Laza K. Lazarević

[Andjela 7]

Laza K. Lazarević (13. maj 1851. — 10. januar 1891) bio je srpski književnik i lekar.

Laza Lazarević je rođen u Šapcu 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre. Lazina privreženost porodici reflektovala se na njegov književni rad i kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca.

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole. Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876—1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara naredne godine Laza lazarević je preminuo.

Prevodilački rad

U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“.

Književni rad

Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća.

Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu.

Pripovetke

Pripovetka „Prvi put s ocem na jutrenje“ prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine.

U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelambaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put.

U martu 1880.godine Lazarević objavljuje pripovetku „Školska ikona“ u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih, destruktivnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek, pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Mara, koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spašavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake.

Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Priča je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je „pravi Srbenda“.

Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim rušilačkim.

Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljjujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj realnosti.

U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosi. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu.

Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka.

„On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića koja je štampana u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divlji mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu-poslu, kući i imanju.

„Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja. Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, odnosno Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutršnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje ,a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio slobodan da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava.

Kritički osvrt

Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče.

Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke.

Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine.

Izvor: Wikipedija

 

[zjovan29]

Lazar Lazarević

Lazar Lazarević (1851—1891)

LAZA K. LAZAREVIĆ
(Šabac, 13.05.1851 — Beograd, 7.01.1891)​

Začetnik srpske umetničke pripovetke bio je zaslužni Milovan Vidaković, koji je svojim obilatim radom ne samo zasnovao pripovetku već joj dao i pravac za dugo vreme. Književna srpska istorija izrekla je svoj sud o njegovu književnom poslovanju, i, ispitujući uzroke i posledice, zadržala ga na svojim stranama kao začetnika jedne literarne vrste pored svega toga što sud njen o njegovu radu nije takav da bi mogao živom piscu goditi. Ali je ona našla u tome radu i svetliju stranu. I ako se poneka osobina ovoga znatnoga srpskoga književnika zadržala u mnogim pripovetkama sve do novije periode u razvitku naše novelistike, ipak se kao sa svim njegovo doba može uzeti vreme od njegova rada pa do pojave Bogoboja Atanackovića. Vidaković će se "još čitati", ali se u tome odseku književnom samo on i čitao, i sve se moralo pred njim gubiti, jer je to doba najsiromašnije pripovetkom. Radnika nema mnogo, radova nema boljih. I ako su na tu stazu nailazila i krupnija književna imena dobre spreme, Jov. S. Popović i Jov. Subotić, opet ni njima ne bejaše teško u drugim vrstama pesničkim stvoriti dela koja su lako preživela pripovedački rad njihov. — Za Bogoboja je rečeno da je on bio srpskoj umetničkoj pripoveci gotovo ono što Branko pesmi. Neka je i manji, opet je događaj. Sa njim nastaje drugo doba pripovetke i romana. I to drugo doba traje do pre dvadeset i dve-tri godine. Ono je vremenom dugo, radom obilato, raznovrsno, i loše i valjano, ali je ipak glavnim smerom svojim jedna celina. U izboru se gradiva ide u oblast savremena života, taj se život slika s puno ljubavi i ako s nedovoljno poznavanja, a u istorijskoj se pripoveci proba s više pažnje zaći u staro doba narodnog života. Društvene je pripovetke manje, idilske je više, onako kao što su i Bogobojeve vrline ređe a mahne češće. U Bogobojevoj je periodi veliki broj radnika. Tome vremenu pripadaju i krupna književna imena — Jaša Ignjatović, Đura Jakšić, St. M. Ljubiša. Mi smo o njima već govorili, a oni su nesumnjivo vrlo znatne pojave u nejakoj književnosti našoj. Ali Jakšić je liričar, a Ignjatović i Ljubiša, pored svega talenta svoga, ne stvoriše novo — treće — doba umetničke pripovetke srpske. Duša je i preko toga čekala Lazu K. Lazarevića, čija pojava u literaturi započinje taj novi period srpske
pripovetke. —

Laza je rođen 1. maja 1851. godine u Šapcu od roditelja Kuzmana i Jelke. Izgubivši rano oca, koji je bio trgovac u tome gradu, bio je upućen poglavito majčinom staranju i njenoj ljubavi. Po svršetku osnovne škole započne učiti u Šapcu gimnaziju, koju produži i svrši u Beogradu 1867. posle čega se upiše u pravni fakultet Velike Škole. Još u nižim razredima gimnaziskim, u Šapcu, Laza je počeo pisati — najpre pesmice a po tom je beležio narodne podskočice, slušajući ih i u gradu i u selima pocerskim i mačvanskim, kuda bi češće odlazio u goste. U Beogradu mu se razvi volja za rad književni pored ostaloga i blagim uticajem koji je na nj imao njegov zet književnik Milorad P. Šapčanin. Kad je docnije, u jeku svoje književne slave, izdao prvu, i jedinu, zbirku svojih pripovedaka, Laza je te radove posvetio Šapčaninu. U Velikoj Školi rađaše u đačkoj družini "Pobratimstvu", prevodeći s ruskoga i nemačkoga jezika poučne prirodnjačke članke i oglede ruske beletristike — škole realističke.

Pravne nauke svrši u leto 1871, a u samom početku 1872. postane državni pitomac i ode u Berlin da izučava medicinu.

U Berlinu je Laza marljivo učio svoje specijalne studije i, osem toga, mnogo čitao, dopunjujući svoje književno obrazovanje. Ali je najvažnije što je, za to vreme, počeo rad na onoj književnoj vrsti na kojoj je malo radio a mnogo uradio. Tu je početak njegovu pisanju pripovedaka.

Ratno doba, 1876.—1877, proveo je u Srbiji kao lekarski pomoćnik, a po tom je opet otišao u Berlin radi produženja svojih medicinskih studija, koje je završio s kraja 1878, a u početku 1879. bude proglašen doktorom medicine i hirurgije, posle čega je nameravao polagati i državni ispit u Nemačkoj. Pruska mu vlada to odobri, ali ga srpska pozva da odmah dođe u otadžbinu, gde bude postavljen za fizikusa okruga beogradskoga.

U Berlinuje bio napisao tri pripovetke. Prvu "Švabicu" nije štampao nikako, i ako se docnije, kao pripovedač prvoga glasa, u dva maha vraćao na nju i spremao je za štampu, pozivan i moljen od dvojice urednika, ondašnjih književnih listova beogradskih. Drugu je — "Prvi put s ocem na jutrenju" — štampao u ilustrovanoj "Srpskoj Zori" 1879. pod imenom "Zvona s crkve u N." i bez svoga potpisa. Treća berlinska pripovetka — "Školska ikona" — izišla je iduće, 1880, godine u dubrovačkom "Slovincu". Prva je istorija jedne ljubavi, u trećoj je ljubav također našla, i ako trgnuta u pozadinu, svoje mesto, a druga je slika jednoga događaja porodičnog. U svima ovim pripovetkama dominira osećajna strana prirode pripovedačeve. Ali se ta žica ipak ne razvija u beskrajnost: realizam, koji se i dotle javljao mestimično u našoj književnosti, došao je kao granica svakoj prenagljenosti, on određuje meru osećajnosti i čini da mesto otužne sentimentalnosti starijega doba dobijemo umetničko delo iz stvarnoga života. Osem toga, u njima na kraju krajeva održavaju prevagu porodični obziri, bilo da se zbog toga treba odreći ljubavi sa tuđinkom ili napustiti svoje navike, želje, strasti i preporoditi se duhom.

"Što je Laza postavljen za fizika sa sedištem u Beogradu, dobio je on vrlo podesno mesto: ostajući u sredini srpskoga kulturnoga života, mogao je u jedno izlaziti redovno u narod i tako zahvatiti iz toga neiscrpnoga vrela, kako za književnost tako i za sva polja inteligentnoga rada. Putujući lekarskim poslom po selima beogradskim, dopunjivao je sliku i poznavanje seoskoga sveta koje je, i ako varoško čedo, bio dotle stekao. O tome je on, sve što bi mu se značajnije učinilo, redovno zapisivao, kao što je to i inače uvek radio. U njegovim rukopisima ima mnoštvo takih beležaka: pojedinih reči, izreka, značajnih rečenica ili duhovitih šala, karakterističnih činjenica ili događaja. Neki od tih zapisa potiču baš iz vremena njegovih fizikovanja".

Lazarević je bio učenik škole Turgenjevljeve. Ali je to bio darovit učenik: stvaralac a ne kopista. Opaženo je da se neki od tadašnjih radova njegovih mogu uzeti kao lekarevi zapisi pri izletima u narodnu okolinu onako kao što Turgenjev ima" Lovčeve zapise". Tu dolaze slike "U dobri čas hajduci!" i "Na bunaru". Ali se na tom spoljnom opažaju i ostaje: ono što se u tim slikama iznosi postalo je na srpskom zemljištu i u literaturu je ušlo prečišćeno dušom najdarovitijeg i najobrazovanijeg Srbina pripovedača. Takvi se, spoljni, opažaji sličnosti mogu navesti i za dalje dve pripovetke njegove: "Verter" i "Vetar", kad bi se smelo samo po polaznoj tački suditi — te bi se mogle smatrati kao pandani Turgenjevljevih radova "Fausta" i "Dima". Ali je u njima sličnosti toliko koliko je ima među različitim radovima dva slikara, čije su umetničke slike smeštene u slične ramove. — U seoski se život, ostavljajući na stranu sitne započetke i odlomke, Lazarević nije više vraćao od kako je s "Verterom" prešao u sredinu gradsku a po tom s pripovetkom "Sve će to narod pozlatiti" u sredinu malogradsku. Ovaj, poslednji, život dao je građe i za pripovetku "On sve zna", kojom se uspešno takmičio 1889. za prvu nagradu Književne Zadužbine Marinovićeve pred Srpskom Kraljevskom Akademijom, kojoj je 1888. godine postao član dopisnik.

Po istom je redu Lazarević prestao biti okružnim fizikom — "seljačkim lekarem" — i dobio na upravu glavnu državnu bolnicu u Beogradu, a na dve godine pred smrt postavljen je za sanitetskog potpukovnika i Kraljeva lekara.

