Lav Nikolajevic Tolstoj

Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.014
462px-Leon_tolstoi.jpg

Гроф Лав Николајевич Толстој, (рус. Лев Николаевич Толстой) (9. септембар 1828. — 20. новембар 1910), био је изданак једне од најзначајнијих руских грофовских породица, која је већ неколико векова Русији давала многе генерале, дипломате и писце. Он је један од најутицајнијих реалиста и по многима, највећи писац романа свих времена. Његова највећа дјела су романи Рат и мир (рус. Война и миръ) и Ана Карењина (рус. Анна Каренина).

Био је анархиста и пацифиста и створио је нови покрет у анархизму - хришћански анархизам.

Дjела

"Рат и мир" је највећи Толстовљев роман, дјело у којем се приказује велики број ликова и догађаја у великом временском периоду. Иако је Толстој искористио добро познавање Наполеонових ратова, Рат и мир није историјски роман, већ дјело у којем су најбитнији друштвена анализа руске тадашњице и психоанализа главних ликова.

"Ана Карењина"
, с друге стране, роман је са изразито савременом темом. Фабула је заснована на проблему односа брака и љубави, а у њу је Толстој, путем споредне приче, уградио и више тема из друштвене стварности Русије.

"Руске читанке" су, иако су приче за дјецу, веома разноврсне по садржају и задивљују својим стилским јединством.


Čitala sam " Rat i mir " u okviru skolske lektire, ali moram priznati da me opsirna djela malo odbijaju svojim preobimnim opisima.Posebno mi je smetalo koriscenje francuskih izraza ,sto je bila moda tog vremena i dok procitam prevod u fus notama,zaboravim tok radnje.Ne volim takav nacin citanja.

Čitala sam " Vaskrsenje " i imam neki cudan osjecaj u vezi te knjige. Naime,prvi dio je fenomenalno uradjen,bazirano je na istinitom dogadjaju i to bi trebalo da bude dobra podloga.Odlicno je obradjen taj prvi dio ,koji govori o poznanstvu Nehljudova i Maslove.Dugi dio romana je potpuno drugacije pisan, kao da ga je pisao neko drugi.Detaljno se opisuje zatvor,razni likovi zatvorenika koji strce iz price i nisu organski povezani sa glavnim likovima.Kraj je napisan s brda s dola, bez neke upecatljive poruke, osjecala sam da ima nesto nedoreceno,tako da mi se roman i nije toliko svidio s obzirom na njegovu popularnost.

Čitala sam " Tri smrti i druge pripovijetke ".Najvise mi se svidjela " Porodicna sreca ", sa odlicnom psiholoskom obradom lika zene,lijepih opisa bracnih odnosa.

Čitala sam " Hadzi Murata ".Djelo koje se tretira kao roman, a meni po formi pisanja lici na duzu pripovijetku.Lijepo su dati likovi, ali se i tu izdvajaju bolje i losije pisani djelovi.
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Poslednjih deset dana Lava Tolstoja

Poslednjih deset dana Lava Tolstoja

Ljubisav Bihorac
Nacionalni građanski


24-tolstoj-300x300.jpg

U novoj knjizi “Lav Tolstoj – beg iz raja”, autora Pavela Basinskog, opisani su poslednji dani ovog slavnog pisca. Pored toga, Basinski razotkriva i Tolstojeve sumnje u suprugu i njegov očaj poslednjih deset dana pre nego što će umreti. Knjiga je napisana na ruskom i uskoro će biti prevedena na engleski jezik.

