји иза уздигнутог престола, лицем окренут народу, по угледу на протестантска сабрања: свештеник и лаици образују некакав круг равноправних саслужитеља мисе. У ранијем, традиционалном чину латинске мисе, свештеник је стајао, као и у Православној Цркви, леђима окренут народу, као посредник међу Богом и верујућима. Из многих римокатоличких храмова изнете су древне статуе и иконе.
Како сведоче сами римокатолици, Други Ватикански концил је утро пут практичном иконоборству, наложивши у споља пристојној форми (без теоретског иконоборства) да се смањи количина свештених изображења у црквама (Други ватикански концил, Конституција о богослужењу „Sacrosanctum concilium”). На Западу је сада могуће видети „римокатоличке” храмове без иједног свештеног изображења. Чак и у римокатоличкој Италији је присутно непоштовање и немаран однос према многобројним светим моштима. После Другог ватиканског концила исповест је у римокатоличким храмовима одвојена од причешћа, услед чега је исповест почела да ишчезава из парохијске праксе. Богослужење је „хуманизовано”, нагласак се ставља не на богоопштење, него на људску заједницу чланова парохије.
Све ове модернистичке богослужбене реформе у Римокатоличкој цркви објашњаване су „мисионарским циљевима”, настојањем да се служба приближи народу, враћањем на древну праксу Цркве. Треба приметити да исте аргументе износе и обновљенци у нашој отаџбини - како у наше време, тако и пре 80-90 година - ради оправдавања својих литургијских реформи.
А управо литургијска обнова, која је до непрепознатљивости изменила римокатоличко богослужење после 1969. године изазвала је у Римокатоличкој цркви раскол, повезан са именом француског надбискупа Марсела Лефевра (+1991.г.). Традиционалистички настројено римокатоличко свештенство на челу са надбискупом Лефевром није прихватило „обновљенске” реформе Другог концила, које су раскинуле са петнаестовековном традицијом западног латинског богослужења. Лефевр се борио за очување традиционалног учења и богослужења, за неприхватање модернизма, литургијских реформи, а особито превођења богослужбених текстова са латинског. Надбискуп Лефевр назвао је ватикански концил и све што је из њега проистекло „црквеном сидом”. Сматрао је да, после увођења у литургијску праксу разних канона мисе, већ сама та варијативност, анархична могућност бирања из мноштва текстова „оног што нам се највише допада”, разара побожан однос према богослужењу као Божјој установи. Није могуће знатно изменити „закон молитве”, а не реформисати уједно и „закон вере”.
Ипак, и за време следећег, „најлибералнијег” папе Јована Павла II, реформисани римокатолицизам краја нашег века показао се трпељивим према свему другом осим према оним римокатолицима који су оправдано изразили сумњу у исправност „великих реформи” Другог Ватиканског концила: 2. јула 1988.г. надбискуп Лефевр је био одлучен од Римокатоличке цркве.
У писму упућеном часопису „Православна беседа” руски римокатолик Дмитриј Пучкин упозорава православне на опасности црквеног либерализма прогла-шеног на Другом Ватиканском концилу: „...чувајте се екуменизма и модернизма у свим облицима и видовима!” Јер „сличне реформе, могу временом бити спроведене и у Православној Цркви... Сматрамо - пише Д. Пучкин - да ће се, ако православне црквене власти не примене оштре мере према онима који се залажу за ма какве литургијске новотарије, и са православним богослужењем догодити исто што и са римокатоличким -нека нова варијанта „1969. године” (свакако лукавија, са дугим умереним прелазним периодом)“.
Видимо да се богослужбена, каноничка и еклисиолошка новачења, проглашена на Другом концилу, на овај или онај начин запажају и у деловању савремених обновљенаца у Русији.
Сасвим је природно да је Ватикан заинтересован да се либералне реформе, сличне онима које су прихваћене на Другом концилу, спроводе и у Православљу, пре свега у Руској Цркви, јер би иначе екуменистичко зближавање реформисаног римокатолицизма и Православне Цркве постало веома неизвесно.
То одлично схватају и прокатолички усмерени обновљенци у Русији, позивајући на неодложно реформисање „застарелог православља”, а у првом реду - на литургијске реформе по обрасцу Другог концила.<< Тако Каверин.
Дакле, минимизирање обима литургијске реформе у Срба којим епископ Игњатије жели да замагли овај сложен проблем и претвори га у питање неспоразума с неком „тврдом струјом” србског епископата уопште не стоји. Није реч о томе, као ни о „апсолутној унификацији” богослужења. Реч је о ПРЕТУМАЧИВАЊУ САМИХ ОСНОВА православне Литургије и литургијског живота, које он прикрива вербалном маглом „да се Власи не досете”.
То се односи и на тврдњу да су питања служења Литургије „другостепена” (отварање и затварање Царских двери, гласно и тихо читање молитава, итд.) Нису, јер су део Светог Предања! Чак и да је то неписано Предање, опасно је несаборном самовољом насртати на њега. Сетимо се само упозорења Св. Василија Великог.
У свом знаменитом делу „О Духу Светоме”, Василије Велики, „Христов тајник”, истиче да Црква не открива тајанство своје утробе (богослужбеног живота) свакоме. Напротив, она га чува ћутањем. У време Светог Василија, богослужбено Предање није записивано, јер је било живо у Духу Светоме (он га назива „муклим и тајним”). Уосталом, оно је и записано само зато што је побожност верујућих почела да опада, управо због чега је записано и само Свето Писмо. Златоуст је говорио да Новог Завета не би било да су хришћани сачували првобитно горење срца какво је имала апостолска заједница, а да је Бог благословио да се Нови Завет забележи да се касније не би подвргавао фалсификацији. Очито је да су се Златоуст и Кесаријац руководили свешћу да ранохришћанско харизматско доба пролази, и да треба умолити Духа Светога да се правоверни литургијски чин фиксира. Али, то није тема нашег огледа. Тема је незаписано предање. Зато чујмо Св. Василија о disciplina arcani (у преводу монаха Давида Перовића):
>> Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви ми једне имамо од записане дидаскалије, а друге смо примили тајно из повереног нам апостолског предања. Оба елемента, и записано и незаписано Предање, имају један те исти значај за веру, те свако ко је имало упућен у црквене установе неће хтети ово да порекне. Јер ако станемо негирати незаписане обичаје, као да они немају велику силу, а при том не схватајући Јеванђеље у његовој суштини, ми ћемо оштетити, или напросто свести на испразну мисао оно што је тамо проповедано. На пример (да се најпре опоменем предмета првог и најпознатијег), ко је писменим путем научио оне који своју наду полажу у име Господа нашег Исуса Христа да чине знак крста? Окретати се према истоку при молитви, како смо томе Писмом научени? Речи епиклезе у време освећења евхаристијског хлеба и благосиљања путира, ко нам је од светих оставио записано? Нити се ми опет задовољавамо само оним речима које нам апостол или Јеванђеље помињу, него још друге и пре и после говоримо, јер оне имају велику силу за вршење тајне, а примили смо их из незаписане дидаскалије. Ми такође благосиљамо воду крштења и уље помазања, па још и крштаваног. А све то на основу каквих записаних наредби? Зар то није из муклог и тајног Предања? Шта још? О самом помазивању уљем, на основу које записане речи бејасмо научени? Да човека треба три пута погрузити при крштењу, одакле је то? Пак и све остало при крштењу, одрицање од Сатане и анђела његових, из којег је то писма? Није ли то из оне необнародоване и тајне науке коју су наши Оци сачували у ћутању и скровитости, лишену сувишног истраживања, добро научени да светињу тајни треба чувати ћутањем? (...) Сви ми, на пример док се молимо, гледамо на исток. Међутим, малобројни знадемо да тиме древну отаџбину тражимо - рај што га Бог насади у Едему на истоку (Књига Постања 2, 8). Исто тако ми стојимо док вршимо молитве у први дан по суботи (у недељу, прим. В. Д..), али разлог томе сви не знадемо. Јер не само зато што смо саваскрсли са Христом и што смо дужни тежити ка ономе што је небеско ми стојимо у времену молитве на дан помена Васкрсења; - да бисмо се сећали дароване нам благодати, него и зато што се овај дан приказује као икона века кога ми очекујемо. /.../ Само пак исповедање вере у Оца и Сина и Светога Духа, из којих писама имамо? Ако је из предања о крштењу то да по благочестивој доследности морамо веровати онако како смо крштени, и да према крштењу и исповедање постављамо, нека нам онда у складу са истом том доследношћу допусте да и славу одајемо у складу са веровањем” (О Духу Светом, глава 27, 66-67, на грчком, ЕПЕ 10, стр. 457-465).<<
Отац Георгије Флоровски сматра да је Свети Василије Велики баш у богослужбеном Предању нашао основу за своје излагање учења о Божаству Светога Духа; истовремено, он нам објашњава смисао ранохришћанске езотерије:
>> Заиста, сви примери које Св. Василије наводи у вези са овим јесу богослужбене или литургијске природе: употреба крснога знамења у чину примања оглашених; окретање ка Истоку при молитви; обичај да се стоји за време недељнога богослужења; Епиклеза у чину Евхаристије; благосиљање воде и уља; одрицање од сатане и његових дела, трикратно погруживање у чину Крштења... Постоје и многе друге „незаписане Тајне Цркве”, вели Св. Василије. Оне се не помињу у Светом Писму, али су од великога ауторитета и значаја. Оне су неопходне за сачување праве вере. Оне су делотворна средства сведочења и општења. По Св. Василију „незаписане” црквене Тајне долазе из „прећутнога”, „скривенога” Предања: „Из прећутнога и мистичкога предања, из необјавивога и неизрецивога учења”. Ово „прећутно” и „мистичко” Предање, „које се не објављује” није пак, нека езотерична доктрина која је резервисана за неку нарочиту елиту. „Елита” јесте - Црква. У ствари, Предање на које се позива Св. Василије јесте литургијска пракса Цркве. Св. Василије овде говори о ономе што се данас означава као disciplina arcani (дисциплина тајности). Ова „дисциплина” је, у четвртом столећу, била у широкој употреби у Цркви, где је била званично заговарана и спровођена. Она је стајала у вези са установом катихуменства и била је спровођена, првенствено, у васпитне и дидактичке сврхе. С друге стране, како сам Св. Василије каже, извесна „предања” морају да се чувају „незаписана” да би се спречило њихово обесвећење од стране неверника. Ова напомена се, очигледно, односи на свештенорадње и требе. Можемо се овде присетити да је, у пракси четвртога столећа Символ вере (као и Молитва Господња) био део ове „дисциплине тајности”, и да нико није смео да га открије непосвећенима. Символ вере је био резервисан за кандидате за Крштење, и то у последњој фази њихове припреме, после чега су били, на свечан начин, примани и прихватани (у Цркву). Епископ је катихуменима саопштавао или „предавао” Символ вере усмено и они су морали да га пред епископом изговоре напамет: била је то чин „предавања” и „узвраћања Символа”.
Kатихумени су били строго упозоравани да ни у ком случају Символ вере не одају „спољашњима”, као и да га никако не записују. Символ вере су морали да запишу у својим срцима. Довољно је да, у вези са овим, поменемо само Procatechesis Св. Кирила Јерусалимског (гл. 12 и 17). На Западу код Руфина и Блаженог Августина, осећа се да је било непримерено да се Символ вере записује на папир. Из овог разлога Созомен у својој Историји не наводи текст Никејског Символа вере „који могу да изговарају и слушају једино посвећеници и мистагози”[FONT="] [/FONT](Hist. eccl. 1, 20)<<
За Св. Василија Великог није било небитно ни крсно знамење, ни окретање ка Истоку у молитви, а како за нас да буде небитно отварање или затварање Царских двери на јерејској литургији, са својом дубоком символиком? (Рецимо, Јован Фундулис тврди да уклањање завесе после причешћа свештенослужитеља у олтару и излазак свештеника с путиром на Двери означава Васкрсење Христово!)
А шта ћемо да кажемо за то што новотеолози причешћују народ честицама издвојеним на Проскомидији за живе и упокојене, које се не претварају у Тело Господње? О томе грчки литургичар Јован Фундулис каже, одговарајући на питања која су му постављена:
>>Као што је познато, свештеник је све до тринаестог века приликом чина проскомидије вадио и постављао на дискос само Агнец. Многи рукописи сведоче да је чак и током четрнаестог века одмах након вађења Агнеца, његовог крстообразног засецања, пробадања и изливања вина и воде у путир, постављао звездицу на дискос и покривао дарове. У кодексима тог времена почиње да се појављује и уздизање других просфора на проскомидији осим оне из које се вади Агнец, а у част Часног Крста, Богородице, Арханђела, Претече, као и других светих ако су постојале и друге просфоре, или ако би постојала потреба за узношење и других просфора, очигледно оноликог броја просфора колико је предвиђено да би било довољно за поделу нафоре на крају Свете Литургије. Али, нису вађене честице у част ових личности. У истом периоду се појављује и помињање имена живих и упокојених и узношење просфора за њих, поново без вађења честица за њих.
„Уредбе Свете Литургије” 12-13. в. (кодекс Атинске Националне библиотеке 662) представљају управо тај поредак. Дакле, после сједињења и пре покривања дарова” (свештеник) узима другу просфору и говори: „Прими, Господе, жртву ову заступништвом Преблагословене Владичице наше Богородице Приснодјеве Марије”. Потом узима трећу просфору и говори: „Часних бестелесних Сила Небеских; Часнога, Славнога Пророка, Претече и Крститеља Јована; Светих и Свехвалних Апостола” и наводи разна имена. И код четврте просфоре помиње Светог који се празнује, над којом након изговарања имена Светог дана говори: „и Свих Светих Твојих. И помени, Господе, архиепископа нашег (име), благочестиве и христољубиве цареве наше (имена), слугу твога (име игумана) и сву браћу... и све упокојене...” Потом помиње оне које жели, живе и упокојене”.
У „Уредби Свете Литургије” Патријарха Филотеја (14 в.) налазимо најстарије јасно сведочанство о повезивању горе поменутог помињања и вађења честица. Разлике у односу на данашњу праксу су очигледне: „Свештеник узевши у руке другу просфору говори: У част и спомен Преблагословене Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, чијим молитвама”... И вадећи светим копљем честицу ставља је са леве стране светог хлеба. Над трећом просфором говори: Силом часног и животворног крста; Часних бестелесних Сила небесних... и Свих Светих Твојих; чијим молитвама... И тако вадећи честицу, ставља је на њено место, то јесте лево, а надаље испод ставља остале честице. Потом узимајући другу просфору говори: „За све епископство православних...”. Свештеник потом говори понаособ имена живих вадећи по честицу из друге просфоре и говорећи овако: „За спомен и отпуштење грехова блажених...”, и вади честицу. А ђакон пак узевши просфору, говори овако: „Помени, Господе, и моју недостојност...”, и попут свештеника ставља честице са доње стране Светог хлеба”. У исто време отприлике, и Свети Никола Кавасила, поред прве просфоре, из које се вади Агнец, говори о „увођењу” других хлебова у славу Свесвете Мајке Божије, заступништвом тог и тог Светог, за отпуштење грехова душа живих и упокојених” те о вађењу и приношењу „дела (тј. честице) за свакога од њих” (Ермхнеиа..., гл. 10).