Godine 1886. iziđe njegova zbirka "Šest pripovedaka..." koje je napisao i štampao u listovima do 1882. "U istoriji se srpske književnosti malo kad dogodilo da kakva knjiga bude dočekana s takim svestranim oduševljenjem kao ova. I oni čitaoci koji su dotle samo nepotpuno, neki pak i nikako, znali njegove radove stali su začuđeni. Sva kritika pozdravi jednodušno pisca kao nenadmašnoga velikana u srpskoj pripoveci. Za tim se stadoše, sve češće, javljati i prevodi pojedinih priča na mnogim tuđim jezicima, sa vrlo simpatičnim odzivima o srpskom pripovedaču. U srpskoj se javnoj reči iskazivahu najvrelije želje da se što pre dočeka još koja stvar iz njegova pera. Takva jednodušnost ulivaše njegovim prijateljima nadu da će mu se povratiti volja za pisanje, te ga sa svih strana podsticahu..." Jer se Laza za pune četiri godine ne bejaše javio nikakvim novim radom. Dva su uzroka što je tako bilo. Prvi je u ogromnosti lekarskoga posla koji razvi i u praksi kao prvi lekar prestonički i u društvima: lekarskom, gde je masa radova njegovih, i drugim prosvetnim i humanim. Drugi je u ovome. "Njegov učitelj i prijatelj Vatroslav Jagić, često mu je još u Berlinu svraćao pažnju, mimo Gogolja i Turgenjeva, i na druge velike ruske realiste: Gončarova, Dostojevskog i Tolstoja, a na polasku Lazinu u Beograd naročito mu preporučio da čita roman poslednjega" Anu Karenjinu". Kako Laza nije mogao te knjige naći u Beogradu, zbog slabih knjižarskih veza između Srbije i Rusije, taj je savet, i ako ne zaboravljen, ostao neposlušan. Tek nekako početkom 1885. Laza uze "Anu Karenjinu" i pročita je. Utisak beše neobičan, ali i strašan: prema onoj sili Lazi se učini daje ovako drukčije pisanje ništavno. Prosto kao da mu se odsekoše ruke; on se više ne smede mašiti za pero". Tek se s kraja 1888. javi pripovetkom "Vetar". Ali se sada javi i s novim poletom i s rezultatom dugovremena ćutanja. "U V e t r u imamo dva radna lica: majku i sina. Ta je majka bez ikake sumnje jedan od najlepših stvorova u svoj našoj književnosti; ona lepo pristaje k onim divnim slikama srpske majke u narodnim našim pesmama... Majka se u "Vetru" pokazuje puna ljubavi, puna predanosti, čisto nekoga poštovanja prema svom odraslom sinu, pa ipak nepreklona u mišljenju o značaju njegovih postupaka za njegovu sreću, nepreklona ali puna pažnje da ne pokaže prisvajanje vlasti nad njime, da mu ne nameće svoju volju protiv njegove. Sve su to take nežne i fine crte, da ih dotle nije takih bilo ni u samoga Laze; na njima se, a još više na psihologiji sinovljoj, vidi nova, pojačana studija, izazvana onim čitanjem Tolstoja. Laza je uvek najviše pažnje poklanjao čovečjoj duši, i onda nije čudo što je onaki znalac i prikazivač najtanjih kao i najkrupnijih duševnih pokreta, kaki je Tolstoj, izazivao onako divljenje u njega. On sada piše opet jednu novelu, ali duševne pojave nisu više u nje ni blizu onako jednostavne kao dotle; on sada anališe kolebanja u mašti, u misli, u osećanju, u volji čovekovoj, koja nastaju pod najrazličnijim uticajima koje trenutak donosi. Meteorološko stanje, doba dana, utisak zgrade i sobe, sastanak s ovakim ili onakim čovekom, pogled na ovaj ili onaj predmet ili pojavu, slučajna ili proračunjena reč majčina ili čija druga, sve to stvara raspoloženje ovako i onako, odluke i postupke "junakove".... Sa takoga finoga rada Laza je bio vrlo zadovoljan svojim "Vetrom", i on je posle govorio da mu je to najbolja stvar koju je napisao". (Lj. Jovanovića. predgovor pripovetkama L. K. Lazarevića, S. K. Zadruga, 46.) —

Godine 1881. Laza se oženi, steče svoj porodični kutak u kome je vazda nalazio potrebne duševne topline. U takom je središtu, okružen podmlatkom svojim, razvijao sve nijanse porodične sreće i zadovoljstva. I kad je rano i prerano preminuo — 29. dekembra 1890. — on se u takim prilikama oprostio s ovim svetom, u kome mu je sudbina dodelila i takvu harmoniju životnu — potpun sklad onoga čemu je učio i onoga što je imao. —

Srpska Književna Zadruga izdala je — u dve sveske — pomenutih devet pripovedaka njegovih zajedno s pripovedačkim odlomcima i započecima, nađenim u njegovim rukopisima.

Pojedinim periodama istoriskim ne određuju se granice označavanjem dana i sahata, ali se može reći da romantičko-nacionalni pravac, zasnovan moćnim primerom Vukovim, traje u duhovnoj kulturi srpskoj uopšte i književnosti posebice do kraja sedamdesetih i početk osamdesetih godina devetnaestoga stoleća. Oko ovoga razdoblja počinje i u političkom i u književnom životu našem novo doba s različitim — i stvarnim i varljivim — uvodima u budućnost. Ma kakav bio sud o ostalim pojavama, jedno je nesumnjivo: najlepši atributi prate početak novoga doba u srpskoj beletristici, jer se ono otvara značajnom pojavom Laze K. Lazarevića t v o r c a s u v r e m e n e p r i p o v e t k e u s r p s k o j
k nj i ž e v n o s t i.

Znameniti Srbi XIX veka
Andra Gavrilović


LAZA K. LAZAREVIĆ

ŽIVOT. — Rođen je u Šapcu, 1. maja 1851, od oca trgovca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije svršio je u mestu rođenja, ostale razrede gimnazije u Beogradu, 1867. Na Velikoj školi upisao se na pravni fakultet, koji je svršio 1871. 1872. otišao je, kao državni pitomac, na medicinu u Berlin. Učio je kod Virhova, Helmholca, Di-Boa Rejmona. 1876. bio je kao lekarski pomoćnik u drinskoj i timočkoj vojsci. 1879. položio je doktorat medicine. Služio je u Beogradu kao lekar okruga beogradskog i lekar beogradske bolnice (1881). Kad mu je zdravlje opalo, stupio je u vojnu službu. Bio je sanitetski pukovnik i lični lekar kralja Milana. Umro je u Beogradu 29. decembra 1890. godine.

KNJIŽEVNI RAD. — Kao najveći i najbolji deo ondašnje velikoškolske omladine, Lazarević je ušao u ideje "nove nauke". On tada prevodi Černiševskoga, jedan odlomak iz Šta da se radi, i članke u kojima se popularišu prirodne nauke. Ali za vreme medicinskih studija on prekida taj književan rad, menja svoje prvobitne socijalističke ideje, i duhovno drugi vraća se u Srbiju. Tada se kraće javlja sa pripovetkom. 1879. izišla je u Srpskoj zori njegova pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje, kojom je odmah privukao opštu pažnju na sebe. Odmah zatim, jedna za drugom, izišle su njegove glavne stvari Školske ikona u Slovіncu, 1880, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter i Sve će to narod pozlatiti u Otadžbini 1880—1882. To su bila velika i lepa iznenađenja za srpski čitalački svet, i novi pisac je odjednom izbio u prve redove ondašnje srpske književnosti. 1886. u Beogradu izišla je njegova zbirka Šest pripovedaka, u kojoj je najveći i najbolji deo njegovih pripovedaka. Docnije dao je još dve manje važne i dobre pripovetke, Vetar (1889), za koju je smatrao da je njegov najbolji posao, i On zna sve (1890). Srpska književna zadruga izdala je, u dve knjige, 1898. do 1899, sav njegov pripovedački rad, ne samo svršene pripovetke no i odlomke i nacrte. 1912. izišlo je u Beogradu drugo celokupno izdanje njegovih dela. Pored toga, Lazareveć je radio poslove iz svoje medicinske struke. Pored doktorske disertacije Experіmentale Beіtrage zur Wіrkung deѕ Queckѕіlberѕ (Berlin, 1879), objavio je nekoliko popularnih medicinskih spisa i referata po srpskim listovima.

OSNOVNE DUŠEVNE OSOBINE. — On se nalazi na Velikoj školi u doba od 1867—1871, kada su nove ideje zahvatile omladinu. On je u prvim redovima te nove borbene omladine, i neko vreme bio je "pisar" Pobratimstva. On uči ruski jezik, čita ruske pisce, oduševljava se Černiševskim. On prevodi Černiševskog, jednu veću glavu iz romana Šta da se radi, veliča ruskoga reformatorskoga pisca što "ozbilja razbistrava pomućene pojmove, i svojim čitaocima pokazuje put kojim se dolazi do blagostanja društvenog". Zatim, u istim intelektualnim simpatijama, prevodi Gogolja, Pisemskog, prirodnjačke članke Darvina i Faradija. On je na putu da postane ono što je u pripoveci postao Milovan Glišić, a u poeziji Jaša Tomić.

Ali ga u tome sprečava njegova intimna priroda. Te nove ideje bezobzirne kritike i odricanja nisu za njegovu prirodu, tihu, nežnu, u osnovu idealističku. On napušta te oštre i rušilačke ideje iz svoje prve mladosti, dolazi do drugih shvatanja života i umetnosti, i počinje književan rad ne kao propagator novih ideja, koji književnost smatra samo kao oruđe napretka, no kao umetnik koji u književno delo unosi sebe i svoja osećanja i shvatanja. Od materijalista, prevratnika, "odricatelja" i "antiestetičara" iz prve mladosti, postaje idealist, sentimentalac, konzervativni tradicionalist i umetnik.


LAZA K. LAZAREVIĆ

Sav Lazarević kao čovek nalazi se u svome književnom delu. Švabica ima sasvim autobiografski karakter, u Verteru, Vetru i u nekoliko odlomaka on unosi lično sebe. U svima njegovim pripovetkama ima mnogo toga ličnog i lirskog, svuda se vide osnovne crte njegove intimne prirode, sentimentalnost, nežnost, srdačnost. Taj čovek koji je počeo kao "odricatelj", u osnovu bio je sentimentalac, iako je pisao Vertera i protivu "plitkih sentimentalnih ljubavi" i "benastih lamentacija na svest". Njegove pripovedačke studije i lekarski zanat nisu uticale na njegov duh, i on je ostajao uvek slovenski sentimentalac, modernizovan romantičar, subjektivan i idealistički realist.

MORALIST. — Njegove glavne spisateljske osobine proizišle su iz tih njegovih intimnih ličnih osobina. Sama sebe, svoja osećanja, svoje životno iskustvo, celu svoju dašu, on je unosio u svoje pripovetke. Rođen u jednoj čvrstoj patrijarhalnoj porodici, on je sačuvao kult porodice. Najčešća tema u njegovim pripovetkama, to je borba između jedinke, koja hoće da živi svojim životom, po svojoj glavi i po svome srcu, i porodice, koja hoće sve da potčini sebi i utera u jedan kalup. Lazarević je u tom sukobu između stare patrijarhalne porodice i nove individualističke kulture sav bio za staro, za tradiciju, za celinu, za one "praosnovne, čvrste, proste, principe, koji su ispisani u svakom bukvaru". I on je stalan branilac patrijarhalnih shvatanja i morala, i to nisu bila samo njegova etička shvatanja i socijalne ideje no čak i pedagoške pretenzije. On često predikuje i cele pripovetke svodi na moralne pouke. Svojim moralističkim dogmatizmom, svojim uskim i starinskim shvatanjem života, svojim tradicionalizmom, konzervativizmom, Lazarević je zaostajao za svojim dobom, i duhovno bio bliži starijim no Novijim piscima.

OPTIMIST. — Sa njegovim tradicionalizmom i moralizatorskim sklonostima stoji u vezi i njegov veliki pripovedački optimizam. On nije mogao ostati u svojoj prvobitnoj želji da stvarni život slika onakav kakav jeste. Kako je unosio sebe u svoja dela, svoja subjektivna osećanja i izvestan lirski ton, to je pripovetke udešavao onako kako je godilo njegovom idealističkom optimizmu i njegovom tradicionalističkom moralizatorstvu. On vrlo živo i jasno naslika ličnosti, započne radnju vrlo prirodno i verno, ali za ljubav lepog i poučnog svršetka žrtvuje verovatnost i stvarnost. Otuda u njegovim pripovetkama zabludeli i grešnici u poslednjem času se trgnu i pokaju, u vešto udešenim scenama vraćanja na put vrline. Kao što je to obično kod takvih pisaca, Lazarević se ne zadovoljava da dobrodetelj pobedi, no porok mora da bude kažnjen, i da oni koji su se ogrešili o moral i o interese celine osete kaznu još i u ovom svetu. I on često dovršava svoje pripovetke kao starinsku melodramu ili roman-podlistak.

Lazarević, uopšte, optimistički i idealistički gleda na život i na ljude. Sa toplinom i nežnošću on je opisivao mačvansko selo i seljake onakve kakve ih je on video u svome detinjstvu, šezdesetih godina, u doba cvetanja zadruga, onako kako je to moglo izgledati njegovoj naivnoj mašti varoškog deteta koje selo vidi s vremena na vreme i u svečanim prilikama. On je selo osećao idilički i slikao ga poetski. Uopšte, njegove priče sa tim optimizmom, moralisanjem i ružičastim idealizacijama ne idu u pravi, neposredni realizam, i često izgledaju da su pisane za mlade devojke i školske čitanke, slikajući život ne onakav kakav jeste no onakav kakav ga pisac sneva.