Pre sto godina grof Lav Nikolajevič Tolstoj otputovao je u pokrajinu Tulu. Kuću u kojoj je dotad živeo napustio je oko ponoći i u pratnji privatnog lekara Dušana Petroviča Makovitskaja otišao u svoju rodnu Jasnu Poljanu. To je uzrokovalo smrt jednog od najvećih ruskih pisaca i potreslo celokupnu svetsku javnost.
Koban voz
Mnogi smatraju da je ova drama bila samo najava mnogih drugih katastrofa koje su zadesile svet u 20. veku – potapanje Titanika, svetski ratovi i Oktobarska revolucija. Tolstojev put od Jasne Poljane do Astapova, pa sve do povratka u rodni grad, trajao je svega deset dana.
Makovitskaj je u svoj dnevnik zabeležio utisak koji je Lav odavao u svojim poslednjim danima.
– Probudio me je u tri sata posle ponoći. Na sebi je imao papuče i bade mantil, a njegovo lice bilo je prepuno patnje, uznemirenosti i odlučnosti. Rekao mi je da je odlučio da ode i pozvao me da krenem s njim, moleći da ne budim Sofiju Andrejevnu. Poneo sam samo ono što je bilo neophodno, misleći da je odlazak privremen – napisao je Dušan.
Lekar nije znao da je Tolstoj odlučio da se ne vrati kući, te da je krenuo noseći u džepovima samo nekoliko novčića, dok je na računu u banci imao svega 50 rubalja. Putovali su do Gorbačeva drugom klasom, a od Gorbačeva do Kozjolska trećom klasom sa siromašnim narodom zato što je pisac tako želeo. Kada je seo na drvenu klupu, osetio se spokojno i slobodno, naveo je Makovitskaj u svom dnevniku.
– Obukao je krzneni kaput, šubaru i čizme, kako mu ne bi bilo hladno, i izašao na platformu. S obzirom da je voz bio veoma spor, Tolstoj je proveo napolju čak 45 minuta, ne osećajući hladnoću. Smatram da je to bila jedna od ključnih stvari zbog kojih je Lav Nikolajevič završio u sanduku – istakao je doktor.

Plakao sestri na ramenu
Kasno uveče 29. oktobra doputovali su u Šamardino, gde živi Tolstojeva sestra Marija Nikolajevna. Kada ju je pronašao, veliki Lav joj je zaplakao na ramenu, jadajući se na sve neprilike koje su ga snašle u životu. Tvrdio je da ga žena konstantno uhodi. Navodno je jedne večeri sakrio dnevnik u čizmu, a sledećeg jutra on je misteriozno nestao.
Pored toga, kazao je sestri kako je sastavio tajni testament, koji je Andrejevna pokušala da pronađe preturajući po njegovim papirima, ne primetivši da je Tolstoj budan. Nakon njegovog odlaska njegova sestričina rekla je majci da joj ujak izgleda veoma staro i bolesno, što je potvrdila i njegova ćerka Saša kada ga je videla narednog dana.

Poslednji trenuci
Nakon posete sestri otišao je vozom za Astapovo, i to bez doktora. Tamo ga je primio Ivan Ivanovič Ozolin, koji mu je rekao da treba da leži u krevetu. Lav Nikolajevič je to u početku odbijao, pa je proveo dva dana u fotelji iz koje je ustao 1. novembra.
Napisao je pismo svojoj Saši u kojem veliča Boga, govoreći da samo on zna pravu istinu o čovečanstvu. Njegova supruga doputovala je zajedno s trojicom sinova da ga poseti, ali joj je bilo zabranjeno da ga vidi.
Tolstoj je 6. novembra ustao iz kreveta.
– Savetujem vam da zapamtite samo jednu stvar – postoji mnogo divnih ljudi osim Lava Nikolajeviča, a vi samo u njega gledate. Želim da me niko ne uznemirava – kazao je pisac.
Potom je zagrlio i poljubio doktora, koji mu je ubrizgao morfijum. Tolstoj je disao veoma teško i tada je dozvoljeno njegovoj ženi da ga poseti. Andrejevna ga je poljubila i zamolila za oproštaj.
Poslednje njegove reči bile su da odlazi na mesto gde ga niko neće uznemiravati. Nakon toga, 7. novembra u 6.05 jedan od najvećih pisaca svih vremena zauvek je zatvorio oči.



 
LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.042
Tolstoj proglašen za najboljeg pisca

[h=2]Tolstoj proglašen za najboljeg pisca
[/h] D. B. M. |

Američki i britanski pisci proglasili Lava Tolstoja za najboljeg pisca. Roman “Lolita” Vladimira Nabokova proglašen za najbolju knjigu 20. veka




LAV Nikolajevič Tolstoj najbolji je pisac, njegov roman “Ana Karenjina” proglašen je najuspešnijim književnim delom 19. veka, a “Lolita” Vladimira Nabokova najboljom knjigom 20. veka. To su rezultati ankete sajta “Toptenbuks” u kojoj je učestvovalo 125 pisaca iz Amerike i Velike Britanije, među kojima i Norman Majler, Stiven King, En Pečet, Džonatan Franzen, Džejs Kerol Outs i drugi.