У временима познијим од Филотејеве Уредбе, број и место честица су задобили данашњи изглед те се десно од Агнеца ставља честица Богородице, лево девет честица светитеља, „Чинови”, и доле честице живих и упокојених. Симеон Солунски (+1429) и литургијски рукописи из истог времена сведоче, уз мање измене, нашу данашњу праксу. Симеон је први који нам даје и смисао ове праксе. Честице се стављају уместо светитеља, у њихову част и освећење, и не претварају се пак у Тело Христово, нити наравно у тело Светих у чију су част извађене. Прилажем један карактеристичан одломак из „Дијалога” Светог Симеона: „Схваташ ли да су честице принесене уместо Светих и у спомен њихов, и част, и кроз њих за спасење наше? Јер и они, као сатрудници Христови, учешћем у спасоносној Жртви и мирећи нас са Њим и сједињујући, учествују у овој страшној Тајни славе и вишњега узласка, тим више што их се више опомињемо. Само, честице се не претварају било у Тело Господње, било у тела Светих, него су по угледу на Господа, само кроз хлеб дарови, и приноси, и жртве, и у њихово име (тј. светих) су Њему приношене и свештеним савршавањем Тајни, сједињењем и заједничарењем освећиване, и онима којима су намењене освећење предају, и кроз приношење за Свете и нама, као што и кроз молитве бива исто... Јер се они непосредно од Бога освећују, а прихвативши пак оно што је од нас тиме и нас освећују... Јер иако нематеријално и умно душама учествују, и у заједници са Христом, али и кроз Његово свештеносавршавање Свете Литургије, које је Он предао да се врши за свет, као они који су заједно с Њим претрпели тешкоће и заједно са Њим прослављени, учествују у највишој слави” (гл. 94).
Свети Симеон у овом свом Тумачењу бележи: „Постоји, дакле, нека реч која је преко Отаца дошла до нас, да принесене честице доносе велику добит, јер се налазе на месту личности (тј. Светог) за које се приносе, и жртва је за њих Богу принесена; зато и свештеник, приликом приношења, овако говори: „Прими, Господе, жртву ову”. Дакле, честице су за Свете принесене, у славу и част њихову, и пораст вредности и још веће примање Божанског просветљења” (гл. 102).
Исти је и циљ приношења честица за живе и упокојене. И ове честице се приносе уместо личности: „за верне, за упокојене на отпуштење грехова и заједницу благодати; за живе пак који само покајањем могу стећи живот вечни; на ослобођење од невоља, на опроштај сагрешења, на наду вечнога живота” (Ермхнеиа..., 102), или „као што си се принео ради нас смирених који опроштај и заступништво молимо, и велику милост Божију очекујемо” (Диалогос, гл. 94).
Сам Свети Симеон нам на задивљујући начин поново изражава сав духовни смисао који скрива у себи ово чудесно изображавање дискоса Свете Литургије: „Погледајмо пак како и кроз ово Божанско изображење и дело свештене проскомидије видимо самога Исуса и сву Цркву Његову, Једну, кроз Њега истинску Светлост, Живот вечни Њиме задобијени и обасјавани, и продужавани. Јер је он кроз хлеб посредник, а Богородица кроз честицу с десна, свети пак и Анђели с лева, а одоздо сав благочестиви сабор оних који су у Њега поверовали. А ово је Тајна велика: Бог у људима и Бог међу боговима, обоженим од истинског Бога, Њега који је по природи својој Бог њих ради оваплоћени. И то је будуће Царство и устројство будућег Живота: С нама Бог, видљив и причастан” (Диалогос, гл. 94).
Управо овај додир честица са часним Телом и, штавише, сједињење с Божанском Крвљу, сједињује са Христом и освећује цело тело Цркве, Светитеље и верне грешнике, за које се приноси тајанствена жртва. Карактеристична је реченица која по предању прати преношење честица у путир: „Спери, Господе, Часном Крвљу Твојом, грехе овде поменутих слугу Твојих”. Управо тако богословствује и Свети Симеон у његовом Тумачењу: „Јер честица, која се приноси за некога, будући да лежи у близини Светог Хлеба, који у свештеносавршавању Свете Евхаристије постаје Тело Христово, и сама непосредно у освећењу учествује тога ради; и стављена у путир с Крвљу се сједињује; зато и души, ради које је извађена, благодат упућује. Настаје дакле духовно општење; и ако се ради о благочестивим душама, или о грешницима који су се покајали, човек, као што смо рекли, душом невидљиво прима заједницу Духа. Много пута пак као што смо чули, стиче и телесну добит. Међутим, ако неко греши и пребива у греху, и непријатељски је настројен, одбацује заједницу, тада жртва која се за њега приноси постаје осуда његова” (гл. 103).
Толико о историјату и значају честица.
Сумирамо оно што смо написали: честице Предложења ваде се и приносе у част Светих, а за опроштај живих и упокојених. Оне се освећују целим свештеним чинодејством и на све чланове Цркве, коју и формално изображавају, преносе освећење.
Претварају ли се у Тело Христово? Видели смо да Свети Симеон Солунски јасно учи да се не претварају у „Господње Тело”. Претвара се само Агнец, који и јесте једини хлеб који се од почетка приносио приликом Предложења: „Један хлеб” који „ломимо”, јер „један је хљеб, једно смо тело многи; пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо”, по Апостолу Павлу (1. Кор. 10, 16-17). Са овим учењем Симеона, који укратко сумира веру Православне Цркве о датом учењу, сагласни су и млађи као што су: Теофило Кампанијски у „Ризници Православља” (гл. 17), Свети Никодим Светогорац у „Пидалиону” у коментару на 28. канон Шестог Васељенског Сабора, и други писци канонско-литургичких зборника./.../
Треба ли да се уздиже само Агнец или цео дискос? Несумњиво само Агнец, будући да се само он претвара у Тело Христово. Сви рукописи Свете Литургије и све уредбе које је описују говоре изричито: „Узноси Хлеб”, „обухвата Часно Тело и подиже га”, „крстообразно узноси Хлеб”, „чинећи Светим Хлебом знак крста над светим дискосом”, „узевши свети Хлеб крајевима прстију двеју руку, узноси га чинећи знамење крста изнад светог дискоса”, „узима свети Хлеб међу три прста двеју руку и уздиже га један педаљ” итд. По сведочењу Јакова Едеског (седми век) свештеник је подизао Свети Хлеб и показивао га народу „за сведочанство”. Управо то је смисао уздизања као што то изражава и возглас који следи: „Светиње светима”; позив достојним и удаљавање недостојних од показаног Тела Господњег. „Свети су предложени дарови, примивши призив Светог Духа; свети и ми, удостојивши се Светог Духа. Светиње пак приличе светима (Кирило Јерусалимски, Мистагошка катихеза 5,19). Ово значење изражава и Свети Никола Кавасила: „А сада предстоји да и сам свештеник приступи Часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: „Светиње светима”, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота. Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, светиње су доступне само светима” (Тумачење... гл. 37, 1).
Византијски тумачи Свете Литургије узношењу Светог Хлеба придају значење подизања Тела Господњег на Крст, Његове смрти, чак и Васкрсења и Вазнесења: „Подиже се у рукама свештеника, као Тело на Крст” (Јован Дамаскин, О Телу и Крви Христовој, 5). „А подизање часнога Тела изображава уздизање на Крст, и смрт на њему, и само Васкрсење” (Теодор Андидон, гл. 37). „Узноси се живоносни хлеб изображавајући само Спаситељево распеће за нас и сами долазак Христов и Његово предавање себе нама, јер Он и јесте за нас Распети, и Њега нам показуј, тајанствено за нас умрлога. Због тога свештеник и узвикује: „Пазимо”, како бисмо познали Тајну, и наставља: „Светиње светима”, објављујући да су и учесници ове Тајне дужни да буду свети, као што је Свет (Христос) распети” (Свети Симеон Солунски, Диалогос..., гл. 99).
Из свега горе наведенога јасан је закључак. Узноси се само Агнец, не само зато што је првобитно само он постојао на дискосу, него и зато што се само он претвара у Тело Христово и, сходно томе, само он се показује како би се огласио позив за причешће, и само Његово узношење изображава Господње уздизање на Крст. Управо из супротних разлога не уздиже се цео дискос, значи и честице. Свети Герман, у свом тумачењу расправља због чега се заправо и оне не уздижу: „Узношење пак Часног Тела изображава подизање на Крст, смрт на њему и само Васкрсење. Узношење пак само Свештеног Хлеба бива због тога што је Он Цар Господ и Он је Глава, по Апостолу, док су други часни Дарови удови Христови и Тело Христово, то јест Часнога Тела Христа Бога. Јер он је једини у коме се изображава и показује божанствено и живоносно страдање Онога који се жртвовао за живот света, будући да само Свештени Хлеб бива заклан и као јагње (Агнец) жртвован, док се други свештени Дарови не секу копљем крстообразно, него се као делови и удови тела деле и комадају. Учествујући, тако, Онај свети Хлеб у освећењу, преноси га и осталим светим Даровима, преносећи слично и чаши од освећења и благодати”.
И, на крају, зашто се свештеник не причешћује својом честицом, него Агнецом?
Врло једноставно, због тога што се његова честица не претвара у Тело Христово те се не само он, него и верници обавезно причешћују од Агнеца, а не од својих честица или честица Светих. Управо то говори и Свети Симеон: „Међутим, свештеник је дужан да зна и треба да пази приликом причешћа најстрашнијим Тајнама, да не узима од других честица, него од Господњег Тела и Њиме причешћује оне који приступају. Јер, иако је сједињењем са Пресветом Крвљу све постало једно, и причешћујемо се Крвљу Господњом и када се причестимо неком од честица, али будући да је неопходно да се сваки верник причешћује и са Телом и са Крвљу Христовом заједно, свештеник причешћујући онога који приступа, треба да са Крвљу кашичицом узима и Тело Христово. Истинито је, наравно, да су све честице, када су ушле у путир, дошле у заједницу с Телом и Крвљу Христовим и тим сједињеним честицама се причешћује онај који учествује у Телу и Крви. Међутим боље је, као што сматрам, да (свештеник) пази да кашичицом узима и од Божанскога Тела” (Диалогос гл. 94). И Теофило Кампанијски скреће пажњу свештеницима на ово: „Свештеник, међутим, треба да пази да не преда верницима од ових честица, већ од Тела Христовог, јер много греши и пада готово у идолопоклонство” (Ризница Православља, гл. 17). И Митрополит Филаделфијски Гаврило Севир у посебној студији (O честицама), изражава управо исто учење: „Треба знати да се, ниједна од горе поменутих честица не претвара у Тело и Крв Христову, без обзира на то што се сједињује с Телом Господњим. Јер се само хлеб и вино, који су принесени у спомен страдања Господњег и Васкрсења Његовог, пресуштаствљују и претварају, док честице суделујући у освећењу примају освећење. Нека свештеник због тога пази како не би уместо тела Господњег дао честицу онима који се причешћују. Јер као што и душе Светих окружују Божанску светлост, и саме не постају Бог по природи, него учествују у благодати, тако бива и са честицама без обзира на то што се сједињују са Телом и Крвљу Господњом” ( Еyцеиридиоу, 1776, стр. 24). Исто говори и преподобни Никодим у коментару на поменути канон Шестог Васељенског Сабора, као и друге канонско-литургичке збирке. Због избегавања давања честица уместо Часног Тела у случајевима групног приступања Светом Причешћу, честице се, као што је познато, не стављају у свети путир након причешћивања свештеника, већ након причешћивања народа.
Горе поменута теорија унијата да се и честице пресуштаствљују у Тело Христово је очигледно имала за циљ да се избегне ова тешкоћа. Уосталом, укидање кашичице од стране истих и предавање причешћа руком свештеника, који би узимао комад Светог хлеба, погружавао га у путир и полагао у уста онога који се причешћује, захтевало је припрему посебних комада на Предложењу, по узору на мале латинске остије, те је због тога било потребно да се освећује цео садржај дискоса./.../
А мислим да су и Предање, и Свети Симеон који га износи и ненаметљиво тумачи јасни. Потоњи писци које смо навели (Теофило Кампанијски, Гаврило Филаделфијски, Никодим Светогорац), углавном се ослањају на Симеона, било да га наводе, било да не наводе. Изгледа да не постоје у изворима друга сведочанства о овој теми или их бар нисмо могли уочити, ни поред одговарајућег труда. Постојећа сведочанства су, у сваком случају, јасна и једногласна. На основу њих је састављен аналитички поредак словенског Молитвослова (=Требника), који са тачношћу сумира дотично Предање: „Узми део IС и стави га у Свети путир. Раздели део ХС на свештенике и ђаконе, служитеље. Задржи два дела, NI - КА, за причешће верника и подели их на онолико малих делова колико је и причасника.
Што се тиче честица у част Свете Дјеве, девет небеских чинова и светих, које се налазе на дискосу, њих не употребљавај за причешће, него се ограничи само на горње две честице”./.../
Већ је још један званичнији текст придодат претходном. Ради се о Синодском писму Васељенског Патријарха Пајсија I (1651-1652 и 1654-1655) Никону Московском. Пајсије званично одговара на двадесет и седам „Питања”, која му је поставио Никон Московски посланицом. Наша тема се разматра у „првом питању” које се тиче „поретка Свете Литургије по обичају који држимо на целом Истоку” и којем је додато и „неко мало тумачење, како би поредак функционисао методично”. Прилажемо цео извод из датог текста, будући да је писан једноставно и јасно, карактеристичним народним језиком оног времена и без сувишних коментара:
„А након Светог Причешћа (подразумева служитеља), ђакон узимајући дискос и казујући васкрсне химне: „Васкрсење Христово видевши...” и „Блистај се, блистај, Нови Јерусалиме...”, „О велика и најсветија Пасхо, Христе...”, сабира преостала тела (тј. остале делове Агнеца) и заједно са свим честицама Светих и људи, живих и упокојених, преноси их са дискоса у путир. За то нас Латини много прекоравају, како мешамо људе заједно са обоженим Телом Христовим, и како би наводно и људи постајали тело Христово; али непорочна и Православна наша Црква не бива кривац или преступник за такве оптужбе, јер није могуће да наги и мали човек икада постане Бог по природи, као што је то Духом Светим постао претворени Хлеб; него и ако се приљуби уз Исуса и помешају се двоје у једно, као што бива и кад се човек причешћује Божанским Тајнама, не претвара се човек у Бога; само узима Божанску благодат од Христа, и човек опет остаје човек, иако прима благодат. И због тога свештеник треба да пази како неком хришћанину не би дао да се причести од честица, како не би падао у идолопоклонство. Мишљење наше Цркве, зарад кога честице људи ставља у путир, јесте да Часном Крвљу Господњом спере грехе поменутих (на светом предложењу), и то је исто као да је на пример Јован, који је стајао поред Крста, пожелео да неког грешника узме и доведе под ране Исусове из којих је текла Крв, како би га опрао њом, јер тада онај човек не би постао Христос по природи, него само Крвљу Христовом од грехова очишћени и омивени. Због тога и многи у нашој епархији, где знају за ово мишљење, кад стављају честице у путир након васкрсних молитава говоре ове речи: „Спери, Господе, Часном Крвљу Твојом, грехе овде поменутих, молитвама Светих Твојих”. И ако то, у добри час, не говоре сви, али будући да Крв Христова има моћ да очишћује сагрешења, она дејствује говорили ми то или не, и на томе почива сва моћ свештенства”.
