Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Lira

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lira

mulher lira.jpg


Lira
je žičani instrument. Broj žica je varirao u različitim vremenskim razdobljima i mjestima, najčešće ih je bilo 4, 7 ili 10. Obično se na njemu sviralo pomoću trzalice, kao na gitari, umjesto prstima, kao na harfi. Prema grčkoj mitologiji, bog Hermes je napravio liru od velikog kornjačinog oklopa koji je pokrio životinjskom kožom i rogovima od antilope.

Izvor: Vikipedija


Lira
(grč. lyra),
1. starogrčki instrument sa žicama po kome se trzalo plektrumom (trzalicom), da bi se proizveo ton; rezonator (rezonantna kutija, korpus) joj je bio od kornjačinog oklopa; oblik lire je postao simbol muzičke i pesničke umetnosti;

lira.jpg

2. drugo ime organistruma (vrsta starog muzičkog instrumenta sa valjkom za okretanje na kome su bile pričvršćene trzalice za okidanje žica) ili lira rustika;

3. gudački instrument iz XVI veka koji po obliku podseća na violinu; gradio se u tri veličine: lira da bračo (držala se kao violina),

LiraDaBraccio.jpg

lira da gamba (držala se kao violončelo),

lira da gamba.jpg

arkiviola da lira (držala se kao kontrabas);

4. instrument koji se upotrebljavao u duvačkim orkestrima nemačke vojne muzike; ima oblik lire sa pričvršćenim metalnim pločicama po kojima po kojima se udara čekićem (slična glokenšpilu).

Lirodija je solo pevanje uz pratnju lire. Ovaj način pevanja bio je razvijen u staroj Grčkoj, gde su ga negovali mahom amateri, pevajući ljubavne i druge pesme.
Poznati pevači uz pratnju lire bili su: Alkej, Anakreont, Pindar, pesnikinja Sapfo i dr.

Izvor: Muzički leksikon Mozaik znanja - Muzika



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Muzički primeri



 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Пронађене мелодије старе Грчке

Пронађене мелодије старе Грчке


ХРАНА И ПИЋЕ ЗА
1.jpg

2.jpg

Сва књижевна дела старогрчких писаца пратила је музика, па је остао Плутархов запис о томе да су заробљеници у каменоломима могли да добију храну и пиће само ако су умели да певају омиљеног Еврипида!

Mузика старе Грчке.... Каква ли је била? Какве ли су то мелодије пратиле драме у позориштима на отвореном? Да ли је људски глас био пресудан? Или можда Аполонова лира? Једно је извесно, све што је написано као књижевно дело – песма или драма – истовремено је било и музика. Неодвојива од речи. И још нешто, да би слика била целовита: старогрчка музика у потпуности је проткана легендама. Јер, они су веровали да је музика божанског порекла, о чему јасно сведочи и сам корен речи. Потиче од муза, девет Зевсових кћери, иначе заштитница уметности. Први старогрчки музичари – Орфеј, Амфион, Линос – заправо су јунаци легенди.
Историја музике већ је доказала да је музика у старој Грчкој израсла на основама преузетим са Истока и из Средоземља, тачније, са критско-микенског и феничанско-малоазијског културног подручја. Преузета музичка достигнућа Грци су обогатили и усавршили, уздигли на виши степен. Први приповедачи били су и певачи – аеди – и обратно. Певачи су били приповедачи. Музички чинилац у књижевности и песништву увек је био присутан, премда се његов значај мењао. Некада је музика само пратила текст, а некада је текст био мање важан од музике.
Управо део те древне музике, коју у садашњости нисмо имали често прилику да слушамо, вратио је недавно из таме прошлости Арман Д’Ангур, музичар и професор Универзитета у Оксфорду. Он је свој научни рад описао као својеврсно музичко откриће. Оно што је успео да уради, тачније да реконструише, није било нимало лако. Уосталом, професор је свој посао сликовито описао:
„Замислите да је прошло две и по хијаде година од данашњег дана. И да су ти будући људи некако пронашли 'преживеле' стихове две или три песме ’Битлса’. Без мелодије. Да су од Моцарта и Вердија остале само речи из њихових опера. И то тек делимично... А да је нотни запис – ишчезао!”

Певана књижевност

Ето, у таквим приликама истраживао је професор Д’Ангур. Требало је ући у траг не само музици, већ и употреби одређених инструмента које су музичари свирали. Јасно, у одређеним приликама. Развитак музичке културе у древној Грчкој доприносио је јачању њеног друштвеног значаја, што је био један од главних услова доброг васпитања. Дакле, ваљало је поново „чути” и људски глас од којег нас сада деле векови и векови. Глас који је певао песме у доба Есхила, Софокла, Еврипида, Сапфе... Често се заборавља да су корени западне књижевности скривени у музици. И Сапфине песме и Софоклове трагедије биле су певане. Од 750. до 400. године пре нове ере сва дела била су написана, боље речено компонована, за глас. А глас су пратили инструменти – лира, удараљке и свирале, односно фруле. Најпознатији је био аулос. Најстарији старогрчки лиричари зато су били и музичари. Та тесна повезаност текста и музике у хеленском песништву трајала је до Пелопонеског рата, 431. године пре нове ере.
Јасно, прави је детективски посао ући у траг ономе што није остало записано. Први корак било је сазнање да су стари песници били уједно и композитори. Да ли, на основу поезије, може да се створи представа о музици? Професор Д’Ангур није хтео да се помири са чињеницом да су музички записи сасвим изгубљени. Зашто? Он сматра да је ритам најважнији чинилац музике. А ритам је сачуван у тексту драма и песама, у обрасцима по којима су сложени стихови, односно слогови. На којим инструментима је свирана музика у старој Грчкој добро је познато. Довољно је пратити описе, гледати археолошке ископине, пре свега цртеже. Када знамо о којим инструментима је реч, можемо да замислимо тонске боје које су ти инструменти производили.

