Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Genijalni umetnik, pronalazač i vizionar stalna inspiracija piscima zabavne književnosti
POZNAJEMO ga kao renesansnog genija: pronalazača, naučnika, umentika. Kao vizionara i slikara “Mona Lize”, tajnovite Đokonde. Poznavali su ga kao Leonarda iz Vinčija, Leonarda Firentinca: jeretika, kasapina, zaluđenika... Famozni Leonardo da Vinči trajna je inspiracija istoričarima umetnosti, naučnicima, Holivudu, a naročito piscima. Ni planetarno popularni “Da Vinčijev kod” Dena Brauna nije iscrpeo ovaj izvor. Pečat bestselera kao da je zagarantovan svakome ko Leonarda uzme za junaka. Najnoviji u nizu hitova je i debitantski roman Lusil Tarner pod imenom “Đokonda” (izdavač “Laguna”), koji zadire u Leonardovo detinjstvo, prati njegov put ka slavi i uspehu, koji iziskuje žrtve, i, naravno, otkriva kako nastaje najpoznatiji portret svih vremena. U čemu leži tajna tolike Leonardove popularnosti? I oni koji ne znaju mnogo, ili, što je kod nas srazmerno čest slučaj, ne znaju skoro ništa o umetnosti italijanske renesanse, po rečima Milete Aćimovića Ivkova, čuli su za Leonarda da Vinčija i opsenjeni su njime. Popularnost među neukim svetom, po njegovim rečima, ovaj veliki duh i um duguje tajnovitosti koja se oko njegovih dela, pa i njegovog života, neprestano plete. A potom i genijalnim tehničkim izumima na kojima počivaju mnoga savremena tehnička i tehnološka sredstva koja olakšavaju naš zamršeni život.
Đokondin osmeh, Tajna večera, padobran, helikopter, anatomska i hirurška istraživanja čovekovog tela... Sve je to doprinelo slavi Leonardovog lika i dela kroz istoriju. I to najčešće u knjigama popularne književnosti u kojima se “konačno” razotkriva sve ono što se do sada nije znalo, kao što se dodatno mistifikuje sve ono što je poznato - kaže naš sagovornik. Izdavačka industrija dremljivom potrošaču nudi popularnu i sladunjavu priču o onome čega u današnjem svetu skoro da nema, smatra Ivkov. Tako se površno zadovoljava stalna čovekova potreba za utehom, jer ono čega nema u životu - ponudiće zabavna književnost. Kada nema ničeg drugog i boljeg, biografije velikih ljudi, čijih vrlina nismo dostojni mogu da posluže kao zamena za mudrost, smisao i lepotu vlastitog trajanja, zaključuje naš sagovornik. I dok njegov život i tajne koje kriju genijalni radovi raspaljuju maštu čitalaca, iz Londona je nedavno stigla i vest o izložbi koja će biti hit sezone. Nacionalna galerija najavila je za novembar otvaranje dosad najveće izložbe radova univerzalnog genija, koja će se zvati: “Leonardo da Vinči: Slikar na milanskom dvoru”, a ulaznice je već sada teško nabaviti. Ovakve izložbe, zapravo, do sada nije bilo, jer će preko Lamanša prvi put otići Leonardove slike pozajmljene iz Luvra, Ermitaža i Vatikana. Prema navodima Nacionalne galerije, izložba će istražiti Da Vinčijevo nastojanje za perfekcijom u prezentaciji ljudske forme. U vlasništvu londonske Nacionalne galerije nalazi se jedino “Madona u stenama”, restaurirana 1998, a zahvaljujući pozajmicama, biće izloženo još šest neprocenjivih slika: “Portret muzičara”, nedovršena “Sveti Jeronim”, “Portret gospođe s milanskog dvora”, “Madona sa detetom”, kopija “Tajne večere” koja je izložena u Oksfordu. Centralno mesto u londonskoj postavci biće namenjeno “Dami s hermelinom”, koja je osigurana na 300 miliona evra. Uz slike, srećnici koji uspeju da uđu u galeriju videće i pedeset Leonardovih crteža.