Dok američki književni kritičari ovaj izbor objašnjavaju time da su junakinje Ana Karenjina i Lolita pre svega oličenje strasti i seksualnosti, naši književni znalci su pomalo zatečeni rezultatima.

- Iznenađen sam što je Tolstoj izabran. Nisam očekivao da će to biti realistički književnik iz 19. veka - kaže prof. dr Zoran Paunović, šef katedre za anglistiku na Filološkom fakultetu. - Nije, međutim, neobično da je Nabokovljeva “Lolita” proglašena za najbolji roman 20. veka, jer spaja rusku i američku književnost. “Lolita” daje najbolje iz obe književnosti i - zavređuje ovo priznanje.

Paunović ukazuje na to da su u anketi učestvovali pisci u čijim delima je priča u prvom planu:

- U dvadesetom veku forma romana je dosta promenjena. Rezultati ankete pokazuju da su se pisci opredelili za dela koja imaju klasičnu priču. To potvrđuje da je priča i dalje uzbudljiva čitaocu - zaključuje Paunović.

Profesor dr Kornelija Ivčin, sa katedre za rusku književnost, kaže da bi pre očekivala da Dostojevski bude proglašen za najboljeg pisca, a ne Lav Tolstoj.

- Čudno je zašto Tolstoj, a ne Džojs, ili Ibzen. Ne znam odakle toliko interesovanje za “Anu Karenjinu”, a ne za njegov “Rat i mir”. Verovatno je to posledica velike reklame i novih ekranizacija, moguće je da su se pojavili i novi prevodi ovog dela - smatra ona. - Nabokov je pisao na ruskom i engleskom jeziku, “Lolitu” je napisao prvo na engleskom, pa onda na ruskom. On je kultna figura među anglistima i smatra se najboljim stilistom 20. veka.

Na listi deset najvećih dela prošlog veka su i “Veliki Getsbi” Frensisa Skota Ficdžeralda, “U traganju za izgubljenim vremenom” Marsela Prusta, Džojsovi “Uliks” i “Dablinci”, “Sto godina samoće” Gabrijela Garsije Markesa , “Buka i bes” Foknera, “Ka svetioniku” Virdžinije Vulf i “Sabrane pripovetke” Flaneri O’Konor i još jedno Nabokovljevo delo - “Bledi plamen”.

Među najboljim delima 19. veka su Floberova “Madam Bovari”, pa “Rat i mir”, “Doživljaji Haklberi Fina” Marka Tvena, Čehovljeve priče, “Mobi Dik” Hermana Melvila, Dikensova “Velika očekivanja”, “Zločin i kazna” Dostojevskog, “Ema” Džejn Ostin.

OCENE


REDAKCIJA sajta “Toptenbuks” tražila je od pisaca da naprave spiskove od deset knjiga koje su po njihovom mišljenju najbolje. Svi anketirani pisci trebalo je da sastave sopstvenu listu od deset naslova i da ih ocene od jedan do deset. Među deset najboljih pisaca četiri su ruska (Tolstoj, Dostojevski, Čehov, Nabokov), tri engleska (Šekspir, Dikens, Ostin) i po jedan irski (Džojs), francuski (Flober) i američki (Fokner). Tolstoj je ukupno dobio 327 poena, Šekspir - 293, Džojs - 194, Nabokov - 190, Dostojevski - 177, Fokner - 173, Dikens - 168, Čehov - 165, Flober - 163 i Ostin – 161.

NAJVIŠE ŠEKSPIROVIH DELA

AMERIČKI i britanski pisci predložili su 544 dela različitog žanra. Među njima je najviše - čak 11 - dela Vilijama Šekspira, slede Fokner i Henri Džejms sa po šest, pa Dikens, Ostin, Dostojevski, Hemingvej, Kafka sa po pet. Pisci su kandidovali i po četiri naslova Džojsa, Mana, Nabokova, Tvena i Virdžinije Vulf.


 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Tolstojevi dnevnici besplatno na internetu

Lični dnevnici čuvenog ruskog pisca Lava Tolstoja biće besplatno dostupni na internetu, povodom 186. godina od piščevog rođenja.


19632606360027882924.jpg

Tolstojev portret iz poznijih dana


"Dnevnici nisu nikad objavljeni posebno. Bili su uvršteni u sabrana dela u 90 tomova sa ograničenim tiražom. Dnevnici su fantastični, to su stalne refleksije o svetu i ljudima. Naravno, glavna tema je Bog, koga Tolstoj pokušava da usvoji", rekao je Pavel Basinski, član odbora za dodelu književne nagrade "Jasna Poljana".