UMETNIK. — Lazarevićeve ideje su starinske i uske, njegov optimizam naivan, ali, u naknadu za to, on je veliki umetnik, i njegov značaj u srpskoj pripoveci je onakav kakav je značaj Vojislava J. Ilića. Obojica, u isto vreme, početkom osamdesetih godina, unose u srpsku književnost više umetnosti i pismenosti no što je ranije bilo, obojica podižu i usavršuju formu koja je dotle bila zanemarivana i zapuštena.

Lazarević ume da oseti život, da ga kondenzuje i unese u svoje književno delo. On unosi sebe, ono što je sam doživeo, ali i ono što je video, ljude koje je poznavao. On je pribirao podatke iz života, i u njegovim posmrtnim hartijama nađeni su "ljudski dokumenti", zabeleške scena, tipova, pokreta, fraza, reči, crpenih iz života, koje je on docnije vešto prelivao u skladno umetničko delo. Lazarević ima sposobnost ne samo da vidi što je važno u životu i karakteristično kod koje ličnosti no je isto tako u stanju da svojim ličnostima da života, da od njih napravi žive ljude, da celom pričanju da reljefa. I ima celih scena kod njega koje daju pun utisak stvarnoga života.

Lazarević je pored toga vešt pisac, izvrstan kompozitor. On ima izvestan dramski talenat, scensku veštinu, kojom se katkada služi više no što bi trebalo. On ima plana u radu, radnja se kreće živo, prirodno i zanimljivo, zapleti i raspleti radnje vešto se sprovode, umešno postizava jake efekte, i pored toga ima miran i siguran ton pričanja i lak, živahan, prirodan dijalog.

On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su književnost vrlo ozbiljno shvatili i vrlo ozbiljno radili. On piše sa planom, vrlo pažljivo i vrlo savesno, i pojedine njegove pripovetke u pogledu finoće izrade su mala savršenstva. On je, zatim, pisac koji ima književnog obrazovanja, koji je čitao velike uzore stranih književnosti, i razvijen svoj književni ukus. On je vrlo pismen čovek, sa izrađenim, preciznim, jasnim, čistim stilom. I zato više no ijedan od srpskih pisaca njegova vremena on čini utisak evropskog pisca, i zato je više no ijedan od srpskih pisaca prevođen na strane jezike.

OPŠTI POGLED. — Prve pripovetke Laze K. Lazarevića, koje su odista bile jedna velika novina u srpskoj književnosti, privukle su opštu pažnju na sebe. On je došao u zgodan čas, kada se na pripoveci malo i slabo radilo, odmah posle smrti Đure Jakšića i Stjepana Mitrova Ljubiše, a pre no što su se javili Janko Veselinović i Simo Matavulj. On je ne samo popunjavao jednu osetnu prazninu u srpskoj književnosti s početka osamdesetih godina no je odista donosio novo i bolje, označavao jedan veliki umetnički napredak. Uspeh njegov bio je brz i veliki, sa nekoliko pripovedaka stekao je glas velikog pisca i naziv "srpskog Turgenjeva", o njemu se pisalo mnogo i sa dotle nečuvenim pohvalama. Za njega se reklo i da je "pesnik prvoga reda", "kralj među srpskohrvatskim pripovedačima", "nenadmašni velikan u srpskoj pripoveci", "najbolji pisac najnovije srpske književnosti".

Danas za njega nema tog oduševljenja. On više izgleda kao vrlo vešt i pismen pisac, dobar kompozitor, i izrađen stilist. On je pisao ili sentimentalne autobiografije, ili idile seoske zadruge i srbijanske varoši, uvek sa predubeđenjima, sa naivnim optimizmom, sa sklonošću za melodramske efekte, sa nečim što podseća na Milorada P. Šapčanina, koji nije bio bez izvesnog, i to štetnog, uticaja na razvoj njegovog književnog talenta. Pored svih pohvala kojima su ga obasipali, možda baš zbog tih pohvala, on je sa skrupulama jednog pametnog čoveka koji jasno vidi granice svoje sposobnosti, gotovo prestao pisati kada je bio na vrhuncu svoje slave, u najboljim svojim godinama, i dao posle malo i slabijih stvari. Ali u celom njegovom delu ima toliko umetničke lepote, toliko spisateljske veštine, toliko sklada i osećanja mere, toliko forme i stila, da Laza K. Lazarević zauzima jedno od prvih mesta u srpskoj književnosti, i da u njemu treba gledati čoveka koji je na evropsku visinu podigao srpsku pripovetku.

Jovan Skerlić
Antologija SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI


LAZA K. LAZAREVIĆ

Laza Lazarević, lekar i književnik, rođen je u Šapcu 13. maja 1851. godine. Otac Kuzman je bio iz obližnjeg mačvanskog sela Klenja, iz porodice koja je, krajem 18. veka, doselila iz Hercegovine, po čemu su se prezivali Ercegovčevići. Grana koja je napustila selo i došla u Šabac prozvaće se Lazarevići, po Lazaru, Kuzmanovom ocu.

Zajedno sa mlađim bratom Mihailom, Kuzman je došao u Šabac još kao dečak. Ambiciozan i preduzimljiv, odvažio se i na odlazak u prestonički Beograd gde je, kao šegrt i kalfa, usavršavao kujundžijski zanat. Po povratku u Šabac, zajedno sa bratom, u Jevremovoj ulici, otvara radnju mešovitom robom, u kojoj je seljak mogao nabaviti sve što mu je bilo potrebno — od soli i šećera, do toplog gunja.

Posle više godina napornog rada i štednje, Kuzman je uspeo da kupi prigodnu kuću, da bi se potom oženio Jelkom, kujundžijskom ćerkom, koja je rano ostala bez oca.

U ovakvoj trgovačko-zanatskoj kući, čiji su poslovi dobro i ravnomerno napredovali, rodio se Laza, kao treće od četvoro dece Kuzmana i Jelke, i jedini sin. Ime je dobio po dedi, Kuzmanovom ocu.

I sam naklonjen prosveti i knjizi, Kuzman je bio voljan da svoju decu školuje. Imao je u kući dosta knjiga, od kojih je neke dobijao i kao prenumerant. Sa Vukom Karadžićem je od starine bio u nekom kumstvu, pa je ovaj u njihovu kuću svraćao kad god bi pohodio rodni kraj. Na jednom primerku Dositejevog Sobranija, ostavio je prostorušnu poruku svom sinu: "Lazare, čitaj ovu knjigu. Tvoj otac Kuzman".

U svojim zapisima o Katanskoj buni, Šapčanin Jovan Alavantić je ostavio belešku i o Kuzmanu: kad je Toma Vučić Perišić došao u Šabac i počeo hapsiti i ubijati pobunjene protivnike režima, Kuzman Lazarević je, pošto je uživao Vučićevo poverenje, spasavao svoje sugrađane, među njima i one sa kojima nije bio u prijateljskim odnosima.

Nažalost, kontinuirani napredak ove porodice iznenada je prekinut, pošto je Kuzman bio slabog zdravstvenog stanja. Umro je od zapaljenja pluća, kad je Laza imao samo devet godina i pohađao četvrti razred osnovne škole. Ostavio je nezbrinutu porodicu i jednu veliku parnicu. Naime, Kuzman je počeo graditi kuću i kad je već dobro poodmakao sa zidanjem, sused ga je tužio sudu smatrajući da se deo kuće nalazi na njegovom zemljištu.

Staranje o porodici i poslovima preuzeo je Kuzmanov mlađi brat Mihailo ali, kako jedna nesreća nikad ne ide sama, posle godinu dana i on umire od "suve bolesti". Radnja je zatvorena, a sud donosi presudu da se komšiji, kao naknada za uzurpirano zemljište, isplati 800 dukata. Spor je, međutim, produžen i završen mnogo godina kasnije, poravnanjem, kad je Laza već postao lekar.

Sve ove činjenice — rana smrt oca i strica, nezbrinuta majka i sestre i nesrećna parnica, imale su velikog uticaja na formiranje Lazino, i kao čoveka i kao književnika. One su odredile njegovo detinjstvo i mladost i presudno uticale na njegova dalja životna opredeljenja i shvatanja.

Osnovnu školu Laza je završio u rodnom gradu, 1861. godine, a potom školovanje nastavio u Šabačkoj gimnaziji koja je tada imala samo niže razrede i koju je završio 1865. godine. Bio je dobar đak. Već u trećem razredu Gimnazije, kao trinaestogodišnjak, zajedno sa drugom Ljubom Popovićem Kovačevićem, počeo je pisati pesme i beležiti narodne poskočice i umotvorine, možda i pod Vukovim uticajem, ali od toga ništa nije sačuvano.

Mada je uvek bio nežnog zdravlja, bezbrižne letnje raspuste, u igri i dokolici, provodio je kod rodbine u Mačvi i Pocerini, upijajući već tada idilične slike seoskog života.

Od jeseni 1865. godine, više gimnazijsko školovanje nastavio je u Beogradu. Rastanak sa domom i porodicom teško mu je pao. Na sreću, njegova sestra Milka se, naredne godine, udala za Milorada Popovića Šapčanina, državnog činovnika u Beogradu i književnika, što je Lazi znatno olakšalo dalje školovanje i studije na Velikoj školi. Odmah je prešao u stan kod zeta i sestre, gde je na raspolaganju imao veliku biblioteku i gde je mogao slušati razgovore visokih beogradskih intelektualaca, Šapčaninovih prijatelja, pre svih Jovana Đorđevića i Jovana Boškovića.

Višu gimnaziju Laza je, sa vrlo dobrim uspehom, završio 1867. godine i odmah se upisao na studije prava na Velikoj školi. Kako su se obe ove ustanove, i Gimnazija i Univerzitet, nalazile u Kapetan-Mišinom zdanju, zapravo je samo prešao iz jednog krila zgrade u drugo. Prava je upisao silom prilika, jer medicinskog odseka na Velikoj školi tada još nije bilo.

Mada i sam mlad, samo devet godina stariji od Laze, Šapčanin je već tada bio sređen činovnik Ministarstva prosvete i pesnik i pripovedač od imena i ugleda. Danas je uglavnom nesporan određeni uticaj koji je Šapčanin imao na Lazu, posebno u domenu razvijanja ljubavi prema knjizi i lepoj književnosti.

Studije na Velikoj školi poklapaju se sa vremenom kada ideje Svetozara Markovića postaju predmet interesovanja omladine. Krajem 1867. godine visokoškolci su osnovali novu družinu Pobratimstvo, u kojoj je Laza izabran za pisara. I danas su sačuvani zapisnici pisani njegovom rukom iz kojih, pored prepoznatljivog stila, provejava i sklonost ka šali i humoru. Poznati čivijaški duh je u Lazi imao znamenitog predstavnika. Humor i dosetljivost bile su osnovne crte njegovog karaktera, sve do smrti, ali su posebno dolazile do izražaja u relativno bezbrižnim studentskim danima.

Kako su prirodne nauke tada bile aktuelne, na nedeljnim sastancima Pobratimstva i Laza se iskazao prvo u toj oblasti: saopštio je prvo svoj prevod nemačkog članka Istorija domaćih životinja, rađenog po Darvinu, a docnije se javio prevodom sa ruskog Faradejeve Istorije jedne sveće. Istovremeno, on prevodi ruske realiste: delove romana Šta da se radi Černiševskog i Gogoljevu pripovetku Đavolska posla, a zatim i delove romana Pisemskog Ženidba i udadba iz ljubavi.

