Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Lauta

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lauta

lauta.jpg


Lauta je muzički instrument sa žicama. Poreklo vodi sa persijsko-arapskog tla, odakle se preko Španije u XIV veku proširila na celu Evropu. U XV i XVI veku lauta je bila veoma popularna kao prateći ili solistički instrument. Javlja se u više različitih varijanti, za koje je karakteristično postojanje rezonirajućeg korpusa jajolikog oblika i vrata, na čijem su kraju zategnute žice sa jednostavnim mehanizmom za štimovanje. Žice se okidaju prstima desne ruke ili trzalicom, obično od drveta ili rožnate materije, dok se prstima leve ruke skraćuju žice, čime se dobijaju određene promene u visini tona. Konačan oblik lauta je dobila u XV veku, u radionicama evropskih graditelja. Primat na polju instrumentalnog ili vokalno-instrumentalnog muziciranja zadržala je sve do pojave savršenijeg oblika čembala u XVI i XVII veku. Lauta koja je u početku imala 11 žica, raspoređenih po intervalskom redu G, c, f, a, d1, g1, od kojih su sve osim poslednje bile udvostručene, u XVI veku dobija 24 žice i često se naziva Arciluit ili Erzalaute. Nova lauta je građena u tri osnovna oblika - tiorbo, liuto tiorbato i chitarrone (velika gitara) a postoji i više drugih instrumenata veoma sličnih lauti (colascione, angelica, mandolina). Muzika za lautu je pisana specijalnim notnim pismom - tabulaturom. Ovim znacima zabeleženo je i sačuvano mnogo originalnih kompozicija za lautu, koje se danas uglavnom izvode u transkripciji za gitaru. Zlatno doba laute kao solističkog ili kamernog instrumenta obeleženo je sa više značajnih imena u Italiji, Francuskoj, nemačkoj, itd - A. da Mantova, A. Rota, V. Galilej, L. Milan, M. de Fuenlana, A. Mudara, A. Šlik, M. Nojzidler, Dž. Dovlend, i dr.

Izvor: tekst Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja - Muzika / slike Internet

Još neke vrste laute:

arapska lauta.jpg
Ud (arapska lauta)

kobza (turska lauta).jpg
Kobza (turska lauta)

torban (ukrajinska lauta).jpg
Torban (ukrajinska lauta)

teorba (velika lauta).jpg
Teorba (velika lauta)



 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Muzički primeri








 
Poslednja izmena od urednika:
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
ПРЕДИВНИ ЗВУЦИ НЕЧУЈНОГ

Живот је бајка – Един Карамазов

ПРЕДИВНИ ЗВУЦИ НЕЧУЈНОГ

Лаута је охола господарица коју он покушава да укроти с много љубави али, уколико је остави само на неколико дана, она се свети и он поново постаје само њен слуга...

28067d1344260488-lauta-2-3.jpg

„Када би поглед могао да оплођује или убија, улице би биле пуне трудница и лешева”, речи песника Пола Валерија свакога јутра, стајући пред штафелај, као заклетву понављао је себи сликар Славко Крунић. Знао је да је око најмоћнији део тела. Уједно и његов најбогатији симбол. Није знао да је куцнуо час да у то посумња.
Ви бисте свакако одмах желели да знате какве очи има Славко Крунић. Тако бисте могли да замислите почетак приче о човеку који је живот посветио лаути. Али, то није Славко Крунић. Тај други, главни јунак, зове се Един.
Иначе, Славкове очи су крупне и сјајне, а уколико ипак успевате некако да дочарате какве би очи могао да има Шива, бог игре, од којих је једно соларно, друго лунарно, а треће духовно, оно које уништава зло, онда бисте били прилично близу.
Јутро о коме је реч за Славка је било необично. Испуњено немиром. Наиме, претходне ноћи гледао је кратак филм у коме је он био главни глумац. Плесач, тачније. Његово непогрешиво око приметило је и том приликом да је сваки његов покрет забележен камером био потпуно неумесан, нетачан. Изнад свега, у нескладу с музиком. Како је то могло да се догоди, питао се. Шта је у њему одједном тако очигледно погрешно? Није ни покушао да призове у сећање тренутке када је филм био снимљен. Непрегледан број необјективних могућих тумачења – па то су докази лишени сваке пристојности. Прошлост је у извесним случајевима неподношљиво савитљива.
Напољу је било ужасно вруће и тешко је дисао. Ипак, и под тако непријатним околностима било му је јасно да би једини узрок његовим необичним корацима кроз живот могао да буде само неки облик делимичне глувоће. Ах, та загађеност звуком! Руку на срце, и музиком. Свуда нешто свира, преко граница издржљивости. Можда га је музика и докусурила. Ска! Ска! Ска! – и одједном – као да се љуља. Стварно му се учинило да чује своју омиљену музику. Зато је радосно и поскочио да заигра. Али музику можда није ни чуо. Или тек делимично.
Али, човек са таквим очима није неко ко се лако предаје. Одлучио је да учини све како би се некако излечио. Донео је одлуку да заћути као риба. Наравно, не јавно. Тајно. У срцу. Нико споља није смео да посумња да он заправо ћути. За све друге осим њега, то је требало да буде тајна. Чим би изговорио речи, у себи је понављао молитву која би те речи поништавала. У ствари, наслућивао је да већина других људи слично живи, и не знајући да време проводи у молитви. А он је имао циљ: да поново добро чује и врати стари склад. „То сее, то хеар, то тоуцх, то кисс, то дие...” – како каже песма, стара петсто година. Да ћутање свети молитвом. Како не би остало јалово.