Odluku da se Tolstojevi lični dnevnici objave na internetu donela je praunuka ruskog pisca Fjokla Tolstoja, koja je na čelu razvojnog odeljenja "Muzeja Lava Tolstoja". Ona je ranije rekla da bi se njen pradeda složio da se njegovi radovi objavljuju besplatno na ovaj način.

Lav Tolstoj, koji je rođen 9. septembra 1828. godine, a umro 7. novembra 1910. godine, vodio je dnevnik 64 godine. Prvi zapis ostavio je kada je imao 18 godina, poslednjni četiri dana pre smrti.

Objavljivanje dnevnika deo je projekta "Celi Tolstoj u jednom kliku". Višetomna zbirka Tolstojevih radova uključuje prozu, dnevnike, pisma i članke, kao i verske i filozofske tekstove, ukupno 46.000 strana. Svi tekstovi biće dostupni besplatno na sajtu "tolstoy.ru" za onlajn čitanje i preuzimanje na mobline uređaje.

Izvor: Srna
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Последње бекство великог писца

МИР И РАТ

gn0ymvc.jpg


„Све срећне породице личе једна на другу, све несрећне породице несрећне су на свој начин”, записао је Лав Николајевич Толстој чија је породица била све осим срећна

QKnUNHJ.jpg


Док је онемоћали старац седео у фотељи чекајући да му се размести кревет, у собу приземне кућице с ниским прозорима – у којој је с бројном породицом живео шеф мале железничке станице Астапово Иван Иванович Озолин – нечујно је ушао беспрекорно одевен човек с лекарском ташном. Био је то управник железничке амбуланте Л. И. Стоковски.
– Лаве Николајевичу, извините ради бога, али ја сам обавезан да обавим формалности, да испуним картон с упитником – срамежљиво се обратио човеку о чијем су нестанку јутарње новине донеле вест на првој страни.
– Изволите само – с муком је одговорио старац.
Упитник се и данас чува у месном музеју. На левој страни су штампана питања, на десној одговори које је својом руком попунио доктор Стоковски:
„Презиме, име, име оца – Толстој Лав Николајевич.
Узраст – 82 године.
Занимање – гроф, путник воза број 12.
Болест – запаљење плућа.
Дан испуњавања формулара – 31. октобар 1910. године.
Потпис лица које је испунило формулар – доктор Стоковски...”
Остало је забележено да је упитани о занимању, уз оно „путник воза број 12”, додао: „Сви смо ми путници у овом животу. Али, једни се тек пењу у свој воз, а други, као ја, силазе”.
Ово је прича о последњих седам дана у животу Лава Николајевича
Толстоја, о његовом „силаску”.

У вагону друге класе

У хладно јесење вече 31. октобра (сви датуми су по старом, јулијанском календару) 1910. године у станицу Астапово, варошицу у тада забаченој Рјазањској области где се укрштају два важна железничка правца, приспео је путничко-теретни воз број 12. Из вагона друге класе искочио је господин средњих година, са шиљатом брадицом и упутио се мањој групи људи који су дошли да сачекају воз. На питање где може да нађе шефа станице, показују му оближњу зграду ограђену жутим металним шипкама. Пратилац вагона из ког је изишао господин с брадицом већ је нешто шапнуо дежурном отправнику возова. И скоро истог тренутка пероном се пронео глас: „У возу је гроф Толстој”.
У међувремену човек с брадицом утрчава у кућицу шефа станице Озолина и с врата говори, не успевајући да сакрије узбуђење:
– Душан Петрович Маковицки, лични лекар грофа Толстоја. Господин Лав Николајевич путује овим возом. На путу се прехладио, разболео се. Има високу температуру... Даље не може да путује. Ради бога, реците где можемо да унајмимо собу, макар на кратко време!
Сав потресен, Озолин хитро устаје од стола:
– У Астапову нема хотела... Али, ја сам спреман да му уступим свој стан... Нажалост, овде је бучно, кућа је поред пруге... – онда се брзо окреће жени и служавки и додаје – Хитно припремите собу, ову већу, и постељину за грофа.
Затим је, заједно с Маковицким, појурио према вагону у којем је на дрвеној клупи, скупљених ногу, лежао Лав Толстој. Око вагона се већ искупила гомила света стално се увећавајући. Било је међу њима и управника спахијских имања и обичних грађана, али највише железничких радника, посебно мајстора из депоа. Полушапатом су се преносиле разне вести. Неки су свим силама покушавали да се приближе прозорима вагона и виде човека о коме се већ десетлећима причало, спорило, размиишљало широм света. Онај кога су за живота поредили с Хомером и Шекспиром сада јо био ту, у вагону с дрвеним клупама. А колико јутрос новине су објавиле вест која је зачас обишла свет: „Лав Толстој напустио Јасну Пољану. Садашње место његовог боравка непознато”.
Озолин и један железничар узели су Толстоја испод руку и извели га из вагона. За њима су изишли његова млађа кћи Александра Љвовна и пријатељица јој Варавара Феокритова. И док се гроф с грчем клањао маси која га је поздрављала скидањем капа,чули су се узвици да га ваља носити на рукама. Требало је времена док није стигао до оближње кућице шефа станице. Био је то крај његовог последњег бекства...