Ово Синодско писмо је објављено у књизи Архимандрита Калиника Деликаниса (Патријаршијска Акта, т. 3, Цариград 1905, стр. 36-71), и горе наведени извод на странама 53-54.
Један други текст који наниже прилажемо јесте око осамдесет година старији од Синодског писма Цариградског Патријарха Пајсија Првог Никону Московском. Ради се о једном од најстаријих штампаних издања које је објављено у Венецији 1574 под насловом „Света Литургија са објашњењима разних учитеља”. Ово тумачење је на народном језику написао свештеник Јован Натанаил, „економ и епитроп” Васељенског Патријарха Господина Јеремије (II, 1536-1595). Он се у поглављу 95, (стр. 306), под насловом: „О честицама које се на предложењу приносе за свете и све благочестиве”, укратко осврће на тему којом се овде бавимо додајући карактеристично на маргинама израз: „Пази добро”: „Не претварају се пак честице ни у Тело Господње, ни у тела Светих, него су само дарови, и приноси, и жртве хлебне по угледу на Господа, и приносе се Њему, Господару, у име људи, а освећују се при свештеном савршавању тајни сједињењем, мешањем и приопштавањем, ширећи освећење и на оне због којих се Литургија служи, као и на нас”.
Он се опширније се враћа на тему освећења честица и причешћа њима у одмах следећој 96-ој глави, која има карактеристичан наслов: „О Светом Причешћу, да свештеник не треба да се причешћује честицама, нити он, нити да причешћује кога другог, до само Господњим Телом” (стр. 31б-32а) и поново додаје на маргинама: „О, свештениче, пази”. Ево шта каже: „Истинито је пак да свештеник треба да зна и пази при причешћу најстрашнијим Тајнама да не причешћује честицама, него Телом Господњим, и да не причешћује оне који долазе недостојно да се причесте. Јер, добро је то што су честице постале једно сједињењем, и мешањем и Тела и Крви Господње, али будући да је неопходно да се сваки верник подједнако причешћује и Телом и Крвљу Христовом, нека свештеник узимајући кашичицом и Тело и Крв Господњу причешћује онога који жели да дође да се достојно причести. Јер истина је да су се све честице приопштиле и примиле освећење, и посветиле се, и постале свете, будући да су сабране у једну чашу, и да се мешају са Светим Телом и Крвљу Христовом, али је боље да се свако понаособ причешћује Телом и Крвљу Христовом. А ово, према најстаријем Предању, како смо примили од Светих Отаца тако да чинимо при давању Причешћа Бога и Спаса нашег верницима, пошто је Христос Апостолима предао свецело Тело Његово. Свештеници кашичицом треба да узимају заједно Тело и Крв Господњу и да је предају онима који треба да се причешћују. Упамти, да се не претварају честице које су (принесене) у спомен Светих и верника, јер свештеник доневши хлеб на предложење, само од њега вади у воспоминание, то јест у спомен Господњи, као што је Он рекао, а честице у спомен и сећање овог и оног Светитеља, и опроштај сагрешења живога или упокојенога, и да свештеник пре него што извади честице, одмах након што извади Агнец, обавља сједињење чаше и, потом, доноси честице. А ако је потребно да донесе више хлебова за Пређеосвећене, прво приноси све и говори: у спомен Господа хлебови сами. Али, и просфора из које је хлеб који се приноси у спомен Господа прва се назива нафором (уздарјем), а остале просфоре, из којих су честице светих, се не називају нафором”.
Навели смо одломак из тумачења Јована Натанаила да би се показала доследност и истрајност Цркве у учењу и пракси, и постојана смерница коју следе сви учитељи Цркве који се дотичу ове теме. Јован Натанаил не додаје готово ништа посебно. Међутим, његов текст је у својој једноставности и смерном народном језику, изузетно леп. Уосталом, ова књига је толико ретка и тешко доступна да завређује да стекнемо бар неки мали укус познанства с њом.
Предање Православне Цркве је, као што га изражавају шест сведочанстава које смо поменули, јасно и једногласно: честице светитеља и верника се приликом освећења Тела Христовог не претварају, нити се верници причешћују њима, него Агнецом, значи Часним Телом Господњим.<< Тако Фундулис.
Олако одмахивање руком око наводне „небитности” ове или оне литургијске праксе, а све у име љубави (као да Љубав може бити без Истине, и као да смо следбеници „Битлса” - „All you need is love” - а не Онога Који је рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот”) - туђе је Предању Цркве од Истока. Јер, у доба спорова с папистима, једна од кључних расправа тицала се употребе квасних или бесквасних хлебова у Литургији, а с јерменским монофизитима се жестоко расправљало да ли се у причасно вино улива теплота (топла вода) или не. И једно и друго је БОГОСЛОВСКИ БИТНО: бесквасни хлебови (опресњаци) значе да се служи по јудејском обичају, да се остаје у сенкама Старог Завета, а не у новозаветној благодати; а теплота означава благодат Духа Светога, јер је из ребара Христових истекла крв и вода.
Епископ Игњатије, с тим у вези, не само да није у праву када своје опоненте међу архијерејима своди на „незнавене” људе који су „тврди у свом ставу, не уважавајући никакву научну, нити теолошку аргументацију, која сведочи супротно у односу на њихов став”, који не брину за „чистоту Православља и исправност богослужења”, него имају „личну мржњу према другим епископима” и прете „разбијањем јединства Цркве”, па чак и физичким обрачунима. Довољно је да погледамо како братољубиво и за Цркву одговорно о неопротестантским реформама у нас пише епископ бањалучки Јефрем у свом тексту „Свету Литургију очувати и служити неизмјењену”, позивајући се, пре свега, на архијерејску заклетву о верности СА Сабору.
[FONT="]>>Чланак: „Нарушавање богослужбеног поретка'' објављен под нашим именом у „Православљу'' бр. 968 од 15. јула 2007.г., није био намјењен јавности, (а објављен је без наше сагласности) него је уствари наша предсатвка Е. бр. 251, од 12. маја т.г. упућена Светом архијерејском сабору наше Цркве. Намјера је била да се Светом архијерејском сабору скрене пажња на нечувено и небивало нарушавање богослужбеног поретка у нашој Цркви. Свети архијерејски сабор је проблему изнијетом у нашој представци посветио дужну пажњу, и не без потешкоћа, донио одлуку да се, до даљег у Српској православној цркви, служи по вијековном устаљеном поретку. Није било ни жеље ни потребе да се полемише са члановима Св. Архијерејског сабора, а посебно не са онима који то нису. Управо ти су нашу представку дочекали „на нож”, а нажалост, неки чланови Сабора се и даље ове одлуке не држе. Та чињеница нас је нагнала да се сада огласимо јавно. И они и ја смо се у архијерејској заклетви, приликом хиротоније, заклели следећим ријечима: „Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати Светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна апостолска времена, сваке године састаје. Са Свјатјејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборно-католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божје овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице”. ”[/FONT]
Moram na prvom mestu napomenuti šok podatak da su gorile dotičnog Midića krive za atentat kolima na dete sad već bivšeg sveštenika SPC-a - Slaviše Lekića - uz osiono zaustavljanje automobila nadomak ozbiljno povređenog mu deteta - kako bi mu se preneli pozdravi od Midića.
Dete je nakon mnogodnevne kome ipak nekako preživelo atentat ali sa teškim - doživotnim posledicama.
Gosn. Ignjatije je zadužio samog sebe da demolira i destruiše apsolutno sve Pravoslavno što je još u SPC -u ostalo nakon višegodišnjeg masonskog i ekumenističkog uticaja.
Jedan od omiljenih projekata Gosn. Ignjatija Midića (inače kako autora udžbenika iz Teologije tako i predavača) - u kom ga i ostali trbuhozborci demagozi podržavaju - je šatro reforma - a u stvari destrukcija Liturgije.
Inače - gosn. Ignjatije je čovek koji na Bogoslovskom fakultetu - onako - samo ooopuštenoooo - može da izjavi kako Jovan Zlatousti i nije neki svetac (a naredno navedeno je iz uvodnog predavanja koje se može naći i na netu pod nazivom 'Borba za veru'... kao što se može i prethodna izjava naći u nekom audio formatu):
''Испуњавање заповести Божијих није циљ Хришћанства, оно не може решити проблеме, него нас још више заглупљује у њих и ствара око нас врзино коло,те је погрешна вера прошлих векова која је бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје и због које је Хришћанство изгубило важну улогу у друштву, не треба усмеравати веру ка таквој прошлости у којој се спомињу грех страдање крст искупљење опроштај морална чистота испуњавање заповести божијих,него ка будућности есхатону у којој ће се помињати само благодарност евхаристија.
И у Православној цркви има епископа чија је вера окренута ка прошлости негативна димензија али срећом има и оних који су окренути ка будућности а то је позитивна димензија.
Студенти богословског факултета требало би да буду на страни позитивне есхатолошке димензије,да би се што боље припремили за тај задатак нетреба понављати оно што је рекла црква то јест што су рекли Господ Исус Христос и свети оци него треба читати тумачења у савременој теолошкој литератури наручито у књигама митрополита Зизуласа .''
Pa da doznamo - šta su to oni reformisali - kako bi ne približili narod Bogu - već linearisali Boga k' zemlji - u grehove zapalom narodu:
REALNO STANjE U SPC:
ЛИТУРГИЈСКЕ НОВОТАРИЈЕ ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА
(поредак Свете Литургије епископа Игњатија и њему послушних свештеника)
(поредак Свете Литургије епископа Игњатија и њему послушних свештеника)
1. Не узимају време – не читају молитве:
- Царе небесни,
- Трисвето,
- Оче наш,
- затим молитве: ''Господе пружи руку своју..., Ући ћу у дом твој... ''(наведене молитве свештенослужитељ изговара до облачења).
2. Литургију служе са непрекидно отвореним дверима.
3. У Великој јектенији, на почетку Литургије, не помињу душу. Уместо исправног: ''За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо'', говоре: ''За вишњи мир и спасење наше, Господу се помолимо''.
4. Не певају блаженства, већ произвољно изабране антифоне.
5. Уместо исправног: ''За оваj свети храм...'', изговарају: ''За ову свету цркву...''
6. При изговарању: ''Помињући, пресвету, пречисту... и сав живот свој Христу Богу предајмо'', свештенослужитељи се, уместо икони Христовој, клањају епископу.
7. У Прозбеној јектенији после Великог входа, уместо: ''Оно што је добро и корисно душама нашим од Господа молимо'', изговарају: ''Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо''.
8. При изговарању речи: ''Горе имајмо срца'' подижу руке у правцу запада, а на речи: ''Заблагодаримо Господу'', клањају се у правцу запада.
9. Не дозвољавају да народ пева: ''Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, троицје јединосушчњеј и нераздјељњеј'', већ само: ''Достојно и праведно јест''. За то време свештенослужитељ чита гласно молитву: ''Достојно је и праведно Тебе певати...'', која се по правилу чита тајно.
10. При изговарању речи: ''Узмите, једите, ово је Тело моје...'', не показују руком према светом дискосу, а приликом изговарања речи: ''Пијте из ње сви...'' не показују руком на свети путир, како је исправно.
11. Изговарају наглас молитву: ''Сећајући се дакле ове спасоносне заповести...'', која се по правилу говори тихо.
12. Не дозвољавају да народ пева: ''И молимтисја Боже наш'' два пута дугачко и два пута кратко, већ само једно дугачко.
13. За време Епиклезе изостављају Тропар трећег часа као и стихове: ''Срце чисто саздај у мени...'', и ''Не одбаци ме од лица Твога...''
14. Читају наглас молитву Епиклезе: ''Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу...'' а треба тихо.
15. После претварања Дарова изговарају наглас, уместо тихо, молитве: ''Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују...'' и '' Још Ти приносимо ову разумну службу...''
16. Изговарају наглас, уместо тихо, молитву: '' Помени, Господе, град овај...''
17. Избацили су у целости прозбену јектенију испред “Оче наш”.
18. Избацили су молитву: ''Чуј, Господе, Исусе Христе, Боже наш...'', која се чита тихо и долази испред ''Светиње светима''.
19. Приликом служења више свештеника не причешћују се сами, свако за себе, већ најстарији по рукоположењу причешћује остале.
20. Свештеници се причешћују Крвљу Господњом само једанпут, уместо три пута.
21. Не читају молитве пред причешће верника: ''Верујем Господе и исповедам ...''
22. Причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни, Ка.
23. Вернике причешћује ђакон уместо свештеника или епископа.
24. Не изговарају формулу, коју по правилу говори свештеник, приликом причешћивања верника: ''Причешћује се слуга Божји ( име ) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни'', већ само: ''Тело и Крв Христова'' ( као латини ).
25. После отпуста не читају благодарне молитве после Светог Причешћа, којих је пет на броју на крају служебника.
26. Не читају: ''Сада отпусташ у миру слугу твога, Господе...'', трисвето, Оче наш, тропар Светог Јована Златоустог, Слава: кондак његов, И сада: ''Непостидна Заштитнице хришћана...''Господи помилуј 12 пута, ''Часнију од херувима...'': Слава, И сада, и мали отпуст.
+++
НОВОТАРИЈЕ У ПОРЕТКУ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ НА КОЈОЈ СЕ ВРШИ СВЕТА ТАЈНА
КРШТЕЊА ИЛИ ВЕНЧАЊА
1. Свету Литургију епископ или свештеници почињу са: ''Благословено царство...'', не у олтару како је прописано, већ у лађи цркве над столом за ту прилику постављеном.
2. Из Свете Литургије избацују у потпуности следеће делове: први антифон, молитву првог антифона, прву малу јектенију, други антифон, молитву другог антифона, другу малу јектенију, блаженства, молитву трећег антифона.
+++
ЈОШ НЕКЕ НОВОТАРИЈЕ ЕПИСКОПА ИГЊАТИЈА
1. Свештенике и ђаконе рукополаже без претходно извршене исповести и положене заклетве.
2. Вернике причешћује без претходно извршене припреме: постом, молитвом, покајањем (које се пројављује кроз опраштање свима који су нас на било који начин увредили - што представља у ствари чин помирења са Господом), исповешћу и молитвеним правилом пред Свето причешће.
3. Даје благослов за венчања у току поста.
4. Разрешава да се на црквеним славама и сахранама једе месо у току Сиропусне седмице.
5. Резање славског колача обавља пре почетка Свете Литургије противно досадашњој пракси, а приликом самог резања не изговарају ( епископ и свештеници који га следе у новотаријама ) прописану формулу: ''Господе Исусе Христе Боже наш благослови хлеб и вино...'', три пута, већ само говоре: ''У славу и част ''.