Ni treći talas aktuelnosti toga vremena — sakupljanje narodnog blaga, nije ga mimoišao. Nastavljajući zapravo svoj gimnazijski rad, 1868. godine, u Vili Stojana Novakovića, on daje opis dveju narodnih igara, pokazujući istovremeno da savršeno vlada Vukovim jezikom i pravopisom, ali iskazujući i svoju sklonost ka iskričavom humoru.

Kao velikoškolac, bio je i svedok i akter polarizacije i rascepa Ujedinjene omladine srpske na tradicionalne liberale i pristalice Svetozara Markovića. Laza se priklonio prvima, napustio svoja socijalistička uverenja i do kraja života se razvijao u duhu evropeiziranog srpskog tradicionalizma. Kasnija napredna kritika, posebno Skerlić i Đ. Jovanović, to mu nikad nisu mogli oprostiti.

U januaru 1871. godine, kadaje bio na četvrtoj godini prava, Lazi se ukazala prilika da studira medicinu u inostranstvu, kao državni pitomac. Međutim, tada se desila pobuna velikoškolaca protiv namesničke vlade, koja je samovoljno i mimo uobičajene procedure, postavila jednog profesora Velike škole. Mada mu je medicina bila životna želja, Laza nije želeo da razbija demonstracije svojih drugova, nego se sa njima solidarisao, ali je zbog toga izgubio "blagodejanje" (stipendiju). U toku leta iste godine, završio je studije prava i dobio mesto praktikanta u Ministarstvu prosvete. Ipak, ljubav ka medicini nije ga napuštala. Zauzimanjem svog uglednog zemljaka Stojana Novakovića, 15. januara 1872. godine, Lazarević je ponovo postao državni stipendista za studije medicine u Berlinu.

U pruskoj prestonici najviše se družio sa srpskim stipendistima i svojim pobratimima — Kostom Hristićem i Milanom Radovanovićem, a zatim i sa jednim Rusom - Sergejom Tumanovim. Za Nemce nije mario. Od skromne stipendije, koja ne doseže ni za nasušne potrebe, morao je kupovati knjige i medicinske sprave i naprave — mikroskop, ljudski skelet i sl. Stanuje prvo po hotelima, zatim u privatnim stanovima, da bi se, od oktobra 1873, skrasio u pansionu Pauline Gutjar. U zdravstvenom pogledu Berlin mu je odgovarao i napuštao ga je samo leti. Raspuste provodi u planinskim krajevima Saksonije, na Labi i baltičkom primorju. Zbog skupog puta kući, u Srbiju nije mogao ići.

Zajedno sa prijateljima, u skladu sa svojim godinama, vodi "čapkunski život". Peva devojkama podprozorske serenade, a kad ostane bez novca, spreman je da založi sat, violinu, kišobran. Često se i zadužuje, ali raspevana mladost lakše podnosi hroničnu oskudicu. Da bi poboljšao materijalne prilike, šalje u Beograd svoje prevode, a pomaže i samom Stojanu Novakoviću prevodeći deo Šerove Istorije svetske književnosti. Mladost je za sve imala vremena: za učenje, zabavu, rad i ljubav.

U pansionu Pauline Gutjar Laza je upoznao njenu ćerku Anu, studentkinju pevanja. Bila je godinu dana mlađa od njega, umiljata, dugih uvojaka i nežnih ruku, umna, obdarena prelepim glasom. Brzo je došlo do uzajamne naklonosti. Međutim, zbog tradicionalizma i patrijarhalnih shvatanja, veza nije srećno okončana, ali je Laza Aninu fotografiju sa naznakom "Berlin 1873—1876", čuvao do kraja života. Njihova nesrećna ljubav nastavila je da živi u Lazinoj glasovitoj pripoveci Švabica.

Lepa Švabica je bila uzrokom još jedne životne epizode iz Lazinih studentskih dana u Berlinu. Lazin sestrić Blagoje Nedić tvrdi da je Laza, po okončanju romanse sa Anom Gutjar, bio izazvan na dvoboj od strane njenog brata. Pobratimu Kosti Hristiću, koji se tada nalazio u Parizu, Laza je napisao pismo u kome, budući "da nije bio dobar nišandžija", nagoveštava svoj neslavni kraj. Hristić je odmah obavestio berlinsku policiju i na taj način osujetio već zakazani dvoboj, ali je ovaj gest Laza shvatio kao podlost i izdaju i odmah raskinuo desetogodišnje prijateljstvo. Nekoliko narednih godina pobratimi nisu ni reči progovorili.

U junu 1876. godine, uoči poslednjih ispita, Laza je prekinuo studije zbog učešća u Srpsko-turskom ratu. Kao lekarski pomoćnik, služio je prvo u Drinskoj, a potom u Timočkoj diviziji, ni malo ne štedeći sebe. Njegov požrtvovani rad u šabačkoj poljskoj bolnici izazvao je divljenje jednog stranog medicinskog stručnjaka.

U Berlin se vratio u avgustu 1878, da bi, već u februaru naredne godine, odbranio doktorsku tezu sa temom Eksperimentalni prilozi o dejstvu žive. Disertacija o uticaju žive na organizam bila je toliko zapažena u naučnim krugovima da je, ubrzo po odbrani, kao ozbiljan naučni rad, bila prikazana u jednom stručnom nemačkom časopisu.

Period od 1879. do 1891. godine, dakle - jedanaest i po godina, predstavlja vreme Lazinog mnogostukog angažovanja i međusobnog preplitanja medicine i književnosti. Po dolasku u Beograd, postavljen je za fizikusa Okruga beogradskog. Pri reformi sanitetske službe 1881. godine, unapređen je u primarijusa Opšte državne bolnice u Beogradu, čije je unutrašnje odeljenje preuredio, dodavši mu laboratoriju i postavljajući temelje kliničke službe. Iste godine Laza se oženio, i to Poleksijom, sestrom svog dobrog prijatelja Koste Hristića, sa kojom će imati četvoro dece; nažalost, dvoje je umrlo već u prvim godinama, što je Laza veoma teško podneo. Istovremeno, bio je pozorišni lekar i član Pozorišnog odbora, a zatim godinama dobrovoljni besplatni lekar za učenike Beogradske trgovačke omladine i pitomce Ženskog društva. Vredno je radio i u medicinskoj nauci, napisavši čitav niz članaka i izveštaja u Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo, ali i u nekim drugim časopisima, naročito o išijasu i periodičnoj neuralgiji.

Za vreme Srpsko-bugarskog rata bio je mobilisan i postavljen za pomoćnika načelnika Saniteta Vrhovne komande dr Vladana Ćorđevića. Pored redovne dužnosti, u Nišu je uredio najveću rezervnu vojnu bolnicu i u njoj obavljao dužnost i lekara i upravnika. Godine 1888, dobio je čin rezervnog sanitetskog majora.

Među pacijentima je bio veoma cenjen i tražen, pa je zato imao veoma razgranatu privatnu praksu u časovima koji su mu preostajali za odmor. Kao veliki humanista znao je, skromno i bez naknade, da pomogne svakom siromahu.

Dopisni član Srpske akademije nauka Lazarević je postao 1888. godine, kad je imenovan i za aktivnog sanitetskog pukovnika i ličnog lekara Kralja Milana. U njegovim grudima, još u mladosti se zalegla klica "suve bolesti", pa je ovo prekoredno unapređenje imalo za cilj da se poštedi prekomernog rada i da mu se oda priznanje za književno stvaralaštvo. Kao lekar, bio je svestan svoje bolesti i njenih posledica i tražio je leka u banjama i klimatskim lečilištima u zemlji i inostranstvu (Rogoška Slatina, Aranđelovac, Vrnjačka Banja, Gmunden, Glajhenberg), ali leka nije bilo.

Počeo je da piše relativno kasno, počev od 1878. godine, kad je već bio formiran čovek. Napisao je devet pripovedaka, od kojih je osam objavljeno za života, i sa njima se svrstao među najznačajnije prozne pisce srpske književnosti.

Sagorevajući od rada i bolesti, Lazarević je u dva navrata stizao da se bavi književnošću: u periodu od 1878. do 1882. godine, kada je napisao i objavio pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, U dobri čas hajduci, Na bunaru, Verter i Sve će to narod pozlatiti; i drugi put, pred smrt, kada se javio sa pripovetkama Vetar i On zna sve.

Pripovetka Švabica objavljena je tek posle Lazine smrti, kao i sedam nedovršenih priča: Na selo, Tešan, Sekcija, Vučko, Baba Vujka, Stojan i Ilinka i Pobratimi.

Interesantne su neke pojedinosti u vezi sa rukopisom pripovetke Švabica, koju je Lazarević pisao 1876. godine. Blagoje Nedić i Milorad Popović Šapčanin tvrde da je Laza, pošto je isprosio Poleksiju, želeo da spali rukopis ove pripovetke, ali joj je sudbina namenila drugačiji sled stvari. U želji da ga na miru pročita, majka Jelka ga je uzela sa Lazinog stola, ali ga je potom negde zaturila. Našli su ga nekoliko godina kasnije, zapalog u pregradi jednog ormana.

Rukopisu Švabica Laza se vratio dve godine pred smrt, u želji da ga dovrši i preradi neka poglavlja, posebno XII pismo, u kome suptilno obrađuje motiv raskida Miše Maričića i Ane. Ipak, bolest je bila jača.

Zahvaljujući artističkim jezičkim vrlinama i prefinjenom stilu, Lazarević je, odmah po objavljivanju prvih pripovedaka dobio naziv Srpski Turgenjev.

Umro je u Beogradu, 7. januara 1891. godine.


Lazarevićeva dela doživela su veliki broj izdanja i prevođena su na mnoge jezike. Ovom prilikom dajemo pregled samo prvih izdanja njegovih pripovedaka:

• Zvona s crkve u N. — Srpska zora, Beč, 1879, 7—8. (Ova pripovetka će ubuduće nositi naslov Prvi put s ocem na jutrenje)
• U dobar čas hajduci, Otadžbina, 2/1880,1U/15. Školska ikona u našem selu, Slovinac, 3/1880,5—9. (Pripovetka će ubuduće nositi naslov Školska ikona)
• U studny (Na bunaru), prevod na češki, Kisć, Praha, 1880, 3; 1881, 15—17.
• Verter, Otadžbina, 3/1881, UP/27—28; UŠ/29—30.
• Sve će to narod pozlatiti, Otadžbina, 4/1882,1H/34.
• Šest pripovedaka L. K. Lazarevića, Beograd, 1886.
• Vetar, Otadžbina, 10/1888, XXI
• On zna sve, Hrvatska, 5/1890.
• Pripovetke L. K. Lazarevića, sveska prva, Beograd, 1898.
• Pripovetke L. K. Lazarevića, sveska druga, Beograd, 1899. (U ovoj zbirci su objavljeni i nedovršeni odlomci iz posmrtnih rukopisa: Na selo, Tešan, Sekcija, Vučko, Baba Vujka, Stojan i Ilinka i Pobratimi)
• 
  

LAZAR LAZAREVIĆ

Ima pisaca kod kojih proces sazrevanja traje dugo a putanja njihova razvoja pokazuje krivudavu liniju uspona i padova pre no što postignu rezultate koji im donose glas dobrih pisaca. Takvih pisaca nije malo, i većina je tako počela. Ali ima i onih drugih, kod kojih proces sazrevanja nije vidljiv, čiji se rast ne obavlja pred čitaocima nego u njihovoj radnoj sobi i koji svojim prvim radovima ostaju u književnosti. Laza Lazarević pripada ovoj drugoj grupi pisaca; on je počeo bez početništva. Njegova prva objavljena pripovetka "Prvi put s ocem na jutrenje" ujedno je i jedna od njegovih najboljih pripovedaka. Iz te pripovetke mogla bi se sagledati Lazarevićeva opredeljenja, sklonosti i način mišljenja, odnosno primanja utisaka iz spoljašnjeg sveta i izražavanja tih utisaka.