Како заварати траг

А само три дана раније Лав Толстој је у Јасној Пољани у дневнику прибележио следеће речи:
„28. октобра 1910. легао сам око једанаест и по а пробудио се негде око три часа после поноћи... И опет, као и ранијих ноћи, отварање врата и кораци... Нисам раније обраћао пажњу на врата, сада сам погледао и приметио светлост у радној соби. До мене је допрло неко шушкање. То је Софија Андрејевна нешто тражила, највероватније читала. Опет кораци, опрезно отварање врата и она пролази. Не знам од чега, али ово је код мене изазвало незадрживу одвратност и муку.
Хтео сам да заспим, али сан ми није долазио. Превртао сам се дуже од пола сата, а потом сам упалио осветљење и сео. Врата се отварају и улази Софија Андрејевна. Пита за моје здравље и чуди се зашто је моја соба осветљена.
Одвратност се повећава. Задихао сам се, мерим пулс – 97 откуцаја. Доносим коначну одлуку да одем. Пишем јој писмо и прихватам се оног најпотребнијег. Само да одем. Будим Душана а потом Сашу (млађа кћи Александра – прим. П. М.). Они ми помажу да се спакујем. Грозница ме обузима од помисли да она може да ме чује, настаће скандал, хистерија. Плашим се да нећу моћи да одем без сцена. Око шест часова све је било спаковано.

xvLGj45.jpg


Упућујем се према коњушници. Напољу је мрак, не види се прст пред оком. Губим пут и упадам у шумарак, наилазим на стабло, спотичем се и падам. Губим капу и не налазим је. Једва се извлачим, враћам се кући да бих узео другу капу и фењер. Без светиљке не могу до коњушнице...”.
После много мука Толстој је, у пратњи свог лекара, стигао до најближе железничке станице Шчекино. Дрхтурећи скоро сат и по у страху да ће га могућа потера ту стићи, гроф је једва дочекао воз број 9 којим је кренуо да посети сестру у Шамординском манастиру. У станици Горбачево прешао је у путничко-теретни воз број 37 и њиме стигао до Сухиниче. Преспавао је у Оптиној пустињи и отуд пошао сестри код које је провео две ноћи и један дан.
Ујутро 31. октобра, у пратњи доктора Маковицког, кћери Александре и њене пријатељице Варваре – које су му се придружиле у Шамордину – укрцао се у воз број 12. Из предострожности нису купили возне карте. Упутили су се ка југу, а карте су узели на станици Волво где је, по замисли Толстоја, требало још једном прећи из воза у воз, да се потери завара траг.
Путовање у загушљивим и препуним вагонима друге класе, шибаним промајом, довело је до опште малаксалости и грознице. Маковицки му је измерио температуру – жива се зауставила на четрдесетом подеоку. И онда је воз приспео у станицу Астапово. Крај бекства...
А од чега је то бежао човек пред којим су дрхтали и цареви и црква и који је, у самртном бунилу, непрестано понављао: „Побећи, побећи..”?

Они ме комадају!