6. Уочено је, такође, да епископ Игњатије и свештеници који га следе у новотаријама , после обављене Свете тајне крштења перу руке над освештаном водом употребљеном у овој светој тајни.
7. На црквеним славама не обављају, у требнику прописану, литију око храма.
НАПОМЕНА:
Поред горе побројаних новотарија и противканонских поступања, епископ Игњатије шири и многа лажна учења, као што су рецимо: лажна учења о томе да је душа смртна и да Царство божије не постоји, да су светитељи Христови бајка, хули на Свете Мошти а и самом Господу Христу се смели да условљава постојање нашим веровањем у њега. Епископ Игњатије, изнад свега, бахато одбацује и не поштује одлуке Светог архијерејског сабора и у својој епархији служи противно типику ширећи противканонско учење да ''Сабор није изнад епископа''.
Ширећи ова лажна учења епископ Игњатије саблазни верна чеда Христова, а оне млаке и слабе у вери вуче у погибељ вечну. Прихватање лажног учења је убиство душе вели Свети Василије Велики. Колико је душа саблажњена оваквим лажним учењима Игњатија Мидића, а колико затрована у то нећемо улазити, али ако ми себе називамо православнима, на овакве отворене хуле не смемо више ћутати. У питању је наше спасење и спасење наше деце, према коме никако не смемо остати равнодушни.
***********************
Владимир Димитријевић
ТЕОЛОГИЈА ИЛИ ТЕХНОЛОГИЈА
-ЛИТУРГИЈА-
Тумачећи саборске одлуке о служењу Свете Литургије, епископ Игњатије их своди на настојавање неколицине архијереја на небитним богослужбеним питањима: „/.../ да ли се смеју читати литургијске молитве гласно или не/.../ да ли треба читати тропар Трећег часа на литургији или не/.../“ Устврдио је епископ Игњатије да ова питања нису суштински важна за „валидност Литургије,” а ни за „јединство Цркве”.
Јединство Цркве, које се, између осталог, пројављује и кроз једнообразно служење Свете Литургије, свакако је на срцу правоверним хришћанима, па и епископу Игњатију. Стога је његово позивање на 19. правило Лаодикијског сабора у најмању руку неумесно, пошто га он узима само као пример да су се литургијске молитве читале „и гласно и тајно, како кад”, мада је овај канон изразити ПРИМЕР САБОРСКЕ БРИГЕ О СПРЕЧАВАЊУ САМОВОЉЕ У СЛУЖЕЊУ ЛИТУРГИЈЕ, и доказ онога што тврде савремени литургичари (од Алена Боулија до Роберта Тафта): да је у IV веку престало свако импровизовање литургијских молитава, и да оне попримају чврсту писану форму. Дакле, извесне молитве Св. Евхаристије се јесу читале гласно, а друге тајно, али о томе је одлучио САБОР, а не ПОЈЕДИНАЦ. Уосталом, да видимо сам текст 19. канона Лаодикијског сабора:
>> После проповеди епископа морају се најпре засебно читати молитве за оглашене, а када оглашени изађу, нека буду молитве за оне који се кају; када и ови, када се положе руке на њих, изађу, тада нека се читају три молитве верних: једну (тј. прву), потребно је тајно читати, другу и трећу на глас. После тога нека се даје мир. И пошто свештеници дају мир епископу, лаици нека то исто међу собом учине, и тако нека се врши свето приношење. И само онима који су освећени допуштено је улазити у олтар, и тамо се причешћивати.<<
Из текста канона се јасно види строгост с којом Сабор налаже уређење литургијског поретка: оглашени и покајници слушају молитве њима намењене, а затим излазе из храма. Одређује се које се молитве читају тајно, а које гласно, као и начин на који се даје литургијски целив мира. Забрањује се улаз у олтар и причешћивање свима који нису „освештани”. Замислимо да је неко у Лаодикији, или у читавој Цркви која је овај Сабор примила као свој, рекао: „Ја нећу тако! То су ситнице, и ја имам право на своју креативност, угледајући се на рану Цркву”.
Питање тихог читања свештеничких молитава и Анафоре није небитно питање. Оно је саставни део Св. Предања о богослужењу.
Амерички православни писац Кирил Квадроне, у свом тексту „Свештенослужитељ: јереј или пастор?” подробно је истражио наводе који се користе да би се доказала „неопходност” гласног читања свештеничких молитава. Он креће од основне тезе модернистичких „обновитеља” Литургије - да је оно што је старије (у смислу древнијег слоја црквеног живота), то је и православније. У истраживању Квадронеу је помогао јеромонах Григорије, који му је, постављајући основне тезе огледа, писао (упозоравајући га да једна новела цара Јустинијана, који тражи да свештеници наглас читају извесне евхаристијске молитве, није довољна за извођење свеопштих закључака):
„Уважени г. Квадроне,
Независно од специфичног контекста у којем је писао свети Јустинијан и од специфичног питања којима се обратио када је састављао ове редове, унутар Цркве данас постоји озбиљно погрешно мишљење које је постало веома распрострањено, а према којем древни текстови, као што је овај о којем је овде реч, могу бити истакнути као оправдање за „повратак” литургијској пракси каква више није уобичајена у Православљу. Ако је то мотивисало Ваше занимање за ове речи Св. Јустинијана, дозволите ми да Вас упозорим на грешке које су у основи оваквог приступа.
Православна Црква је Тело Христово, јединствени богочовечански организам. Њу покреће Свети Дух, и Он, будући савршени Бог, савршено је надахњује док се она органски развија кроз историју. То значи да је садашња пракса Цркве непосредни резултат богонадахнутог сазревања. Према томе, ако се осврнемо на протекли период њене литургијске праксе (при чему је, наравно, увек био очуван њен интегритет и идентитет), у том случају речи апостола Павла можемо да тумачимо на еклисиолошки начин: „Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах, а када сам постао човек одбацио сам што је детињско. (1. Кор. 13; 11). То не значи да хоћемо да кажемо да је рана Црква на било који начин била инфериорна у односу на Цркву наших дана и нашег времена. Не, нипошто; као што је ваплоћени Христос увек био, јесте и биће савршени Бог и савршени човек - било да је Новорођенче Које лежи у јаслама, Дечак Који проповеда у храму или одрасли ваплоћени Бог Који се враћа на облацима славе - тако и Црква - само Његово Тело - „узраста у човека савршена, у меру раста пуноће Христове” (Еф. 4; 13).
Према томе, литургички аргументи засновани на претпоставкама да ономе што је древно аутоматски треба дати предност или да је оно више „православно” од онога што је сада присутно, у темељу треба да буду одбачени. Као илустрација за ово може да послужи примање Светих Дарова. У раној Цркви пречисто Тело Христово је, током Светог Причешћа, полагано непосредно у руке верујућег. Као што знамо, ову праксу је потиснула она која је постала уобичајена: употреба кашичице да би се причестили верујући. Зашто је дошло до ове промене? У својој божанској мудрости, Свети Оци су разумели да су многи нови хришћани недовољно зрели у односу на поштовање Евхаристије. Многи би узимали Тело Христово и, уместо да га одмах поједу, чували су га за касније, за сујеверну, па чак и богохулну употребу. Зато је са промислитељском опрезношћу одлучено да се Свети Дарови деле на такав начин да приморају верујућег да Светом Причешћу приступи са доличним благочашћем и брижношћу. Према томе, уследила је употреба кашичице.
Као и још неколико литургијских пракси које су некад биле заједничке васцелом Православљу - подизање руку током молитве, размена целива мира, итд. - примање Тела Христовог непосредно у руке Црква сада омогућује једино онима који имају благодат свештенства - јерарсима, свештеницима (презвитерима) и ђаконима. Исто се може применити и на слушање тајних молитава током Литургије. Ако су некад тајне молитве и могли да чују сви верујући, то више није случај. Следећи непогрешиво руковођење свога Духа, Црква је одлучила да је за њена чеда духовно корисније да не чују те молитве. Према томе, сваки покушај да се у савремено Православље поново уведу старе литургијске праксе које су природно изашле из употребе током сазревања Цркве, представља новачење и насиље над самим Предањем./.../“
Квадроне креће од светодионисијевског учења о недодирљивости светиње за непосвећене, то јест од учења о јерархијском путу богопознања, који подразумева да нижи чинови, послушни вишим, напредују ка Лепоти, Мудрости и Доброти управо кроз то послушање. Затим нас подсећа на опасност од „револуционарне” клерикализације лаиката, који своје „царско свештенство” хоће да упражњава преузимањем свештеничких „привилегија”. Квадроне нас опомиње да су сестра Мојсијева, Марија, и Арон, брат његов, били строго укорени због љубоморе према Мојсију, нарочито Марија, која је кажњена губом због речи: „Зар је само преко Мојсија говорио Господ? Није ли говорио и преко нас?” (IV Мојс. 12, 2). Такође, Кореј и његови следбеници, Датан и Авирон, и „иже с њими”, преко две стотине несрећника, устадоше на Мојсија и Арона, позивајући се на своје „царско-свештеничке привилегије” рекавши: „Доста нек вам је; сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим” (IV Мојс. 31-33). Због тога их је прогутала земља. Живе.
И што се новозаветних истина тиче, Квадроне каже да ту не морамо све знати да бисмо били спасени. Наводећи речи Светог Симеона Солунског да се током входа, на вечерњој служби, „свештеник моли у тишини погнуте главе, јер је Богочовек принео Себе на жртву небеском Оцу, и сишавши у ад, избавио нас од тираније ада”, Квадроне нас подсећа да извесне ствари превазилазе речи, да ми никад нећемо моћи да појмимо односе унутар Тројице или тајну Христовог силаска у ад, због чега „тишина понекад говори јасније него речи”. Зато, по њему, „када захтевамо да учествујемо у сваком поједином чину божаствене Литургије, ми онда захтевамо да свештеник буде пастор, Црква позориште, Литургија представа, а Евхаристија пука „трпеза љубави” (агапе) и да при том сами постанемо руковођи своје сопствене судбине, одбацујући љубвеобилни промисао Божји”.
Квадроне се бави претумачивањем појединих ставова ранохришћанских Отаца, за које заговорници гласног читања јерејских молитава кажу да доказују да је то била древна пракса Цркве. Он нас подсећа на чињеницу да, чак и да јесте тако, то не значи да се све мора прихватити: јер, поједини Оци су каткад могли и да греше (рецимо, Црква одбацује учење Св. Григорија Нисијског о апокатастази), а битан је consensus patrum (сагласје Отаца). После увида у ставове Светих Јустина Мученика и Дионисија Александријског, Квадроне се осврће на 137. новелу цара Јустинијана, показујући да је он покушавао да успостави нову праксу ГЛАСНОГ ЧИТАЊА СВЕШТЕНИЧКИХ МОЛИТАВА, а не да обнови стару праксу, за коју није ни био сасвим сигуран како изгледа. По Квадронеу, Јустинијан је „реаговао против неверујућих клирика, који ове молитве, будући да нису читане наглас, нису ни на који начин изговарали, па чак их нису ни знали”. С друге стране, од VIII века свуда је општеприхваћено тихо читање анафоре. Квадроне наводи и западног литургичара Луја Бујеа, који у својој књизи „Евхаристија” тврди да „НЕ ПОСЕДУЈЕМО НИЈЕДНУ ЈАСНУ ТВРДЊУ У ВЕЗИ С ОВИМ ПИТАЊЕМ КОЈА ПОТИЧЕ ИЗ ПАТРИСТИЧКОГ ПЕРИОДА”.
Практични разлози за тихо читање свештеничких молитава такође су битни: прво, свештеник се тим молитвама усредсређује на службу коју приноси, у страху и трепету, Господу над војскама; друго, читање ових молитава, поготово у Литургији Св. Василија Великог, веома продужава службу, и људима је чини сложенијом за слушање (јер је „класично” служена Литургија појање и клицање, а не рецитал!). Кирил Квадроне додаје и ово:
>> Један од главних разлога за тајне молитве јесте мистичка природа богословља. И катафатичко (богословље речи) и апофатичко (богословље молчанија, ћутања) јесу део православног богословља. Будући да је и једно и друго део наше вере, и једно и друго је део наше молитве. Не може се свака истина о Богу појмити умом, па према томе, не можемо ни сваки део Литургије „уграбити” својим ушима.
У нашој Литургији је заклоњено оно што је најдрагоценије и најсветије. Олтар је заклоњен иконостасом, чији је циљ да уједини два дела цркве, светилиште и лађу. Иконостас је нешто што је управо супротно од баријере: далеко од тога да нас одсеца од онога што је иза њега, он нас тајанствено доводи у саму присутност олтара.
Свети Дарови су прекривени током Входа. И опет, то је аспекат јерархијске природе и мистичког момента нашег богослужења. Оно што ћемо окусити, и оно што ће постати део нас самих, скривено је од наших очију.
Тело монаха је прекривено чак и пред очима епископа и његове сабраће монаха, као што и жена из сличних разлога носи покривало за главу. И монаси и жене су својевољно прихватили живот у послушању. Из тог разлога су њихова скупоцена тела (у случају монаха) и њихове скупоцене главе (у случају удатих жена) прекривени. Покривач је, ма како то чудно звучало, свеславни и драгоцени знак њиховог смирења. Смирени су крунисани, и њихова тела и главе сматрају се скупоценима, због чега морају да буду прекривени.
Слично томе, и неке молитве су заклоњене од наших ушију, због њихове драгоцености пред Богом. И док хор током Анафоре пева, „епископ најпре тајно изговара молитву епиклезе, а онда три пута молитву трећег часа... То су уистину најсвечанији тренуци духовног богослужења међу службама источне Православне Цркве”. Према томе, Анафора (Приношење) се сасвим извесно означава као време када треба бити покривен мистичним ћутањем незнања, како наше чулно опажање чињеница не би ометало умно схватање натчулне истине које изражава божанска Жртва.
Свети Герман Цариградски указује да је сама природа молитве народа различита од природе молитве свештеника. Према томе, чак и ако не помиње непосредно тајну молитву, он у најмању руку показује да су оне сагласне са вером коју је примио од својих претходника. Свети патријарх пише да „преграда испред олтара указује на место молитве: изван ње је место за народ, док је унутрашњост, Светиња над светињама, приступачна само за свештенике”. Он бива још одређенији када, тумачећи Велики вход, пише: „Свештеник са одважношћу приступа престолу благодати Божије и искреног срца и у поуздању вере беседи са Богом. Он више не беседи кроз облак, као што је чинио Мојсије у шатору, него непокривеног лица созерцава славу Господњу. Он је научен божанском познању Пресвете Тројице и вере и 'лицем у лице' обраћа се Богу, тајанствено објављујући тајне скривене од памтивека и од поколења, али које су нам сада откривене јављањем Сина Божијег... Бог је уистину невидљиво беседио са Мојсијем и Мојсије са Богом: сада тако и свештеник, стојећи између два херувима у светилишту и клањајући се због страшне и несхватљиве славе и блистања Божијег, и созерца-вајући небеску Литургију, он бива посвећен чак и у блистање живототворне Тројице... Свештеник созерцава и објављује трисвето величање серафимских сила и четвороликих бића. Будући заклоњен херувимима и серафимима који гласно ускликују, он објављује: „Победничку песму певајући...”