Rođen u Šapcu 1851. godine u trgovačkoj porodici, Lazarević je učio gimnaziju u svome rodnom gradu i u Beogradu, gde se i upisao na tadašnji Pravni odsek Velike skole. Kad je došao na Veliku školu, pokret među omladincima izazvan idejom i delovanjem Svetozara Markovića bio je u punom jeku. I Lazarević prilazi tom pokretu. Uči ruski jezik da bi mogao da čita i neprevedene spise ruskih revolucionarnih demokrata, drži popularna predavanja iz prirodnih nauka, prevodi kraće članke Čarlsa Darvina i Majkla Faradeja. Lazarević počinje da prevodi i poznat roman Černiševskoga "Šta da se radi" koji, kako sam kaže, "svojim čitaocima pokazuje put kojim se dolazi do društvenoga blagostanja". On je i sekretar, ili kako se to onda zvalo: pisar, studentskog društva "Pobratimstvo", čija je uprava u rukama studenata-socijalista. Ali se ovaj novi uticaj sukobljava sa jednim drugim uticajem koji se vremenom pokazao jačim. Pod uticajem vaspitanja koje je dobio u porodici od majke, izuzetno jake žene, koji nikada nije mogao a ni želeo da prevaziđe, Lazarević se postupno i postepeno odvaja od "novih" ljudi i od "nove" nauke i, kao što to obično biva, postaje njihov protivnik. Po povratku iz Berlina, gde je kao državni stipendist studirao medicinu, odvojivši se od beogradske duhovne i političke klime, taj raskid postaje potpun. Radio je kao praktičar, civilni i vojni lekar, i uz put se bavio književnim radom. Napisao je nekoliko napisa iz oblasti medicinske nauke i bio prvi srpski lekar i naučnik koji je u svome radu upotrebljavao mikroskop. U istoriji medicine u Srbiji ostaće isto tako poznat po primeni novih metoda u lečenju nekih bolesti.

Kad je Lazarević počeo da piše, srbijanska stvarnost nije pružala nimalo ružičastu sliku. Osamdesete godine prošloga veka ostaće u istoriji napisane kao razdoblje vladalačke samovolje i policijskog nasilja; jedna u krvi ugušena buna i jedan, protivno nacionalnim interesima vođen i nesrećno izgubljen rat, jesu najpoznatiji, ali ne i jedini tragični događaji toga doba. Ekonomske prilike u zemlji su se ozbiljno pogoršavale. Proces raspadanja starih porodičnih zadruga, u koje je Svetozar Marković polagao velike nade i pripisivao im odlučujuću ulogu u srpskom društvenom preobražaju, bio je već odavno završen. Proces propadanja seljaka i dalje se nesmetano razvijao tako da se velikom broju materijalno upropašćenih seljaka pridružio ne tako mali broj materijalno posrnulih ili sasvim propalih malih trgovaca i sitnih zanatlija. Čoveku kao što je bio Lazarević takav svet nije mogao da bude po ukusu, ali on nije mogao ni da veruje u neki društveni napredak i u izmenu toga nepodnošljivog stanja. Vaspitan u patrijarhalnom duhu, s vrlo živim i razvijenim osećanjem porodice i za porodicu, noseći u sebi otpor prema "novim" ljudima kojima je i sam nekada pripadao i "novoj" nauci koju je nekad i sam ispovedao, Lazarević se okrenuo prošlosti. Svet njegova detinjstva i prvih saznanja o životu činio mu se kao najpravičnije ustrojen svet, kao svet dobrih ljudi, poslovičnog poštenja i primerne radljivosti i on je želeo da ga ovekoveči i, posredno, stavi nasuprot svetu u kome živi.

Ali, kao što to često biva (redovno kod darovitog pisca koji kritikuje svet u kome živi s konzervativnih pozicija) pisac govori jedno a kaže drugo. I Lazarević je nehotice otkrio taj svoj patrijarhalni svet i prikazao ga drukčijim no što je želeo da ga prikaže. U tome svetu život se razvijao po jednom određenom redu koji je za sve ljude obavezan i nepromenljiv. "Bolje da propadne selo nego u selu adet" glasi jedna narodna poslovica koja bi mogla da posluži i kao odličan putovođa na putu kroz taj svet. Postoji porodica i postoji pojedinac; pojedinac je član porodice, ali nikako ne i samostalna ličnost. Ako dođe do nesporazuma među njima, pojedinac ima da se prikloni porodici. Mogućnost da porodica nije u pravu ni kao teorijska pretpostavka ne može se primiti u tom svetu. Lazarević je u tom svetu video svet sreće i spokojstva; ono što je u stvari prikazao bilo je "mračno carstvo", kako je rusku patrijarhalnu porodicu nazvao Dobroljubov. U njegovoj pripoveci "Švabica" Miša Maričić želi da se oženi devojkom koja bi mu po svemu odgovarala. Ali, ona je strankinja i njegova porodica ne bi mogla da je kao takvu prihvati. Shvatanju porodice on žrtvuje svoju ličnu sreću, na šta, možda, ima pravo, ali i sreću devojke koju voli, na šta nema pravo. Mitar u pripoveci "Prvi put s ocem na jutrenje" na kocki gubi celo svoje imanje i dovodi do prosjačkog štapa celu svoju porodicu, ali njemu nema niko da se suprotstavi jer je on despot, glava porodice. I kad naopako radi, on radi najbolje što može. Jer on zna sve i može da čini što hoće. U Školskoj ikoni pop će zapretiti da će za inat prodati svinje u bescenje i njemu niko neće moći da se suprotstavi. On će pokušati da spreči svoju kćer da posluša glas svoga srca i kad se ona njegovoj odluci suprotstavi, ona za njega više neće postojati. Kao što se vidi, Lazarevićev patrijarhalni svet, u svojoj osnovi, daleko je od toga da bude idealno sazdan, čak i onda kad se posmatra ulepšan i s njegove najidealnije strane.

Lazarević je bio jedan od prvih srpskih pripovedača koji je obratio pažnju na unutrašnji svet ličnosti koje prikazuje i na psihološku analizu. Kod Milovana Glišića i Janka Veselinovića psihološke analize u nekom dubljem smislu te reči gotovo i nema. Kod Jakova Ignjatovića ona je svedena na najmanju moguću meru. Sremac se ograničava na opis spoljašnjih manifestacija unutrašnjih lomova, i to više kao humorist nego kao psiholog. A Lazarevića baš psihologija interesuje. On upravo najviše slika prelome u čoveku, onaj trenutak kad posle pretrpljenog poraza u čoveku nastaje moralni preobražaj: Mitra kad oborene glave priznaje svoj poraz i sa suzama u očima trazi podršku i utehu, Anoku (Na bunaru) u trenutku saznanja da je najveća sreća u poslušnosti, a jedina prava sloboda u pokornosti, Maru (Školska ikona) kad se vraća kao pokajnica i sva u suzama traži od oca oproštaj. Te prelome i preokrete Lazarević daje zanimljivo sa zavidnom veštinom i sa odličnim poznavanjem psihologije. Slikajući poneki put, kao kod Mitra i Anoke, samo spoljašnja izražavanja unutrašnjih nemira, on izvrsno dočarava svu veličinu i jačinu unutrašnjih potresa i celokupnu dramu koja se u ličnostima zbiva, dok je u Švabici Miša Maričić predmet prilično precizne i savesne psihološke analize.

A šta je uzrok duševnim lomovima i krizama u tome svetu koji je, za Lazarevića, najbolji od svih mogućih svetova i jedini mogući svet? Jer ako u tome svetu ima ozbiljnih potresa, onda taj svet ili nije tako valjan kao što bi to Lazarević hteo da pokaže ili odnose u tom svetu neko sa strane muti. Na ova pitanja mogu da budu dva potvrdna ili dva odrična odgovora. Lazarević, međutim, odrično odgovara na prvo a potvrdno na drugo pitanje. On oglašava za krivca novo vreme koje kuca na vrata starog sveta i novog čoveka koji je nosilac tog novog vremena u onoj istoj meri u kojoj je to novo vreme stvorilo njega. Oko toga ko je upravo taj novi čovek u Lazarevićevim pripovetkama postoji kod nas jedan mali, u osnovi prividan spor. Jovan Skerlić vidi u njemu učenika Svetozara Markovića, a Miroslav Đorđević radikale koji su Svetozarevo učenje izneverili. U vreme kad je Lazarević pisao, onovremene razlike između radikala i učenika Svetozara Markovića nisu se viđale onako jasno kao što se vide danas; za sav svet oni su bili jedno isto ili gotovo jedno isto. "Novi" čovek bi, dakle, zvao se radikal ili Svetozarev učenik, bio pristalica učenja Svetozara Markovića. Uostalom, ovde je mnogo zanimljivije kakav je Lazarevićev odnos prema tome novom čoveku od toga ko je upravo taj Lazarevićev "novi" čovek. I šta je ovoga nagonilo da se tako odredi prema svojim nekadašnjim istomišljenicima.

"Novim" čovekom bavila su se trojica naših realista: Glišić, Lazarević i Sremac. Odnos sve trojice prema novom čoveku je sličan: negativan. Bivši "crkvenjak" Glišić obračunavao se u Novom Mesiji sa svojom socijalističkom mladošću na nimalo simpatičan način i sa oštrinom jednog renegata ili bivšeg vernika: "novi" čovek prikazan je kao maloumnik. Sremcu je novi čovek svuda na meti i redovno predmet podsmeha: od Čiča Jordana do prve glave "Zone Zamfirove", od Srete učitelja do "Zlog podanika". Lazarević novom čoveku prilazi drukčije. On nema simpatija ni za njega ni sa ideje koje on propoveda, ali to odsustvo simpatija je na jednom mnogo višem intelektualnom nivou no što je kod Glišića i Sremca. To je otpor jednog konzervativnog profesora a ne mržnja jednog političkog agitatora. "Novi" čovek subjektivno nije rđav, ali objektivno ima štetnu i rđavu ulogu. Njegove ideje po sebi nisu nepametne, ali su one neprimenljive u našoj sredini i pokušaj njihove primene redovno izaziva haos. Jer, po starom dobrom redu, sve u svoje vreme i sve na svome mestu; Lazarevićev "novi" čovek se pojavio u nedoba i na pogrešnom mestu.

Kritikom "novog" čoveka Lazarević prelazi sa slikanja idiličnog sveta prošlosti na plan savremene društvene kritike. A tamo gde govori o starom patrijarhalnom društvu on ukazuje na razorni uticaj ljudi koji su se od toga društva otpadili. Takav je učitelj u Školskoj ikoni i takav je Pera Zelembać, glavni krivac Mitrove materijalne i moralne propasti. Pa ipak, ta društvena kritika najoštrije je izražena u dvema pripovetkama: u Sekciji i u najpoznatijoj Lazarevićevoj pripoveci "Sve će to narod pozlatiti", uz "Prvi put s ocem na jutrenje". U Sekciji Lazarević polazi od jedne tačne činjenice iz koje izvlači pogrešne zaključke. Primena jednog zakonskog propisa u sredini koja nije sposobna da ga prihvati, jer ono što zakon propisuje u suprotnosti s njenim okoštalim i okamenjenim navikama i oveštalim tradicijama, donosi mnoge tragične i neželjene posledice. Lazarević ne daje nikakav konačan zaključak, jer njega u ovoj pripoveci više zanimaju moralni i psihološki problemi. Ali čitava pripovetka je tako intonirana da se iz nje izvlači zaključak da takvu zakonsku meru nije trebalo primeniti. Doduše, to nije sasvim u skladu s patrijarhalnim načelom po kome je bolje da "propadne selo nego u selu adet", ali je zato pojava koja se žigoše, sekciranje mrtvaca, u suprotnosti sa patrijarhalnim adetom. Mnogo je dublja, stvarnija i suštastvenija kritika u Sve će to narod pozlatiti. Invalid, heroj iz rata, prosi. "Ljudi dobra srca činili su mu donekle poklone. Ali na sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dušnost, i sažaljenje! I ne možeš ga više poznati kao ni Topuzovog vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sada okreće suvaču." Okružen ravnodušnošću ljudskom, pred tuđim bolom i nebrigom države koja mu daje izdržavanje toliko da može da prosi, Blagojev sin ostaje kao živi, trajni protest protiv svega toga. Najpre protiv države, koja se, kad traži žrtve, javlja kao domovina, a kad vraća dugove, pojavljuje se kao organizacija jedne klase za zaštitu njenih interesa, a zatim i protiv ljudske ravnodušnosti i otupelosti i svega onoga što doprinosi da "sve izbledi". Možda je u najvećoj meri ta kritika uperena baš toj osobini ljudskoj, ali jačina društvene kritike potiskuje sve ostalo u drugi plan. A ono što toj kritici daje svu oštrinu i svu gorčinu jeste kraj pripovetke i način na koji je taj kraj saopšten:

"Blagoje je još donekle govorio "Sve će to narod pozlatiti!" Posle je okrenuo na: "Sve će to tebi bog platiti". Naposletku se propije, i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržanje od invalidskog fonda i - prosi.