Неспоразими у кући Толстојевих трајали су деценијама и били болни, пре свега за Лава Николајевича и његову жену Софију Андрејевну. „Они су”, сведочила је доцније њихова старија кћи Татјана Љвовна, „живели једно уз друго као добри пријатељи, али туђи једно другом. Пуни велике и искрене узајамне љубави и све више и више свесни тога што их је раздвајало...”
Толстојев верни помоћник измећу 1860 и 1870. године, кроз чије су руке прошле хиљаде његових страница, Софија Андрејевна наједном му је отказала сваку даљу помоћ. „Нашао се други ко ју је заменио”, пише у својим сећањима Татјана Љвовна. „Тада се мајка наједном тргла: њу су одбацили, то значи да је постала непотребна, да муж тражи помоћ са стране. Њој је било страшно да само посматрајући присуствује напорном раду који је текао, ту уз њу. Кад више није могла да издржи, мајка је засула клетвама сва очева дела…”
Софија Андрејевна неколико пута покушава самоубиство. По повратку с једног од својих бројних путовања-бекстава, Лав Николајевич у свој „Дневник за себе” бележи: „Хистерија и раздраженост!”
Толстојева одлука да се одрекне аутрских права на део својих дела још више продубљује сукоб. Последњих месеци стање се погоршало и тиме што су се у њихове односе умешали не само деца, већ и неки њихови пријатељи. Толстој бележи: „Они ме комадају”. А 25. октобра записује: „Тешко осећање. Сумње, праћење и наопаке жеље да она буде повод за одлазак...” А она, по сведочењу њихове кћери Татјане, претура по његовим записима све у страху да ће он оставити писани траг који ће је приказати у ружном светлу. Уз то, смишља лукава питања и ослушкује разговоре испред врата у нади да ће сазнати нешто што он пред њом крије о њој... Једини спас Лав Николајевич тражи у коначном, бесповратном бекству...

Два цара у Русији

Астапово као да од 31. октобра постаје средиште Русије. Са свих страна стижу поштоваоци живота и дела грофа Толстоја, за њима и многи дописници домаћих, али и светских новина. У знак дубоког поштовања, машиновође ни на прилазу станици не притискају сирене. Месни телеграф усијао се од употребе. Стижу и одлазе телеграми сваке врсте, од оних који желе брзо оздрављење и нуде медицинске савете до поверљивих, чак шифрованих полицијских извештаја. Тако жандармеријски генерал-мајор Љвов, шаљући јаке снаге, пише и телеграм: „Ротмистру Савицком. Телеграфирајте ко је одобрио Лаву Толстоју боравак у згради астаповске станице која није предвиђена за смештај болесника...”
Гужва је и на петроградском двору. Цар Николај II Романов саветује се с председником владе Столипином шта да се ради. Силом се на силника речи нити може нити сме. Ваља, мудро закључују, за Европу и штампу одвојити Толстоја–генија од Толстоја–отпадника. Сећају се, мрзовољно, како му је начелник московске жандармеријске управе, на захтев Толстоја да уместо његових истомишљеника затворе њега, одговорио оно што су и они знали: „Грофе, слава ваша сувише је велика да би могла стати у наше затворе”.
Болест Толстоја изазвала је посебно узбуђење међу црквеним великодостојницима. Свети синод Руске православне цркве на све начине је покушао да изнуди помирење, с обзиром да га је почетком 1901. године искључио из својих редова након мноштва текстова у којима их он безазорно назива „разбојницима у мантијама”. Тада је, забележиле су хронике, Толстојева слава у Европи још више порасла а курс рубље пао. Као да је слутио шта може да се догоди, гроф Лав Николајевич је још 22. јануара 1909. исписао:
„Може се десити да они смисле нешто како би уверили људе да сам се ја 'покајао' пред смрт. И због тога изјављујем, чак понављам, да повратак цркви, причешће пред смрт, ја не могу учинити, исто као што не могу пред смрт да говорим, или да гледам порнографске слике, и зато све што се буде говорило о мом тобожњем предсмртном покајању и причешћу – биће обична лаж...”