BEZ “MONA LIZE”
DANAS se, inače, samo 14 slika na svetu vode kao Leonardova dela, tako da je izlaganje polovine - prvorazredni događaj. Iz Luvra neće stići i “Mona Liza”, jer je naslikana u Firenci, pa se ne uklapa u koncept izložbe.
Na velikoj izložbi u Nacionalnoj galeriji predstavljen i nedavno otkriven „Spasitelj sveta”
Leonardo da Vinči: Dama s hermelinom, 1489/1490. Foto Princes Czartoryski Foundation
London – Nedavno otkrivena slika Leonarda da Vičija „Salvator mundi” („Spasitelj sveta”), nakon restauracije, izložena je na upravo otvorenoj izložbi „Leonardo da Vinči – slikar na milanskom dvoru ”u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Kustosi velelepne galerije na Trafalgar skveru veoma su ponosni na ovaj poduhvat, budući da su slike pozajmljene iz najprestižnijih svetskih muzeja, što je direktor Nacionalne galerije Nikolas Peni nazvao velikim diplomatskim trijumfom. Prema pisanju „Ivning standarda”, kustosu izložbe Luku Sajsonu trebalo je pet godina da ubedi neke muzeje da pozajme najvrednija Da Vinčijeva dela. O popularnosti ovog događaja svedoči i činjenica da su do januara 2012. sve karte za izložbu unapred rezervisane, a Leonardo da Vinči (1452–1519), njegov život i njegova umetnost predmet su i domaćih zadataka u osnovnim školama. Izložba je otvorena 9. novembra, a trajaće do 5. februara naredne godine, što je u principu kratko za blokbaster izložbe. Londonska postavka predstavlja najpoznatije slike Da Vinčija koje su nastale za vreme njegovog boravka u Milanu (1482–1499), kada je slikao za tadašnjeg vladara Milana Ludovika Sforcu. Ovo je izložba koja posle dužeg vremena prikazuje Da Vinčija ne kao pronalazača, naučnika, konstruktora, već pre svega kao slikara. Na izložbi se nalazi devet slika i više od 50 crteža.
Đovani Pjetro Rikoli, Đampertino: Poslednja večera, oko 1520. Foto Royal Academy of Arts Među njima su „Portret muzičara” (Biblioteka Ambrosijana u Milanu), „Sveti Jeronim” (Vatikan, Rim), „Dama s hermelinom” (Fondacija Šartoriski, Krakov), „Belle Ferronniére” (Luvr, Pariz) i dve verzije „Bogorodice na stenama” – jedna, rađena 1485, pozajmljena je iz Luvra, i druga, kasnija verzija(1506/1508) koja pripada londonskoj Nacionalnoj galeriji i na kojoj se primećuje manje detalja u slikanju prirode, kao i svedenija paleta. Ova slika je zajedno sa „Spasiteljem sveta” upravo restaurisana za londonsku izložbu. – „Spasitelj sveta” je pronađen pre dve godine i slika je donesena kod nas na restauraciju. Najviše je bila oštećena Hristova glava, najmanje ruke, ali da bismo bili sigurni da li je ova slika zaista delo Leonarda da Vinčija, konsultovali smo se sa mnogobrojnim svetskim ekspertima i dok nismo dobili „kritičnu masu” pozitivnog mišljenja nismo izlazili u javnost – objašnjava u kratkoj izjavi za „Politiku” Per Ramberg, jedan od kustosa izložbe. Izloženi portreti pokazuju Da Vinčijevu fokusiranost na unutrašnji život, na psihologiju slikanih modela. U tom smislu jedno od najreprezentativnijih dela je „Dama s hermelinom”, odnosno portret Čečilije Galerani, šesnaestogodišnje ljubavnice Ludovika Sforce. Na posebnom spratu Nacionalne galerije predstavljena je „Tajna večera”, kojom je Da Vinči oslikao zid crkve Santa Marija dela Gracije, 1490. u Milanu, a na ovoj izložbi predstavljena je verna kopija ovog dela, čiji je autor Leonardov savremenik, njegov učenik Đampjertino (1550–1500). Slika je