Možete mu, ako ćete, udeliti.

Ovo je moj prilog."

I nijedne suvišne reči, nijedne neposredne intervencije. Kao da pisac svojim prividnim mirom hoće da pokaže da je sudbina Blagojeva sina sasvim normalna pojava u svetu u kome su, Blagojev sin i on, osuđeni da žive.

Pripovetka "Sve će to narod pozlatiti" zanimljiva je još iz jednog razloga; to je jedina pripovetka u kojoj je Lazarević otvoreno posumnjao u ljudsku dobrotu. Inače, kod Lazarevića sve se dobro završava. Taj njegov optimizam Skerliću je toliko smetao da je bio sklon da tvrdi da Lazarević u jednom dubljem smislu i nije realist. I doista, Mitar i Marica se mire, pop oprašta svojoj jedinici, Anokin preobražaj doživljava se kao praznik i izaziva beskrajnu radost po kući Đenadića, neprijateljstvo brata prema sestrinom jaranu prerasta u šurakovo obožavanje zeta (U dobri čas hajduci), Janko uviđa da je besmislena njegova ljubav prema udatoj ženi i dolazi k sebi (Verter), a Miša Maričić raskida svoju vezu sa "Švabicom". Zabludeli se uvek vraćaju na pravi put i uvek ih njihovi najbliži dočekuju raširenih ruku, daju im ponovo svu toplinu porodičnog ognjišta, a čvrst zagrljaj kojim ih stežu nije samo znak oproštaja nego i znak buduće neraskidive veze. Ne raduju se samo ljudi nego i priroda, nebo je plavo i vedro, a jutro sveže, sunce blago greje, pa se ljudima čini da se na njih osmehuje. Ali, uvek je i mnogo suza radosnica pri takvim susretima, tako da se čitaocu u jednom krajičku svesti, uprkos svoj lepoti pomirenja, javlja nedoumica da možda u tim suzama radosnicama nema pomalo i bola zbog poraza koji su ljudi doživeli, zbog poniženja koje su kao pokajnici morali da pretrpe, nije li to u jednom smislu i na jedan način i plač koji ih, posle pomirenja i pokajanja, podseća na život koji je sad pred njima.

Laza Lazarević je najbolji stilist našeg realizma i svakako najbolji pripovedač toga razdoblja. Njegova rečenica ima gipkosti i elegancije, njegova poređenja su zanimljiva, često pomalo neobična i duhovita. Ma gde pronašli neki njegov odlomak, odmah ćemo ga poznati po nekim stilskim osobinama koje su samo njegove u čitavoj našoj literaturi. Nekad su ga zbog dobrog pisanja nazivali "srpskim Turgenjevim". To poređenje, ma koliko bilo preterano, nije u isti mah i besmisleno. Uz to, on ima dragocena osećanja za humor i onda kad ne želi da da maha tome svom osećanju, ono ponekad preovlađuje. Cela pripovetka Verter protkana je blagom ironijom. Ta blaga ironija doprinosi da prema jednom, po patrijarhalnom shvatanju, prestupniku imamo sve simpatije. Skerlić mu je zamerio da je u njemu moralist pobedio realista i da je Lazarević u ime nekih moralnih načela koja su problematična, izneveravao umetničku istinu. Njegova moralna načela su dosta problematična, ali ni Skerlićevo mišljenje o izneveravanju umetničke istine nije ništa manje problematično. I mimo svoje volje, Lazarević je o svetu koji je voleo izrekao neprijatne istine. Po neprijatnosti tih istina i po težini optužbe koja iz njih proističe Lazarevićeve pripovetke se mogu meriti, u njemu savremenoj književnosti, samo sa, inače slabim, romanima Janka Veselinovića "Jedan junak našega doba" i "Borci".

Kad je Laza Lazarević izmučen tuberkulozom umro krajem. 1890. godine, bio je ožaljen kao najbolji srpski pripovedač. U napisima nastalim neposredno posle njegove smrti o Lazarevićevim delima pisalo se, ne tako retko, bolje no što su ona zasluživala. Takvo pisanje moralo je da izazove reakciju i ona se javila. O njegovom delu počelo je da se i drukčije sudi. Ljubomir Nedić mu je zamerao da je imao više veštine nego pravog književnog talenta i time stvorio ne malu zabunu. Naime, Nedić nije jasno odredio šta u ovom slučaju podrazumeva pod veštinom a šta smatra književnim talentom. Skerlić je otišao dalje i negirajući, sasvim opravdano, ispravnost njegovih nazadnih shvatanja bio sklon da umanji i umetničku vrednost njegovih pripovedaka. Takvo Skerlićevo pisanje nije ostalo bez odjeka. Bilo je u pitanju nepovoljno mišljenje kritičara u čiji se sud veruje o piscu koji je nesumnjivo bio omiljen. I zato, sve što se posle Skerlića pisalo svodilo se ili na pokušaj obaranja njegova suda ili na pokušaj odbrane Skerlićevih stavova. U tim rasprama stvorilo se sasvim prirodno i jedno treće stanovište: da je istina negde na sredini. Lazarević doista nije onako veliki pisac kao što su mislili njegovi savremenici, ali je svakako jedan od najboljih naših pripovedača. Ono po čemu on ostaje jeste književni način pisanja, smisao za psihologiju, podjednako razvijena moć zapažanja i imaginacije, a iznad svega, on ostaje nadahnuti pesnik i spontani kritičar jednog davnog, u nepovrat iščezlog sveta.

Predrag Protić, Iz predgovora


PESNIK MORALNE NOSTALGIJE


Ako je vreme poslednji sudija...

Kao da je predosećao da će, posle zaživotne naklonosti i hvale, mrzovolja najautoritativnije kritike pratiti njegovo delo evo već čitav jedan vek, i kao da je hteo da preduhitri lične uvrede i književna obezvređenja kojima su ga kao malo kojeg pripovedača u srpskoj književnosti podvrgli Ljubomir Nedić, Jovan Skerlić, a kasnije Đorđe Jovanović i drugi, zapisao je Laza Lazarević jednu rečenicu, možda i nesvesno namenjenu budućim čitaocima: Ja vas molim samo da mi i dalje ostanete što ste mi dosad bili. Vreme je pokazalo da se obratio na pravu adresu — čitaoci su ostali nepokolebljivi jamci njegove umetnosti, uprkos njenoj stoletnoj starosti, uprkos svim obolima koje je zasluženo ili nezasluženo plaćala tom istom vremenu.

Kritički prekopavajući srpsku književnu njivu i svodeći literarne račune XIX veka, dva vrhovna suca onovremene srpske književne kritike (Nedić i Skerlić) otkrili su i dobro razmerili mnoge književne vrednosti, ali su poneke olupali o zid kojima je sa jedne strane bio pregrađen njihov kritičarski sluh. Po sebi se razume da deviza njihovog kritičkog uviđaja nije mogla biti: O mrtvima samo dobro, ali kad nekog unapred proglase mrtvim, makar i uz najviše počasti, a pogotovu sa preporukama za što brži zaborav, daleko je od svakog dobra.

Lazi Lazareviću su neporecivim tonom prorekli tu neslavnu sudbinu, a on, evo, i danas, 125 godina posle rođenja i 85 godina posle smrti živi u svome delu isto onako nenametljivo i pouzdano kao i u vreme kad ga je stvarao. Još jednom se, dakle, obistinilo pravilo da u književnoj kritici "nedela" teže zastarevaju nego u samoj književnosti. To je najnezahvalniji život koji kritiku može snaći — da opojava jedno umetničko delo, a da ono nju, prosto zato što ne umire, decenijama pa i vekovima održava u laži.

Naš pripovedač bio je hude sreće da i Nedić i Skerlić ispišu o njemu i njegovom delu nekoliko stranica sa toliko kritizerskog nadahnuća, sa toliko kratkotalasne logičnosti i stilskog duha da je za njihove ocene prijemčiv svako ko ih ne proverava ili nije u stanju da se otrgne njihovom autoritetu, svako ko je svikao da prima gotovo za zdravo. Gromovite anateme Lazarevićeve umetnosti po inerciji su unošene u bastion školskih udžbenika i čitanki, gde se i sada, iako dobrim delom obesnažene ocenama mlađe kritike, a naročito presudom poslednjeg sudije, presudom vremena, veštački održavaju na snazi — sankcijama školskih ocena. Ta snaga je razorna uprkos tome što ničim ne može osujetiti vrednosti samog književnog dela.

Poneki pregledi književnosti još uvek plaše đake Lazarevićevom netrpeljivošću prema svemu što je novo, njegovim okorelim konzervatizmom, okrutnošću njegovih moralnih nazora i propovedi, patrijarhalnom zatucanošću, uskogrudošću, zazorom od ličnih sloboda, bekstvom u udav-zagrljaj porodice, zadruge, srpstva... S vremenom se nakupilo mnoštvo ovakvih i sličnih optužbi, sitnih jetkosti, pamfletskih peckanja na račun jedne zbirčice pripovedaka koja u očima polupismenog naroda ni obimom ne odavaše veličinu.

U zavetrini velikog autoriteta dvojice klasika srpske kritike, epigonski duhovi parafrazirali su njihove sudove o Lazareviću kao idealisti, tradicionalisti, moralizatoru i optimisti, kao čoveku plašljivom i "slabe slovenske volje", kome se ne sme verovati ("Ne verujte mu!"). Čak i u stotom izdanju Lazarevićevih pripovedaka pročitaćete po koju Skerlićevu ili Nedićevu paskvilu (pod njihovim ili tuđim imenima), pročitaćete zlogučku prognozu kako nam Lazarevićevo delo svakim danom postaje sve dalje i dalje, baš kao i Svešteničko udruženje, Društvo Svetog Save i Kolo srpskih sestara kojima Skerlić namenjuje pripovetke Školsku ikonu i U dobri čas hajduci. Nema sumnje, duhovite preporuke, i ne baš bez ikakve osnove, ali njihova kategoričnost i njihov zlobiv ton pre odaju površnost i nategnutost nego kritičko istinoljublje.

Više je invencije utrošeno da se pronađu etikete nego estetički argumenti kojima bi se devet dovršenih i nekoliko "u traljama ostavljenih" pripovedaka Laze Lazarevića preporučilo književnoj arhivi. Jubileji nisu prigodan čas da se nižu svi ti, inače toliko puta izlišno ponavljani izrazi nerazumevanja, pa i zle volje, ali je zato odavno već vreme da se bar najmlađi čitaoci poštede onih kritičkih protivrečnosti koje vode u prejuditivne nesporazume sa delom.

