- Učlanjen(a)
- 09.07.2011
- Poruka
- 1.433
Majstori za oblajavanje
Lajke, živahni i snažni lovački psi sa severoistoka rusije (I)
Lajka je ruski naziv najstarije evroazijske grupe pasa uspravnih ušiju, koji žive u severoistočnim delovima Rusije. Na prostorima gde su se razvili upotrebljavali su se u lovu, za vuču sanki i ulovljene divljači, ali su bili i čuvari stada irvasa i pokućstva.
Lajka
Popularizacija rase
Prirodna selekcija u nepovoljnim uslovima formirala je snažne, izdržljive i na hladnoću otporne pse. Gajili su ih siromašniji slojevi stanovništva u seoskim sredinama i tako je bilo sve do prve polovine 20. veka kad su lovci iz viših staleža pokazali interesovanje za lov sa ovim psima. Tako su lajke iz seoskih sredina odvođene u velike gradove, gde počinje njihov planski odgoj i selekcija. Sve ovo doprinelo je širenju i popularizaciji lajki, najpre u matičnoj zemlji, a kasnije i van njenih granica.
Danas su lajke u ulozi lovačkih pasa, dok se za ostale poslove uglavnom ne koriste. Love na specifičan način: ne gone divljač, već je, kad je pronađu, jedan pas ili više njih oblajava, odvlačeći joj pažnju i istovremeno signalizirajući lovcu gde se divljač nalazi.
Međunarodna kinološka federacija (FCI) priznala je tri rase lajki: rusko-evropsku, istočnosibirsku i zapadnosibirsku. U Rusiji, odnosno pojedinim regionima gde su lajke nastale, postoje još tri rase: karelo-finska, nenteska ovčarska i severoistočni pas za vuču sanki. Poslednje tri rase nisu toliko poznate u svetu, pa čak ni u matičnoj zemlji, osim u oblastima u kojima su nastale.
Rusko-evropska lajka
Rasa je nastala od lokalnih lovačkih lajki severne zone evropskog dela Rusije, na prostoru između današnje Finske do planine Ural. Prvi put pominje se u pisanim dokumentima iz 1895. godine, a pod današnjim imenom rasa je priznata 1952. godine. Njihov trenutni standard, pod brojem 304, FCI je usvojio 2010. godine.
Po izgledu, ovaj pas je sličan karelijskom goniču medveda, ali je manjeg rasta. Koristi se u lovu krznašica, najčešće veverica. Živahan je, snažne konstitucije i srednje veličine. Visina grebena mužjaka je od 52 do 58 cm, a ženki od 50 do 56 cm. Telo je nešto duže od visine u grebenu - tri odsto kod mužjaka i pet kod ženki, pa je tako indeks dužine tela od 103 do 105. Kosti i muskulatura dobro su razvijeni. Koža je debela, ali bez nabora. Njihovo tipično kretanje je galop menjan kasom.
Glava nije velika, a oblikom je bliska jednakostraničnom trouglu. Njuška je suva i špicasta, sa priležućim usnama. Uši su uspravne, pokretljive i završavaju se špicom. Tamne oči nisu velike, ovalnog su oblika i koso su postavljene. Zubi su beli i veliki, a zagriz je makazast.
Grudni koš je dubok i dobro razvijen. Leđa su jaka i mišićava. Slabine su kratke i lako zaobljene, a sapi široke, ne suviše duge i blago padajuće. Trbuh je vidljivo prikupljen.
Prednje noge su paralelne sa koso postavljenom plećkom. Došaplje nije dugo. Zadnje noge su snažne i mišićave, sa dobro uglovanim skočnim zglobom. Potkolenica je dovoljno duga. Zadnje došaplje je vertikalno u odnosu na podlogu. Šape su ovalne, sa snažnim, dobro zatvorenim prstima. Zaperci su nepoželjni i treba ih odstraniti ukoliko se pojave.
Rep je prstenasto ili srpasto nošen iznad leđa ili butine. Dobro je odlakan celom dužinom.