Говорећи о поклонима и са њима сједињеним молитвама које свештеник твори током Анафоре, свети Герман пише: „Свештеничко служење Божанске Тајне док се приклања показује да он невидљиво беседи само са Богом: јер он созерцава божанско просветљење, он бива озарен блистањем славе лица Божијег...”
На почетку свог коментара на Литургију оглашених, свети Николај Кавасила пише:
„На почетку, свештеник позива народ на молитву, јер је он назначен за ово служење и из тог разлога је постављен испред народа. Он је овде такође и као њихов представник и посредник, тако да његова молитва може да буде веома делотворна... Истовремено, они за које се моли доприносе колико год могу својим врлинским владањем, молитвама, благошћу, правдом и свим осталим за шта знају да је Богу угодно...” Овде видимо начело да не могу сви подједнако делити са свештеником учешће у божанској служби. „Истовремено, док ђакон изговара прозбе а благочастиви народ се моли, сам свештеник се, унутар олтара, у тишини моли за присутне и за тај свети дом...” Када заврши „своју тајну молитву, свештеник онај стих који објашњава изговара наглас, тако да га сви чују, јер је то закључак и славословље; он жели да на тај начин сви верни учествују у његовом похвалном појању, како би васцела црква узносила хвалу Богу. И заиста, читаво сабрање се уједињује у његовој молитви, јер када он изговара славословље, сви верни одговарају: 'амин' и, изговоривши ову реч, они присвајају све речи јереја”.
Ово још снажније наглашава неубедљивост оних ранијих аргумената којима се тврди да, с обзиром на то да народ изговара „амин”, целокупна свештеникова молитва мора да се чује. И опет, током другог антифона, „свештеник са своје стране изговара молитву за све верујуће који се моле заједно са њим, молећи да сваки од њих добије од Бога оно што је њему лично на корист... и опет... сам крај молитве... изговара наглас”. После Јеванђеља, објашњава Св. Николај, „свештеник се још једном моли за самога себе и за присутне, да неосуђено стане пред свету трпезу и да верни који се моле са њим буду удостојени причешћивања Светим Тајнама”. После Великог входа, „свештеник се темељно припрема, очишћује се молитвом и бива спреман за жртвоприношење”. Ова молитва је лична, али је она истовремено и једна од оне три поменуте ствари којима он такође „припрема и присутни народ за ову благодат”. Свети Николај потврђује да је истински дионисијевски богослов када, тумачећи завршетак Литургије, пише:
„Након што је жртвовање завршено, са закључним славословљем и након што су свети обреди ваљано одслужени, требало би приметити како свештеник, да тако кажемо, приводи крају своје општење са Богом и постепено силази са тих висина да би беседио са људским родом. Он то чини како доликује свештенику, јер то чини са молитвом, тако да и начин и место његове молитве символише овај силазак. Као прво, он се унутар олтара лично обраћа Богу и тајно се моли за самога себе. Затим излази из олтара и, стојећи усред збора, гласно изговара, тако да свако може да чује, молитву заједничког мољења за Цркву и за све верујуће”.
Свети Симеон Солунски говори нам о неким тајним молитвама свештенства, које се узносе док хор пева нешто сасвим друго. Он нам каже да тајно кађење пре вечерње и јутрења означава „божанску славу и благодат коју свештенику даје анђео, и да је дом Господњи преиспуњен славом”.
Исто тако, онима који би да кажу да је њихово право да чују тајне молитве, јер је Литургија дело народа и јер смо ми подједнако део ове службе као што су то и свештеници, свети Симеон одговара:
„Божаствена и најсветија служба над службама је... издвојена и потиче само од Исуса, и она је задатак свештенства... Она је нешто особито, дело Самога Бога и могу да је врше једино свештеници и нико осим њих”.
Осим тога, није било потребе да им се гласно говори током служби које су одржаване у Солуну, „јер свештеничке молитве Богу помињу ствари о којима појци певају”. То јест, чак и ако су речи (које чита свештеник док поју појци,нап.В. Д.) другачије, суштина је иста.
Исто тако и данас, свештеник, ђакон, хор, па чак и сабрање верујућих - сви понаособ имају своју улогу у богослужењу. Исти је циљ, али су функције различите. Симфонијски оркестар изгубиће своју лепоту уколико сви буду свирали исту мелодију или ако би сви свирали први део. Потребна су и друга и трећа виолина, као и друга и трећа труба, као што су потребне и прва виолина или прва труба. Чак и туба и бубањ доприносе лепоти као целини. У ствари, прихватањем свога места трубе, бубњеви, чинеле, итд. достижу већу лепоту од оне коју би икад могли да достигну, било сами, било покушавајући да доминирају музичким комадом. На крају, наравно, мора да постоји и један диригент. Само ако сваки верујући испуњава своју улогу, усаглашавање мелодија може да оствари тражени заједнички циљ блиставог извођења класичне композиције или, како је то изразио Св. Дионисије, „због те богонадахнуте, јерархијске хармоније, свако је способан да, колико је то њему могуће, буде причастан Ономе Који је истинска Лепота, Мудрост и Доброта”.
Наш осврт на Св. Симеона завршићемо коначним описом значаја тајних молитава као оних које су повезане са јерархијском природом наше свете Цркве. Он пише:
„После молбе долази прозба и приклањање главе, када сви повијају главе и стоје у тишини, означавајући безгранично страхопоштовање које дугујемо Богу, пројављујући наш положај слугу и потчињеност. Кад свештеник моли Бога, јединог Светог Господа Који обитава на висинама Своје славе и све види, Којем смо сви ми потчињени и телом и душом - када проси божански благослов, опроштај наших вољних и невољних грехова и наше овоземаљско и небеско добро, он подиже главу, будући укрепљен од Бога. Свештеник, који се усправља са народом, благодари Богу и пева: „јер Теби приличи да нас милујеш и спасаваш” и даје отпуст”.
На светог праведног Јована Кронштатског, којега злоупотребљавају да би подржали све врсте страшних новотарија, неки се позивају као на заговорника гласног изговарања молитава. Овај човек Божији је, заправо, рекао да „свештеник или епископ многе молитве изговарају за себе; било би много корисније за умове и срца хришћана када би били свесни потпуног текста Литургије”. Он, у ствари, није рекао да би те молитве требало изговарати гласно, него да би за мирјане било добро да знају за шта се они (свештеник или епископ) моле. Наравно, свако је у стању да у било које време прочита, за себе, те молитве. Нико то не пориче! Уистину, сам отац Јован је ове молитве изговарао тако, да су биле једва чујне чак и за оне који су се налазили поред њега у олтару. Савремени епископ Грчке цркве, следбеник Светог Предања, Августин Флорински напомиње да тихо изговарање тајне молитве током Малог входа, у којој се помиње анђелско учешће у божанској Литургији, наглашава чињеницу да је творевина и видљива и невидљива, да анђели служе заједно са људима. Овај јерарх такође саопштава (мада се мора признати да он то не тврди отворено) да је један од разлога за тајне молитве током Анафоре намера да се покаже да се ова тајна не може објаснити људским језиком. Њу разумеју они који су благословени да верују у Христа”. Тако Кирило Квадроне.
Он своје истраживање завршава позивом да, са смирењем, прихватимо место које нам је Бог дао у Цркви - јер се благодат на све излива и сваког очишћује и спасава, по мери његове вере, његовог подвига и покајања. Дакле, тихо читање литургијских молитава није никаква „ситница”, него део Светог Предања.
Епископ Игњатије је, видесмо, свео проблеме око служења Литургије у Србској Цркви само на две ствари: тихо или гласно читање молитава и тропар Трећег часа, што је, наравно, прикривање правих чињеница. Свештенство Епархије сремске се, у пролеће 2008. године, обратило СА Сабору СПЦ, наводећи низ других новотарија које домаћи реформатори уводе у Литургију:
>> 1. Не узимају време – не читају молитве:
- Царе небесни,
- Трисвето,
- Оче наш,
- затим молитве: „Господе пружи руку своју..., Ући ћу у дом твој..” (наведене молитве свештенослужитељ изговара до облачења).
2. Литургију служе са непрекидно отвореним дверима.
3. У Великој јектенији, на почетку Литургије, не помињу душу. Уместо исправног: „За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо”, говоре: „За вишњи мир и спасење наше, Господу се помолимо”.
4. Не певају блаженства, већ произвољно изабране антифоне.
5. Уместо исправног: „За оваj свети храм...”, изговарају: „За ову свету цркву...”
6. При изговарању: „Помињући пресвету, пречисту... и сав живот свој Христу Богу предајмо”, свештенослужитељи се, уместо икони Христовој, клањају епископу.
7. У Прозбеној јектенији после Великог входа, уместо: „Оно што је добро и корисно душама нашим од Господа молимо”, изговарају: „Оно што је добро и корисно нама од Господа молимо”.
8. При изговарању речи: „Горе имајмо срца” подижу руке у правцу запада, а на речи: „Заблагодаримо Господу”, клањају се у правцу запада.
9. Не дозвољавају да народ пева: „Достојно и праведно јест поклањатисја Отцу и Сину и Свјатому Духу, Троицје јединосушчњеј и нераздјељњеј”, већ само: „Достојно и праведно јест”. За то време свештенослужитељ чита гласно молитву: „Достојно је и праведно Тебе певати...”, која се по правилу чита тајно.
10. При изговарању речи: „Узмите, једите, ово је Тело моје...”, не показују руком према светом дискосу, а приликом изговарања речи: „Пијте из ње сви...” не показују руком на свети путир, како је исправно.
11. Изговарају наглас молитву: „Сећајући се дакле ове спасоносне заповести...”, која се по правилу говори тихо.
12. Не дозвољавају да народ пева: „И молимтисја Боже наш” два пута дугачко и два пута кратко, већ само једно дугачко.
13. За време Епиклезе изостављају Тропар трећег часа као и стихове: „Срце чисто саздај у мени...”, и „Не одбаци ме од лица Твога...”
14. Читају наглас молитву Епиклезе: „Још Ти приносимо ову разумну и бескрвну службу...” а треба тихо.
15. После претварања Дарова изговарају наглас, уместо тихо, молитве: „Да ове свете Тајне буду онима који се причешћују...” и „Још Ти приносимо ову разумну службу...”
16. Изговарају наглас, уместо тихо, молитву: „Помени, Господе, град овај...”
17. Избацили су у целости прозбену јектенију испред „Оче наш”.
18. Избацили су молитву: „Чуј, Господе, Исусе Христе, Боже наш...”, која се чита тихо и долази испред „Светиње светима”.
19. Приликом служења више свештеника не причешћују се сами, свако за себе, већ најстарији по рукоположењу причешћује остале.
20. Свештеници се причешћују Крвљу Господњом само једанпут, уместо три пута.
21. Не читају молитве пред причешће верника: „Верујем Господе и исповедам ...”
22. Причешћују вернике са сједињеним честицама уместо само са Ни-Ка.
23. Вернике причешћује ђакон уместо свештеника или епископа.
24. Не изговарају формулу, коју по правилу говори свештеник, приликом причешћивања верника: „Причешћује се слуга Божји (име) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни”, већ само: „Тело и Крв Христова” (као латини).
25. После отпуста не читају благодарне молитве после Светог Причешћа, којих је пет на броју на крају служебника.
26. Не читају: „Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе...”, Трисвето, Оче наш, тропар Светог Јована Златоустог, Слава: кондак његов, И сада: „Непостидна Заштитнице хришћана...” Господи помилуј 12 пута, „Часнију од херувима...”: Слава, И сада, и мали отпуст. <<
Дакле, није то само тихо или гласно читање молитава, и тропар Трећег часа (о коме видети у књизи потписника ових редова „Светосавље и литургијска реформа”, стр. 25-36), него много, много више: ту је, између осталог, и минимизирање иконостаса у новосаграђеним храмовима, огољен олтар, са Часном трпезом коју народ непрестано гледа (као код римокатолика), без олтарске завесе, која у Цркви постоји од најстаријих времена.
Ако наставе као што су почели, а под заставом „ране Цркве”, новотеолози ће ко зна куда стићи. Уосталом, протојереј - ставрофор Матеја Матејић нас је, у свом тексту „У праву су, али греше”, већ упозорио на то:
>> Они су у праву, али греше! Ако хоћемо да се вратимо на „првобитно”, ако хоћемо да упражњавамо само оно што је „било на почетку”, а да заборавимо и одбацимо све што је Света Црква завела и прихватила у току од скоро двадесет векова свога развоја, онда треба да установимо шта је било у почетку и да будемо свесни последица повратка на само оно што је „било у почетку”. Припремање једне потпуне листе свих догмата, канонских одредби, литургијске праксе, и других појединости које су сачињавале рани живот Свете Православне Цркве захтева много времена и простора. Због тога ћу изнети само једну скраћену листу:
1. У почетку није било хришћанских храмова. Хришћани, који су у то време били гоњени, вршили су богослужења на гробовима мученика, у приватним домовима и у катакомбама. Ако хоћемо да се држимо само онога што је било „у почетку”, зашто градимо цркве? Треба ли да напустимо, или чак да порушимо цркве које смо изградили и вршимо богослужења на местима на којима су их први хришћани обављали?
2. Догме наше свете Православне Цркве су формулисане првенствено на седам васеленских сабора који су одржани у времену од 325. до 787. године. Да ли нас чињеница да Сабори нису одржани у првом веку разрешава обавезе да поштујемо те Саборе и да се не придржавамо њихових одлука?
3. Монаштво није постојало у првом веку. Настало је у четвртом веку. Треба ли га зато укинути јер није постојало у првом веку?
4. Епископи нису носили митре, нити свечане црквене одежде, нити су имали палице као симбол своје (духовне) власти. Свештеници, такође, нису имали раскошне одежде, ако су имали икакве. Треба ли ради тога да заведемо за епископе и свештенике ношњу свакодневног грађанског одела када служе свету Литургију и остала богослужења и свештенорадње?
5. У „почетку” епископи су, као и апостоли, били жењени. Треба ли да захтевамо од својих епископа да се ожене да би се држали „древног” обичаја?
6. Имамо представу о структури апостолске Литургије, али нам њена тачна и пуна садржина није позната. Знамо толико да је била кратка и проста. А што се тиче других, најстаријих хришћанских литургија (а има их укупно неких шездесет и осам!), знамо да већина од њих не садрже проскомидију, ни део који нам је познат као „литургија оглашених”, нити мали и велики вход, и неке друге делове које имају литургије које се данас служе. Даље, Вјерују је формулисано на Првом и Другом Васеленском сабору (325. и 381. године), а постало је део Литургије у шестом веку. Трисвета песма је укључена у Литургију када је Прокло био цариградски патријарх (435-446), односно после његове смрти. Литургијска песма „Јединородни Сине”, која се приписује цару Јустинијану, постала је део Литургије у шестом веку. Овде су наведени неки, не сви, делови свете Литургије који нису били у светој Литургији „у почетку”. Треба ли их зато избацити из свете Литургије? Ако неко каже да, онда морамо одбацити служење светих Литургија Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и Светог Григорија Двоје-слова, јер свака од њих је настала у четвртом, а не у првом веку. Да ли је чињеница да нису настале у првом веку, довољан и оправдан разлог да се одбаце ове литургије које се у Светој Православној Цркви служе већ шеснаест векова?