Takvih nesporazuma nije malo, ali neka ovom prilikom posluži za primer jedan. Gotovo svi koji su poricali Lazarevićevu umetnost odavali su joj jedno priznanje — da je stilski čista, čak "sjajna", da su njene slike "upečatljive", njena kompozicija čvrsta, a forma filigranska, jezik duhovit, ubedljiv, bogat... Ali u svemu tome videli su pre umešnost nego umetnost, otkrivali su: majstoriju, lukavstvo, dovitljivost i — ništa više! Niko se nije zapitao kakvim to "sjajnim stilom" i "plastičnim likovima" mogu biti oblikovane moralno problematične vrednosti, neistine, reakcionarne ideje, odljuđene psihologije!... Kojim je to volšebnim načinom Lazarević udružio lepotu i laž, estetsko i nehumano!... Nijedna ozbiljnija teorija književnosti nije u stanju da izmiri ovoliko međusobno nepodnošljivih ocena koje su u interpretacijama pojedinih Lazarevićevih kritičara katkad razvađene samo zarezima.

Sistematsko proveravanje tradicionalnih gledišta na književnost i na pojedina književna dela nije omiljen metod naše književne istorije, pa čak ni u slučajevima vapećih nepravdi koje su odnosile veliki mal i od ovo malo što u literaturi imamo. Čak i veliki jubileji za nas su više povodi za proslave u duhu i stilu parastosa (mrtvima na čast, živima za čašćenje), više za otkrivanje spomenika nego dela... Koliko su samo čekali Vladislav Petković Dis i Isidora Sekulić, a koliko će još čekati drugi da se sa njihovih dela do kraja ukloni hipoteka autoritarnih zabluda i da im se širom otvore školske dveri.

Rodonačelnik psihološke pripovetke u narodu, u kome je oduvek bilo više strasti nego psihologije, već čitav jedan vek čeka kritičku satisfakciju. Neće je moći dobiti dok god se ocene njegovih pripovedaka budu izvodile na marginama njegove biografije, sve dok se bude iščitavao u svetlu naka-radnih tumačenja, pod imperativom prekih sudova kritike: "Ne verujte mu!" Samo vrlo sujetne zablu-de mogu iskazivati, ovako naredbodavno, apsolutno nepoverenje prema jednom delu koje čitavim svojim bićem upravo veruje u čoveka, koje je nadahnuto čovekom i kad ga ne vidi slobodnog izvan patrijarhalnog zajedništva (Na bunaru), i kad ga raspinje između rodoljublja i ljubavi (Švabica), i kad ga za požrtvovanje sarkastično nagrađuje prevrnutom vojničkom šajkačom (Sve će to narod pozlatiti), i kad mu se podsmeva, i kad ga kažnjava (Na bunaru, Vetar, Prvi put s ocem na jutrenje ...).

Moraju li svi ovi danci biti neizostavno kritički uzeti za idejni i estetski greh apologije patrijarhalne zajednice? Ne krije li se u njima samo povremena nemoć jedne istorijske svesti, nadahnute višim idealima ljudskog zajedništva, da te ideale oblikuje bez patrijarhalnih obeležja, u istorijski još neiskušanim, prototipski još nepoznatim pojavama? Mora li pop u Školskoj ikoni biti tumačen isključivo kao predstavnik crkve, a učitelj kao predstavnik prosvete i nauke? U tom slučaju, čitalac Lazarevićeva pripovedačka umetnost iscrpela bi se na ravni istorije i politike, a svi njegovi humanistički ideali propali sa svetom koji slika. Sravnjivati bez ikakvog ostatka duboku pobunu našeg pripovedača protiv čovekove usamljenosti i otuđenosti sa moralizatorskim propovedima pojedinih junaka u njegovim pripovetkama znači srozavati jedno u suštini lirsko nadahnuće na podaničku službu istorijski ostvarenom obliku patrijarhalnog zajedništva, punom usamljenika.

Kritički tretman pisca Na bunaru, Školske ikone i Vertera možda je i najbolji primer odsustva napora u našoj književnoj istoriji da se jedinstvenim merilima obuhvate sve relevantne kategorije jednog književnog dela, bez obzira na njihove nekada upadljive vrednosne i druge razlike, a da se biografija pisca odloži kao poštapalica uvođenja u književno delo.

Uostalom, ni biografija Laze Lazarevića nije, ako se pošteno iščitava, nimalo kompromitujuća. On bez dvoumljenja odbija stipendiju državnog pitomca koju mu je dodelilo Ministarstvo prosvete januara 1871. za studije medicine u Berlinu, jer mu je, u međuvremenu, namesnička vlada uslovila odlazak izdajom školskih drugova koji su bojkotovali profesora postavljenog bez konsultovanja profesorskog kolegijuma. U jeku obrenovićke strahovlade podigao je glas savesti u odbranu hleba i dostojanstva "prividno preživelih" heroja iz oslobodilačkih ratova. Nije se libio da seljačkoj Srbiji otkriva, ispod oreola "učevnosti" i "božje posvećenosti" u lekaru — berbera, u popu — primitivca, u učitelju — nadobudnog jalovaka, u oficiru — konjičku češagiju. Nepodmićen karijerom dvorskog lekara, drznuo se da u sredini u kojoj su nekažnjeno pucale vrljike o podignute glave svoju zadrži uspravno i u životu i u literaturi. Odbio je da učini uslugu kralju Milanu kad je trebalo svojim potpisom da posvedoči lekarski nalaz o samoubistvu u tamnici ubijenog političkog zatvorenika.

Gorelo je u njemu plemenito čuvstvo poštenja i dobrote kojim se nije trsio i koje nije paraderski isticao. Ono se pokazuje stidljivo, čak nekako rezignirano i u njegovoj korespondenciji. Preslišavajući svoju savest i odgovornost glavnokomandujućih koji su zapodeli srpsko-bugarski rat, piše iz Niša svojoj supruzi: "Pa mi je još žao i sramota što se moj rad sastoji iz prelaska iz vruće sobe u vruću, iz bunde pod jorgan, od supe šunki, od piva dobrom vinu, a onaj tamo cepti na mrazu, i stoji kao direk, da se o njega obesi zastava naše slave!" Stideo se kad mu je sirotinja preko novinskih oglasa zahvaljivala na besplatnom lečenju i pažnji, molio redakcije da cepaju te zahvalnice.

Ali na stranu njegov privatni život — u njemu nije bilo ničeg herojskog, ničeg revolucionarnog... samo konvencije, samo nesreće, bolesti i prerana smrt. Biografija jednog narodnog lekara kakvih je nekada bivalo i za koje se govorilo da su "sirotinjske majke". Teško da bi ponešto od svega ovoga zavređivalo pomena da Lazarevićevim pripovetkama nije imputirana upravo ta konvencionalnost biografije, ta bolešljivost i ta prerana smrt.

Razume se, ni u Lazarevićevoj pripovedačkoj umetnosti nije sve izdržalo probu vremena, ima u njoj davno prevaziđenih ideja i oblika, ali to ne sme zakloniti njene uzbudljive vrednosti. Uostalom, da u jeku pripovedačke glagoljivosti i nije pokazao da zna pravu cenu reči, i da nije prvi presekao pantljičaru dijaloga koja se unedogled protezala srpskom prozom, i da nije prvi otkrio psihološki značaj detalja u literaturi, i da mu se odbiju sve stilskojezičke vrednosti, da ništa drugo nije priložio srpskoj književnosti od pripovedaka Sve će to narod pozlatiti i Vetar (možda najtananije i najdublje psihološke povesti koju imamo), zaslužio bi da se nazove ne samo ocem srpske psihološke pripovetke već i njenim modernim predstavnikom.

Posle svih srditih i klasičarski hladnih epiteta po čitankama, preko kojih zaborav kulturno i samouvereno preti, pripovedačko delo Laze Lazarevića doživeće još mnoge godišnjice, nadajmo se, sa više i pronicljivije kritičke pažnje, koju mu, napokon, sve češće i plodotvornije ukazuje novija kritika. Danas je posve izvesno da Lazarevićevo delo nije mrtvo. Izbeglo je prorečenu smrt dovoljno ubedljivo. Valja se stoga pomnije nadneti nad njim i objasniti njegovu otpornost, još jednom proveriti tajnu njegove životnosti koja je zavarala tolike istraživače, a, iznad svega, valjalo bi otkloniti bar najupadljivije nesporazume sa pojedinim idejama i likovima u pripovetkama: Švabica, Verter, Vetar, Na bunaru, Školska ikona, Prvi put s ocem na jutrenje, Sve će to narod pozlatiti i dr.

Laza K. Lazarević
IZABRANA DELA
Pripremio i predgovor napisao
Dr Vladimir Jovičić
IP "RAD"
izvor:riznicasrpska

 

[sendi]

Мало познати Лаза Лазаревић

Мало познати Лаза Лазаревић
​

ДОКТОР ЗА ТЕЛО И ДУШУ
​

У прилог чињеници да је творац приповедака „Све ће то народ позлатити” и „Први пут с оцем на јутрење” најпре био одан медицини, сведоче и неке једноставне бројке. Написао је свега девет довршених приповедака, а више од седамдесет стручних радова и реферата из неурологије, епидемиологије, хирургије, урологије, токсикологије...

На пут да постане „један од најбољих клиничара” и „први мислилац међу српским лекарима” Лазаревић ће кренути из родног Шапца, где је завршио основну школу и нижу гимназију. Следећа станица је Београд у који долази 1865. године. Ту живи код зета Милорада Поповића Шапчанина, познатог књижевника, управника Народног позоришта, и завршава вишу гимназију.
Уписује, затим, правни одсек београдске Велике школе. Природне науке заволеће уз Јосифа Панчића, једног од професора ове образовне установе, а због једног другог предавача остаће без државне стипендије за студије медицине у Немачкој. Посредни кривац је, у ствари, професор кривичног права Аћим Чумић, склон да на предавањима отворено и оштро критикује власт, намеснике малолетног кнеза Милана Обреновића, а нарочито председника владе Радивоја Милојковића.
Чумић је градоначелник Београда постао 1871. године кад је морао да да отказ на универзитету, али је ускоро морао да поднесе оставку и на нову функцију, захваљујући Милојковићу који му је сместио „недозвољене радње”. Како није могао да се врати за катедру, јер је професоре постављала влада чијег је председника радо критиковао, Чумић је подбунио своје студенте. Академци су извиждали предавача који је требало да га замени, а нису се одазвали ни позиву Министарства просвете да се поново упишу ако желе да наставе школовање. Отворено су стали на страну свог професора и пркосили власти, а међу академцима који су протестовали био је и узорни Лаза Лазаревић.
Забринути Милојковић, управо преко њега и његовог колеге Светозара Анастасијевића покушава да сломи студентски отпор или да га бар примири. Лазаревић и Анастасијевић добили су државну стипендију за студије медицине у Немачкој и ускоро је требало да отпутују на даље школовање. Председник Владе их упозорава да својим бунтом ризикују да не оду, али млади студенти остају непоколебљиви у протесту. Лазаревићу, зато, бива одузета државна стипендија. Анастасијевић се, на наговор другова који га упозоравају на његово крајње скромно имовно стање, ипак одазива позиву Министарства просвете, уписује студије на Великој школи и задржава стипендију. „Предодређен за велике ствари”, како се то често каже језиком судбине, и Лаза ће, ипак, годину дана касније добити државну стипендију и 1871. године отпутовати у Немачку.
На угледном Медицинском факултету у Берлину, где се школује, професори су неки од најугледнијих научника тог времена. Највеће име међу њима је Херман фон Хелмхолц, доктор медицине и физичар, код кога је, између осталог, докторирао Михајло Пупин. На факултету предају и Рудолф Вирхов, патолог, који се у историју науке уписао допуном ћелијске теорије (свака ћелија настаје деобом претходне ћелије), као и Рејмонд ди Боа, један од оснивача експерименталне физиологије. Студије ће Лаза прекинути на две године (1876–1878), кад се одазвао позиву на мобилизацију и вратио у домовину да би као лекарски помоћник, прво Дринске, а затим Тимочке дивизије, учествовао у српско-турском рату. Правник с београдске Велике школе, брани тезу на занимљиву тему из експерименталне патологије о утицају живе на организам живих бића. Рад штампан у часопису „Репетиториум дер аналисцхен Цхемие” заинтересовао је многе научнике.
С једног од најбољих факултета, после предавања врхунских научника и рада у модерним лабораторијама, Лаза се враћа у ратом опустошену Србију где се за основну здравствену културу тек треба борити. По повратку у отаџбину, постављен је за физикуса, надзорног лекара, града Београда, а ускоро, 1881. године, постаје управник Унутрашњег одељења Опште државне болнице и члан Српског лекарског друштва.