vlasništvo Kraljevske akademije umetnosti u Londonu. Uz „Tajnu večeru” predstavljena je otvorena sveščica, gde je na jednoj stranici Leonardo opisao večeru, odnosno gestove, izraze lica, zaprepašćenost i iznenađenje 12 apostola u trenutku kada im Hrist saopštava ko ga je izdao: Jedan koji pije i ostavlja čašu na mesto i okreće glavu ka onome koji govori... Drugi sa otvorenim šakama pokazuje dlanove, sležući ramenima i otvarajući usta zapanjen... Treći izviruje da vidi govornika... Uz ovo monumentalno delo predstavljeni su i crteži, skice sa uvećanim detaljima slike, kao na primer šaka Svetog Jovana, Judina čaša i slično... Na izložbi u Nacionalnoj galeriji nije predstavljena Mona Liza. Jedan od razloga, istina manje uverljiv, jeste činjenica da je Da Vinči slikao Mona Lizu u Firenci, tako da ova slika ne pripada korpusu Leonardovih dela nastalih tokom plodnog rada u Milanu. Drugi, svakako uverljiviji, razlog možda je najbolje opisao Luk Sajson, glavni kurator izložbe, izjavom prenetom u „Gardijanu”: „Osoblje Luvra bi radije trčalo golo naokolo nego što bi pozajmilo Mona Lizu.“
U Torinu Da Vinčijev autoportret izložen tek treći put
U Torinu Da Vinčijev autoportret izložen tek treći put
Tanjug |
Autoportret Leonarda da Vinčija, koji je do sada samo dva puta prikazan u javnosti, izložen je u Torinu, prenosi AFP.
Da Vinčijev autoportret će biti izložen u javnosti do 29. januara
Portret ostarelog renesansnog majstora čuva se u Kraljevskoj biblioteci u Torinu, a u prošlosti je bio izložena u svega dva navrata - 1929. i 2006. godine.
Osigurana na 50 miliona evra, slika je izložena u specijalnoj blindiranoj staklenoj škrinji obezbeđenoj senzorima.
Da Vinčijev autoportret će biti izložen u javnosti do 29. januara u bivšoj kraljevskoj rezidenciji iz 17. veka, Ređa di Venaria, kao deo izložne "Leonardo: genije i mit", u okviru koje će biti prikazano 30 crteža i pisanih radova posvećenih tom delu.
"To je na neki način uvod u veliku izložbu koja će se održati u Ambruazu, u Francuskoj, od 2. maja 2019. povodom 500-godišnjice Leonardove smrti", kazao je kurator izložbe Karlo Pedreti.
Da Vinči je živeo i umro u Ambroazu 1519.
Zbog potrage za davno "izgubljenim" delom slavnog slikara naučnici su oštetili jedno drugo vredno umetničko delo, ali Da Vinčijevu sliku nisu našli.
Italijanska policija započela je istragu u firentinskoj Palati Vekio kako bi utvrdila da li su naučnici oštetili jednu sliku italijanskog rensenansnog slikara Đorđa Vazarija, naslikanu na zidu, u pokušaju da iza nje pronađu fresku Leonarda da Vinčija.
"Policija je bila u Palati Vekio, izvršila je provere na Vazarijevoj slici, i razgovarala sa restauratorima", rekao je agenciji "Frans pres" portparol firentinske opštine Marko Anjoleti.
Profesor istorije umetnosti sa Univerziteta u San Dijegu Mauricio Seračini je rukovodilac tog projekta čiji je cilj da se pronađe nestala freska čuvenog slikara, vajara i arhitekte Leonarda da Vinčija.
Policija je počela istragu zbog sumnje da su naučnici napravili rupe u Vazarijevoj slici kako bi u nju stavili mikrokamere i utvrdili da li je ispravna teorija profesora Seračinija.
Seračini veruje da je Vazari svoju sliku "Bitka kod Marčana" naslikao preko freske Leonarda da Vinčija "Bitka kod Angijarija" kojoj se trag gubi krajem 16. veka.
Američki časopis "Nacionalna geografija" uložio je u projekat potrage za Da Vinčijem 250.000 dolara.