7. Највећи део осталих православних богослужења, а нарочито вечерње и јутрење, садрже велики број црквених песама. У ствари тих песама (стихира) има на хиљаде. Колико је њих из првог века? Немамо имена свих аутора тих црквених песама, али су нам неки ипак познати. Знамо њихова имена, време и места где су живели. Ниједан од њих није живео у првом веку. Свако ко је упознат са историјом и развојем хришћанске, а посебно Православне Цркве, зна да су ове црквене песме, које су укључене у наша богослужења, стваране углавном од четвртог века и да се још увек стварају. Да ли су црквене песме које чине саставни део службе Светоме Герману из Аљаске из првог века?
8. Да ли су рукописи (штампане књиге нису постојале до петнаестог века) који садрже црквене песме постојали у првом веку? Ако нису, треба ли да одбацимо употребу служебника, минеја, триода, осмогласника и других богослужбених књига којима се служимо при богослужењима?
9. У почетку, црквени календар, ако је уопште постоjао, садржао је главне Господње празнике и, можда, имена неколико мученика и светитеља. Савремени календар Свете Православне Цркве садржи и огроман број имена разних категорија светитеља које прослављамо. Да ли треба избацити из календара имена свих оних чија су имена унета у календар после првог века?
10. На којим језицима је служена света Литургија у првом веку? Сигуран сам да није на енглеском! Да ли треба да и сада служимо свету Литургију само на јеврејском, грчком и латинском?
11. Како су свети апостоли путовали када су одлазили на мисионарска путовања? Сигурно нису могли употребљавати аутомобиле и авионе јер они нису постојали у првом веку? А пошто у првом веку нису постојали ни телефони, факс машине, „секретарице”, штампарије и толико других техничких средстава који данас постоје, треба ли да се одрекнемо употребе истих?
Ако желимо да се вратимо „првобитном”, онда се не можемо ограничити на завођење само једне старе праксе. Морамо схватити да Црква није окамењена структура већ живи организам. Ради тога немамо право ни овлашћење да само-вољно одлучујемо, коју од црквених пракси да прихватимо а коју да одбацимо. Бити православац, значи управо прихватање свега што Света Православна Црква проповеда и учи не само од почетка, већ у току њене целокупне историје и вишевековног развоја.<<
Епископ Игњатије се, у свом реформаторском заносу, позива на покрет „кољивара” у 19. веку на Светој Гори - али, они немају никакве везе с његовим идејама. Они јесу били за чешће причешћивање, али не без припреме (Св. Никодим Агиорит је говорио о тродневном посту пред Причешће и обавезном налагању епитимија у складу с канонима Јована Посника). Што се тиче литургијског поретка (осим тропара Трећег часа), они су у свему били за предањско богослужење. Рецимо, Св. Никодим у „Пидалиону” о тихом читању Анафоре јасно каже: „Свети Дионисије Ареопагит тражи да се молитве за освештање, епиклезе, благослови и молитве увођења у Св. Тајне, према неписаном предању, изговарају тихо/../ Отуда је у црквеној пракси уобичајено да се увек тихо, а не гласно, као Господње речи („Узмите, једите”), читају ове речи молитве према прећутаном неписаном тајанственом предању.”
Куда нас литургијска реформа води?
Ка ономе што се већ десило код римокатолика после II ватиканског концила, и што папа Бенедикт XVI покушава да исправи, али с малим изгледима на успех.
А шта се десило римокатолицима?
О томе пише руски теолог, Николај Каверин, у свом огледу о II ватиканском концилу и богослужбеној реформи:
>>Разматрајући проблем богослужбеног језика, треба да обратимо пажњу на Други ватикански концил Римокатоличке црокве, који је одржан од 1962. до 1965. год. Сабор, који је сазвао папа Јован XXIII а наставио га његов прејемник Павле VI, прогласио је идеју „аggiornamento” („осавремењивања”, „обновљења” Цркве) и спровео у живот револуционарне литургијске и каноничке реформе. Оне су довеле до најдубље кризе у Римокатоличкој цркви: празни храмови у традиционално римокатоличким земљама Западне Европе, дух овога света, секуларизације, који је потпуно истиснуо остатке пређашње латинске црквености. Огромно мноштво римокатоличког свештенства и монаштва се после Другог концила распопило и размонашило. У исто време настаје оштар заокрет ка модернизму у богослужењу, ка протестантизму и безобалном екуменизму у савременом либералном римокатоличком богословљу, јавља се религиозна индиферентност, док се другим конфесијама, па чак и религијама, признаје спасавајућа благодат, долази до зближавања са јудаизмом...
Насупрот очекивањима отаца Другог концила, све ове либералне велике реформе - покушаји да се у учење Римокатоличке цркве уведу елементи протестан-тизма и идеологије прогреса и масонског просветитељства, адогматизам удаљили су верне римокатолике од цркве, а посећеност храмова је знатно опала. Тема Другог Ватиканског концила интересује нас, утолико уколико се на тај концил, на његова обновљенашка решења, поваздан позивају црквени реформатори у Русији, који се отворено залажу за сличан „ађорнаменто” и у Руској Православној Цркви (тј. за посветовњачење Цркве, за продирање у њу идеја црквеног модернизма). Циљ савременог обновљенства се, у суштини, своди на реформисање наше Цркве по западним обрасцима, а за љубав духу овога света: пошто је цео хришћански свет већ одавно пошао путем црквених реформи, време је, најзад, да и ми признамо да су оне и код нас неопходне. Разумљиво је стога да сви данашњи обновљенци учествују у екуменистичким контактима, и то у првом реду с римокатолицима. Како сами римокатолици признају, најпогубнија последица Другог ватиканског концила јесте богослужбена реформа из 1969.г., коју је спровео папа Павле VI. Други Ватикански концил је дозволио да се традиционална латинска миса преводи на националне језике са одобрењем локалне бискупске конференције, као и да се стари богослужбени текстови замењују новосастављеним, што се у пракси и догађало наредних 10-15 година у свим римокатоличким земљама.
Због тога/.../ на недељним мисама у највећим римокатоличким храмовима у Француској и у другим западноевропским земљама, богомолника скоро и да нема, а у неким земљама се здања древних катедрала и цркава, пошто у њих нико није долазио на мису, издају па претварају у кафане и друге објекте забавног карактера.
Богослужбени модернизам је довео до тога да се мисе неретко обављају уз гитаре и рок ритмове, при чему су свештеници обучени у минимум богослужбених одежди.
Само богослужење је не само скраћено (савремена миса траје око 40 минута, а понекад и мање - у базилици Св. Петра у Ватикану миса траје свега 17 минута) него и прерађено тако да што више подсећа на протестантску службу. Осим тога, много ређе се помињу светитељи, од којих су многи просто одстрањени из римокатоличких литургијских календара (међу њима и неки светитељи Ране Цркве) под изговором да се њихова житија не могу сматрати веродостојнима (нпр. Св. великомученик Георгије Победоносац, Св. великомученице Варвара и Катарина и други). Вечерња и јутарња служба пре мисе се не обављају. Постови у савременој Римокатоличкој цркви су практично укинути: римокатолицима се сада налаже да посте само један дан у години - на Велики петак, а и тада не строго.
Свештеник за време служења мисе стоји иза уздигнутог престола, лицем окренут народу, по угледу на протестантска сабрања: свештеник и лаици образују некакав круг равноправних саслужитеља мисе. У ранијем, традиционалном чину латинске мисе, свештеник је стајао, као и у Православној Цркви, леђима окренут народу, као посредник међу Богом и верујућима. Из многих римокатоличких храмова изнете су древне статуе и иконе.
Како сведоче сами римокатолици, Други Ватикански концил је утро пут практичном иконоборству, наложивши у споља пристојној форми (без теоретског иконоборства) да се смањи количина свештених изображења у црквама (Други ватикански концил, Конституција о богослужењу „Sacrosanctum concilium”). На Западу је сада могуће видети „римокатоличке” храмове без иједног свештеног изображења. Чак и у римокатоличкој Италији је присутно непоштовање и немаран однос према многобројним светим моштима. После Другог ватиканског концила исповест је у римокатоличким храмовима одвојена од причешћа, услед чега је исповест почела да ишчезава из парохијске праксе. Богослужење је „хуманизовано”, нагласак се ставља не на богоопштење, него на људску заједницу чланова парохије.
Све ове модернистичке богослужбене реформе у Римокатоличкој цркви објашњаване су „мисионарским циљевима”, настојањем да се служба приближи народу, враћањем на древну праксу Цркве. Треба приметити да исте аргументе износе и обновљенци у нашој отаџбини - како у наше време, тако и пре 80-90 година - ради оправдавања својих литургијских реформи.
А управо литургијска обнова, која је до непрепознатљивости изменила римокатоличко богослужење после 1969. године изазвала је у Римокатоличкој цркви раскол, повезан са именом француског надбискупа Марсела Лефевра (+1991.г.). Традиционалистички настројено римокатоличко свештенство на челу са надбискупом Лефевром није прихватило „обновљенске” реформе Другог концила, које су раскинуле са петнаестовековном традицијом западног латинског богослужења. Лефевр се борио за очување традиционалног учења и богослужења, за неприхватање модернизма, литургијских реформи, а особито превођења богослужбених текстова са латинског. Надбискуп Лефевр назвао је ватикански концил и све што је из њега проистекло „црквеном сидом”. Сматрао је да, после увођења у литургијску праксу разних канона мисе, већ сама та варијативност, анархична могућност бирања из мноштва текстова „оног што нам се највише допада”, разара побожан однос према богослужењу као Божјој установи. Није могуће знатно изменити „закон молитве”, а не реформисати уједно и „закон вере”.
Ипак, и за време следећег, „најлибералнијег” папе Јована Павла II, реформисани римокатолицизам краја нашег века показао се трпељивим према свему другом осим према оним римокатолицима који су оправдано изразили сумњу у исправност „великих реформи” Другог Ватиканског концила: 2. јула 1988.г. надбискуп Лефевр је био одлучен од Римокатоличке цркве.
У писму упућеном часопису „Православна беседа” руски римокатолик Дмитриј Пучкин упозорава православне на опасности црквеног либерализма прогла-шеног на Другом Ватиканском концилу: „...чувајте се екуменизма и модернизма у свим облицима и видовима!” Јер „сличне реформе, могу временом бити спроведене и у Православној Цркви... Сматрамо - пише Д. Пучкин - да ће се, ако православне црквене власти не примене оштре мере према онима који се залажу за ма какве литургијске новотарије, и са православним богослужењем догодити исто што и са римокатоличким -нека нова варијанта „1969. године” (свакако лукавија, са дугим умереним прелазним периодом)“.
Видимо да се богослужбена, каноничка и еклисиолошка новачења, проглашена на Другом концилу, на овај или онај начин запажају и у деловању савремених обновљенаца у Русији.
Сасвим је природно да је Ватикан заинтересован да се либералне реформе, сличне онима које су прихваћене на Другом концилу, спроводе и у Православљу, пре свега у Руској Цркви, јер би иначе екуменистичко зближавање реформисаног римокатолицизма и Православне Цркве постало веома неизвесно.
То одлично схватају и прокатолички усмерени обновљенци у Русији, позивајући на неодложно реформисање „застарелог православља”, а у првом реду - на литургијске реформе по обрасцу Другог концила.<< Тако Каверин.
Дакле, минимизирање обима литургијске реформе у Срба којим епископ Игњатије жели да замагли овај сложен проблем и претвори га у питање неспоразума с неком „тврдом струјом” србског епископата уопште не стоји. Није реч о томе, као ни о „апсолутној унификацији” богослужења. Реч је о ПРЕТУМАЧИВАЊУ САМИХ ОСНОВА православне Литургије и литургијског живота, које он прикрива вербалном маглом „да се Власи не досете”.
То се односи и на тврдњу да су питања служења Литургије „другостепена” (отварање и затварање Царских двери, гласно и тихо читање молитава, итд.) Нису, јер су део Светог Предања! Чак и да је то неписано Предање, опасно је несаборном самовољом насртати на њега. Сетимо се само упозорења Св. Василија Великог.