Шпијуни, људи од поверења


Све оно што је говорио, било је дакле много сложеније од било какве шифроване поруке намењене шпијунима. Његове речи не био разумели ни мајстори шпијунаже какви су били Френсис Волшингем, па ни Роберт Сесил главом и брадом. Када је на њих помислио, Славко се одмах сетио краљице Елизабете Прве, краљице девице. И Волшингем и Сесил били су краљичини људи од највећег поверења и њихови извештаји допринели су уверењу да ће јој живот бити бољи и сигурнији ако никада не буде поверовала музици најбољег свирача тог времена. Музици и стиховима лаутисте Џона Дауленда. Е тако то бива када слушате шпијуне. Пропуштате оно најбоље.
„И пропуштамо и не допуштамо, јер је свако од нас помало шпијун!” помислио је Славко Крунић, поништавајући претходну мисао.
Сетио се и инструмента који је тај ренесансни мајстор свирао. Био је то трбушасти крушколики жичани инструмент чији се не тако дуг врат преламао под правим углом на којем су се налазиле чивије. У 15. веку то је био најпопуларнија музичка справа, чудесна творевина коју је неки заборављени путник донео с Истока. Под не баш потпуно разјашњеним околностима лаути се изгубио траг у 18. веку. Историчари музике куну се да је то било због чембала. Сви су одједном почели да воле чембало више од лауте. Да ли је тако нешто могуће? Зар су људи већ тада почели ужурбано да глуве?
Таман када је почео да размишља о томе како тон лауте никада не би мењао за чембало, ћутљиви Славко Крунић насмешио се и сетио догађаја од пре десетак година. Отишао је на концерт у салу Коларчеве задужбине у Београду. Бахову музику свирао је чувени лаутиста Хопкинсон Смит. То није могао да пропусти. Највеће човеково достигнуће није лет у свемир, сложио би се с унутрашњим осмехом Славко Крунић, већ музика Јохана Себастијана Баха. Међутим, на концерту, уместо славног Хопкинсона Смита, главну улогу одиграли су глуваћи. Те вечери нежни инструмент у ненежном времену није био озвучен.
Зато су с друге половине сале допирала неумесна и прегласна довикивања:
„Овде се ништа не чује! Гласније!”
„Гласније!”
„Уааа!”
О музичкој публици не треба расправљати, нити је помињати, врпољећи се на седишту мислио је тада Славко Крунић. Сада му се чинило да би ехо тих повика могао да буде решење узрока невоље која га је задесила. И он је, као остали можда неопозиво оглувео! Зато је изгледало као да се тетура кроз живот. Каква ли је судбина ове глуве цивилизације? – стресао се, држећи се одлуке да настави да ћути. Можда и има и наде, помислио је сетивши се једног ученика Хопкинсона Смита. Тај сада већ средовечни ученик, Един, поменути главни јунак приче, долазио је из давног, непознатог времена, али познатог места под симболичним именом Зеница.
Славко се почешао по челу, тамо где би могла да буде зеница његовог трећег ока и одлучио да исприча причу о лаутисти Едину, свирачу који је одлучио да изоштри свој слух и свирајући инструмент који су још пре три века многи занемарили. Вероватно, јер га од буке више нису добро чули! Овакав наум чинио му се генијалним. После приче одлучио је да у себи изговори молитву којом ће поништити изговорени текст. Молитва је требало да има облик Даулендове песме. А потом и његових, Славкових, слика. Јер сликање је, односно уметност сама, како уосталом рекоше готово истовремено писац Џ. Д. Селинџер и сликар Леонид Шејка, само један од облика молитве.