Први у свету

Причу о раду лекара, о чијим су приповеткама небројено много страница написали и домаћи и страни проучаваоци књижевности, његове колеге обично почињу с две чињенице. Лаза Лазаревић (1851–1891) поставио је темеље српске неурологије и био пионир у геријатрији. Једна од идеја, која је за 120 лекара и 49 лекарских помоћника, колико их је тада било у Србији, била права новина јесте и Лазино залагање за одвајање неуролошких од душевних болести. У геријатрији је направио значајан напредак отварањем Одсека за лечење стараца. Одељење с 13 постеља, 1881. године, смешта у закупљену кућу преко пута Опште државне болнице. „Старост није ни здравље ни болест и зато стари кад оболе морају другачије да се лече, те морају бити одвојени од осталих”, пише он. Значај његових речи можемо гледати и у овом светлу: у свету, геријатрија је од интерне медицине одвојена тек 1909. године.
Списку здравствених и медицинских подухвата у којима је Лазаревић био пионир можемо додати и оснивање прве лабораторије, установљене при Општој државној болници, прву операцију катаракте, први опис Паркинсонове болести. У лечењу присталица тада омиљеног психосоматског приступа, у коме се истиче психогено порекло болести, много је полагао и на превентиву и јавно здравље. Борио се за спровођење вакцинације против заразних болести, радио на сузбијању пегавог тифуса, залагао се за дезинфекцију школа, у којима су за време ратова против Турака биле смештене болнице. О приликама у којима је радио сведочи и то да су вакцинација и дезинфекција морале да се врше готово присилно. Писао је текстове против пушења, као и рад о амблиопији, слабовидости, изазваној овом штетном навиком. Оштро је критиковао „надрилекаре”, „обмањиваче народа” који људима продају лажне лекове, а стигао је да „поткачи” и новинаре који их рекламирају.
Године 1885. поново је међу ратним куршумима, као санитетски мајор и управник резервне војне болнице у Нишу. Мобилисан и у новом, српско-бугарском рату, неславно завршеном 1886. године, Лазаревић је руководио болницом са 753 кревета, која је била под управом Сталне војне болнице у Нишу и збринула више од 1800 рањеника и болесника. Три године по завршетку рата, Лазаревић добија чин санитетског пуковника и постаје лични лекар краља Милана Обреновића. На том месту је и завршио лекарску каријеру.
Доктор који је спасао сигурне смрти многе пацијенте, из њених канџи није могао да извуче своје синове, једногодишњег Дамјана и двогодишњег Владана, који су умрли од туберкулозног менингитиса. А упркос упорном лечењу у иностраним бањама, није успео да спречи ни свој прерани крај. Умро је од туберкулозе плућа у јануару 1891. године с непуних 40 година.

Лазаревићев знак

У лекарским ординацијама и данас се, по потреби, обавља један преглед после кога ће доктор у свом извештају записати: „Лазаревић позитиван” или „Лазаревић негативан”. О чему се, у ствари, ради? Почнимо с једним од најзначајнијих радова српског лекара „Исцхиас постица Цотуннии”, објављеног на самим почецима његове каријере 1880. године. У њему др Лазаревић описује појаву или погоршање бола који се јавља при покушају лекара да пацијенту подигне ногу, без савијања колена, док је он у лежећем положају на леђима.
Појачани бол у куку Лазаревић повезује с истезањем ишијадичног живца у нози, најдужег нерва у људском телу. Нормално, ногу безболно дижемо до угла од 90 степени, међутим, ако пацијент осећа бол у леђима и у нози дуж ишијадичног живца, то указује да постоји неко обољење кичме, какво је, на пример, ишијас. Коначно, тест је позитиван ако је угао до кога се нога одиже безболно мањи од 90 степени. Лекар може, на пример, да запише: „Лазаревић позитиван на 75 степени” или само „Лазаревић негативан”, уколико бола нема.
Овим прегледом утврђује се један од основних клиничких знакова у неурологији, неурохирургији и ортопедији. Лазаревић је детаљно описао овај знак, уз додатна објашњења пропратних појава значајних за правилно постављање дијагнозе. Не треба се изненадити, међутим, ни ако за исту појаву лекар употреби назив „Ласегов знак”. Доктор Ернест Шарл Ласег (1809–1883), који је заслужио високо место у француској неуропсихијатрији многим открићима, 1864. године у једној од студија разматра и ишијас и наводи претпоставку да се бол у леђима и подигнутој нози повећава вероватно као последица истезања живца. Сам знак, међутим, није описао. То је учинио његов ученик Фрост, 1881. године и приписао га свом учитељу.
Детаљно истраживање Лазе Лазаревића некако је исклизнуло из видокруга приликом овог ученичког уздарја великом учитељу, па се у стручној литератури за исти знак користе оба назива.

***
Не чуди што је творац „најбољих и најсавршенијих дела у нашој песничкој књижевности” у исто време радио тешке хируршке захвате на дебелом цреву или успешно збринуо „случај повреде предњег трбушног зида с испалим цревима због убода воловског рога испод пупка”. Није толико чудно ни то што је објавио и изложио на седницама Српског лекарског друштва 13 радова из неурологије, 15 из интерне медицине, 18 из заразних болести, пет из хирургије и урологије, четири из фармакологије, пет из токсикологије, два из бактериологије, десет из епидемиологије, јавног здравства и судске медицине. Највеће чудо је што је цео тај обимни теоријски и практични, пионирски и хумани, научни и морални рад стао у свега једанаест година Лазаревићевог лекарског стажа.

ДОКТОР У ПРИПОВЕТКАМА
Писац изузетног књижевног дара, превођен на двадесет језика, још за живота за своје дело заинтересовао је стране проучаваоце. Више него иједан реалистички писац Лазаревић је умео да наслути, осети, доживи и опише „не само оно што је на површини, него и на дну људи”, пише о њему теоретичар књижевности Милан Кашанин. У приповедачком умећу првог психолога међу нашим приповедачима, како га изучаваоци још називају, огледа се не само сјајан писац, већ и лекар који пажљиво посматра и размишља. Он помаже приповедачу да вешто опише игру свести и подсвести својих јунака, њихове скривене страхове и потиснуте жеље који се јављају као симболи у сновима, психичке ломове и нагле преображаје. Колеге лекаре привукли су у његовој прози детаљно изложен настанак слепила једног од јунака приповетке „Ветар”, прецизност описа тананих психолошких стања кроз која пролази млади студент растрзан између љубави према странкињи и дужности према породици у „Швабици”, душевни потрес Јанка у приповеци „Вертер” који се нагло преображава у току једне сцене... Ако је њихов колега био сјајан писац, мора се признати да су лекари били његови помни читаоци: међу првима који га је назвао „српски Тургењев”, одређење које књижевни критичари често користе кад пишу о Лази, био је његов кум, чувени лекар Владан Ђорђевић, иначе и уредник часописа „Отаџбина”.


УГЛЕД И СКРОМНОСТ

Лекар Лаза Лазаревић уживао је велики углед међу суграђанима и имао веома развијену приватну праксу. Припадао је, и по учености, и по блиставој каријери, и по положају крему београдског друштва. Супруга Полексија била је кћи Николе Христића, председника Владе Кнежевине Србије, њен брат Коста, такође угледни дипломата и књижевник, био му је друг из младости, а др Владан Ђорђевић, вероватно најпознатије име међу лекарима тог доба, био му је кум. Живео је у лепој вили у Хиландарској улици (недалеко од редакције „Политикиног Забавника”), имао коње, опремао дом намештајем из иностранства. У последњим годинама постао је и дописни члан одељења за књижевност Српске академије наука. Слава и углед нису га занели. Упркос бројним обавезама, Лазаревић стиже да бесплатно прегледа и београдске ученике и питомце, чланове Београдске трговачке дружине, Женског друштва. Прича каже и да је забрањивао новинама да објављују похвале које су састављали његови пацијенти.

Politikin zabavnik

 

[crvendac_011]

Zašto je psihijatrijska bolnica dobila ime po Lazi Lazareviću

Dr Laza K. Lazarević je u našu kulturnu istoriju upisan kao začetnik srpskog realizma u književnosti i tvorac psihološke pripovetke. I vama su sigurno prve asocijacije na njegovo ime "Prvi put s ocem na jutrenje" i "Sve će to narod pozlatiti". Međutim, pisanje dela koja će ući u čitanke nije bilo njegova primarna ambicija.

Možda ste se nekad zapitali zašto klinika za psihijatrijske bolesti nosi baš njegovo ime. Sigurno ne u sećanje na njegovu književnost.

Naime, Laza Lazarević je bio prvenstveno lekar kliničar i naučnik, koji je publikovao stručne i naučne radove iz više medicinskih oblasti: oftalmologije, hirurgije, ginekologije, infektologije, bakteriologije, a najznačajnije iz oblasti neurologije.

"Epitet naučnika stekao je opisom znaka za pouzdanu dijagnozu lezije nervus-a ishiadicus-a i zaslužio eponim u svetskoj literaturi jer je prvi utvrdio da se bol javlјa zbog istezanja nervus-a ishiadicus-a a ne zbog pritiska mišića na nerv kako se mislilo do tada, a i posle njegovog opisa", navodi se na sajtu klinike, gde je ukazano na nedovoljnu pažnju koju je javnost pridala njegovim radovima u toj oblasti.

"Dr Lazi K. Lazareviću se spori da nije pisao i radio u oblasti psihijatrije, što apsolutno nije tačno. Srbija je 1861. godine odlukom knjaza Mihaila Obrenovića dobila prvu psihijatrijsku bolnicu „Dom za s uma sišavše“ u Doktorovoj kuli, privatnoj kući, podignutoj 1824. godine, a građevina u očuvanom stanju i danas pripada Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza K. Lazarević“. U toj zgradi je 1881. godine ustanovlјena „Bolnica za duševne bolesti“. Bolesnici s mentalnim poremećajima primani su na lečenje po nalogu suda, što je neretko bila praksa i u naprednijim zemlјama Evrope i Zapada. U arhivi i dokumentaciji bolnice „Dr Laza K. Lazarević“ u periodu od 1880. do 1887. godine čuva se 156 istorija bolesti u koje su unete „lekarske svedodžbe“, a 50 je svojom rukom pisao i potpisao dr Laza K. Lazarević. On je u navedenom periodu opservirao gotovo trećinu hospitalizovanih duševnih bolesnika ondašnje cele Srbije."

Celu priču još fascinantnijom čini podatak da je Laza Lazarević živeo samo 40 godina. Srpsku književnost zadužio je sa samo devet pripovedaka koje je objavio u životu, dok ih je osam ostalo nedovršeno. Njegova medicinska karijera trajala je samo 11 godina, što je bilo dovoljno da ostavi neizbrisiv trag.

Izvor: Noizz.rs