(Tanjug)
Istoričari umetnosti čuvenog pariskog muzeja Luvr optuženi su da su nedavno preteranim čišćenjem oštetili remek-delo Leonarda da Vinčija, učinivši ga svetlijim nego što je to renesansni majstor uradio.
Ogorčeni zbog novog izgleda „Device s detetom i Svetom Anom“, dva renomirana francuska stručnjaka dala su ostavku u međunarodnom savetodavnom komitetu Luvra, odgovornom za restauraciju slike koja se smatra jednim od remek-dela renesanse, objavio je 29. decembra londonski „Telegraf“.
Muzej su napustili Segolen Beržon Langl i Žan Pjer Kizen koji smatraju da su zagasiti tonovi na slici postali suviše naglašeni i jarki. Oni su izjavili da su bili užasnuti rezultatom restauracije.
Restauracija je podelila stručnjake u komitetu na one koji negoduju zbog toga što su boje na slici sada mnogo jače od originalnih i na one koji tvrde da je čišćenje dobro obavljeno.
Oni, koji su podržali čišćenje „Device s detetom i Svetom Anom“ kažu da je retko koja restauracija bila tako detaljno pripremana, diskutovana i obavljena.
Čišćenje je bilo povereno stručnjacima iz Nacionalne galerije u Londonu koji su zagovarali korišćenje jačih razređivača dok su francuski konzervatori zazirali od njihove upotrebe.
Pre sedamnaest godina, Luvr je odustao od pokušaja da očisti sliku plašeći se kako će razređivači uticati na sfumato - tehniku koja je zaštitni znak italijanskog majstora.
Mona Lizina mlađa i lepša sestra: U Španiji otkrivena najstarija ko
Mona Lizina mlađa i lepša sestra: U Španiji otkrivena najstarija kopija Da Vinčijevog remek-dela
Tanjug |
Španski muzej Prado saopštio je da poseduje kopiju "Mona Lize" Leonarda da Vinčija koja je naslikana u isto vreme kada i original i u istom studiju, što je čini možda najranijom replikom ovog remek dela. Do ovog senzacionalnog otkrića istoričari umetnosti su došli tokom konzervatorskih radova u Pradu, a svi se slažu da je ovo jedno od najvećih otkrića u umetnosti u poslednje vreme.
Original (levo) i kopija iz španskog muzeja Prado: Mona Liza kao sredovečna žena i kao devojka u dvadesetim godinama
Za ovu sliku se dugo verovalo da je samo replika nastala nakon Leonardove smrti, ali sada je potvrđeno da je reč o delu nastalom u isto vreme kada i original.
Pet vekova nakon nastanka jedne od najčuvenijih slika u istoriji umetnosti, stručnjaci kažu da tek sada sa više sigurnosti možemo da govorimo o tome kako je prava Mona Liza zaista izgledala.
Model naslikan na replici izgleda malo mlađe i ima izraženije obrve. Original iz Luvra čuva se iza stakla i prekriven je ispucalim lakom, zbog čega Mona Liza deluje kao sredovečna žena.
Kopija iz Prada otkriva Mona Lizu onakvom kakva je ona verovatno bila u vreme kada je slika nastala - kao mlada žena u dvadesetim godinama.
Tehnički specijalista muzeja Prado Ana Gonzales Mozo rekla je da je čak moguće da je Da Vinčijev asistent upoznao pravu Mona Lizu i da je bio prisutan dok je ona pozirala velikom majstoru.
- Moguće je i da je ona svraćala do studija kada je Leonardo dodavao poslednje slojeve slike - kaže Mozo.
Ona kaže da su i nacrti prema kojima je rađena slika iz Madrida veoma slična onima na originalu, što je još jedan dokaz da su nastale u isto vreme i jedna pored druge.
Kopija iz Prada godinama je čuvana u muzeju, ali su konzervatori tek nakon nedavne restauracije otkrili šta se krije ispod slojeva boje.
Nevolja je što je slika vekovima bila pre premazana crnom bojom i lakom, a lik Mona Lize otkriven je tek pre dve godine.