wW1z73C.jpg


Не чуди, стога, што је тих дана драме у Астапову издавач „Новог времена” Суворин написао: „Ми имамо два цара: Николаја II и Лава Толстоја. Који је од њих јачи? Николај II ништа не може да учини с Толстојем, не може да уздрма његов трон, али Толстој је несумњиво уздрмао трон Николаја и његове династије”.
Тих првих дана новембра 1910. године узалудни су били и покушаји новинара да, нудећи шефу станице Озолину и његовој слушкињи Марти више него пристојне своте, сазнају шта се одиграва унутар скромне приземне кућице. Могли су да извештавају само о ономе што се збивало около, па тако дописник једног француског листа јавља:
„Око куће у којој је смештен болесник влада тишина. Гомиле људи које се окупљају као да су глувонеме. Људи се међусобно споразумевају тихим шапатом... Тамна је, кишна јесења ноћ. Она се непријатно и тужно поклапа са црним слутњама које се осећају на сваком кораку. На забринутим лицима мужика и грађана, имућних људи и интелектуалаца, старих и младих, као да се чита питање које свако себи поставља: да ли ће преболети гордо лице Русије?”
У међувремену, у Астапово је пристигла и Софија Андрејевна, али јој деца нису дозвољавала да посети Лава Николајевича, а све у страху да би њено присуство могло кобно да га узбуди. Данима је, пак, долазила и кришом вирила кроз мусаво стакло собе у којој је гроф одлазио из овог живота. Последње забелешке велики писац исписао је 3. новембра:
„Ноћ је била тешка. Пуна два дана био сам у несносној ватри. Другог новембра допутовао је Чартков. Причају да је Софија Андрејевна...”. После је своје мисли диктирао, попут ове: „Саветујем вам да се сетите једне ствари. На свету је много људи осим Лава Толстоја, а ви сте сви овде да бринете само о Лаву”.
Последње речи изговара слабим гласом и пада на јастук. Шестог новембра позвао је сина Сергеја, а када му се овај приближио, једва чујним гласом му се поверио: „Сергеј, ја волим истину... много... Ја волим истину”.

Тајна зеленог штапа

У првим јутарњим сатима 7. новембра телеграфска трака из Астапова је пренела: „Срце је почело нагло да слаби, стање се веома погоршало. Болесник губи свест”. Позвана је цела породица, и Софија Андрејевна. „Будите спремни... Стање је готово безнадежно. Болесник је уснуо, пулса готово нема...”
Последњи новинарски извештај, док је Толстој још био у животу, послат у четири сата изјутра, гласи: „Стање је крајње опасно. Магла је, ледени ветар није у стању да је растера, жандарми у напетом ишчекивању дежурају. У Астапову нека необично страшна језа прожима све...”
У тешко каснојесење свитање пишчев пријатељ, пијаниста Александар Голденвејзер, отвара прозор Толстојеве собе и покретом руке позива новинаре који очекују „тужну вест светског значаја”. Крај узглавља седи остарела Софија Андрејевна, милује му косу и шапуће: „Светлео је, светлео... И угасио се”.
Енглески „Тајмс” пише: „У 6 сати и пет минута Русија је изгубила свог највећег сина, а свет свог првог грађанина.” Департмент полиције издаје наређење: „Поверљиво. Начелницима полиције и официрама. Успоставите надзор над продавницама цвећа, скрените им пажњу да на венце не стављају ленте с револуционарним написима. Не дозволите да се на зграде стављају знаци жалости – црне заставе, заставе на пола копља, писани материјал, прогласи...”
Приликом изношења ковчега с Толстојевим телом из куће шефа станице, десетине хиљада људи запевало је „Вјечнаја памјат”, а жандарми, да би заглушили тај хор, на команду претпостављених викали су „Ура-аа”. Воз који је превозио посмртне остатке из Астапова до станице Засека, неколико километара од Јасне Пољане, једва је стигао до одредишта због масе људи који су били не само поред пруге него и на њој. Њих више од пет хиљада пратило је ковчег који је на рукама ношен до Јасне Пољане, а ту је био и завидан број коњичке и пешадијске жандармерије са сабљама да готовс.
Лав Николајевич Толстој сахрањен је у ували ураслој у столетну шуму. И то управо на оном месту где је као дечак често доводио дружину и причао им приче које је читао или, најчешће, измишљао. Никада не заборављајући да им помене чаробни зелени штап који је ту негде покопан и који ће, кад се нађе, изнедрити бољи и праведнији свет.

* * *

Девет година после Толстоја умрла је Софија Андрејевна, и она у новембру и она од упале плућа, у Јасној Пољани. Астапово одавно носи име Лава Толстоја, а на железничкој станици су два сата: једном су казаљке заустављена на 6 и 5, а други одбројава време других.

Аутор:
Припремио Петар Милатовић
Извор:
Политикин Забавник
 
Natrag
Top