Mogu da budu različitih boja: crna, siva, bela, biber-so, tamna boja sa belim flekama i bela sa tamnim flekama. Jaka prskanost na nogama i crvena boja prema standardu su nepoželjne.
Dlaka je oštra, ravna, sa dobro razvijenom poddlakom. Na glavi i ušima je kratka i priležuća, a na vratu, grebenu i plećkama je duža. Na jagodicama gradi "razdeljak", a na vratu kragnu. Noge su napred prekrivene kratkom, poleglom dlakom, a sa zadnje strane imaju nešto dužu dlaku koja ne pravi zastavice.
Poreklo
Nastanak danas poznatih rasa lajki, kao i čitave grupe ovih pasa, poprilično je nejasan. Smatra se da pripadaju velikoj porodici špiceva, potomaka sojeničkog psa, koji su se razvili u raznim oblastima severne Evrope.
Standardi
Sve lajke prema FCI klasifikaciji spadaju u 5 grupu (špic tip i primitivni tip pasa), sekcija 2 (nordijski lovački psi). Svaka rasa koju je priznao FCI podleže ispitu u radu.
Karelo-finska lajka
Jedna od rasa lajki, nedovoljno poznata u svetu osim u matičnoj regiji je karelo-finska lajka. Poreklom je iz istih geografskih oblasti u kojima je nastala rusko-evropska lajka.
Po osobinama je nalik finskom špicu, pa je pojedini autori smatraju jednim tipom ove rase. Prema dogovoru iz 2006, ove lajke priznao je FCI standard pod brojem 49, za finskog špica kao jednu rasu. U Rusiji je poznat kao karelskaja. U odnosu na ostale rase ove grupe, karelskaja je mali lovni pas sa dlakom riđe boje, mada može da bude i crna, sa manjim belim oznakama na grudima, glavi i repu.
Zdravlje
Lajke su generalno zdravi i otporni psi i u literaturi nisu zabeležene ozbiljnije bolesti naslednog karaktera. Prosečan životni vek, u zavisnosti od uslova i podneblja gde se odgajaju je od 10 do 15 godina.
Zov
Lajke, živahni i snažni lovački psi sa severoistoka rusije (I)
Lajka je ruski naziv najstarije evroazijske grupe pasa uspravnih ušiju, koji žive u severoistočnim delovima Rusije. Na prostorima gde su se razvili upotrebljavali su se u lovu, za vuču sanki i ulovljene divljači, ali su bili i čuvari stada irvasa i pokućstva.
Lajka
Popularizacija rase
Prirodna selekcija u nepovoljnim uslovima formirala je snažne, izdržljive i na hladnoću otporne pse. Gajili su ih siromašniji slojevi stanovništva u seoskim sredinama i tako je bilo sve do prve polovine 20. veka kad su lovci iz viših staleža pokazali interesovanje za lov sa ovim psima. Tako su lajke iz seoskih sredina odvođene u velike gradove, gde počinje njihov planski odgoj i selekcija. Sve ovo doprinelo je širenju i popularizaciji lajki, najpre u matičnoj zemlji, a kasnije i van njenih granica.
Danas su lajke u ulozi lovačkih pasa, dok se za ostale poslove uglavnom ne koriste. Love na specifičan način: ne gone divljač, već je, kad je pronađu, jedan pas ili više njih oblajava, odvlačeći joj pažnju i istovremeno signalizirajući lovcu gde se divljač nalazi.
Međunarodna kinološka federacija (FCI) priznala je tri rase lajki: rusko-evropsku, istočnosibirsku i zapadnosibirsku. U Rusiji, odnosno pojedinim regionima gde su lajke nastale, postoje još tri rase: karelo-finska, nenteska ovčarska i severoistočni pas za vuču sanki. Poslednje tri rase nisu toliko poznate u svetu, pa čak ni u matičnoj zemlji, osim u oblastima u kojima su nastale.