У свом знаменитом делу „О Духу Светоме”, Василије Велики, „Христов тајник”, истиче да Црква не открива тајанство своје утробе (богослужбеног живота) свакоме. Напротив, она га чува ћутањем. У време Светог Василија, богослужбено Предање није записивано, јер је било живо у Духу Светоме (он га назива „муклим и тајним”). Уосталом, оно је и записано само зато што је побожност верујућих почела да опада, управо због чега је записано и само Свето Писмо. Златоуст је говорио да Новог Завета не би било да су хришћани сачували првобитно горење срца какво је имала апостолска заједница, а да је Бог благословио да се Нови Завет забележи да се касније не би подвргавао фалсификацији. Очито је да су се Златоуст и Кесаријац руководили свешћу да ранохришћанско харизматско доба пролази, и да треба умолити Духа Светога да се правоверни литургијски чин фиксира. Али, то није тема нашег огледа. Тема је незаписано предање. Зато чујмо Св. Василија о disciplina arcani (у преводу монаха Давида Перовића):
>> Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви ми једне имамо од записане дидаскалије, а друге смо примили тајно из повереног нам апостолског предања. Оба елемента, и записано и незаписано Предање, имају један те исти значај за веру, те свако ко је имало упућен у црквене установе неће хтети ово да порекне. Јер ако станемо негирати незаписане обичаје, као да они немају велику силу, а при том не схватајући Јеванђеље у његовој суштини, ми ћемо оштетити, или напросто свести на испразну мисао оно што је тамо проповедано. На пример (да се најпре опоменем предмета првог и најпознатијег), ко је писменим путем научио оне који своју наду полажу у име Господа нашег Исуса Христа да чине знак крста? Окретати се према истоку при молитви, како смо томе Писмом научени? Речи епиклезе у време освећења евхаристијског хлеба и благосиљања путира, ко нам је од светих оставио записано? Нити се ми опет задовољавамо само оним речима које нам апостол или Јеванђеље помињу, него још друге и пре и после говоримо, јер оне имају велику силу за вршење тајне, а примили смо их из незаписане дидаскалије. Ми такође благосиљамо воду крштења и уље помазања, па још и крштаваног. А све то на основу каквих записаних наредби? Зар то није из муклог и тајног Предања? Шта још? О самом помазивању уљем, на основу које записане речи бејасмо научени? Да човека треба три пута погрузити при крштењу, одакле је то? Пак и све остало при крштењу, одрицање од Сатане и анђела његових, из којег је то писма? Није ли то из оне необнародоване и тајне науке коју су наши Оци сачували у ћутању и скровитости, лишену сувишног истраживања, добро научени да светињу тајни треба чувати ћутањем? (...) Сви ми, на пример док се молимо, гледамо на исток. Међутим, малобројни знадемо да тиме древну отаџбину тражимо - рај што га Бог насади у Едему на истоку (Књига Постања 2, 8). Исто тако ми стојимо док вршимо молитве у први дан по суботи (у недељу, прим. В. Д..), али разлог томе сви не знадемо. Јер не само зато што смо саваскрсли са Христом и што смо дужни тежити ка ономе што је небеско ми стојимо у времену молитве на дан помена Васкрсења; - да бисмо се сећали дароване нам благодати, него и зато што се овај дан приказује као икона века кога ми очекујемо. /.../ Само пак исповедање вере у Оца и Сина и Светога Духа, из којих писама имамо? Ако је из предања о крштењу то да по благочестивој доследности морамо веровати онако како смо крштени, и да према крштењу и исповедање постављамо, нека нам онда у складу са истом том доследношћу допусте да и славу одајемо у складу са веровањем” (О Духу Светом, глава 27, 66-67, на грчком, ЕПЕ 10, стр. 457-465).<<
Отац Георгије Флоровски сматра да је Свети Василије Велики баш у богослужбеном Предању нашао основу за своје излагање учења о Божаству Светога Духа; истовремено, он нам објашњава смисао ранохришћанске езотерије:
>> Заиста, сви примери које Св. Василије наводи у вези са овим јесу богослужбене или литургијске природе: употреба крснога знамења у чину примања оглашених; окретање ка Истоку при молитви; обичај да се стоји за време недељнога богослужења; Епиклеза у чину Евхаристије; благосиљање воде и уља; одрицање од сатане и његових дела, трикратно погруживање у чину Крштења... Постоје и многе друге „незаписане Тајне Цркве”, вели Св. Василије. Оне се не помињу у Светом Писму, али су од великога ауторитета и значаја. Оне су неопходне за сачување праве вере. Оне су делотворна средства сведочења и општења. По Св. Василију „незаписане” црквене Тајне долазе из „прећутнога”, „скривенога” Предања: „Из прећутнога и мистичкога предања, из необјавивога и неизрецивога учења”. Ово „прећутно” и „мистичко” Предање, „које се не објављује” није пак, нека езотерична доктрина која је резервисана за неку нарочиту елиту. „Елита” јесте - Црква. У ствари, Предање на које се позива Св. Василије јесте литургијска пракса Цркве. Св. Василије овде говори о ономе што се данас означава као disciplina arcani (дисциплина тајности). Ова „дисциплина” је, у четвртом столећу, била у широкој употреби у Цркви, где је била званично заговарана и спровођена. Она је стајала у вези са установом катихуменства и била је спровођена, првенствено, у васпитне и дидактичке сврхе. С друге стране, како сам Св. Василије каже, извесна „предања” морају да се чувају „незаписана” да би се спречило њихово обесвећење од стране неверника. Ова напомена се, очигледно, односи на свештенорадње и требе. Можемо се овде присетити да је, у пракси четвртога столећа Символ вере (као и Молитва Господња) био део ове „дисциплине тајности”, и да нико није смео да га открије непосвећенима. Символ вере је био резервисан за кандидате за Крштење, и то у последњој фази њихове припреме, после чега су били, на свечан начин, примани и прихватани (у Цркву). Епископ је катихуменима саопштавао или „предавао” Символ вере усмено и они су морали да га пред епископом изговоре напамет: била је то чин „предавања” и „узвраћања Символа”.
Kатихумени су били строго упозоравани да ни у ком случају Символ вере не одају „спољашњима”, као и да га никако не записују. Символ вере су морали да запишу у својим срцима. Довољно је да, у вези са овим, поменемо само Procatechesis Св. Кирила Јерусалимског (гл. 12 и 17). На Западу код Руфина и Блаженог Августина, осећа се да је било непримерено да се Символ вере записује на папир. Из овог разлога Созомен у својој Историји не наводи текст Никејског Символа вере „који могу да изговарају и слушају једино посвећеници и мистагози”[FONT="] [/FONT](Hist. eccl. 1, 20)<<
За Св. Василија Великог није било небитно ни крсно знамење, ни окретање ка Истоку у молитви, а како за нас да буде небитно отварање или затварање Царских двери на јерејској литургији, са својом дубоком символиком? (Рецимо, Јован Фундулис тврди да уклањање завесе после причешћа свештенослужитеља у олтару и излазак свештеника с путиром на Двери означава Васкрсење Христово!)
А шта ћемо да кажемо за то што новотеолози причешћују народ честицама издвојеним на Проскомидији за живе и упокојене, које се не претварају у Тело Господње? О томе грчки литургичар Јован Фундулис каже, одговарајући на питања која су му постављена:
>>Као што је познато, свештеник је све до тринаестог века приликом чина проскомидије вадио и постављао на дискос само Агнец. Многи рукописи сведоче да је чак и током четрнаестог века одмах након вађења Агнеца, његовог крстообразног засецања, пробадања и изливања вина и воде у путир, постављао звездицу на дискос и покривао дарове. У кодексима тог времена почиње да се појављује и уздизање других просфора на проскомидији осим оне из које се вади Агнец, а у част Часног Крста, Богородице, Арханђела, Претече, као и других светих ако су постојале и друге просфоре, или ако би постојала потреба за узношење и других просфора, очигледно оноликог броја просфора колико је предвиђено да би било довољно за поделу нафоре на крају Свете Литургије. Али, нису вађене честице у част ових личности. У истом периоду се појављује и помињање имена живих и упокојених и узношење просфора за њих, поново без вађења честица за њих.
„Уредбе Свете Литургије” 12-13. в. (кодекс Атинске Националне библиотеке 662) представљају управо тај поредак. Дакле, после сједињења и пре покривања дарова” (свештеник) узима другу просфору и говори: „Прими, Господе, жртву ову заступништвом Преблагословене Владичице наше Богородице Приснодјеве Марије”. Потом узима трећу просфору и говори: „Часних бестелесних Сила Небеских; Часнога, Славнога Пророка, Претече и Крститеља Јована; Светих и Свехвалних Апостола” и наводи разна имена. И код четврте просфоре помиње Светог који се празнује, над којом након изговарања имена Светог дана говори: „и Свих Светих Твојих. И помени, Господе, архиепископа нашег (име), благочестиве и христољубиве цареве наше (имена), слугу твога (име игумана) и сву браћу... и све упокојене...” Потом помиње оне које жели, живе и упокојене”.
У „Уредби Свете Литургије” Патријарха Филотеја (14 в.) налазимо најстарије јасно сведочанство о повезивању горе поменутог помињања и вађења честица. Разлике у односу на данашњу праксу су очигледне: „Свештеник узевши у руке другу просфору говори: У част и спомен Преблагословене Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, чијим молитвама”... И вадећи светим копљем честицу ставља је са леве стране светог хлеба. Над трећом просфором говори: Силом часног и животворног крста; Часних бестелесних Сила небесних... и Свих Светих Твојих; чијим молитвама... И тако вадећи честицу, ставља је на њено место, то јесте лево, а надаље испод ставља остале честице. Потом узимајући другу просфору говори: „За све епископство православних...”. Свештеник потом говори понаособ имена живих вадећи по честицу из друге просфоре и говорећи овако: „За спомен и отпуштење грехова блажених...”, и вади честицу. А ђакон пак узевши просфору, говори овако: „Помени, Господе, и моју недостојност...”, и попут свештеника ставља честице са доње стране Светог хлеба”. У исто време отприлике, и Свети Никола Кавасила, поред прве просфоре, из које се вади Агнец, говори о „увођењу” других хлебова у славу Свесвете Мајке Божије, заступништвом тог и тог Светог, за отпуштење грехова душа живих и упокојених” те о вађењу и приношењу „дела (тј. честице) за свакога од њих” (Ермхнеиа..., гл. 10).
У временима познијим од Филотејеве Уредбе, број и место честица су задобили данашњи изглед те се десно од Агнеца ставља честица Богородице, лево девет честица светитеља, „Чинови”, и доле честице живих и упокојених. Симеон Солунски (+1429) и литургијски рукописи из истог времена сведоче, уз мање измене, нашу данашњу праксу. Симеон је први који нам даје и смисао ове праксе. Честице се стављају уместо светитеља, у њихову част и освећење, и не претварају се пак у Тело Христово, нити наравно у тело Светих у чију су част извађене. Прилажем један карактеристичан одломак из „Дијалога” Светог Симеона: „Схваташ ли да су честице принесене уместо Светих и у спомен њихов, и част, и кроз њих за спасење наше? Јер и они, као сатрудници Христови, учешћем у спасоносној Жртви и мирећи нас са Њим и сједињујући, учествују у овој страшној Тајни славе и вишњега узласка, тим више што их се више опомињемо. Само, честице се не претварају било у Тело Господње, било у тела Светих, него су по угледу на Господа, само кроз хлеб дарови, и приноси, и жртве, и у њихово име (тј. светих) су Њему приношене и свештеним савршавањем Тајни, сједињењем и заједничарењем освећиване, и онима којима су намењене освећење предају, и кроз приношење за Свете и нама, као што и кроз молитве бива исто... Јер се они непосредно од Бога освећују, а прихвативши пак оно што је од нас тиме и нас освећују... Јер иако нематеријално и умно душама учествују, и у заједници са Христом, али и кроз Његово свештеносавршавање Свете Литургије, које је Он предао да се врши за свет, као они који су заједно с Њим претрпели тешкоће и заједно са Њим прослављени, учествују у највишој слави” (гл. 94).
Свети Симеон у овом свом Тумачењу бележи: „Постоји, дакле, нека реч која је преко Отаца дошла до нас, да принесене честице доносе велику добит, јер се налазе на месту личности (тј. Светог) за које се приносе, и жртва је за њих Богу принесена; зато и свештеник, приликом приношења, овако говори: „Прими, Господе, жртву ову”. Дакле, честице су за Свете принесене, у славу и част њихову, и пораст вредности и још веће примање Божанског просветљења” (гл. 102).
Исти је и циљ приношења честица за живе и упокојене. И ове честице се приносе уместо личности: „за верне, за упокојене на отпуштење грехова и заједницу благодати; за живе пак који само покајањем могу стећи живот вечни; на ослобођење од невоља, на опроштај сагрешења, на наду вечнога живота” (Ермхнеиа..., 102), или „као што си се принео ради нас смирених који опроштај и заступништво молимо, и велику милост Божију очекујемо” (Диалогос, гл. 94).
Сам Свети Симеон нам на задивљујући начин поново изражава сав духовни смисао који скрива у себи ово чудесно изображавање дискоса Свете Литургије: „Погледајмо пак како и кроз ово Божанско изображење и дело свештене проскомидије видимо самога Исуса и сву Цркву Његову, Једну, кроз Њега истинску Светлост, Живот вечни Њиме задобијени и обасјавани, и продужавани. Јер је он кроз хлеб посредник, а Богородица кроз честицу с десна, свети пак и Анђели с лева, а одоздо сав благочестиви сабор оних који су у Њега поверовали. А ово је Тајна велика: Бог у људима и Бог међу боговима, обоженим од истинског Бога, Њега који је по природи својој Бог њих ради оваплоћени. И то је будуће Царство и устројство будућег Живота: С нама Бог, видљив и причастан” (Диалогос, гл. 94).
Управо овај додир честица са часним Телом и, штавише, сједињење с Божанском Крвљу, сједињује са Христом и освећује цело тело Цркве, Светитеље и верне грешнике, за које се приноси тајанствена жртва. Карактеристична је реченица која по предању прати преношење честица у путир: „Спери, Господе, Часном Крвљу Твојом, грехе овде поменутих слугу Твојих”. Управо тако богословствује и Свети Симеон у његовом Тумачењу: „Јер честица, која се приноси за некога, будући да лежи у близини Светог Хлеба, који у свештеносавршавању Свете Евхаристије постаје Тело Христово, и сама непосредно у освећењу учествује тога ради; и стављена у путир с Крвљу се сједињује; зато и души, ради које је извађена, благодат упућује. Настаје дакле духовно општење; и ако се ради о благочестивим душама, или о грешницима који су се покајали, човек, као што смо рекли, душом невидљиво прима заједницу Духа. Много пута пак као што смо чули, стиче и телесну добит. Међутим, ако неко греши и пребива у греху, и непријатељски је настројен, одбацује заједницу, тада жртва која се за њега приноси постаје осуда његова” (гл. 103).
Толико о историјату и значају честица.
Сумирамо оно што смо написали: честице Предложења ваде се и приносе у част Светих, а за опроштај живих и упокојених. Оне се освећују целим свештеним чинодејством и на све чланове Цркве, коју и формално изображавају, преносе освећење.
Претварају ли се у Тело Христово? Видели смо да Свети Симеон Солунски јасно учи да се не претварају у „Господње Тело”. Претвара се само Агнец, који и јесте једини хлеб који се од почетка приносио приликом Предложења: „Један хлеб” који „ломимо”, јер „један је хљеб, једно смо тело многи; пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо”, по Апостолу Павлу (1. Кор. 10, 16-17). Са овим учењем Симеона, који укратко сумира веру Православне Цркве о датом учењу, сагласни су и млађи као што су: Теофило Кампанијски у „Ризници Православља” (гл. 17), Свети Никодим Светогорац у „Пидалиону” у коментару на 28. канон Шестог Васељенског Сабора, и други писци канонско-литургичких зборника./.../
Треба ли да се уздиже само Агнец или цео дискос? Несумњиво само Агнец, будући да се само он претвара у Тело Христово. Сви рукописи Свете Литургије и све уредбе које је описују говоре изричито: „Узноси Хлеб”, „обухвата Часно Тело и подиже га”, „крстообразно узноси Хлеб”, „чинећи Светим Хлебом знак крста над светим дискосом”, „узевши свети Хлеб крајевима прстију двеју руку, узноси га чинећи знамење крста изнад светог дискоса”, „узима свети Хлеб међу три прста двеју руку и уздиже га један педаљ” итд. По сведочењу Јакова Едеског (седми век) свештеник је подизао Свети Хлеб и показивао га народу „за сведочанство”. Управо то је смисао уздизања као што то изражава и возглас који следи: „Светиње светима”; позив достојним и удаљавање недостојних од показаног Тела Господњег. „Свети су предложени дарови, примивши призив Светог Духа; свети и ми, удостојивши се Светог Духа. Светиње пак приличе светима (Кирило Јерусалимски, Мистагошка катихеза 5,19). Ово значење изражава и Свети Никола Кавасила: „А сада предстоји да и сам свештеник приступи Часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: „Светиње светима”, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота. Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, светиње су доступне само светима” (Тумачење... гл. 37, 1).
Византијски тумачи Свете Литургије узношењу Светог Хлеба придају значење подизања Тела Господњег на Крст, Његове смрти, чак и Васкрсења и Вазнесења: „Подиже се у рукама свештеника, као Тело на Крст” (Јован Дамаскин, О Телу и Крви Христовој, 5). „А подизање часнога Тела изображава уздизање на Крст, и смрт на њему, и само Васкрсење” (Теодор Андидон, гл. 37). „Узноси се живоносни хлеб изображавајући само Спаситељево распеће за нас и сами долазак Христов и Његово предавање себе нама, јер Он и јесте за нас Распети, и Њега нам показуј, тајанствено за нас умрлога. Због тога свештеник и узвикује: „Пазимо”, како бисмо познали Тајну, и наставља: „Светиње светима”, објављујући да су и учесници ове Тајне дужни да буду свети, као што је Свет (Христос) распети” (Свети Симеон Солунски, Диалогос..., гл. 99).