Postoji desetak preživelik kopija "Mona Lize" iz 16. i 17. veka.
Ne prođe godina da najčuvenija i naintrigantnija slika Leonarda da Vinčija "Mona Liza", zagonetna žena čarobnog osmeha, ne ispuni novinske stupce širom sveta. Ovog puta otkrivena je kopija remek-dela, prva i najstarija - veruju stručnjaci iz madridskog muzeja "Prado" koji su je pronašli. Bez obzira što se već na prvi pogled vidi da je kopija, upravo ona mogla bi da omogući da se reše brojne zagonetke Leonardovog originala, koje su brojne.
"Mona Liza" i otkrivena kopija
Najstarija kopija "Mona Lize" mogla bi da rasvetli neke od misterija koje se za ovu sliku vezuju već vekovima. Predstavljamo neke od njih.
Leonardo Da Vinči
Ko je na slici?
Najstarija i najrelevantnija teorija je da je "Mona Liza" portret Lize Đerardini del Đokondo, a kao dokaz se navodi beleška Agostina Vespučija iz 1503. godine. "Mona" je skraćenica od italijanskog "ma donna" (moja dama), a "La Đokonda" je italijanski naziv za veselu i živahnu osobu.
Silvano Vinčenti, predsednik italijanskog nacionalnog komiteta za kulturno nasleđe, tvrdi da je Mona Liza muško, odnosno na je na slici portret Leonardovog učenika Salaja. Sumnja se da su Salaj i Leonardo bili ljubavnici.
Beogradski slikar Predrag Bajo Luković još je 1982. godine dokazao da je "Mona Liza" Leonardov autoportret, što je i pokazao na svojoj slici "Portret jedne tajne". Sumnja se da je njegovo otkriće iskorišćeno u romanu "Da Vinčijev kod" Dena Brauna.
Skriveni znakovi
Zvaničnici "Luvra" saopštili su da su 2004. i 2009. izvršeni "svi mogući laboratorijski testovi" na slici i da na njoj nema nikakvih zapisa, slova ili brojeva, što su neki učenjaci uporno tvrdili. Takva nagađanja imao je i Vinčenti koji je navodno otkrio da se na mostu u pozadini može videti broj 72, koji se vezuje i za jevrejsku i za hrišćansku tradiciju.
Vinčeti je tvrdio da je u Mona Lizinim očima prepoznao slova L i V, a isto su pisali mediji ponovo 2010. godine. Tada se spekulisalo da postoje i brojevi koji se ne vide golim okom. Brojevi 7 i 2 navodno kriju godinu 1472, kad je trolučni most (na Leonardovoj slici) srušen u poplavi.
Istoričarka Karla Glori je 2011. kompjuterski detektovala slova S i G, zaključivši da su to inicijali (Giovanna Sforza), iz porodice namesnika iz gradića Bobio u kojem je nekad bio trolučni most kao na originalnoj slici.
Potraga za dokazima
Pošto su naučnici iz istorijskih zapisa saznali da je Mona Liza poslednje dve godine života (do 1542) provela u manastiru Sveta Ursula u Firenci, gde je i sahranjena, prošle godine je počela potraga za njenim zemnim ostacima, s ciljem da se na osnovu DNK analize rekonstruiše njeno lice i uporedi s onim na slici.
Italijanski stručnjaci su sproveli dvonedeljno istraživanje uz pomoć georadara i starih mapa i dokumenata, i tako pronašli kriptu u jednom napuštenom manastiru za koju tvrde da je Đokondin grob.
Мале тајне великих мајстора
Загорела сарма Леонарда да Винчија
Да је велики уметник боље мешао паленту и сецкао месо, можда никада не бисмо видели Мона Лизу
Кухиња из доба ренесансе
Фиренца је данас поносна домовина једног од највећих умова у историји, како данас цео свет зове Леонарда да Винчија. Ипак, мало је познато да су се Фирентинци некада смејали шегрту сликара Верокија и највећем љубитељу ђаконија од теста које је спремао његов очух. Отуда потиче његов слабо познати надимак – Дебељко, који му је, помало поспрдно, наденуо ментор.
Пошто без прихода ни у ренесансно доба није могло да се живи, Дебељко, као неко ко није припадао тадашњем племству, био је приморан да нађе посао. Након што је провео три године учећи сликарски занат, Да Винчи се запослио као кувар у гостионици „Три пужа” недалеко од Понте векија, и тако пуким случајем започео кулинарску каријеру. Као само још један запослени, био је задужен за брисање подова. Није било ни говора о дозволи да се примакне лонцу у коме се припремао специјалитет куће – палента. Тадашњи кувари били су прилично незаинтересовани за квалитет те безукусне каше кукурузног брашна и комадине меса. Увек је на исти начин спремана, а затим и служена у неопраним тањирима. У тој устаљеној рутини мењали су се само гости.
Уметничке ђаконије
Након што су се 1473. године том истом кашом најпре потровали, а затим од ње и помрли готово сви запослени у „Три пужа”, кухиња је препуштена Леонардовим рукама. Да Винчи је одлучио да је то право време да унапреди јеловник и почне да служи порције брижљиво аранжиране паленте са ситно сецканим месом на опраним тањирима. У времену у коме су вајари и сликари били пуке занатлије, ова промена је, потпуно очекивано, дочекана с негодовањем. Циљ је био утолити глад што дуже, а не губити време на „уживање у уметничким ђаконијама” оних чији је посао само да паленту и месо стављају у лонац.
Како ни гости, ни власници нису били задовољни Да Винчијевим новинама, он је отпуштен. Тражећи начин да заради за живот, Дебељко одлучује да се пријави за посао на двору Лудовика Сфорце који ће, деценију након тога, постати милански војвода. Покушао је да Сфорци предочи сва своја умећа, али да опет не буде превише хвалисав. У писму будућем војводи написао је:
„Моје слике и скулптуре добре су колико и дела других уметника. Веома добро постављам загонетке и једнако сам добар у везивању чворова. Ипак, торте које правим су без премца.”
Прочитавши ово писмо, Лудовико је пристао да запосли младића из Фиренце. Леонардо се изненадио када му је речено да је запослен као лаутиста и да ће бити задужен да забавља госте након вечере. Током боравка на двору, покушавао је да Сфорци покаже неке од својих изума који служе ојачавању утврђења, као што су различите врсте мердевина и катапултова. Иако је касније био покровитељ његових радова, будући војвода није обраћао пажњу на приче свог лаутисте све док се Да Винчи није досетио да направи јело од марципана и џема. Лудовико је био очаран. Ипак, уместо ојачавања дворца, Леонарду је поверио задатак опремања кухиње и спремања раскошне вечере за госте дворца.
Не прилази! Опасно по живот!
У делу „Кулинарске свеске Леонарда да Винчија”, које потиче управо из овог раздобља, осмислио је кухињу као лабораторију из које су изронили многи изуми чије унапређене верзије и ми данас користимо. Ипак, у пракси се цела замисао полако претварала у ноћну мору свих дворана. Кухиња, која је раније бројала двадесет, сада је имала двеста људи који, ироније ли, уопште нису кували већ само опслуживали Да Винчијеве гломазне изуме.
Један од првих била је воденица коју је покретао огромни водопад који би попрскао свакога ко би му се приближио, а на поду правио све већу бару повећавајући шансу да се неко оклизне и сломи врат. Уследили су огромни мехури осмишљени да распирују дим при кувању. Ипак, уместо дима, распиривали су пламен са шпорета због чега су многи дворани добили озбиљне опекотине. Ова огромна справа која је висила са таванице захтевала је да неколико људи стално буде у приправности за гашење пожара, с кофама воде на готовс.
Али ту се листа изума опасних по живот не завршава. Леонардо је измислио и огромну мутилицу двоструко већу од човека, која је сваког трена у сос могла да дода још један непланиран састојак – онога ко је њоме управљао. Како се Леонардо грозио прљавих тањира и неуредних кухиња, одлучио је да би машина за чишћење подова била неопходна. Ове чистаче вукли су коњи и волови, али је тешкоћа била у томе што је за њима армија људи морала да чисти неред који су направиле животиње. Те исте животиње, из „економичних разлога”, касније су биле снага за покретање огромног точка смишљеног да крцка орахе.
Куварице мање збори
Пред богату гозбу коју је приредио Сфорца, Леонардо је у кухињу увео још неколико новина – покретне траке за доношење хране и рерне које пеку храну на плочи већој од уобичајене. Према његовој замисли, храну спремљену по новим рецептима на тањирима ће аранжирати уметници како би пред госте изнео прави мали рај за чула. Како не би дошло до каквог пожара, који су се у ренесансним кухињама неретко дешавали, Да Винчи је пројектовао прскалицу. Како је тог дана, као и сваког другог, у кухињи била огромна гужва, с припремама гозбе почело се рано ујутру.
Лудовико Сфорца, владар Милана, и Ћећилија Галерани,
његова миљеница и велика Леонардова заштитница,
која је била важна личност на миланском двору
Време је одмицало, а Да Винчи је схватао да траке раде превише споро, те их је за само неколико минута толико убрзао да се храна гомилала и падала на под. Рерне су радиле, али су сва јела загорела зато што нико није био навикнут на ту брзину печења. Чак је избио и мали пожар, који су Леонардове прскалице брзо угасиле. Натопљену и загорелу храну својим аранжманима мало су покушали да дотерају уметници. Били су преспори. Чинило се да је противпожарни уређај с ватром угасио и сваку могућност да то вече прерасте у успех. Сфорца је био ван себе од беса, а Леонардо јавно жигосан.
Забрањено повраћати за столом
Иако је Сфорца из беса бацио све његове изуме који су се нашли у кухињи оног тренутка када је ушао, Леонардо није престао да се занима за кухињу. Сматра се да је изумео прву салвету, како би заменио зечју кожу обешену поред стола о коју би гости брисали руке након јела. Тада се посветио и састављању првог правилника понашања.
Особа која обедује не сме да ставља главу у тањир док једе.
Не сме да седи испод стола ниједног тренутка.
Без претходног одобрења није дозвољено полусажвакане и неукусне парчиће хране стављати у тањир особе која седи поред.
Није дозвољено брисати нож о одећу особе која седи поред.
Нож не користити за резбарење стола.
Не смеју да се пуштају птице, змије и бубице за столом.
Уколико особа за столом жели да поврати, мора да се удаљи од њега.
Исто треба да учини уколико мора да мокри.
Поред ових, Леонардо је смислио још нека правила којих би се требало придржавати за столом. Она откривају колико су се често на тадашњим дворовима дешавала убиства. Па тако Леонардо моли свакога ко је намеравао да изврши убиство током оброка, да седне поред жртве, јер ће се на тај начин све одиграти на малом простору и самим тим ће мање пореметити планирани обед. Након што слуге изнесу леш и уклоне мрље од крви, тврди Леонардо, било би учтиво да се убица повуче, пошто његово присуство може лоше да утиче на варење других гостију. Зато ће добар домаћин бити само онај који у сваком тренутку има госта на чекању, спремног да ускочи на упражњено место.
Уколико се након вечере неко осврне на стара добра времена, и тако вам замери што сте уместо крменадли и кромпирића спремили пилетину на француски начин, можете да га обавестите да као уобичајено добар домаћин имате другог госта у приправности, спремног да попуни место чим га дотични ослободи.
[h=1]Da li je ovo najlepša Mona Liza? [/h] Izvor: Tanjug
Španski kustosi otkrili su početkom meseca najraniju poznatu kopiju slike "Mona Liza" Leonarda da Vinčija koja je urađena u umetnikovom studiju i na kojoj Mona Liza izgleda mlađe i raskošnije nego na originalu.
Foto: Tanjug
Posetioci madridskog Prada od nedavno mogu da vide i takozvanu "Mona Lizu iz Prada" koja je, kako tvrde stručnjaci, urađena u istom studiju i u isto vreme kada i original.
Na madridskoj kopiji, za koju se prvobitno verovalo da je urađena mnogo godina kasnije, poznati model stajao je ispred crne pozadine, ali je u restaurisanoj verziji crna boja uklonjena i posetioci sada mogu da vide pejzaž sa brdima i rekama koji liče na original koji visi u pariskom Luvru.
Kustos u Pradu Migel Falomir rekao je AFP-u da je verzija iz španskog muzeja "najverovatnije prva poznata kopija Ðokonde" i da je stručnom analizom utvrđeno da je i ona izvedena u umetnikovom studiju, verovatno u isto vreme kada i original i da je potpuno u skladu sa Leonardovim radom.
"Ovo je, međutim, delo na kome sam Leonardo nije intervenisao", naglasio je Falomir.
Slika će od 26. marta biti izložena pored originala u Luvru.
Istoričari umetnosti smatraju da je žena na slici Liza del Ðokondo, supruga firentinskog trgovca Frančeska del Ðokonda.
Na slici iz Prada, Ðokonda deluje mlađe i svežije od one u Parizu, a pejzaž bogatije.
Zamenik direktora Prada, Gabrijel Finladi tvrdi da je uzrok tome što je slika iz Luvra "zaprljana".
"Kada se slike isprljaju onda modeli deluju starije", rekao je on.
"Ovo je bez sumnje veliko otkriće za Prado. Slika je mnogo interesantnija nego što smo mislili i pružiće nam mogućnost da bolje razumemo original u Luvru", rekao je Finladi.
[h=2]Kopiju Mona Lize naslikao Da Vinčijev ljubavnik? [/h] Tanjug |
Kopija "Mona Lize" Leonarda da Vinčija koja je izložena u madridskom Pradu najverovatnije je delo učenika i ljubavnika čuvenog majstora
LONDON - Kopija "Mona Lize" Leonarda da Vinčija koja je od februara izložena u madridskom Pradu najverovatnije je delo učenika i ljubavnika čuvenog majstora, smatraju istoričari umetnosti.
Kako prenosi londonski "Telegraf", stručnjaci iz Prada veruju da je autor kopije najpoznatije Leonardove slike Đan Đakomo Kaproti, poznat po nadimku "Salai" (Đavolak) koji je počeo da radi u Da Vinčijevoj radionici kada je imao 10 godina.
Renesansni istoričar umetnosti Đorđo Vazari opisao je Salaija u svojim "Životima slavnih slikara, vajara i arhitekata" kao gracilnog i lepog momka sa kovrdžavom kosom koja se mnogo sviđala Leonardu.
Šef odeljenja za italijansko slikarstvo u Pradu Migel Falomir rekao je listu "Art" da veruje da je kopija Mona Lize stilski najsličnija delu Salaija ili Frančeška Melezija.
Melezi je manje verovatan kandidat budući da se Leonardovom ateljeu pridružio 1507. godine, a kopija datira iz 1503-1506. godine.
Bruno Motin, kustos Centra za istraživanje i restauraciju francuskih muzeja, sa sedištem u Luvru, podržava ovu teoriju.
U Luvru se nalazi originalna Mona Liza i francuski stručnjaci smatraju da je Salai nasledio sliku po smrti Leonarda da Vinčija.
Ukoliko se utvrdi da je Salai zaista naslikao svoju verziju Mona Lize, muzej će morati ponovo da razmotri i istraži istorijat Da Vinčijevog remek-dela.
Prošle godine grupa italijanskih stručnjaka tvrdila je da je sam Salai bio model za Monu Lizu ali je te tvrdnje Luvr odbacio.
Kopija iz Prada nalazila se u muzeju od njegovog osnivanja 1819. godine u okviru španske kraljevske kolekcije ali se zbog tamne pozadine i hrastovog rama smeštala među dela severnoevropskih umetnika.
Stručnjaci su tehničku studiju kopije počeli pre dve godine po zahtevu Luvra povodom izložbe koja se otvara idućeg meseca. Otkrili su da je slika naslikana na orahovoj dasci kao i Mona Liza, a infracrveni zraci su pokazali da se u pozadini slike nalaze planine, kao i na originalu.
Kopija će u Pradu biti izložena do 13. marta, a onda putuje u Luvr kao deo već isplanirane izložbe i biće izložena pored originala.