Rusko-evropska lajka
Rasa je nastala od lokalnih lovačkih lajki severne zone evropskog dela Rusije, na prostoru između današnje Finske do planine Ural. Prvi put pominje se u pisanim dokumentima iz 1895. godine, a pod današnjim imenom rasa je priznata 1952. godine. Njihov trenutni standard, pod brojem 304, FCI je usvojio 2010. godine.
Po izgledu, ovaj pas je sličan karelijskom goniču medveda, ali je manjeg rasta. Koristi se u lovu krznašica, najčešće veverica. Živahan je, snažne konstitucije i srednje veličine. Visina grebena mužjaka je od 52 do 58 cm, a ženki od 50 do 56 cm. Telo je nešto duže od visine u grebenu - tri odsto kod mužjaka i pet kod ženki, pa je tako indeks dužine tela od 103 do 105. Kosti i muskulatura dobro su razvijeni. Koža je debela, ali bez nabora. Njihovo tipično kretanje je galop menjan kasom.
Glava nije velika, a oblikom je bliska jednakostraničnom trouglu. Njuška je suva i špicasta, sa priležućim usnama. Uši su uspravne, pokretljive i završavaju se špicom. Tamne oči nisu velike, ovalnog su oblika i koso su postavljene. Zubi su beli i veliki, a zagriz je makazast.
Grudni koš je dubok i dobro razvijen. Leđa su jaka i mišićava. Slabine su kratke i lako zaobljene, a sapi široke, ne suviše duge i blago padajuće. Trbuh je vidljivo prikupljen.
Prednje noge su paralelne sa koso postavljenom plećkom. Došaplje nije dugo. Zadnje noge su snažne i mišićave, sa dobro uglovanim skočnim zglobom. Potkolenica je dovoljno duga. Zadnje došaplje je vertikalno u odnosu na podlogu. Šape su ovalne, sa snažnim, dobro zatvorenim prstima. Zaperci su nepoželjni i treba ih odstraniti ukoliko se pojave.
Rep je prstenasto ili srpasto nošen iznad leđa ili butine. Dobro je odlakan celom dužinom.
Mogu da budu različitih boja: crna, siva, bela, biber-so, tamna boja sa belim flekama i bela sa tamnim flekama. Jaka prskanost na nogama i crvena boja prema standardu su nepoželjne.
Dlaka je oštra, ravna, sa dobro razvijenom poddlakom. Na glavi i ušima je kratka i priležuća, a na vratu, grebenu i plećkama je duža. Na jagodicama gradi "razdeljak", a na vratu kragnu. Noge su napred prekrivene kratkom, poleglom dlakom, a sa zadnje strane imaju nešto dužu dlaku koja ne pravi zastavice.
Poreklo
Nastanak danas poznatih rasa lajki, kao i čitave grupe ovih pasa, poprilično je nejasan. Smatra se da pripadaju velikoj porodici špiceva, potomaka sojeničkog psa, koji su se razvili u raznim oblastima severne Evrope.
Standardi
Sve lajke prema FCI klasifikaciji spadaju u 5 grupu (špic tip i primitivni tip pasa), sekcija 2 (nordijski lovački psi). Svaka rasa koju je priznao FCI podleže ispitu u radu.
Karelo-finska lajka
Jedna od rasa lajki, nedovoljno poznata u svetu osim u matičnoj regiji je karelo-finska lajka. Poreklom je iz istih geografskih oblasti u kojima je nastala rusko-evropska lajka.
Po osobinama je nalik finskom špicu, pa je pojedini autori smatraju jednim tipom ove rase. Prema dogovoru iz 2006, ove lajke priznao je FCI standard pod brojem 49, za finskog špica kao jednu rasu. U Rusiji je poznat kao karelskaja. U odnosu na ostale rase ove grupe, karelskaja je mali lovni pas sa dlakom riđe boje, mada može da bude i crna, sa manjim belim oznakama na grudima, glavi i repu.
Zdravlje
Lajke su generalno zdravi i otporni psi i u literaturi nisu zabeležene ozbiljnije bolesti naslednog karaktera. Prosečan životni vek, u zavisnosti od uslova i podneblja gde se odgajaju je od 10 do 15 godina.
Zov