Прича о Едину


Дакле, Славко је говорио мирно и разговетно:
„Време је испред вечности. А Един је човек из другог доба. То је рекао и Стинг, певач Даулендових песама. Он не припада овом. веку. Иако је рођен је 1965. у Зеници, у Босни и Херцеговини. Родитељи се уопште нису бавили музиком. Све је почело једнога дана када је дечак на телевизији угледао Дубровачке трубадуре – мандолине и гитаре. Био је врло мали тада. Ипак, дошао је на замисао да сам себи направи неку гитару. Да на комаду дрвета разапне жицу. Онда је ишао наоколо и певао са тим својим инструментом. То је био први покушај. Други покушај збио се када је комшија покушао да му направи праву гитару. Опет неуспео. А трећи и најважнији када је видео гитару у продавници музичких инструмената. Толико је плакао и кукао у тој радњи, док се мајка, као мајка, није сажалила. Онда је уследило ужасно разочарање. Јер, када је дошао кући, схватио је да уопште не зна да свира! Како? Био је уверен да гитара свира сама од себе. Срећом, Единова сестра заљубила се у једног дечка који је умео да свира, па му је он нешто показао. Пут је био отворен.
И данас, и тада када је био на почетку, осећа се исто. Као почетник. Не осећа он почетничку трему, али осећа узбуђење. И тако му се највише допада. Да пушта музици да се сама бави њиме. И лаута је дошла сама по себи. Живео је како највише воли, као бескућник, у Немачкој. У хотелу. Сам са лаутом у соби. Онда се десило нешто чудно. Ваљда неко освајање. Отишао је у Базел , у Швајцарску, у чувену Сколу канторум, школу за стару музику и ту упознао своју ходајућу икону, Хопкинсона Смита, будућег професора.
Лаута га је зачарала. У њој је нашао нешто. Хопкинсон је био први, (после многих професора код којих је учио, стално напуштајући школе и академије) који није желео ничему да га подучава! Само му је дао кључ и рекао да је пред њим огроман простор. Да има цео живот пред собом да свира лауту. И тако је лаута постала Единова господарица. Понекад охола. Јер, ако је напусти на само неколико дана, она му се свети и поново показује да је он само њен слуга. Зато воли да су насамо, тамо где има највише тишине. У шуми, на пример.
Чему је тај тихи инструмент могао да научи свога слугу? Између осталог, да не прави разлику између врха и дна. Радећи то што воли, свирајући, Един живи најбољи живот. Зато се окружује пријатељима и лаутама. Барокном, са лабудовим вратом, од јужноамеричког дрвета и босанске смреке; ренесансом коју је најдуже свирао, са жицама у пару. Прагови су им од црева. На таквој некој свирао је и његов претходник Дауленд. У Венецији су тада штампане прве табулатуре. Био је то старински начин бележења музике за најомиљенији инструмент. Немци су лауту учинили сложенијом, Италијани направили арчилиуто са тринаест и четрнаест жица, а онда и теорбу са гласом, једнако тихим али продорнијим од било ког другог.
Нажалост, Един не зна како се догодило да је лаута појела саму себе. Све се само завршило. Остале су да висе по зидовима двораца. И само је понеко одважан одлучио да поново послуша њен глас. Коначно, тај глас се најбоље чује у тишини.
Концерти су дошли сами по себи. Упознао је славног гамбисту Ђордија Савала, певача Андреаса Шола, свирао уместо генијалног Џулијана Брима, игром случаја срео Стинга и нашао се у његовој палати у Тоскани где га је недељу дана учио да свира лауту. И тако су решили заједно да направе нешто. Да сниме песме Џона Дауленда, оног истог који се жалио на неузвраћену љубав, истицао често своју сету и нерасположење, јер је био нека врста изгнаника. Изгнаника који је стално путовао светом. То и није било баш тако лоше. Остало је, што би се рекло, историја. Един Карамазив је један од највећих лаутиста света, ако је тако нешто могуће рећи, имајући у виду да не би требало правити разлику између врха и дна.”
Тим речима Славко је окончао причу о томе да су неке ствари ипак ту, чак и када помислимо да су ишчезле. Што, разуме се, важи и за људе. Само ваља бити осетљив. И онда је преостала песма (Џона Дауленда из 16. века) уместо поништавајуће молитве. И слике које су пред вама.

Моје срце и мој језик близанци беху, зачети истог часа.
Старије беше срце, судбином на глупост осуђено.
Млађи је језик био, од слатких мисли жалостив,
Ипак усклађен да свира срца хармоније.
Уплетени у једно, а ипак на два места раздвојени –
Оно о чему би срце проговорило, језик би тек открио.
Оно што би језик изрекао, било би срцем пригрљено,
А обоје заједно нову љубав зачеше
Зачеше само у богова и краљева
Чије су речи дела, а дела се речи не тичу.
Чедне мисли пењу се и најбржим крилима лете
А моја љубав болом, док мој бол губитком награђен је.
Стога знај, јер извесно је то што ћу ти рећи:
Да ни људи ни богови на силу наклоност не могу стећи.


Аутор: Мирјана Огњановић
Извор: Политикин Забавник

 
Poslednja izmena od urednika:
Top