3.jpg

„Раздобље кратког живота је пред нама”, тврдио је старогрчки композитор Сеикилос (илустрација Славка Крунића)

Међутим, тек недавно откривени записи, стотинак сведочанстава из тог доба, могу да посведоче каква је то музика заиста била. Писана сведочанства потичу из 450. године пре нове ере. Реч је о својеврсном нотном тексту. Он се састоји од слова и знакова уписаних изнад самогласника песама и драма. Извесно је да су стари Грци изучавали математичке односе и проучавали интервале и добро их познавали. И октаве и квинте и кварте....Та стара нотација заправо је врло детаљно дочаравала висину тона. Било је то раздобље када се развијала музичка теорија. Сва је прилика да су предузимана акустичка мерења тонова. Музика је била повезивана са филозофијом и математиком.
Премда су сведочанства пронађена уклесана у камену у Грчкој и на египатским папирусима већ одавно била позната класичним филолозима и музиколозима (нека открића чак су штампана у 16. веку), недавно су им се придружили и нови проналасци. Реч је, пре свега, о делима насталим од 300. године пре нове ере до 300. године нове ере. Сада се музика античке Грчке указује јасније него пре.

Упозорење у Сеикилосовој песми

Додуше, требало би имати у виду да су та стара ритмичка и мелодијска правила била другачија од садашњих. Требало би заборавити на савремене нотне записе. Боље је мислити на источњачку баштину, индијску или блискоисточну музику. Занимљиво је да су музички инструменти коришћени у старогрчкој музици у употреби и данас. Пре свега на Сардинији, а затим и у Турској. Они нам пружају могућност да наслутимо боје древних мелодија и упознамо технику свирања. Свакако је најзанимљивије од свега да неколико тих сачуваних мелодија делује примамљиво и блиско савременом уху.
То потврђује и један комад, записан као нека врста епитафа на мермерном стубу који потиче из раздобља између 2. века пре нове ере и 1. века нове ере. Реч је о давно откривеној, краткој песми од неколико стихова. Песму је написао композитор Сеикилос и могла би да се преведе отприлике на следећи начин:

Док живиш, сијај!
Тужан не буди, добром
расположењу да не буде
крај!
Раздобље кратко живота
је пред нама,
Време ће проћи а доћи
смрт сама.


Нотација овог старог дела грчке музике недвосмислена је. Показује ритам и указује на врло важна начела старинског компоновања. У старогрчкој музици глас би се подизао код одређених самогласника и спуштао код других. Мелодију је тако могуће пратити, уочавајући високе тонове. Међутим, не би се требало заваравати ни код тоналитета, а сходно томе ни код штимовања инструмената. Постојале су различите скале. Неке су називане „страним” а неке „простим”.
Овим поводом Дејвид Криз, професор на Универзитету у Њукаслу направио је инструмент са осам жица са клизним праговима. Налик је цитри. Док свира Сеикилосову композицију користећи два начина такозваног птоломејског штима, једна звучи као егзотична источњачка музика, док друга звучи познато – блиско. Најстарији музички запис који је до данас остао јесте Орестова песма (комад из трагедије) славног грчког трагичара Еврипида (480–407 п. н. е). Сва је прилика да је и Еврипид био композитор, а не само писац. Осим тога, рекло би се да је морао да буде авангардни композитор. И његови савременици свакако су Еврипидова дела доживљавали као нешто сасвим модерно. Ти сачувани напеви у потпуности руше сва сачувана правила грчке народне музике.

4.jpg

Сеикилосова песма-епитаф са древном нотацијом

Лако је уочити да је Еврипид применио сасвим одређена композиторска правила. На пример, речи „јецам” и „преклињем” прати тугаљива каденца. С друге стране, када певач каже „моје срце дивље куца”, и мелодија (у високим тоновима) ритмички брже откуцава. Могли бисмо да закључимо да су стари Грци имали развијену примењену музику. Као што је данас, на пример – филмска. Та музика је, по свему судећи, била врло омиљена. Местрије Плутарх (46–127), старогрчки историчар, биограф и путник, оставио је дирљиву причу о хиљадама атинских војника који су се нашли заробљени у каменоломима у Сиракузи после сукоба 413. године пре нове ере. Само они који су умели лепо да певају Еврипидове (музичке) „хитове”, добијали су храну и пиће! Занимљиво, зар не?
А шта ли је било с музиком највећег песника-певача старе Грчке, Хомера?
Хомер помиње да су највећи песници певали стихове уз пратњу својеврсне лире са четири жице. Инструмент се звао phorminx. Те четири жице, односно четири тона, представљали су језгро грчке музичке скале. Професор Мартин Вест са Универзитета у Оксфорду реконструисао је и Хомерово певање! Исход је прилично једнолична песма. Да ли је тако заиста певао Хомер? Како ли је онда звучала описана песма сирена у „Одисеји”? То се још у 17. веку упитао енглески писац сер Томас Браун, верујући да је песму сирена из „Одисеје” немогуће замислити. Није могућно замислити како је звучала. Очигледно је да остаје још да се види. Можда ће пред археолозима и проучаваоцима старина искрснути још неки неистражени музички хит древних времена.


Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин Забавник
 
Top