Из свега горе наведенога јасан је закључак. Узноси се само Агнец, не само зато што је првобитно само он постојао на дискосу, него и зато што се само он претвара у Тело Христово и, сходно томе, само он се показује како би се огласио позив за причешће, и само Његово узношење изображава Господње уздизање на Крст. Управо из супротних разлога не уздиже се цео дискос, значи и честице. Свети Герман, у свом тумачењу расправља због чега се заправо и оне не уздижу: „Узношење пак Часног Тела изображава подизање на Крст, смрт на њему и само Васкрсење. Узношење пак само Свештеног Хлеба бива због тога што је Он Цар Господ и Он је Глава, по Апостолу, док су други часни Дарови удови Христови и Тело Христово, то јест Часнога Тела Христа Бога. Јер он је једини у коме се изображава и показује божанствено и живоносно страдање Онога који се жртвовао за живот света, будући да само Свештени Хлеб бива заклан и као јагње (Агнец) жртвован, док се други свештени Дарови не секу копљем крстообразно, него се као делови и удови тела деле и комадају. Учествујући, тако, Онај свети Хлеб у освећењу, преноси га и осталим светим Даровима, преносећи слично и чаши од освећења и благодати”.
И, на крају, зашто се свештеник не причешћује својом честицом, него Агнецом?
Врло једноставно, због тога што се његова честица не претвара у Тело Христово те се не само он, него и верници обавезно причешћују од Агнеца, а не од својих честица или честица Светих. Управо то говори и Свети Симеон: „Међутим, свештеник је дужан да зна и треба да пази приликом причешћа најстрашнијим Тајнама, да не узима од других честица, него од Господњег Тела и Њиме причешћује оне који приступају. Јер, иако је сједињењем са Пресветом Крвљу све постало једно, и причешћујемо се Крвљу Господњом и када се причестимо неком од честица, али будући да је неопходно да се сваки верник причешћује и са Телом и са Крвљу Христовом заједно, свештеник причешћујући онога који приступа, треба да са Крвљу кашичицом узима и Тело Христово. Истинито је, наравно, да су све честице, када су ушле у путир, дошле у заједницу с Телом и Крвљу Христовим и тим сједињеним честицама се причешћује онај који учествује у Телу и Крви. Међутим боље је, као што сматрам, да (свештеник) пази да кашичицом узима и од Божанскога Тела” (Диалогос гл. 94). И Теофило Кампанијски скреће пажњу свештеницима на ово: „Свештеник, међутим, треба да пази да не преда верницима од ових честица, већ од Тела Христовог, јер много греши и пада готово у идолопоклонство” (Ризница Православља, гл. 17). И Митрополит Филаделфијски Гаврило Севир у посебној студији (O честицама), изражава управо исто учење: „Треба знати да се, ниједна од горе поменутих честица не претвара у Тело и Крв Христову, без обзира на то што се сједињује с Телом Господњим. Јер се само хлеб и вино, који су принесени у спомен страдања Господњег и Васкрсења Његовог, пресуштаствљују и претварају, док честице суделујући у освећењу примају освећење. Нека свештеник због тога пази како не би уместо тела Господњег дао честицу онима који се причешћују. Јер као што и душе Светих окружују Божанску светлост, и саме не постају Бог по природи, него учествују у благодати, тако бива и са честицама без обзира на то што се сједињују са Телом и Крвљу Господњом” ( Еyцеиридиоу, 1776, стр. 24). Исто говори и преподобни Никодим у коментару на поменути канон Шестог Васељенског Сабора, као и друге канонско-литургичке збирке. Због избегавања давања честица уместо Часног Тела у случајевима групног приступања Светом Причешћу, честице се, као што је познато, не стављају у свети путир након причешћивања свештеника, већ након причешћивања народа.
Горе поменута теорија унијата да се и честице пресуштаствљују у Тело Христово је очигледно имала за циљ да се избегне ова тешкоћа. Уосталом, укидање кашичице од стране истих и предавање причешћа руком свештеника, који би узимао комад Светог хлеба, погружавао га у путир и полагао у уста онога који се причешћује, захтевало је припрему посебних комада на Предложењу, по узору на мале латинске остије, те је због тога било потребно да се освећује цео садржај дискоса./.../
А мислим да су и Предање, и Свети Симеон који га износи и ненаметљиво тумачи јасни. Потоњи писци које смо навели (Теофило Кампанијски, Гаврило Филаделфијски, Никодим Светогорац), углавном се ослањају на Симеона, било да га наводе, било да не наводе. Изгледа да не постоје у изворима друга сведочанства о овој теми или их бар нисмо могли уочити, ни поред одговарајућег труда. Постојећа сведочанства су, у сваком случају, јасна и једногласна. На основу њих је састављен аналитички поредак словенског Молитвослова (=Требника), који са тачношћу сумира дотично Предање: „Узми део IС и стави га у Свети путир. Раздели део ХС на свештенике и ђаконе, служитеље. Задржи два дела, NI - КА, за причешће верника и подели их на онолико малих делова колико је и причасника.
Што се тиче честица у част Свете Дјеве, девет небеских чинова и светих, које се налазе на дискосу, њих не употребљавај за причешће, него се ограничи само на горње две честице”./.../
Већ је још један званичнији текст придодат претходном. Ради се о Синодском писму Васељенског Патријарха Пајсија I (1651-1652 и 1654-1655) Никону Московском. Пајсије званично одговара на двадесет и седам „Питања”, која му је поставио Никон Московски посланицом. Наша тема се разматра у „првом питању” које се тиче „поретка Свете Литургије по обичају који држимо на целом Истоку” и којем је додато и „неко мало тумачење, како би поредак функционисао методично”. Прилажемо цео извод из датог текста, будући да је писан једноставно и јасно, карактеристичним народним језиком оног времена и без сувишних коментара:
„А након Светог Причешћа (подразумева служитеља), ђакон узимајући дискос и казујући васкрсне химне: „Васкрсење Христово видевши...” и „Блистај се, блистај, Нови Јерусалиме...”, „О велика и најсветија Пасхо, Христе...”, сабира преостала тела (тј. остале делове Агнеца) и заједно са свим честицама Светих и људи, живих и упокојених, преноси их са дискоса у путир. За то нас Латини много прекоравају, како мешамо људе заједно са обоженим Телом Христовим, и како би наводно и људи постајали тело Христово; али непорочна и Православна наша Црква не бива кривац или преступник за такве оптужбе, јер није могуће да наги и мали човек икада постане Бог по природи, као што је то Духом Светим постао претворени Хлеб; него и ако се приљуби уз Исуса и помешају се двоје у једно, као што бива и кад се човек причешћује Божанским Тајнама, не претвара се човек у Бога; само узима Божанску благодат од Христа, и човек опет остаје човек, иако прима благодат. И због тога свештеник треба да пази како неком хришћанину не би дао да се причести од честица, како не би падао у идолопоклонство. Мишљење наше Цркве, зарад кога честице људи ставља у путир, јесте да Часном Крвљу Господњом спере грехе поменутих (на светом предложењу), и то је исто као да је на пример Јован, који је стајао поред Крста, пожелео да неког грешника узме и доведе под ране Исусове из којих је текла Крв, како би га опрао њом, јер тада онај човек не би постао Христос по природи, него само Крвљу Христовом од грехова очишћени и омивени. Због тога и многи у нашој епархији, где знају за ово мишљење, кад стављају честице у путир након васкрсних молитава говоре ове речи: „Спери, Господе, Часном Крвљу Твојом, грехе овде поменутих, молитвама Светих Твојих”. И ако то, у добри час, не говоре сви, али будући да Крв Христова има моћ да очишћује сагрешења, она дејствује говорили ми то или не, и на томе почива сва моћ свештенства”.
Ово Синодско писмо је објављено у књизи Архимандрита Калиника Деликаниса (Патријаршијска Акта, т. 3, Цариград 1905, стр. 36-71), и горе наведени извод на странама 53-54.
Један други текст који наниже прилажемо јесте око осамдесет година старији од Синодског писма Цариградског Патријарха Пајсија Првог Никону Московском. Ради се о једном од најстаријих штампаних издања које је објављено у Венецији 1574 под насловом „Света Литургија са објашњењима разних учитеља”. Ово тумачење је на народном језику написао свештеник Јован Натанаил, „економ и епитроп” Васељенског Патријарха Господина Јеремије (II, 1536-1595). Он се у поглављу 95, (стр. 306), под насловом: „О честицама које се на предложењу приносе за свете и све благочестиве”, укратко осврће на тему којом се овде бавимо додајући карактеристично на маргинама израз: „Пази добро”: „Не претварају се пак честице ни у Тело Господње, ни у тела Светих, него су само дарови, и приноси, и жртве хлебне по угледу на Господа, и приносе се Њему, Господару, у име људи, а освећују се при свештеном савршавању тајни сједињењем, мешањем и приопштавањем, ширећи освећење и на оне због којих се Литургија служи, као и на нас”.
Он се опширније се враћа на тему освећења честица и причешћа њима у одмах следећој 96-ој глави, која има карактеристичан наслов: „О Светом Причешћу, да свештеник не треба да се причешћује честицама, нити он, нити да причешћује кога другог, до само Господњим Телом” (стр. 31б-32а) и поново додаје на маргинама: „О, свештениче, пази”. Ево шта каже: „Истинито је пак да свештеник треба да зна и пази при причешћу најстрашнијим Тајнама да не причешћује честицама, него Телом Господњим, и да не причешћује оне који долазе недостојно да се причесте. Јер, добро је то што су честице постале једно сједињењем, и мешањем и Тела и Крви Господње, али будући да је неопходно да се сваки верник подједнако причешћује и Телом и Крвљу Христовом, нека свештеник узимајући кашичицом и Тело и Крв Господњу причешћује онога који жели да дође да се достојно причести. Јер истина је да су се све честице приопштиле и примиле освећење, и посветиле се, и постале свете, будући да су сабране у једну чашу, и да се мешају са Светим Телом и Крвљу Христовом, али је боље да се свако понаособ причешћује Телом и Крвљу Христовом. А ово, према најстаријем Предању, како смо примили од Светих Отаца тако да чинимо при давању Причешћа Бога и Спаса нашег верницима, пошто је Христос Апостолима предао свецело Тело Његово. Свештеници кашичицом треба да узимају заједно Тело и Крв Господњу и да је предају онима који треба да се причешћују. Упамти, да се не претварају честице које су (принесене) у спомен Светих и верника, јер свештеник доневши хлеб на предложење, само од њега вади у воспоминание, то јест у спомен Господњи, као што је Он рекао, а честице у спомен и сећање овог и оног Светитеља, и опроштај сагрешења живога или упокојенога, и да свештеник пре него што извади честице, одмах након што извади Агнец, обавља сједињење чаше и, потом, доноси честице. А ако је потребно да донесе више хлебова за Пређеосвећене, прво приноси све и говори: у спомен Господа хлебови сами. Али, и просфора из које је хлеб који се приноси у спомен Господа прва се назива нафором (уздарјем), а остале просфоре, из којих су честице светих, се не називају нафором”.
Навели смо одломак из тумачења Јована Натанаила да би се показала доследност и истрајност Цркве у учењу и пракси, и постојана смерница коју следе сви учитељи Цркве који се дотичу ове теме. Јован Натанаил не додаје готово ништа посебно. Међутим, његов текст је у својој једноставности и смерном народном језику, изузетно леп. Уосталом, ова књига је толико ретка и тешко доступна да завређује да стекнемо бар неки мали укус познанства с њом.
Предање Православне Цркве је, као што га изражавају шест сведочанстава које смо поменули, јасно и једногласно: честице светитеља и верника се приликом освећења Тела Христовог не претварају, нити се верници причешћују њима, него Агнецом, значи Часним Телом Господњим.<< Тако Фундулис.
Олако одмахивање руком око наводне „небитности” ове или оне литургијске праксе, а све у име љубави (као да Љубав може бити без Истине, и као да смо следбеници „Битлса” - „All you need is love” - а не Онога Који је рекао: „Ја сам Пут, Истина и Живот”) - туђе је Предању Цркве од Истока. Јер, у доба спорова с папистима, једна од кључних расправа тицала се употребе квасних или бесквасних хлебова у Литургији, а с јерменским монофизитима се жестоко расправљало да ли се у причасно вино улива теплота (топла вода) или не. И једно и друго је БОГОСЛОВСКИ БИТНО: бесквасни хлебови (опресњаци) значе да се служи по јудејском обичају, да се остаје у сенкама Старог Завета, а не у новозаветној благодати; а теплота означава благодат Духа Светога, јер је из ребара Христових истекла крв и вода.
Епископ Игњатије, с тим у вези, не само да није у праву када своје опоненте међу архијерејима своди на „незнавене” људе који су „тврди у свом ставу, не уважавајући никакву научну, нити теолошку аргументацију, која сведочи супротно у односу на њихов став”, који не брину за „чистоту Православља и исправност богослужења”, него имају „личну мржњу према другим епископима” и прете „разбијањем јединства Цркве”, па чак и физичким обрачунима. Довољно је да погледамо како братољубиво и за Цркву одговорно о неопротестантским реформама у нас пише епископ бањалучки Јефрем у свом тексту „Свету Литургију очувати и служити неизмјењену”, позивајући се, пре свега, на архијерејску заклетву о верности СА Сабору.
[FONT="]>>Чланак: „Нарушавање богослужбеног поретка'' објављен под нашим именом у „Православљу'' бр. 968 од 15. јула 2007.г., није био намјењен јавности, (а објављен је без наше сагласности) него је уствари наша предсатвка Е. бр. 251, од 12. маја т.г. упућена Светом архијерејском сабору наше Цркве. Намјера је била да се Светом архијерејском сабору скрене пажња на нечувено и небивало нарушавање богослужбеног поретка у нашој Цркви. Свети архијерејски сабор је проблему изнијетом у нашој представци посветио дужну пажњу, и не без потешкоћа, донио одлуку да се, до даљег у Српској православној цркви, служи по вијековном устаљеном поретку. Није било ни жеље ни потребе да се полемише са члановима Св. Архијерејског сабора, а посебно не са онима који то нису. Управо ти су нашу представку дочекали „на нож”, а нажалост, неки чланови Сабора се и даље ове одлуке не држе. Та чињеница нас је нагнала да се сада огласимо јавно. И они и ја смо се у архијерејској заклетви, приликом хиротоније, заклели следећим ријечима: „Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као да ћу у свему Црквеном следити и свагда се повињавати Светом Сабору Архијерејском, који се, као и у древна апостолска времена, сваке године састаје. Са Свјатјејшим Патријархом, Преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима Помесне Цркве Српске и свеколике Саборно-католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју. Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божје овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице”. ”[/FONT]
Poslednja izmena: