Član
- Učlanjen(a)
- 09.07.2009
- Poruka
- 2.898
[video=vimeo;12604682]http://www.vimeo.com/12604682[/video]
Led Zeppelin
- Začetnik teme Tito Pulo
- Datum pokretanja
Led Zeppelin IV
Izvor: P.U.L.S.E
Boban Savković
Ja sam, u stvari, potpuno siguran u albume koje preporučujem i uopšte ne znam odakle mi potreba za pravdanjem. I zato, za mene četvorka jeste jedan od najjačih rock albuma ikad snimljenih i nema tu šta da se bira – on se sam izabrao da bude deo neke pristojne kolekcije. Ali ne mogu a da malo dublje ne proanaliziram stvar i samog sebe dovedem u nedoumicu. Rekosmo – pored kvaliteta bitan je i značaj. I onda kad razmislite o diskografiji Zeppelina, shvatite da njihov prvi album kvalitetom ne zaostaje puno, a značajem nadmašuje četvorku. Uže gledano, na prvom albumu postavljen je zvuk i definisana slika Zeppelina kao benda i oni ce se te šeme držati tokom cele karijere. Uz povremena odstupanja, da, međutim uvek kad su odstupili od onog sto zapravo jesu zvucali su loše. A ako gledamo šire, radi se o prvom heavy metal albumu u istoriji – uostalom, Zeppelini se zvanično broje kao očevi hevi metala.
Tako su rangirani i nisam ja to izmislio, a pri tom je i istina, zar ne? Prve klice žanra nalaze se jos u british bluesu. Lennon je izjavljivao kako je njegova Ticket to Ride prvi snimljeni heavy. Opasno blizu tome bili su i Kinks i Who, a posebno Cream i Hendrix, ali Led Zeppelin su ipak prvi pravi heavy metal band. Mislim, ispunjavali su sve uslove. Ili su ih definisali, kako vam dopada. Ključna reč je tu po meni energija. Ili snaga – ova muzika se glasno svira, glasno snima i glasno sluša. Bazirana je na gitari (glasnoj naravno), na distorziji, rifu (rif je osnov svega), ubitačnoj solaži. Na žestokom ritmu koji razvaljuje ne bubne opne vec bubrege. Na tekstovima koji, pa hajde da kažem jako često mirišu na nesto okultno i koji se ne pevaju nego vrište u visokom registru. Dodajte mačo imidž i teatralne nastupe i slika je blizu kompletne.
Naravno, gomila hevi metal bendova se ne uklapa u datu semu – uostalom, i hevi je kao i drugi pravci brzo evoluirao, transformisao se, fuzionisao, delio na podžanrove, i možda samo tate (Cepelini) i mame (Sabati) ispunjavaju baš sve navedeno.
I tako, prvi album Zeppelina jeste prvi heavy metal album uopšte. Njegov izlazak, na samom kraju ’68. praktično je označio kraj šezdesetih (i svega sto su one bile) i početak sedamdesetih (i sve što uz to ide). Zvanično, to se desilo krajem ’69. kad dvojka simbolično menja Abbey Road na poziciji broj jedan, ali prvi je prvi (kako reče ona snaša).
Međutim, ima jedna kvaka – prvi album je težak za slusanje. I to meni koji volim Zeppeline. Imali su Cream i dužih bluzeva ali ne na studijskim albumima. Ovde ih ima čak tri, i preslušati ovaj album pažljivo i u kontinuitetu nije naročito zabavno. I zato, priklanjam se većini – ako neko ima samo jedan album Zeppelina, to će biti “onaj sa Stairway to Heaven”.
I tako, stigosmo i do albuma. Doduše, ne i do muzike, par reči treba reći i o omotu. Mislim da većina učesnika na forumu zna o čemu se radi, makar i nemalo ploču ili cd, ali uvek ima onih koji ne znaju, a i ugođaj ne bi bio kompletan… Elem, ovaj omot je poznat po tome što sa prednje strane ne piše ni ime benda ni naslov albuma. Piše, doduše, sa strane, čime je umnogome izgubio na mističnosti. Ali dobio je time sto piše samo ime grupe. Naslov albuma ispisan je runama, pa ga oni koji vole da se prave blesavi označavaju sa ‘no title’ ili ‘runes’. Isti oni koji prvi album (koji je takođe bez imena) označavaju sa I. Cela ova zavrzlama napravljena je usled zanesenosti benda, i to prvenstveno Pejdža i Planta, famoznim Gospodarom Prstenova, srednjom zemljom i svim onim što uz to ide. Siguran sam da su se dobro zabavljali birajući znake za svakog od njih. U svakom slučaju, uticaj Led Zeppelina prevazilazi čisto muzičke okvire. Kad se omot otvori, dobija se crtež na kojem starac na vrhu planine osvetljava put učeniku fenjerom u kojem svetli šesterokraka zvezda. Na unutrašnjem omotu odštampan je tekst ‘Stepenice ka nebu’ u odgovarajućem fontu.
Album otvara žestoka, beskompromisna, pa čak i kompleksna rokačina Black Dog. Ritam uopšte nije brz. Nije ni pogodan za igru. Ali je pun snage i pogodan je za mahanje kosom (ako je imate) u transu. Rif je nezaboravan, ako i nije naročito originalan. Jeste digresija (i jeste da će mi možda neko i zameriti), ali moram reći da Page nije naročito talentovan za komponovanje, sto je čest slučaj sa velikim gitaristima. Obično je njegov rif maznut iz nekog starog bluza, pa se onda produkcijom – distorzijom, i sličnim studijskim marifetlucima pokušava da ga zamaskira. Za Whole lotta love znam 100% da je izgubio parnicu, a za ovu pesmu i Lemon Song nisam siguran. No, ja lično mu to ni najmanje ne zameram niti mi smeta. Za bluzeve uopšte nije neobično da liče jedan na drugog, a i on to tako svira da stvarno nema veze sa originalom. I to svira dobro! I ne samo on – bend je u top formi i retki su studijski albumi sa ovakvom svirkom. Međuigre Pagea i Bonhama su u stvari neopisive, ali evo pokušaću da opišem neopisivo. Da vidimo, pesmu vodi Plant (bukvalno) izvikujući svoju kiticu sa snažnim ehom. Onda zatutnji odgovor benda. Taj odgovor je potpuna ludnica – imate utisak kao da se svi međusobno jure, Page prvo sam sebe pa onda i sve ostale. Njegova fraza nikako da se uklopi sa Bonhamovom disritmijom – ubrzava, usporava, pravi neočekivane pauze pa žuri da (se) stigne… Sa druge strane Bonham nikako ne drži jedan ritam već opet kao da on pokušava da izvede taj rif na bubnjevima, pa jednom odsvira ovako, drugi put onako i čini se, da nema Džonsovog basa koji ih drži (na tankoj niti) da bi se cela kompozicija razbila u paramparčad. Sve u svemu, fenomenalno, i što je najvažnije – što je duže slušate sve bolje zvuči.
Sledeća stvar, Rock and roll praši u žestokom ritmu – ovo je najbrži bugi vugi koji sam čuo. Bilo šta bilo, ovu pesmu ne mogu opisati nikako drugačije nego kao snažnu. Mislim, toliko je jaka, toliko pršti, da kad god bih je stavio na neku kompilaciju, ona koja dođe posle nje bi zvučala nekako prazno, ne znam o kakvim monstrumima se radilo. Na ovom albumu problem sledeće pesme je rešen akustičnom baladom u srednjevekovnom maniru kako bi se valjda uklopila u tekst, a kojim je konačno ispunjeno očekivanje sa omota. Ne da je tekst naročito dobar, uglavnom ređa fraze poznate Tolkinovim fanovima (‘Queen of Light took her bow’, ‘The Dark Lord rides in force tonight’, ‘The Ringwraiths ride in black’, itd.), međutim ja zaista nikad nisam ni obraćao pažnju na reči i to čak generalno kad su Zeppelini u pitanju. Nisu mi bile bitne, uvek sam bio prezauzet slušanjem muzike J
I onda, dame i gospodo sledi Stairway to Heaven. Opisivati šta se sve u ovoj pesmi zbiva je van pameti, a i ne verujem da ima neko ko je nije čuo. Uglavnom, po mnogima jedna od najboljih rock stvari koja postoji, pa evo, i po meni, ma koliko inače bio protiv rangiranja i bodovanja nečeg tako subjektivnog kao što je muzika. Pesma je jednostavno savršena, to je sve što mogu da kažem.
Ono zbog čega je ploča mnogo bolja od cd-a je vreme koje vam ostavi da malo provarite ne samo Stairway to heaven, već i celu prvu stranu, pre nego okrenete ploču. Pored toga na cdu uopšte nemate predstavu o koncepciji ovog albuma. A koncepcija je ovakva – po četiri pesme na svakoj strani i to ovim redom: dve rokačine, pa akustični predah, pa epsko grand finale koji sve tri pesme pretvara u “pripremu terena”. S tim što je druga strana daleko lakša za slušanje. Ili da kažemo za prihvatanje. Mislim, na prvoj strani smo čuli dve kompleksne i bukvalno teške heavy metalčine. Na drugoj imamo dve stvari sa izuzetno ‘lepljivim’ rifovima, od one vrste koju čujete i onda vam se danima motaju po glavi – Misty Mountain Hop i Four Sticks, na kojoj Bonham svira sa četiri palice čime postiže da ne liči na sebe. Onda ide akustični predah, Going to California, opet manje kompleksan u odnosu na Battle… ali ništa manje dobra pesma, čak opet moram reći prijemčivija. Akustična balada, nostalgične atmosfere koja na ‘težini’ dobija Pejdžovom intervencijom na vokalu negde usred pesme.
Stranu i album zatvara možda i ključna stvar ovde, When the Levee Breaks. Po meni, Stairway to Heaven je kategorija za sebe, nešto što vas može oduševiti, čemu se možete diviti, ali teško da može biti izvor inspiracije. Ova stvar je međutim ultimativni elektro blues. Mislim, bluz ne možete više izmodifikovati jer više neće biti bluz. Evo vam i još jednog argumenta da sam u pravu – ova stvar jeste bila izvor inspiracije, ali ne bluzerima ili rokerima, dalje nisu imali kuda, vec reperima. Poslušajte ovaj seizmički ritam (btw, legenda kaze da su bubnjevi snimani tako što je mikrofon okačen na tavanicu studija, pa je zvuk u startu imao eho) – treba li vam 2pac? Ne želim da pomislite da nekog omalovažavam, 2pac je legenda, samo ovo nije priča o njemu. Ovo je moja teza da koreni tog urbanog zvuka karakterističnog za repere u stvari leže zakopani u ovom urbanom bluesu. Jer ja kad god iz nečijih kola čujem taj ritam od kojeg se zemlja trese, mene to asocira na When the Levee Breaks. Ako vas ne asocira, ok, nema veze, to je moj film. Da se vratimo na našu priču, tj. da je završimo, ‘ultimativni elektro blues’ je otprilike i najveći kompliment koji sam u stanju da smislim.
Sve u svemu, sjajan album velikog benda, album za sva vremena. Još ako uzmete u obzir da je izašao ’71. godine, više ćete ceniti rad u studiju, slojevitost i uopšte zvuk ploče. Kažu da remasterovani cd zvuči još i bolje. Ne bih znao, ja još uvek imam samo ploču koju slušam i neki rezanac sumnjivog kvaliteta čisto da imam album i na tom formatu i to mi je dovoljno…jer…jer četvorka je priča i legenda za sebe…
Za P.U.L.S.E Mihajlo Simić:
Eh, ta ‘četvorka’. Sa tim „tatama hevi metala“ sam se upoznao preko prvog i drugog albuma. Tek kasnije sam pitao „a na kom albumu je ona dugačka pesma?“. Staviti četvrti album ispred prvog je u redu samo ako se prvo gleda koji je značajniji. Ako, pak, pitam onog klinca od 15 godina, svakako glas ide ‘kecu’. Šta zna dete šta je značajno?
Dakle, u pitanju je ljubav na prvi pogled (priznajem, i neprevaziđeni omot prvog albuma ima uticaja). Čak ni tri dugačka bluza mi ne otežavaju slušanje prvog albuma. Znam svaki ton napamet, valjda zbog toga.
Kad pomislim na ‘četvorku’, prvo kažem „to su dva albuma“. Prva strana kao da nema nikakve veze sa drugom. Sve četiri pesme sa prve strane znam napamet, sa druge ni jednu, kao da mi je bilo dosta posle prve strane. Retko mi se to dešavalo. Čini mi se da bih mogao da podelim njihov opus na prva 3 1/2 albuma, i ostalih 5 1/2. Black Dog, Rock ‘n’ Roll, Battle of Evermore i Stairway to Heaven kao da završavaju prvi deo karijere ovog benda. Bum, bem, tenkju mem. Sa Misty Mountain Hop počinje drugi deo, nekoherentniji, „eksperimentalniji“, čistiji…uostalom, tada su i postali Monsteri Roka.
Inače, veoma cenim njihovu muzičku virtuoznost (baš kao što si rekao, kao da jure jedan drugog, a opet je sve „pod konac“). Tu je vrhunski studijski muzičar i producent Jones imao najvećeg uticaja, a bio je u senci u odnosu na ostalu trojicu. Jimmy Page je verovatno najveći gitarista koji se ikad rodio, Bonham je bio čovek-bend. Plant je…pa, Plant (hey womaaaan, hey grrrrrl). Retko dobar spoj savršenih muzičara (da, da, i Cream su bili to isto, na svoj način)- Naravno, tajna je u dugogodišnjem pečenju zanata u studijima, ali i u hemiji. Page-Plant su duša, Jones-Bonham su srce.
Što se tiče imena albuma, čitao sam da su ga neki zvali i „Zoso“, po simbolu koji na omotu predstavlja Pagea. Pošto su bili „parnjaci“ sa Deep Purple, koje sam takođe voleo, uvek sam ih smatrao za pomalo „aristokratski“ bend, za razliku od Purplea, koji su mi zvučali „radnički“. Purple sam uveo u priču da bih rekao da, ako su se na ‘kecu’ videli obrisi hevi metala, na „In Rock“ su to već bile jasno izražene konture. I na kraju, hevi metal je zaista postao hevi metal onog dana kada je Steve Harris batalio golmanske rukavice u West Ham Unitedu, i odlučio da kupi polovni fenderov bas.
Četvorku slušati na vinilu, nedeljom pre podne, dok sa krpicom i alkoholom čistiš svoju obožavanu kolekciju ploča.
To be a rock and not to roll :zahebano:
Izvor: P.U.L.S.E
Boban Savković
Ja sam, u stvari, potpuno siguran u albume koje preporučujem i uopšte ne znam odakle mi potreba za pravdanjem. I zato, za mene četvorka jeste jedan od najjačih rock albuma ikad snimljenih i nema tu šta da se bira – on se sam izabrao da bude deo neke pristojne kolekcije. Ali ne mogu a da malo dublje ne proanaliziram stvar i samog sebe dovedem u nedoumicu. Rekosmo – pored kvaliteta bitan je i značaj. I onda kad razmislite o diskografiji Zeppelina, shvatite da njihov prvi album kvalitetom ne zaostaje puno, a značajem nadmašuje četvorku. Uže gledano, na prvom albumu postavljen je zvuk i definisana slika Zeppelina kao benda i oni ce se te šeme držati tokom cele karijere. Uz povremena odstupanja, da, međutim uvek kad su odstupili od onog sto zapravo jesu zvucali su loše. A ako gledamo šire, radi se o prvom heavy metal albumu u istoriji – uostalom, Zeppelini se zvanično broje kao očevi hevi metala.
Tako su rangirani i nisam ja to izmislio, a pri tom je i istina, zar ne? Prve klice žanra nalaze se jos u british bluesu. Lennon je izjavljivao kako je njegova Ticket to Ride prvi snimljeni heavy. Opasno blizu tome bili su i Kinks i Who, a posebno Cream i Hendrix, ali Led Zeppelin su ipak prvi pravi heavy metal band. Mislim, ispunjavali su sve uslove. Ili su ih definisali, kako vam dopada. Ključna reč je tu po meni energija. Ili snaga – ova muzika se glasno svira, glasno snima i glasno sluša. Bazirana je na gitari (glasnoj naravno), na distorziji, rifu (rif je osnov svega), ubitačnoj solaži. Na žestokom ritmu koji razvaljuje ne bubne opne vec bubrege. Na tekstovima koji, pa hajde da kažem jako često mirišu na nesto okultno i koji se ne pevaju nego vrište u visokom registru. Dodajte mačo imidž i teatralne nastupe i slika je blizu kompletne.
Naravno, gomila hevi metal bendova se ne uklapa u datu semu – uostalom, i hevi je kao i drugi pravci brzo evoluirao, transformisao se, fuzionisao, delio na podžanrove, i možda samo tate (Cepelini) i mame (Sabati) ispunjavaju baš sve navedeno.
I tako, prvi album Zeppelina jeste prvi heavy metal album uopšte. Njegov izlazak, na samom kraju ’68. praktično je označio kraj šezdesetih (i svega sto su one bile) i početak sedamdesetih (i sve što uz to ide). Zvanično, to se desilo krajem ’69. kad dvojka simbolično menja Abbey Road na poziciji broj jedan, ali prvi je prvi (kako reče ona snaša).
Međutim, ima jedna kvaka – prvi album je težak za slusanje. I to meni koji volim Zeppeline. Imali su Cream i dužih bluzeva ali ne na studijskim albumima. Ovde ih ima čak tri, i preslušati ovaj album pažljivo i u kontinuitetu nije naročito zabavno. I zato, priklanjam se većini – ako neko ima samo jedan album Zeppelina, to će biti “onaj sa Stairway to Heaven”.
I tako, stigosmo i do albuma. Doduše, ne i do muzike, par reči treba reći i o omotu. Mislim da većina učesnika na forumu zna o čemu se radi, makar i nemalo ploču ili cd, ali uvek ima onih koji ne znaju, a i ugođaj ne bi bio kompletan… Elem, ovaj omot je poznat po tome što sa prednje strane ne piše ni ime benda ni naslov albuma. Piše, doduše, sa strane, čime je umnogome izgubio na mističnosti. Ali dobio je time sto piše samo ime grupe. Naslov albuma ispisan je runama, pa ga oni koji vole da se prave blesavi označavaju sa ‘no title’ ili ‘runes’. Isti oni koji prvi album (koji je takođe bez imena) označavaju sa I. Cela ova zavrzlama napravljena je usled zanesenosti benda, i to prvenstveno Pejdža i Planta, famoznim Gospodarom Prstenova, srednjom zemljom i svim onim što uz to ide. Siguran sam da su se dobro zabavljali birajući znake za svakog od njih. U svakom slučaju, uticaj Led Zeppelina prevazilazi čisto muzičke okvire. Kad se omot otvori, dobija se crtež na kojem starac na vrhu planine osvetljava put učeniku fenjerom u kojem svetli šesterokraka zvezda. Na unutrašnjem omotu odštampan je tekst ‘Stepenice ka nebu’ u odgovarajućem fontu.
Album otvara žestoka, beskompromisna, pa čak i kompleksna rokačina Black Dog. Ritam uopšte nije brz. Nije ni pogodan za igru. Ali je pun snage i pogodan je za mahanje kosom (ako je imate) u transu. Rif je nezaboravan, ako i nije naročito originalan. Jeste digresija (i jeste da će mi možda neko i zameriti), ali moram reći da Page nije naročito talentovan za komponovanje, sto je čest slučaj sa velikim gitaristima. Obično je njegov rif maznut iz nekog starog bluza, pa se onda produkcijom – distorzijom, i sličnim studijskim marifetlucima pokušava da ga zamaskira. Za Whole lotta love znam 100% da je izgubio parnicu, a za ovu pesmu i Lemon Song nisam siguran. No, ja lično mu to ni najmanje ne zameram niti mi smeta. Za bluzeve uopšte nije neobično da liče jedan na drugog, a i on to tako svira da stvarno nema veze sa originalom. I to svira dobro! I ne samo on – bend je u top formi i retki su studijski albumi sa ovakvom svirkom. Međuigre Pagea i Bonhama su u stvari neopisive, ali evo pokušaću da opišem neopisivo. Da vidimo, pesmu vodi Plant (bukvalno) izvikujući svoju kiticu sa snažnim ehom. Onda zatutnji odgovor benda. Taj odgovor je potpuna ludnica – imate utisak kao da se svi međusobno jure, Page prvo sam sebe pa onda i sve ostale. Njegova fraza nikako da se uklopi sa Bonhamovom disritmijom – ubrzava, usporava, pravi neočekivane pauze pa žuri da (se) stigne… Sa druge strane Bonham nikako ne drži jedan ritam već opet kao da on pokušava da izvede taj rif na bubnjevima, pa jednom odsvira ovako, drugi put onako i čini se, da nema Džonsovog basa koji ih drži (na tankoj niti) da bi se cela kompozicija razbila u paramparčad. Sve u svemu, fenomenalno, i što je najvažnije – što je duže slušate sve bolje zvuči.
Sledeća stvar, Rock and roll praši u žestokom ritmu – ovo je najbrži bugi vugi koji sam čuo. Bilo šta bilo, ovu pesmu ne mogu opisati nikako drugačije nego kao snažnu. Mislim, toliko je jaka, toliko pršti, da kad god bih je stavio na neku kompilaciju, ona koja dođe posle nje bi zvučala nekako prazno, ne znam o kakvim monstrumima se radilo. Na ovom albumu problem sledeće pesme je rešen akustičnom baladom u srednjevekovnom maniru kako bi se valjda uklopila u tekst, a kojim je konačno ispunjeno očekivanje sa omota. Ne da je tekst naročito dobar, uglavnom ređa fraze poznate Tolkinovim fanovima (‘Queen of Light took her bow’, ‘The Dark Lord rides in force tonight’, ‘The Ringwraiths ride in black’, itd.), međutim ja zaista nikad nisam ni obraćao pažnju na reči i to čak generalno kad su Zeppelini u pitanju. Nisu mi bile bitne, uvek sam bio prezauzet slušanjem muzike J
I onda, dame i gospodo sledi Stairway to Heaven. Opisivati šta se sve u ovoj pesmi zbiva je van pameti, a i ne verujem da ima neko ko je nije čuo. Uglavnom, po mnogima jedna od najboljih rock stvari koja postoji, pa evo, i po meni, ma koliko inače bio protiv rangiranja i bodovanja nečeg tako subjektivnog kao što je muzika. Pesma je jednostavno savršena, to je sve što mogu da kažem.
Ono zbog čega je ploča mnogo bolja od cd-a je vreme koje vam ostavi da malo provarite ne samo Stairway to heaven, već i celu prvu stranu, pre nego okrenete ploču. Pored toga na cdu uopšte nemate predstavu o koncepciji ovog albuma. A koncepcija je ovakva – po četiri pesme na svakoj strani i to ovim redom: dve rokačine, pa akustični predah, pa epsko grand finale koji sve tri pesme pretvara u “pripremu terena”. S tim što je druga strana daleko lakša za slušanje. Ili da kažemo za prihvatanje. Mislim, na prvoj strani smo čuli dve kompleksne i bukvalno teške heavy metalčine. Na drugoj imamo dve stvari sa izuzetno ‘lepljivim’ rifovima, od one vrste koju čujete i onda vam se danima motaju po glavi – Misty Mountain Hop i Four Sticks, na kojoj Bonham svira sa četiri palice čime postiže da ne liči na sebe. Onda ide akustični predah, Going to California, opet manje kompleksan u odnosu na Battle… ali ništa manje dobra pesma, čak opet moram reći prijemčivija. Akustična balada, nostalgične atmosfere koja na ‘težini’ dobija Pejdžovom intervencijom na vokalu negde usred pesme.
Stranu i album zatvara možda i ključna stvar ovde, When the Levee Breaks. Po meni, Stairway to Heaven je kategorija za sebe, nešto što vas može oduševiti, čemu se možete diviti, ali teško da može biti izvor inspiracije. Ova stvar je međutim ultimativni elektro blues. Mislim, bluz ne možete više izmodifikovati jer više neće biti bluz. Evo vam i još jednog argumenta da sam u pravu – ova stvar jeste bila izvor inspiracije, ali ne bluzerima ili rokerima, dalje nisu imali kuda, vec reperima. Poslušajte ovaj seizmički ritam (btw, legenda kaze da su bubnjevi snimani tako što je mikrofon okačen na tavanicu studija, pa je zvuk u startu imao eho) – treba li vam 2pac? Ne želim da pomislite da nekog omalovažavam, 2pac je legenda, samo ovo nije priča o njemu. Ovo je moja teza da koreni tog urbanog zvuka karakterističnog za repere u stvari leže zakopani u ovom urbanom bluesu. Jer ja kad god iz nečijih kola čujem taj ritam od kojeg se zemlja trese, mene to asocira na When the Levee Breaks. Ako vas ne asocira, ok, nema veze, to je moj film. Da se vratimo na našu priču, tj. da je završimo, ‘ultimativni elektro blues’ je otprilike i najveći kompliment koji sam u stanju da smislim.
Sve u svemu, sjajan album velikog benda, album za sva vremena. Još ako uzmete u obzir da je izašao ’71. godine, više ćete ceniti rad u studiju, slojevitost i uopšte zvuk ploče. Kažu da remasterovani cd zvuči još i bolje. Ne bih znao, ja još uvek imam samo ploču koju slušam i neki rezanac sumnjivog kvaliteta čisto da imam album i na tom formatu i to mi je dovoljno…jer…jer četvorka je priča i legenda za sebe…
Za P.U.L.S.E Mihajlo Simić:
Eh, ta ‘četvorka’. Sa tim „tatama hevi metala“ sam se upoznao preko prvog i drugog albuma. Tek kasnije sam pitao „a na kom albumu je ona dugačka pesma?“. Staviti četvrti album ispred prvog je u redu samo ako se prvo gleda koji je značajniji. Ako, pak, pitam onog klinca od 15 godina, svakako glas ide ‘kecu’. Šta zna dete šta je značajno?
Dakle, u pitanju je ljubav na prvi pogled (priznajem, i neprevaziđeni omot prvog albuma ima uticaja). Čak ni tri dugačka bluza mi ne otežavaju slušanje prvog albuma. Znam svaki ton napamet, valjda zbog toga.
Kad pomislim na ‘četvorku’, prvo kažem „to su dva albuma“. Prva strana kao da nema nikakve veze sa drugom. Sve četiri pesme sa prve strane znam napamet, sa druge ni jednu, kao da mi je bilo dosta posle prve strane. Retko mi se to dešavalo. Čini mi se da bih mogao da podelim njihov opus na prva 3 1/2 albuma, i ostalih 5 1/2. Black Dog, Rock ‘n’ Roll, Battle of Evermore i Stairway to Heaven kao da završavaju prvi deo karijere ovog benda. Bum, bem, tenkju mem. Sa Misty Mountain Hop počinje drugi deo, nekoherentniji, „eksperimentalniji“, čistiji…uostalom, tada su i postali Monsteri Roka.
Inače, veoma cenim njihovu muzičku virtuoznost (baš kao što si rekao, kao da jure jedan drugog, a opet je sve „pod konac“). Tu je vrhunski studijski muzičar i producent Jones imao najvećeg uticaja, a bio je u senci u odnosu na ostalu trojicu. Jimmy Page je verovatno najveći gitarista koji se ikad rodio, Bonham je bio čovek-bend. Plant je…pa, Plant (hey womaaaan, hey grrrrrl). Retko dobar spoj savršenih muzičara (da, da, i Cream su bili to isto, na svoj način)- Naravno, tajna je u dugogodišnjem pečenju zanata u studijima, ali i u hemiji. Page-Plant su duša, Jones-Bonham su srce.
Što se tiče imena albuma, čitao sam da su ga neki zvali i „Zoso“, po simbolu koji na omotu predstavlja Pagea. Pošto su bili „parnjaci“ sa Deep Purple, koje sam takođe voleo, uvek sam ih smatrao za pomalo „aristokratski“ bend, za razliku od Purplea, koji su mi zvučali „radnički“. Purple sam uveo u priču da bih rekao da, ako su se na ‘kecu’ videli obrisi hevi metala, na „In Rock“ su to već bile jasno izražene konture. I na kraju, hevi metal je zaista postao hevi metal onog dana kada je Steve Harris batalio golmanske rukavice u West Ham Unitedu, i odlučio da kupi polovni fenderov bas.
Četvorku slušati na vinilu, nedeljom pre podne, dok sa krpicom i alkoholom čistiš svoju obožavanu kolekciju ploča.
To be a rock and not to roll :zahebano:
Лед Цепелин: „Степенице ка рају”
Извор: Политика
Слободан Самарџија
Постоје рокенрол композиције које су, несумњиво, више покушај да се искаже виртуозност и стваралачко умеће (аутора, певача или групе), него жеља за подилажењем укусу најшире публике и стицању нових поена на листама популарности. Потреба истинских рокера да докажу како свој успех нису засновали на пуком понављању дванаест музичких тактова, преузетих од блуза, него да у свему постоји и суштински осећај и потреба да се ствара нешто комплексније и вредније, резултовали су албумима попут: „Оркестра усамљених срдаца наредника Пепера“, опере „Томи“ групе „Ху”, или музике бендова као што су: „Џетро Тал”, „Муди Блуз”, „Пинк Флојд”, „Емерсон, Лејк и Палмер”, „Јес”…
Испоставило се, срећом, да је публика увек умела да испрати ту уметничку жељу и, за разлику од оклевања које су према дугачким композицијама исказивали музички уредници, прихватала је овакве покушаје отворена срца. У ову врсту композиција свакако треба уврстити и „Степенице ка рају“ („Stairway to Heaven“) групе Лед Цепелин („Led Zeppelin“).
Група „Лед Цепелин” оформљена је 1968, а сачињавали су је: гитариста Џими Пејџ, певач Роберт Плант, басиста Џон Пол Џонс и бубњар Џон Бонам. Многи их сматрају зачетницима, такозваног хеви-метал правца, мада им корени сежу дубоко у блуз. Сва четворица били су доказани музичари, чланови многих група, а своју прву турнеју одрадили су под именом „Њу Јардбердс” (New Yardberds”). Сам Џими Пејџ у то време је већ спадао у елиту британских гитариста, заједно са Ериком Клептоном, Џефом Беком, Миком Тејлором, Питом Таусендом из групе „Ху”… Интересантан је и податак да је име „Лед Цепелин” смислио управо Кит Мун, бубњар групе „Ху”. Вероватно не без разлога, пошто су „Ху”, свакако, претече музичког правца којем су се приклонили Пејџ и компанија.
Али, вратимо се „Степеницама…” Према Пејџу, ова композиција изражава „кристализовану суштину групе”. У интервјуу Дејву Шалпсу, уреднику „Траузер преса”, насталом 1977. у САД, Пејџ објашњава настанак композиције: „Још увек чувам радни снимак који смо направили у једној кући у којој смо сви живели, и већину времена проводили заједно.
Написао сам је претходне вечери са Џоном Полом, са свим променама и осталим детаљима, тако да смо већ наредног дана могли да снимамо. Постојао је само један део на који смо морали да се враћамо. Из неког необјашњивог разлога, Бонзо није могао ритмички да се уклопи у део који је свиран на гитари са дванаест жица”.
„Остало је текло прилично брзо. Док смо ми разрађивали музику, Роберт је бележио текст. Мислим да је три четвртине урадио на лицу места. Није уопште морао да размишља о речима. Просто невероватно… Добро смо пазили да је не објавимо као сингл (сигурно би морала да буде скраћена на 3-4 минута). За нас је то био огроман корак унапред”.
„Степенице ка рају” објављене су на четвртом албуму „Цепелина” и врло брзо постале лектира за сваког ко је барем накратко одлучио да се дружи са гитаром. Интернет као најраспрострањеније савремено средство комуницирања, преплављен је најразличитијим верзијама „олакшаног” нотног записа ове композиције.
Интересантан је податак да је прво извођење „Степеница ка рају“ дочекано прилично хладно. Све се дешавало у Алстер холу, у Белфасту, 5. марта 1971. Према сећању Џона Пола Џонса, публика баш и није била претерано импресионирана. „Као да је свима било до суза досадно, и као да су једва чекали да се догоди нешто ново“. Срећом, ствари су кренуле другим током а „Степенице…“ су ускоро постале музички заштитни знак групе. Остале су то и до данас. Чак и пошто су се Пејџ, Плант и Џонс разишли (1980). Џон Бонам је, нажалост, преминуо те исте године.
Led Zeppelin Stairway To Heaven Lyrics
There's a lady who's sure
All that glitters is gold
And she's buying a stairway to heaven
When she gets there she knows
If the stores are all closed
With a word she can get what she came for
Ooh, ooh, ooh, ooh, ooh
And she's buying a stairway to heaven
There's a sign on the wall
But she wants to be sure
'Cause you know sometimes words have
Two meanings
In a tree by the brook
There's a songbird who sings
Sometimes all of our thoughts are
Misgiven
Ooh, it makes me wonder
Ooh, it makes me wonder
There's a feeling I get
When I look to the west
And my spirit is crying
For leaving
In my thoughts I have seen
Rings of smoke through the trees
And the voices of those
Who stand looking
Ooh, it makes me wonder
Ooh, it really makes me wonder
And it's whispered that soon
If we all call the tune
Then the piper will lead us to reason
And a new day will dawn
For those who stand long
And the forests will
Echo with laughter
Oh, whoa, whoa, whoa, whoa, ooh, whoa, oh
If there's a bustle in your hedgerow
Don't be alarmed now
It's just a spring clean
For the May queen
Yes, there are two paths you can go by
But in the long run
There's still time to change
The road you're on
And it makes me wonder
Aw, uh, oh
Your head is humming and it won't go
In case you don't know
The piper's calling you to join him
Dear lady, can you hear the wind blow?
And did you know
Your stairway lies on the whispering wind?
(Solo)
And as we wind on down the road
Our shadows taller than our soul
There walks a lady we all know
Who shines white light and wants to show
How everything still turns to gold
And if you listen very hard
The truth will come to you at last
When all are one and one is all
To be a rock and not to roll
And she's buying a stairway
To heaven...
Извор: Политика
Слободан Самарџија
Испоставило се, срећом, да је публика увек умела да испрати ту уметничку жељу и, за разлику од оклевања које су према дугачким композицијама исказивали музички уредници, прихватала је овакве покушаје отворена срца. У ову врсту композиција свакако треба уврстити и „Степенице ка рају“ („Stairway to Heaven“) групе Лед Цепелин („Led Zeppelin“).
Група „Лед Цепелин” оформљена је 1968, а сачињавали су је: гитариста Џими Пејџ, певач Роберт Плант, басиста Џон Пол Џонс и бубњар Џон Бонам. Многи их сматрају зачетницима, такозваног хеви-метал правца, мада им корени сежу дубоко у блуз. Сва четворица били су доказани музичари, чланови многих група, а своју прву турнеју одрадили су под именом „Њу Јардбердс” (New Yardberds”). Сам Џими Пејџ у то време је већ спадао у елиту британских гитариста, заједно са Ериком Клептоном, Џефом Беком, Миком Тејлором, Питом Таусендом из групе „Ху”… Интересантан је и податак да је име „Лед Цепелин” смислио управо Кит Мун, бубњар групе „Ху”. Вероватно не без разлога, пошто су „Ху”, свакако, претече музичког правца којем су се приклонили Пејџ и компанија.
Али, вратимо се „Степеницама…” Према Пејџу, ова композиција изражава „кристализовану суштину групе”. У интервјуу Дејву Шалпсу, уреднику „Траузер преса”, насталом 1977. у САД, Пејџ објашњава настанак композиције: „Још увек чувам радни снимак који смо направили у једној кући у којој смо сви живели, и већину времена проводили заједно.
„Остало је текло прилично брзо. Док смо ми разрађивали музику, Роберт је бележио текст. Мислим да је три четвртине урадио на лицу места. Није уопште морао да размишља о речима. Просто невероватно… Добро смо пазили да је не објавимо као сингл (сигурно би морала да буде скраћена на 3-4 минута). За нас је то био огроман корак унапред”.
„Степенице ка рају” објављене су на четвртом албуму „Цепелина” и врло брзо постале лектира за сваког ко је барем накратко одлучио да се дружи са гитаром. Интернет као најраспрострањеније савремено средство комуницирања, преплављен је најразличитијим верзијама „олакшаног” нотног записа ове композиције.
Интересантан је податак да је прво извођење „Степеница ка рају“ дочекано прилично хладно. Све се дешавало у Алстер холу, у Белфасту, 5. марта 1971. Према сећању Џона Пола Џонса, публика баш и није била претерано импресионирана. „Као да је свима било до суза досадно, и као да су једва чекали да се догоди нешто ново“. Срећом, ствари су кренуле другим током а „Степенице…“ су ускоро постале музички заштитни знак групе. Остале су то и до данас. Чак и пошто су се Пејџ, Плант и Џонс разишли (1980). Џон Бонам је, нажалост, преминуо те исте године.
Led Zeppelin Stairway To Heaven Lyrics
There's a lady who's sure
All that glitters is gold
And she's buying a stairway to heaven
When she gets there she knows
If the stores are all closed
With a word she can get what she came for
Ooh, ooh, ooh, ooh, ooh
And she's buying a stairway to heaven
There's a sign on the wall
But she wants to be sure
'Cause you know sometimes words have
Two meanings
In a tree by the brook
There's a songbird who sings
Sometimes all of our thoughts are
Misgiven
Ooh, it makes me wonder
Ooh, it makes me wonder
There's a feeling I get
When I look to the west
And my spirit is crying
For leaving
In my thoughts I have seen
Rings of smoke through the trees
And the voices of those
Who stand looking
Ooh, it makes me wonder
Ooh, it really makes me wonder
And it's whispered that soon
If we all call the tune
Then the piper will lead us to reason
And a new day will dawn
For those who stand long
And the forests will
Echo with laughter
Oh, whoa, whoa, whoa, whoa, ooh, whoa, oh
If there's a bustle in your hedgerow
Don't be alarmed now
It's just a spring clean
For the May queen
Yes, there are two paths you can go by
But in the long run
There's still time to change
The road you're on
And it makes me wonder
Aw, uh, oh
Your head is humming and it won't go
In case you don't know
The piper's calling you to join him
Dear lady, can you hear the wind blow?
And did you know
Your stairway lies on the whispering wind?
(Solo)
And as we wind on down the road
Our shadows taller than our soul
There walks a lady we all know
Who shines white light and wants to show
How everything still turns to gold
And if you listen very hard
The truth will come to you at last
When all are one and one is all
To be a rock and not to roll
And she's buying a stairway
To heaven...
Poslednja izmena od urednika:
