Šta je novo?

Kucamo na vrata zaboravljenih sportskih asova

Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
U ovoj temi ce biti kolekcija intervjua sa sportskim licima koji su uveseljavali starije generacije, a potom po zavrsetku karijere se povukli u ilegalu...
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Kucamo na vrata zaboravljenih asova! Igor Milanović: Bavite se sportom, izgradite vaše telo, upoznajte vaš duh…



Igor Milanović, sa profesionalnom karijerom dugom dvadeset godina i kao dvostruki olimpijski, svetski i evropski šampion, se po mnogima smatra najboljim vaterpolistom svih vremena. U svojoj karijeri odigrao je 349 utakmica za jugoslovensku reprezentaciju i postigao 540 golova. Ipak, ono što ga čini velikim je to što je dominatni borac koji je golovima krčio put do slave. Njegovo prezime od 2006. godine odjekuje hodnicima Kuće slavnih, gravirano je na brojnim peharima, medaljama namenjenim svetskim (1986, 1991), olimpijskim (1984, 1988) i prvacima Evrope (1991), a na klupskom nivou je takođe osvojio sve što je mogao.

Po završetku profesionalne karijere ostao je veran istom sportu. Postao je predsednik i direktor Vaterpolo kluba Partizan i potpredsednik Sportskog društva Partizan. Nikada ni kao igrač, ni kao predsednik Skupstine VK Partizan, nije se promovisao preko medija, činio je to svojom igrom u bazenu. Ono što njemu pričinjava zadovoljstvo je rad sa decom , što svoje umeće danas može da prenese nekim novim klincima koji žele da pođu njegovim stopama.

Sa Igorom smo se našli na Banjici i porazgovarali o tome gde je on sada, čime se bavi i kako danas gleda na svoje uspehe i šta je to što ga zaista ispunjava…

Na pitanje šta radi i gde danas možemo da ga sretnemo, legenda vaterpola odgovara:

- Sada mi je život razapet između moje dece i dece Banjice. Uživam. Po struci sam inače pedagog, završio sam Višu pedagošku za vaspitače, volim to da istaknem jer su mi odatle saznanja o psihologiji deteta. Uživam u radu sa decom, uživam i u odrastanju mojih devojčica, i zaista sam razapet između te dve krajnosti. Od profesionalnog sporta kroz razvoj dece u VK Partizan, gde atmosfera zna da bude i surova, gde se traži jedna ozbiljnost, doslednost, kontinuitet, rad i talenat, do moje dece gde im sada pomažem malo u odrastanju i školi. A treća stvar koju bih izdvojio je opet vezana za sport i ljude, a radi se o formiranju jednog rekreativnog programa. Pre petnaestak godina iz želje da zalečim povredu na kičmi sam krenuo u otkrivanje blagodeti rekreativnih aktivnosti, i sa time u vezi, za koji mesec otvaram fitnes centar na Autokomandi. Uvek mi je bio san da imam svoj mali bazen, parno kupatilo i sale gde će ljudi moći da vežbaju. Za par meseci taj san će mi se i ostvariti, otvaranjem ovog centra. Pored navedenih stvari, to će biti jedan divan prostor za bavljenje sobom. I sada radim sa jednom manjom grupom ljudi, pomažem im da pronađu sebe, da otklone nezadovoljstva, depresije, a i određene male disbalanse koji se javljaju u zglobovima i muskulaturi. Možda mogu da pomognem da se ne ide kod doktora, ili da se što manje konsultuje medicina. Mislim da je suština u tom preventivnom dejstvovanju, u radu na sebi, postizanju svojevrsne ravnoteže, unutrašnjih balansa. Otkrio sam to kroz sebe, isključivim radom na sebi i radom sa nekolicinom mojih sledbenika, učenika. Trenutno sam na Banjici, ljudi mogu uvek da me kontaktiraju preko VK Partizan i moje Banjice. Sada nisam u mogućnosti da radim sa većim grupama, to su uglavnom induvidualni treninzi, ali sutra kada budem otvorio svoj fitnes, to ću moći i da ostvarim.

Kako sada, posle stečenog iskustva u igračkom i u trenerskom smislu, gledate na klince koji treniraju vaterpolo, da li u nekima od njih vidite tu ljubav, sportsku istrajnost i veliku želju za napredovanjem, kao što ste je vi imali?

- Mislim da prepoznajem u igračma koji trenutno igraju i za klubove i za reprezentaciju, da baš postoji ta neviđena želja, jedna želja i za napredovanjem i istrajnost za treningom. Mislim da je kriza bila u vođenju tih igrača kroz menadžerstvo a ne kako nalaže struka, pa nisu osvojili zlatnu olimpijsku medalju. Smatram da je to veliki minus Vaterpolo saveza, pa jedne Vujasinovićeve generacije koja je bila najbolja na svetu pa je bačena jedna senka na tu generaciju, kao i na generaciju Vanje Udovičića koja je takođe bila najbolja na svetu. Meni niko ne može da kaže da tu nije bilo najboljih igrača na svakoj poziciji. Bilo ih je, ali nisu najbolje vođeni, pa zato nisu ni osvojili zlato. Meni je žao što nisu uzeli medalju, pa s tim u vezi, znam da je i njima jako žao, a u savezu se dugo to neće ni desiti, jer niko se realno ne bavi analizom struke, tu su se do skoro bavili krađama, a sada vlada jedna potpuno izgubljena atmosfera.

Koliko je bitno da sportista ima sposobnost da postigne više stanje svesti?

- Mislim, da tek sada baveći se time posle igračke karijere, čitajuci dosta duhovnih knjiga i čitajući knjige koje opisuju viša stanja svesti, kontemplaciju, ako ćemo precizno da se izrazimo, shvatio sam da sam posedovao i poznavao tehniku postizanja višeg stanja svesti još dok sam igrao i trenirao, a da toga nisam ni bio svestan, nisam znao. Znam sigurno da igrači moraju da imaju u svojim instrumentima veštinu i poznavanje tehnike postizanja viših stanja svesti kontempliranjem, da bi izdržali izuzetno jake treninge koji im se nameću. Jednostavno podsvest beži što je pre moguće u to stanje više svesti da bi se uopšte izdržalo. Potpuno sam svestan šta se tu događalo, što se tiče surovih treninga Orlića, Rudića, Stamenića i na koji sam način to izdržao. To mi sada pomaže da u rekreativnom bavljenju sportom drugačije i na blaže načine postižemo ista stanja svesti. Igrač u bilo kom sportu mora da postigne i da zna da poseduje tehniku kontempliranja, postizanja misaonog višeg stanja. On toga nije svestan, ali je poseduje. Ja sam izartikulisao to znanje tek sa proučavanjem stručne literature. Što češće ta stanja postižemo na treningu, to ćemo biti više u stanju da ih koristimo i na utakmicama i kada nam je potrebno. Jednostavno, što više treniram, bolje ću igrati.

Sa osamnaest godina otišli ste u Los Anđeles na Olimpijadu, kakav je za vas bio osećaj da tako mladi, prvi put odete na Olimpijadu i u Ameriku, jer složićete se to za mladog spotistu nije nešto svakodnevno?

- Imao sam sreće da upadnem u tu generaciju i da sa osamnaest godina prvi put odem u Los Anđeles na Olimpijadu, prvi put da igram u A reprezentaciji, da osvojim prvu zlatnu medalju i dam gol u finalu. Odlično sam igrao, divno mi je bilo i sećam se da sam tokom i pre Olimpijade čitao knjigu Mikija Oklopčića “Kalifornija bluz”, jako je bilo zanimljivo gledati njegove maštarije, tamo neke njegove ludorije po Kaliforniji, i bilo je zanimljivo i biti u Kaliforniji u tom trenutku, biti prvi put u večnom gradu, gradu anđela, osvojiti zlatnu medalju, stvarno je san. To je nešto i najlepše što mi se desilo, i ne znam da li mi je lepše to ili onaj Seul četri godine kasnije, kad sam već bio solidan igrač, kad su svi obraćali pažnju na mene, proglašen najboljim igračem, a dokazao i pokazao se ponovo.



Vaš čuveni pobednički gol na Svetskom prvenstvu u Madridu 86-te i dan danas se prepričava, a veče pre tog senzacionalnog gola, dali ste i Rusima u polufinalu poslednji gol, koji niko nikad nije spomenuo, a tu rusku ekipu prvi put neko dobija te sezone, možda i uopšte. Da li ste i na taj gol bili ponosni kao i na ovaj što vas je proslavio?

- Kako da ne. Ponosan sam na taj gol, on mi je možda bio i lepši, jer Ruse niko nije dobio te sezone. Dva dana pre toga igrali smo sa Italijanima, to je utakmica koja nije bila bitna za plasman ali je odlučivala ko će igrati sa Rusima a ko će ići na Amerikance u polifinalu. Italijani su nas pustili tu utakmicu, i to se videlo već u prvim minutima igre, jer su se svi plašili ruske reprezentacije. Nama je Ratko Rudić rekao pred susret sa Italijanima : – Ne, mi ćemo pobediti sve utakmice, mi nećemo kalkulisati -. Bilo nam je smešno, jer u utakmici sa Italijanima sam video da oni nisu igrali svom snagom, i mi smo ih lagano dobili i išli na Ruse. Pribojavali smo se jako, jer je to reprezentacija koja je po meni mozda bila najbolja reprezentacija ikada po imenima i mestima, ikada stvorena. Meni je bilo lepo to što smo ih dobili, jedinstveno i kvalitetno, dao sam dva gola i drugi je bio pobednički i bio je lep gol. A sutradan sam dao u finalu taj senzacionalni gol i to u osmom produžetku tri stotinke do kraja. Meni taj gol menja ceo život. Tim golom, gledajući sada iz ove perspektive vaterpolo postaje popularan, postiže slavu, gde nijedan fudbaler ni košarkaš u tom vremenu nije mogao da postigne takvu popularnost, i to je bilo isto zanimljivo. Taj gol me je izbacio u vrh i zato njemu mogu da zahvalim što sam možda bio malo popularniji od drugih igrača u to vreme.

Vaterpolo je timski sport, koliko je teško potpuno se predavati i iskreno želeti samo da tim pobedi, ne uklučujući sopstveni ego u tu jednačinu?

- Potrebno je imati i hrabrost, veliko znanje, odvažnost, sigurnost da čovek bude u stanju da se preda ekipi i da bezrezervno želi da ta ekipa pobedi. Da ne uđe u prostor egoizma, sebičnosti, egocentričnosti, narcisoizma, da samo želi da postigne gol. I danas uništavam tu klicu, taj prostor u svakom detetu koje vidim ovde. I sad iz ove perspektive sa 48 godina, znam sigurno zašto me je bog podario da budem u nekim situacijama protagonista, zašto mi je spasao život, zašto sam ovde, zato što sam bezrezervno imao želju da pobedi tim a ne taj egoizam, to je čak i paradoks u timskim sportovima. Što lakše, lepše i dublje se predaš timu, tim te pre postavi u situaciju da budeš protagonista induvidualac. Tim bira vođu, tim te izbaci u poziciju i ulogu da ti liderski reaguješ, pa onda ako ti dobro reaguješ, tim će stalno da te izbacuje, jer tim voli kada lider dobro reaguje, a ne voli kada vidi egoizam.

Ovih dana je aktuelan finalni kup Srbije između Crvene Zvezde i Radničkog i nesvakidašnji gol Denisa Šefika, da li ste vi u svojoj igračkoj a kasnije trenerskoj karijeri videli sličan gol?

- Ja nisam video nešto slično, da u zadnjoj sekundi golman daje gol. Video sam kada golman daje gol sa svoga gola, to se desavalo više puta, mislim da ne postoji golman koji nije dao tako gol, ali obično u nebitnim situacijama kada je razlika ogromna i kada nije kraj utakmice. A ovde je reč o finalu, zadnjoj sekundi, nerešenom rezultatu, golman šutira i postiže istorijski gol.

Srpski vaterpolisti su među najboljima na svetu. Partizan je poslednji srpski klub koji je osvojio Ligu šampiona i to za vreme kada ste im vi bili trener. Da li je Vaterpolo savez dao na značaju toj pobedi i prepoznao Partizanov nov način igre?

- Bez imalo arogancije Partizan je 2010. i 2011. godine igrao najlepši vaterpolo u istoriji. Tada je Partizan bio najbolji, najkvalitetniji, najbrži, najmoderniji, najlepši. Mislim da je to postao veliki problem za trenere koji su predhodno radili sa tim istim igračima, jer je Partizan u toj godini kada sam ja došao da budem trener, izgubio jednog Filipovića, pa Živka Gocića, i bio slabiji tim za njih dvojicu kada smo osvojili Ligu šampiona, pobedivši Pro Reko koji je bio najači tim na planeti. U vodi smo demonstrirali novi način igre, igrači moji i ja znamo zašto smo bili ispred vremena. Ubacio sam novi pristup, potpuno promenio strukturu treninga, promenio viziju igre. Mislim da je to jako uplašilo naše velike bajne stručnjake, koji ne mogu sa najboljom ekipom da osvoje Olimpijadu. Tu govorim o Atini, Pekingu, Londonu…tu se čak i patologija umešala u savez. Tada u tom trenutku je i struka bila u velikoj frci, ja sam čak imao problema i u svom klubu Partizan, a u savezu da ne govorim. Savez su privatizovali ljudi i napravili svoju privatnu firmu i onda nikako nije odgovaralo da se pojavi jedan Igor koji će da im pokaže kako se igra vaterpolo. Moram da naponem i ponovljam, Partizan dve sezone pre nego što sam ih ja uzeo sa Filipovićem i Živkom Gocićem ne odlazi na Final four, a ja ga sa ekipom mnogo lošijom na papiru osvajam.

Kako gledate na to što su u samom vrhu evropskog vaterpola tri naša kluba : Partizan, Crvena Zvezda i Radnički, a u svetskom vrhu pored nas najbolji su : Mađarska, Hrvatska, Crna Gora, Italija. Menjaju se generacije igrača, ali te su reprezentacije tradicionalno jake, o čemu se tu radi?

- Sigurno smo mi ti na ovim prostorima koji pišu istoriju vaterpola, koji smo uvek bili korak, dva ispred vaterpolo vremena na planeti. Jednostavno ovde sa vremenom, uslovima i tradicijom koju imamo, pa smo ispred Amerikanaca, Nemaca, Austrijanaca, Holanđana koji nemaju taj odnos prema vaterpolu kao što mi imamo. Mi ga negujemo, popularan je kod nas, klinci dolaze u masovnijem broju nego u drugim zemljama. Stručni rad koji smo nasledili iz stare Jugoslavije od oca vaterpola Vlaha Orlića, je razlog zašto smo ispred vremena u odnosu na druge.



Igrali ste i za inostrane klubove, ali se tu niste dugo zadržali, ipak ste se vratili u Srbiju, zašto?

- Igrao sam u Romi i Katalunji, živeo sam u Rimu i Barseloni, živeo sam i na Malti, nekih 6 meseci, igrao za Partizan, Budvu, Mladost, Crvenu Zvezdu. Beograd je moj grad, ovde se najlepše osećam, volim ove ljude, volim ovaj grad, nemoguće je mene zamisliti bez Beograda. Volim da odem u neki drugi grad i da ga posetim, ali da živim tamo zajedno sa mojom porodicom, to ne.

Da li je pobeda u kupu šampiona sa Katalunjom iz Barselone, bio fantastičan način da završite profesionalnu karijeru?

- Jeste. Osetio sam već nemoć, gubio sam ogroman broj kilograma po utakmici i nije mi se više treniralo i onda sam smatrao da treba da završim karijeru. Mislim , da sam dobro učinio jer sam sačuvao zdravlje. Bio sam malo nestašan u životu, radoznao kao svaki beogradski mladić, nisam hteo ništa da propustim od društveno – socijalnog života tada u Beogradu i to me malo izdvajalo od drugih sportista u tom periodu. Mislim da sam zbog toga bio malo istrošeniji nego drugi, budući da sam počeo da igram sa petnaest godina sa Rudićem, Belamarićem, tako da sam u tridesetoj godini već bio istrošen.

Ko je vama bio idol i uzor, kao što ste vi sada uzor mnogim mladim vateroplistima, mladim ljudima?

- Uzora i idola nisam imao, ali ono što sam u moje vreme gledao i ljudima kojima skidam kapu su Tomaš Farago i Milovoj Bebić, to su ljudi koji možda znaju više od mene.

Vaterpolo vam je profesija, da li vam je ujedno to i hobi?

- Sada mi je profesija, a onda mi je bio isključivo jedna igra i hobi. Jedan od razloga što sam prestao tako mlad da igram je to što nisam mogao više da se igram, jer sam shvatio da je to mnogo teže nego igranje.

Pre nekoliko godina doživeli ste porodičnu tragediju, jer vam je posle teške bolesti preminula supruga, sa kojom imate dve devojčice. Koliko je teško i na koji način izvesti decu na pravi put, kao samohrani otac i bez stuba svega, kako ste jednom rekli za vašu suprugu?

- Ništa mi nije teško, zato hvala sportu kojim sam se bavio. Ne pomažu meni danas dve olimpijske medalje da od sedam ujutru pa do deset uveče mogu da radim, da se posvetim bilo deci, bilo poslu i da mi ne bude teško. To mi je pomogao sport kojim se bavim, ceo život sam trenirao i ceo zivot sam nešto radio, i zato hvala sportu da i danas mogu da me upregnu od ujutru do uveče i to nije problem. Gledajući svoje vršnjake, vidim da postoji jedna lenjost koja uđe u čoveka i onda je sve nešto teško. Sa te strane nikakav problem mi ne predstavlja da svoju decu vozim na probe, treninge i ostale njihove aktivnosti. Najveći problem mi je odgovornost, što ponekad nemam sa kime da je podelim kada se donose odluke, i sa obzirom da su ženska deca, kada moram u ruke da uzmem figaro i uvijem im kosu. Da budem iskren imam pomoć divne bake Ane, divne tašte Jele i moje divne majke Vinke, i hvala ti moja Ivana.

Da postoji neka vremenska mašina i da možete da vratite vreme, da li bi nešto promenili ili bi ponovili svaki korak?

- Svakako bih promenio nešto u vezi sa zdravljem svoje supruge i manje bih trošio energiju na onu radoznalost u kafanama sa nekim ljudima koji nisu imali šta da pokažu. Manje bih trošio sebe kroz sva ta, da kažem bančenja. Za ostalim ne žalim, mislim da imam lep život, ne bih mogao da se žalim, bilo bi nepravedno.

I za kraj, koja bi bila vaša poruka za sve mlade koji žele da krenu vašim stopama?

- Bavite se sportom bilo kojim, to je jako bitno. Važno je da čovek upozna svoje telo, jer preko svoga tela može da upozna i svoj duh.
Svet.rs
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Kucamo na vrata zaboravljenih asova! Aleksandra Ivošev: Nervira me pretpostavka da su uključivanjem dece u sport rešeni svi problemi ovoga društva!



Proslavljena novosadska sportistkinja, bivša reprezentativka u streljaštvu Aleksandra Ivošev, ostala je zapamćena po neverovatnom uspehu na Letnjim olimpijskim igrama 1996. godine u Atlanti. Tada je osvojila dve medalje, zlatnu u disciplini mk puška, trostav i time postala prvi osvajač zlatne medalje za SR Jugoslaviju ( Srbiju i Crnu Goru). Pored toga, osvojila je i bronzu u disciplini vazdušna puška. Povodom tako značajnog uspeha Olimpijski Komitet ju je proglasio najboljom sportistkinjom, a dnevni list “Sport” joj je dodelio “Zlatnu značku” kao najuspešnijem sportisti godine. Međutim, Aleksandra je i pre toga 1992. godine uspela da učestvuje na Olimpijadi u Barseloni kao nezavisan učesnik, jer je zemlja bila pod sankcijama. Takođe, nastupila je i u Sidneju na Olimpijskim igrama 2000. godine, nakon čega je prioritet u životu dala porodici. Udala se za Vladimira Radusinovića poznatog kao Radule, gitaristu i pevača pank benda “Atheist Rap”. Oni su osim po muzici u poslednje vreme bili aktuelni i zaslužni za česte posete Rob Stjuarta Srbiji, kog znamo po fenomenu Nik Slotera, a o čemu su još davnih 90-ih pevali u svojoj pesmi. Mnogo lepša slika iz tog perioda je povratak olimpijaca iz Atlante i ona sa skromnim izrazom lica i dve medalje, okružena košarkašima i odbojkašima, koji su tada i sami pokazali izvanredne rezultate. U međuvremenu, Aleksandru su okružila tri dečaka, pa smo se zanimali kako zlatna sportiskinja živi sada.

Prošlo je dosta vremena od kako ste osvojili dve medalje na Olimijskim igrama u Atlanti, ali i otkako ste se povukli iz sporta. Čime se trenutno bavite i šta se sve u međuvremenu promenilo u vašem životu?

- Aktivno sam prestala da treniram 2003. godine, mada sam se tokom 2009. ponovo vratila treninzima, ali to nije dugo trajalo. Došlo je do zasićenja, ni treninzi ni takmičenja me više nisu ispunjavali, samim tim nije bilo više ni dobrih rezultata, što je manje bitno u celoj priči, jer nisam ni počela da se bavim sportom zbog trofeja, već je to bila aktivnost koja me je ispunjavala zadovoljstvom. Kada je pokretačka motivacija nestala, i treninzi su izgubili smisao. Onda je došlo vreme za porodicu, imamo troje klinaca i oni su mi glavna preokupacija. Još uvek sam u sportu, radim u Streljačkom savezu Vojvodine, tako da veza sa streljaštvom još uvek traje -zadovoljno odgovara Aleksandra.

Komentari su uvek razni, ali vaš uspeh se tumači i tako da su drugi možda konstantni u uspesima, a ipak nikad ne dođu do Olimpijske medalje. Sa druge strane, za vas ističu da ste u ključnom momentu 1996. godine pokazali svoj enormni talenat. Sa ove vremenske distance, kako gledate na sve to?

- Moja sportska karijera bi mogla da se opiše kao puna rezultatskih oscilacija. Kod mene je od velikog uticaja bila motivisanost, koje je po pravilu manjkalo na domaćim takmičenjima i nekim turnirima. Lične rekorde sam mahom postavljala na najjačim takmičenjima. Na prvom nastupu na Prvenstvu Evrope za juniore oborila sam svetski rekord, ponovila to sledeće godine, pa i rezultat u Atlanti je bio moj lični rekord u toj disciplini – obrazložila je Aleksandra i dodala: Imala sam sreće što je selektor često prenebregao moje lošije rezultate na domaćim takmičenjima i stavljao me u reprezentaciju.



Vaši sinovi su sigurno ponosni na vas i vašeg supruga, mora da je „cool“ imati takve roditelje. S obzirom na to da je vaša profesija „opasnija“, da li ste vi „veći autoritet“, odnosno na koju stranu više naginju, muziku ili streljaštvo?

- Mislim da se klinci uopšte ne opterećuju time šta sam ja postigla ili čime se Radule bavi. Njima je to sve najnormalnije, a to ni nije tema naših razgovora. Oni to prihvataju zdravo za gotovo i mislim da je tako mnogo bolje. Jedan se bavi karateom, drugom je preokupacija crtanje i obožava da putuje, treći je još mali, on gura autiće. Iskreno, više bih volela da se pronađu u nekim sasvim različitim aktivnostima od naših, da idu svojim putem neopterećeni onim što smo mi postigli i čime smo se bavili.

Koliko oni mogu da shvate vaš uspeh, a koliko fenomen Nik Slotera u tadašnjoj SR Jugoslaviji?

- Još su oni suviše deca da bi se bavili takvim temama, odnosno da bi pravilno shvatili celu tu priču. Najstarijem je zanimljiva priča o Jugoslaviji, često nas zapitkuje na tu temu, posebno kada smo na moru. Skapirao je neke stvari, bude mu krivo što se nekad mnogo više i lakše putovalo. Imamo prijatelje sa svih strana, a i oni su stekli svoje drugare iz kampa, pa imam utisak da, kao i mi, ne doživljavaju ljude iz bivše Juge kao strance.

Budući da je vlasnica dve olimpijske medalje veoma skromna, probali smo indirektno da otkrijemo njena najintimnija osećanja povodom najvećeg trijumfa, te smo nastavili: Kako ste deci opisali osećaj pobede i izlazak pred hiljade ljudi koji su vas dočekali po povratku sa Olimpijade?

- Kao što sam već napomenula, nikada klincima nisam pričala, niti su me zapitkivali o tome, moja mama im je puštala snimke sa dočeka. Meni je bilo nezamislivo da se toliko ljudi okupilo u Novom Sadu na našem dočeku. S jedne strane fenomenalan osećaj videti toliko ljudi koji su došli da proslave naš uspeh, a sa druge, to je vrsta pažnje koje nikada nisam bila željna i koja me dočekala potpuno nespremnu. Nadala sam se da će se sva ta euforija brzo stišati, pa da nastavim dalje gde sam stala. Često su me ljudi pitali kakav je osećaj stajati na postolju – kao zadovoljstvo koje osetiš nakon što si nešto dobro uradio. Lepo je u sportu što su rezultat i uspeh lako merljivi, pa nema nedoumice da li si nešto uradio dovoljno dobro ili ti se samo čini – rekla je Aleksandra.



Sad kad se setite uslova pod kojima ste vi trenirali i takmičili se, kao na primer odlazak na Olimpijadu a država pod sankcijama i pogledate sadašnju situaciju u zemlji, sportu i konkretno streljaštvu, na kakav vas zaključak to navodi?

- Stanje u sportu se tada nije razlikovalo od celokupnog stanja u zemlji. Tadašnja politika je vodila u sunovrat svaki segment našeg društva, pa tako ni sport nije bio izuzetak. Treniralo se pomoću štapa i kanapa, zalihe municije po klubovima su se brzo istrošile, to nam je bio najveći problem. Najkvalitetnija municija se čuvala za jaka takmičenja, a bilo je toliko malo da nismo imali dovoljno za više od par probnih metaka. Svaki odlazak na takmičenje je bio neizvestan, da li ćemo dobiti vize i da li će biti para za put. Bilo je teško kvalitetno se pripremiti, ne samo zbog manjka municije ili opreme, već i psihički. Kada dođe kriza u gađanju, dođe i malodušnost, pitaš se čemu sve to, kada možda nigde i ne odeš na kraju. Najteže je bilo klubovima koji su imali reprezentativce, jer nisu mogli finansijski da isprate naše potrebe i da istovremeno ulažu u mlade strelce. Godinama kasnije se osećao jaz između nas starijih i mlađih u koje se nije ulagalo i jako su teško rezultatski napredovali. Mene su posledice svega toga stigle krajem 90-tih, bilo mi je dosta snalaženja, krpljenja, kalkulisanja koja je municija manje loša, pa da je sačuvam za kasnije i slićno. Pucanje na takmičenjima mi je postalo jako stresno, jer sam bila svesna da nisam dobro pripremljena. Sada su savezi, Olimpijski komitet bolje organizovani, finansiranje stabilnije, sportisti mogu da se fokusiraju na ono što treba da rade, da treniraju i razmišljaju kako da poprave svoje rezultate – pozitivno je ocenila ona.



Nadovezujući se na aktuelnosti u streljaštvu, pitali smo je da li smatra da uspesi naših strelaca tokom 2013. godine, gde se u prvih 10 na svetu nalaze Zorana Arunović, Andrea Arsović, Ivana Maksimović, Andrija Zlatić, dovoljno dopiru do javnosti od opšte pomame cele nacije za tenisom?

- Nažalost, streljaštvo je medijski veoma zapostavljeno, pri tom mislim na TV prenose, pa samim tim ni nema široki auditorijum. Još krajem 80-tih su počele da se menjaju propozicije sa ciljem da se streljaštvo približi publici, da postane dinamičnije i zanimljivije. Te promene se još uvek dešavaju i čini mi se da se sve više gubi srž gađanja, ispoljavanje veštine se pretvara u “ko se bolje snađe” u situaciji. Kao da nova pravila smišljaju ljudi koji nikad nisu stajali na vatrenoj liniji. Naravno, ja ovo gledam sa aspekta bivšeg strelca, teško mi je zamisliti sebe pod novim pravilima. I mislim da sve to neće dati pozitivne rezultate u smislu popularizacije. U pitanju je statičan sport koji samim tim nema prođu kod publike. U pitanju je i amaterski sport kojeg ne prati magična moć suludih novčanih ulaganja. Ali to naravno ne opravdava činjenicu da se za nekog strelca čuje tek kada osvoji olimpijsku medalju i samo tada. Možeš biti prvak Evrope, sveta koliko hoćeš, mogu Andrea, Andrija, Damir, Ivana, Nemanja i Zorana biti među prvih 10 na svetskoj rang listi kada to nema ko da objavi kako treba i dolikuje, a i to je rubrika koju većinu čitalaca mrzi da pročita.



Koliko je dobro što je tenis pokrenuo mlade, kao i roditelje da decu više podstiču na sport, a koliko to ipak stavlja u zapećak ostale vrste sportova?

- Uvek je neki sport u žiži javnosti, u zavisnosti od uspeha koji se postiže. Posle Atlante i Sidneja klinci su po ulicama iscrtavali terene za odbojku, sada je već duže vreme popularan tenis. Informacije iz sporta se filtriraju, kao i sve druge i prave se prioriteti. I mene nervira što svake vesti počinju tenisom, šta je ko ručao i kako se danas popodne osećao, pa zato ni ne pratim sportske vesti. Tako je ranije bilo sa fudbalom, ništa novo. Više me nervira idolopoklonstvo, idealizacija lika i dela, pa i ta pretpostavka da su uključivanjem dece u sport rešeni svi problemi ovoga društva. Naravno da je bavljenje sportom izuzetno značajno u razvoju dece, ali samo ukoliko se pravilno usmere. S te strane popularizacija bilo koje sportske discipline rezultiraće većim brojem dece zainteresovane za sportske aktivnosti i samim tim daće pozitivne efekte. A ne mogu se svi baviti tenisom i fudbalom.

Vi ste počeli da trenirate sa 13 godina. Šta je vas zagrejalo za streljaštvo, a čime biste vi motivisali decu da se oprobaju baš u ovom sportu?

- Krenula sam na streljaštvo najviše inspirisana knjigama Karla Maja i zbog nepostojnja streličarskog kluba u Novom Sadu, što mi je bila prvobitna želja. Oprobala sam se u raznim sportovima pre toga, ali sam u ovom pronašla sebe. Prvo mi je odgovaralo društvo koje se okupljalo na treninzima, a zatim sam spoznala unutrašnje zadovoljstvo koje mi je činilo gađanje. Kada si na vatrenoj liniji prepušten si sam sebi, boriš se sa samim sobom, odgovoran si za sve uspehe i neuspehe. To je po meni najveća lepota ove veštine, komunikacija sa sobom i neprestano dokazivanje samom sebi da možeš postići više – objasnila nam je Aleksandra.

Za kraj vas pitamo čemu ste okrenuti u budućnosti i postoje li neki sportski planovi koje biste podelili sa nama?

- Oprobala sam se svojevremeno u trenerskom radu za najmlađe kategorije, kasnije i kao trener reprezentacije i to je veoma izazovan posao, ali podrazumeva mnogo odsustvovanja od kuće. Moje angažovanje u sportu se svodi na rad u Streljačkom savezu Vojvodine i tako će ostati još izvesno vreme – rezimirala je proslavljena sportiskinja.
Svet.rs
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
(Ne)zaboravljene sportske legende – Radule Vešović: Utemeljivač crnogorske košarke

Jedan od osnivača košarkaških klubova u Cetinju, Tivtu, Kotoru, Herceg Novom, Beranama, Bijelom Polju i Pljevljima, dugogodišnji igrač, sportski sudija i delegat, Radule Vešović je igrao i rukomet, bavio se gimnastikom i atletikom, podsticao gradnju sportskih objekata u svim crnogorskim gradovima, ali mu još nije dodijeljena nacionalna penzija

Piše: Gojko Knežević

Zaslužni sportski radnik Crne Gore, jedan od osnivača prvih košarkaških klubova i dugogodišnji igrač, sportski sudija i delegat Radule Vešović u 86-oj godini u svom skromnom domu u Beranama prebira svoj profesionalni učinak u gimnastici, atletici, streljaštvu, rukometu i košarci, o čemu svjedoče 120 odlikovanja i priznanja, ali ne i nacionalna penzija, koju uživaju i mnogi sa neuporedivo manjim doprinosom.

Krepki starac, međutim, ne gubi nadu da će nepravda biti ispravljena, iako u Crnoj Gori za svaku generaciju svijet nekako od nje počinje, a stare zasluge se ostavljaju hroničarima.

Svestrani sportista

Priču o sportskim dometima, Vešović počinje od ratnih dana, kada je kao borac Sedme crnogorske brigade oružje tako svještio da je pobjeđivao na takmičenjima jedinica, a na svearmijskom prvenstvu 1945. u Beogradu osvojio prvo mjesto u gađanju vojničkom puškom.

- Dvije godine kasnije, po demobilizaciji, počeo sam igrati košarku u upisao jednogodišnju Saveznu prednjačku školu za trenera, da bi kasnije završio Višu trenersku školu kod legendarnog profesora Aca Nikolića, kao prvi diplomirani košarkaški trener u Jugoslaviji. Radnu karijeru počeo sam 1948. kao referent za razvoj sporta pri Vladi Crne Gore na Cetinju, gdje sam organizovao izgradnju prvog košarkaškog igrališta u Njegoševom parku i to na zapuštenom teniskom terenu, budući da je bio nepopularan „kapitalistički“ tenis. Naredne godine su me rasporedili za profesora Beranske gimnazije. Sa đacima sam svečanu salu preuredio u fiskulturnu i izgradio terene za atletiku, odbojku, košarku i rukomet – prisjeća se Vešović, koji je osnovao košarkaške klubove u Cetinju, Beranama, Tivtu, Kotoru, Herceg Novom, Bijelom Polju, Pljevljima… a sa svojim đacima 18 godina učestvovao na majskom sletu u Beogradu. Kao načelnik Društva za tjelesno vaspitanje „Partizan“ razvijao je kod učenika interesovanje za gimnastiku i atletiku, u kojoj su beranski gimnastičari nekoliko sedamdesetih godina bili prvaci Crne Gore, a s pravom ga smatraju i utemeljivačem košarke u Crnoj Gori.

Pola vijeka košarci

Napominjući da je prisustvovao osnivačkoj skupštini košarkaškog saveza Crne Gore, Vešović se prisjeća kako su tada „na košarku ljudi sa čuđenjem gledali, ali je interesovanje brzo raslo“.

- Da bih mogao da unapređujem sport, po kvartovima Berana sam formirao sekcije i organizovao turnire, a od najboljih igrača stvarali smo tim Radničkog, koji je prvu zvaničnu utakmicu odigrao 1950. protiv Nikšićana i pobijedio. U istoriji beranskog sporta je, međutim, zlatnim slovima upisana 1965. godina, kada je Radnički (kasnije Ivangrad), prvi iz Crne Gore, ušao u prvu Saveznu ligu. U odlučujućoj utakmici je „Mlada Bosna“ 40 sekundi pred kraj vodila sa tri koša razlike. U tajm autu sam svojim igračima dao instrukcije kako da preokrenu rezultat. I 20 sekundi prije kraja poveli smo sa pola koša, a potom je Nedić realizovao još dva slobodna bacanja. Pored njih u toj sjajnoj ekipi bili su: Ranko Bukumira, Mersudin Musić, Đuro Lalević, Miško Đurišić, Boro Labović, Nino Vušurović, Faruk Kadić, Miki Radulović, Nikola Jelović, Bate Radunović, Mišo Anđić, Budo Nikolić, Ranko Filipović, Bire Barjaktarović, Gajo Lončarević i Časlav Magdelinić – podsjeća Vešović, napominjući da nijesu imali uslova za pripreme, a teren su završili u dva poponoći da bi sjutradan igrali prvoligašku utakmicu sa zagrebačkom Lokomotivom, kao i da nikad dinara nijesu dobili nagrade i premije.

To, međutim, nije smetalo da pod njegovom trenerskom palicom KK Ivangrad bude 17 puta seniorski i 12 juniorski prvak Crne Gore, dok je Radule bio i pomoćnik trenera reprezentacije Jugoslavije i kandidat za saveznog selektora 1972, kada je izabran Mirko Novosel, a potom košarkaški sudija i delegat, do penzionisanja 1998.Učinak za ponos gradu i državi, ali i supruzi Koviljki, kćerki Dušici i sinovima Dušku i Srđanu.

Prodao patike za hljeb
- Na prvenstvo Crne Gore u Kotoru 1952. sa ekipom beranskog „Radničkog“ putovao sam tri dana kamionom i noćili pod vedrim nebom. Na Petrovdan stigli smo do ljevorečkih Lopata, a sjutradan do Cetinja, gdje smo zoru dočekali na stadionu „Obilića poljana“. Ujutro ogladnjeli, a novca nemamo. Prodam skupocjene patike „Supergo“ da bi kupili nešto za doručak. Odatle se preko Njeguša „spustimo“ u Kotor. Umorni i prašnjavi, da nas ni majke ne bi poznale. Okupamo se u moru i – na turnir, na kojem osvojimo prvo mjesto. Od tada smo 18 godina bili prvaci Crne Gore, a nijesmo imali nikakvih uslova, ali je igrače krasilo drugarstvo, skromnost i požrtvovanje za ekipu – priča Vešović.

Ljutnja zbog pripreme za slet
- Kada sam pripremao vježbe za slet, svako jutro sam u pet sati đake vodio na košarkaško igralište, gdje bismo vježbali uz muziku, koja je budila jednog funkcionera, pa se požalio predsjedniku opštine Mihailu Ojdaniću.

- Pita me Ojdanić budim li čeljad u cik zore, a ja velim: „Sa pripremom sleta za Titov rođendan poranimo da bismo stigli na časove, a to mi niko ne plaća“. Predsjednik se zahvali na objašnjenju, a „lakosani“ funkcioner se više nije žalio – kaže Vešović.

Pobjeda u Pirotu
- U Pirotu smo, sedamdesetih godina, igrali sa šestoricom igrača, pa se čuveni sudija Belošević čudio mojoj samouvjerenosti da ćemo pobijediti. Mojim igračima dam zadatak da obrate pažnju na četvoricu ključnih protivničkih… I – dobijemo sa 36 koševa razlike. Umjesto srdžbe, uprava grada domaćina nam priredi večeru i ponude Moma, Ranka Nedića i mene da pređemo u Pirot – podsjeća Vešović.

Cvijeće za protivničke navijače
- Na kvalifikacionom turniru za prvu saveznu ligu 1952. uoči utakmice sa Borcem, upozorim igrače da će nas Čačani dočekati najpogrdnijim riječima, da bi nas demoralisali. Kad smo izašli na teren, nasta zviždanje i psovke, a moji igrači u publiku bace cvijeće, koje sam im pripremio. Nasta tajac, a onda aplauz. Čitavo vrijeme su navijali za nas, a poslije utakmice gradska uprava nam ponudi pobratimstvo naših klubova i gradova. Prenio sam beranskim vlastima i ideja je ostvarena – kaže Vešović, napominjući da je čačanski Prevoz veoma pomogao prilikom osnivanja transportnog preduzeća u Beranama.
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Sportske legende - Vahidin Musemić: "Moje noge vrede 30 miliona!" (1969)- Intervju


Vahidin Musemić (snimio: D. Popović - Singa)Prirodno je zato da se njegova ispovest izrečena u dubrovačkom hotelu, gde se nalazi na oporavku, počinje i završava rečima:

- Napuštam Sarajevo! Ići ću onamo gde plate više.

- Zar je mladi reprezentativac doista čvrsto odlučio da napusti klub u kojem je stekao slavu?

- Moje noge vrede brat-bratu 30 miliona.

U proceni svojih "sredstava za proizvodnju" Musemić je - verujemo da to mišljenje dele svi oni koji iole poznaju njegove fudbalske kvalitete - bio izuzetno realan.

Ali ostalo je da se odgovori na pitanje: na koji način Musemić može da ode iz Sarajeva - kad ga "famozni" limit od trećine svote, za koju Musemić smatra da odražava vrednost njegovog fudbalskog znanja, sprečava da ode?

- Verujem u Miloša Milutinovića, predsednikaSaveta profesionalnih fudbalera, velikog igrača i čoveka koji nije zaboravio nas koji smo samo oruđe u rukama raznih klupskih uprava i funkcionera bar prema onome kako je nedavno govorio u "Tempu".

Treba već jednom ukinuti limit. Treba od fudbalera napraviti ravnopravne ljude naše zajednice.

Ovoga leta Musemiću ističe ugovor sa Sarajevom. Ukoliko limit od deset miliona koje klub daje da bi zadržao svog igrača ostane, Vahidin Musemić neće se maći iz Sarajeva.

Ukoliko Miloš Milutinović, fudbaler - koji je svojevremeno bio žrtva uskih klupskih interesa, uspe da za svoje drugove istera pravdu - Vahidin Musemić napustiće Sarajevo.


Zvezda ignoriše Musemića


Sunčano i toplo vreme izmamilo nas je da prošetamo obalom mora i dubrovačkim Stradunom. Društvo nam je pravio i direktor "Ekscelziora" Rafo Rodin, koji ne skriva simpatije upućene fudbalskom klubu Crvenoj zvezdi:

- Ti si dobar dečko i odličan igrač. Zašto ne odeš u veći klub gde će te razumeti. Sigurno pretpostavljaš o kome se klubu radi. Naravno, Zvezdi - sa osmehom na usnama iskreno je rekao Rafo Rodin.


Najbolji prijatelj Vahidina Musemića u reprezentaciji je Dragan Džajić. Odnos Musemića prema Džajiću, fudbaleru, ide do gotovo neshvatljivih razmera.

Ne jednom u Sarajevu, a ponovo ovih dana u Dubrovniku, Vahidin Musemić je to ponovio, što je išlo u prilog izjavi direktora "Ekscelziora":

- Kladio bih se da bih najmanje jedan gol na utakmici davao da imam sreću i čast da igram u timu Dragana Džajića.

Sudeći po sadašnjem razvoju događaja, Vahidin Musemić, 22-godišnji momak iz Janje, malog mesta kod Bijeljine, nikada neće zaigrati u Zvezdi. Da li to znači da su "crveno-beli" potpuno nezainteresovani za Musemića?

- Bilo je samo "ovlašnih" ponuda - kaže Musemić. - Očigledno je da me Zvezda ne želi.

Vahidin Musemić oduvek je bio korektan prema svojim kolegama - fudbalerima. Ima smelosti da odobrava borbu Miloša Milutinovića za časnijim položajem fudbalera u našem društvu.

Dakle, Musemić nijednom reči ne želi da zaustavi aspiracije Crvene zvezde prema Josipu Bukalu iz sarajevskog Željezničara.

Ali, ovaj mladi fudbaler bio je i ostao koliko iskren toliko i realan: voleće Zvezdu, a sa Džajićem, ukoliko mu Rajko Mitić bude i dalje ukazivao poverenje - što je normalno, s obzirom na to da je Musemić danas najmanje za klasu bolji od svih svojih konkurenata za mesto broj devet u plavom dresu - biće i dalje veliki, nerazdvojni prijatelj.


Zašto Musemića ne shvataju


U slučaju da Vahidin Musemić ovoga prelaznog roka napusti Sarajevo - biće to senzacija znatno veća od odlaska Mušovića i Ristića u Split i Osima u Holandiju. Zašto Musemiću uopšte pada na pamet da napusti grad u koji je došao 1963. godine, kao 10-godišnji dečak?

- Iluzija više nema. Prečistio sam s tim da me u mom klubu cene manje od nekog s klupe.

Musemić mirno objašnjava:

- Sedam dana proveo sam u bolnici, na drugoj operaciji nosa i niko - od fudbalera i članova uprave, nije našao za shodno da me poseti i upita: Musemija, kako ti je?

Usamljenost mladića iz malog mesta došla je do izražaja u Sarajevu: dve godine je proveo u omladinskom timu, godinu dana u drugom i slušajući savete zaboravljenog i zapostavljenog Franje Lovrića, izrastao u najboljeg od najboljih posleratnih centarfora.

Po ocenama objektivnih navijača Sarajeva, Musemić je najzaslužniji što je ovaj klub doživeo najveći uspeh od osnivanja: osvojio državno prvenstvo.

Na jedanaest utakmica u reprezentativnom dresu Musemić je dao osam golova. U reprezentaciji pored Džajića i Osima, Musemić uživa da igra i da daje golove. Ambicije njegovih saigrača iz navale Sarajeva idu za tim da Musemić, tipičan golgeter, hrabar i neustrašiv - treba samo da bude paker.

Dovoljno je samo pogledati njegove noge i prebrojati povrede zbog kojih je samo u prošloj godini u bolničkom krevetu proveo tri meseca!

Evo kako Musemić zamišlja navalu snova u kojoj bi želeo da zaigra:

- Čebinac, Osim, Musemić, Skoblar, Džajić.

Ili jednu realniju navalu:

- Petković (Čerček), Trivić, Musemić, Aćimović, Džajić.

Da li će Musemić otići?

Najbolji jugoslovenski centarfor je usamljen. Kao dobar brat, doveo je svoje dve sestre u Sarajevo na školovanje, a sam je zapostavio školu.

Obećava da će joj se više posvetiti iduće godine, kao i to da će zauvek zaboraviti karte koje mu nisu oduzimale novac (navodno, po sopstvenom kazivanju, Musemić je velemajstor - remija), ali su mu oduzimale noći.

Obećava da će ozbiljnije misliti o novcu. o kome nije vodio računa, često glumeći socijalnu ustanovu za sve one koji bi mu zatražili pozajmicu.

zabeležio: G. Backović (Tempo, januar 1969.)



Jul 1967: Mladi centarfor i jedan od najboljih golgetera ovogodišnjeg prvaka države afirmirao se u našoj zemlji kao jedan od najperspektivnijih navalnih igrača. Njegov udarac dobro su zapamtili najvrsniji vratari, kao što su Pantelić, Ćurković, Knežević, vadeći loptu iz mreže.

Uoči odlučujuće utakmice s "Dinamom" u Zagrebu našao sam ga kako glavom udara loptu koju mu je dobacivao golman Sirčo. Naš sam razgovor dogovorio poslije utakmice. Ta utakmica, koja je odlučivala o prvaku države, završila je bez zgoditaka.

Poslije utakmice sam se namučio dok sam izvukao Musemića iz ruku razdraganih navijača koji su došli iz Sarajeva da proslave novog prvaka države.

Početak je bio nesretan i da nisam ostao uporan - ne bih danas igrao. Uostalom, da počnem od početka...

Nogomet sam počeo igrati od malih nogu. Poslije škole trčao sam na igralište, gdje sam s kolegama igrao i po nekoliko sati. Održavala su se prvenstva između ulica, tako da sam uvijek bio s loptom, često sam odlazio na stadion kad je igralo Sarajevo.

Najviše sam volio Ferhatovića. Ima specifičan način igre, a osobit je majstor u driblingu. On je bio moj uzor. Njegov način igre i pokrete provodio sam u igri s drugovima iz moje ulice.


Vahidin Musemić - hrabro srce FK Sarajeva (1967)
Jednoga dana prije tri-četiri godine u klub me je doveoBlažević, poznati igračSarajeva, i tu sam morao pokazati svoje kvalitete da bih ostao u podmlatku.

Nije mi smetalo u igri što sam bio visok, mršav i slabe fizičke konstrukcije.

Na svoju radost, bio sam primljen i tako sam postao član podmlatka.

Tada sam sve ozbiljnije shvatio. Počeo sam marljivo trenirati, jer nisam znao mnogo.

Uvidio sam da nije lako igrati. U podmlatku me je trenirao Dobrivoje Živkov.

Tu sam se istakao kao dobar strijelac (zabijao sam ponekad po pet, pa i osam golova). Ubrzo sam uvršten uomladinsku reprezentaciju Bosne i Hercegovine gdje sam imao mjesto centarfora ili spojke, kao i klubu.

Moj je napredak bio očit, pa su me ubacili u treninge druge momčadi. Trenirao me je tadašnji trener Atanacković. On mi je mnogo pomogao u radu i napredovanju. I tada, kad sam bio u drugoj momčadi, moj je uzor bio Ferhatović.

On mi je mnogo pomogao i mnogo čemu me naučio. Uporno sam trenirao. Morao sam, jer sam imao nedostataka. Sav svoj uspjeh moram zahvaliti trenerima, ali i svojoj upornosti koja me nije napuštala ni u najgorim trenucima.

Tokom igranja u podmlatku pohađao sam srednju zubarsku školu. Pošlo mi je za rukom da je završim unatoč svim obavezama koje sam imao u klubu.

S osamnaest godina odigrao sam prvu prvenstvenu utakmicu za svoj klub.

Igrali smo protiv Partizana, tadašnjeg prvaka države. Imao sam strahovitu tremu, čekao me je pun stadion, a to je bilo prvi put da igram pred toliko brojnom publikom.

Podrhtavao sam kad sam oblačio dres. A tek kad sam ulazio na teren. Kao da svi gledaju u mene, takav sam imao osjećaj. Trebalo je da igram protiv Šoškića, Jusufija, Vasovića - samih slavnih igrača koje sam do jučer promatrao s tribina.

Igrao sam, dajući sve od sebe, jer sam morao opravdati nastup u timu. Taj moj debi završio je tužno. Izgubili smo 1:3.

Prošla su tri mjeseca od mog debija, a da nisam obukao dres prvog tima. Šansa mi se opet pružila u igri sa Crvenom zvezdom. Moje nade i snovi ponovo su propali nakon utakmice koja je završila porazom od 2:5.

Pokunjen i žalostan, što sam mogao nego čekati novu priliku! Nastavio sam s još žešćim treninzima. Radio sam konstantno i marljivo, čekajući novi poziv: "Obuci se, danas ćeš igrati!"

Nakon dva mjeseca zaigrao sam ponovo. Protivnik nam je bila ljubljanska Olimpija. I tu smo utakmicu izgubili - rezultat 1:3.

Moj je početak bio pun neuspjeha. Kao da se sudbina urotila protiv mene. Nisam se pokolebao. Treninzi svaki dan, rad i znojna majica... A što mi je drugo i preostalo? Znao sam da ću jednoga dana doživjeti uspjeh i pobjedu svoga kluba kad budem igrao.

Uskoro je u tim došao novi trener Brozović. On mi je najviše pomogao da postanem prvotimac. Radio je sa mnom poslije treninga i pokazivao mi ono što dotad nisam znao.

Čitav moj dugogodišnji trud ove je godine urodio plodom. Zasjala je i moja zvjezdica. Nakon četiri prvenstvena kola ušao sam u momčad i otad sam prvotimac. To mi je bila najveća želja. U toku prvenstva bio sam češće povrijeđen, tako da sam šest kola izostao iz momčadi. Teško je s klupe gledati kolege kako igraju.

U ovom sam prvenstvu zabio trinaest golova. U igri se najbolje slažem s Antićem i Prodanovićem. Duže vrijeme igramo zajedno, pa se dobro poznajemo.

Iznenadio sam se kad sam u novinama pročitao da sam uzet u obzir za nacionalnu reprezentaciju. To mi je dalo još jači poticaj za rad i treninge.

Ipak, najdraže mi je osvojeno prvo mjesto u državnom prvenstvu. Mi smo ga i zaslužili, jer smo cijelo proljetno prvenstvo držali vrh tablice.
Da mi nešto kaže o ovom mladom i afirmiranom igraču, zamolio sam i tehnika Sarajeva - Ibru Biogradlića:
- Musemić je mlad igrač. On još mora učiti da bi dobio pravu kvalitetu dobrog nogometaša. Inače, on je igrač koji igra gol-igrača. Marljiv je, a takav treba i da ostane. Mora još učiti da se usavrši.
Igrao je dobro glavom, prodoran je, ali samo to nije dovoljno, jer dobar nogometaš mora imati sve kvalitete i mora dobro poznavati tajne nonometa, a to se postiže vremenom, radom i treningom.
razgovarao: Miro Kutanjac (Plavi vjesnik, jul 1967.)​
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Sportske legende: Željko Franulović - Prvi reket domaćeg tenisa (1969)


22-godišnji Željko Franulović- Moja »klapa« provodila je dečačke dane pored teniskih terena. Nikola Pilić je onda postajao »zvezda« i mi smo ga stalno imali pred očima. - I jednoga dana, mi smo došli na igralište. Moj najbolji prijatelj Minček i ja. Tako smo počeli...

Da nije izabrao tenis, Franulović bi verovatno biofudbaler ili - skakač udalj. Ovako...

- Izgleda da sam izabrao pravi sport. Potpuno sam zadovoljan rezultatima koje sam dosad imao...

Od prvog udarca lopte, 1956. godine, Franulović je zaista učinio velike korake napred. Pobedio je mnoga poznata imena svetskog tenisa i postao - po odlasku Pilića u profesionalce i apstinencije Jovanovića -prvi Dejvis kup igrač Jugoslavije.

- Do sada, najradije dozovem u sećanje pobedu naotvorenom prvenstvu Beograda 1967. godine. Pobedio sam najboljeg igrača Engleske Vilsona, zatim Holanđanina Okera, koga smatram jednim od prvih igrača sveta i - u finalu - Boru Jovanovića. Zatim, tu je ovogodišnja turneja po SAD.

To je zaista sportski biser. Za tri provedena meseca u SAD, Franulović je učestvovao na više od deset turnira i osvojio dva prva mesta: u Pitsburgu i Hjustonu. Savladao je Artura Eša, Klarka Grebnera (dva puta),Meksikanca Osunu, Egipćanina El Safeia...

- Startovao sam u Medison skver gardenu. To je do sada za mene najveće priznanje, jer sam pozvan na turnir po 16 najbojjih amatera i profesionalaca. Nisam uopšte očekivao uspeh. A pobedio sam Klarka Grebnera!

Zaista nije očekivao uspeh. Zato i nije izmenio svoj status. Tako je ostao bez nagrade:

- Primio bih 1.500 dolara da sam verovao u sebe. Ovako, moj novac podelili su drugi, pa su mi se posle smejali. Ali, smejali su se samo jednom. Docnije sam i ja naučio da sabiram.

Vratio se u Jugoslaviju i preuzeo ulogu prvog Dejvis kup igrača. Potvrdio je svoju vrednost. U Mariboru, sa svih strana, slušali smo izjave vrlo autoritativnih teniskih stručnjaka: "To će biti najbolji igrač koga je Jugoslavija ikada imala!"


- Hoće li i on poći Pilićevim stopama?

- Nikola je dokazao da dobar igrač može da živi od - tenisa. Samo, ja imam pre toga dva zadatka: da završim studije i odslužim vojni rok. Tek tada, za četiri-pet sezona, doneću odluku.


- Željko treba ove godine da završi drugu godinu prava. Studije i tenis - kako se to slaže?

- Slaže se, zahvaljujući ljubaznosti i razumevanju mojih profesora. Kada sam »vezan« za tenis, oslobođen sam odlaska na predavanja, a i po neki rok mi pomere... Samo, učim kao i ostali - da bih položio isplt.

Pred Franulovićem su velika takmičenja u ovoj sezoni. Posle uspeha u SAD stekao je dobar renome i sada je igrač sa kojim se mora računati i na najozbiljnijim turnirima.

- Znam da je takmičenje u Vimbldonu najveće i najvažnije. Samo, igra na travi, za nas je veliki hendikep, jer na nju nismo navikli. Tamo se može postići uspeh samo u trenutku velike inspiracije, kakvu je, svojevremeno, imao Pilić - ali samo jedanput u životu... Inače, moja velika šansa je Pariz, u kojem sam i do sada dobro igrao.

Željko je ili igrao, ili imao priliku da vidi na delu današnju svetsku tenisku elitu. Zato rang-listu koju je sastavio možemo smatrati autoritativnom.

- Ako stavimo pod »istu kapu« profesionalce i amatere, onda je moja procena sledeća: najbolji je Australijanac Rod Lejver, zatim dolazi njegov zemljak Toni Roče, pa Amerikanac Artur Eš. Četvrto mesto dajem Holanđaninu Tomu Okeru, a dalje je već teže... Tu je čitava grupa igrača sa Pilićem, Njukombom, Grebnerom, Osunom...

- Zajedno sa Špearom doneli ste veliki uspeh Jugoslaviji u Dejvis kupu pobedom nad Francuskom. Šta će biti u meču sa Španijom?

- Verujem da smo kadri da iznenadimo Špance koji su, nesumnjivo, favoriti. Ali, zar i Francuzima nisu davane pre meča veće šanse, pa ipak je Jugoslavija ta koja se plasirala u drugo kolo.

Kroz dva dana počinje duel sa Španijom u Zagrebu. Zaista je teško verovati da će naši mladi igrači preskočiti i tu stepenicu u ovogodišnjem takmičenju za »salataru«. Zatim je pred Željkom Franulovićem Vimbldon, pa opet jedan juni...

Juni u kojem za Željka i ovog puta nema odmora na plažama rodne Korčule, ili nekog drugog mesta na Jadranu. Sa zelenih terena Vimbldona preći će na crvene Rolan Garosa... I prijaviće još poneki ispit na Pravnom fakultetu. Možda će ugrabiti i koji trenutak da se sa drugovima provoza svojim sportskim »alfa romeom«...

napisao: Rodoljub Marković (Tempo, maj 1969)


Tražeći porodicu našeg teniskog reprezentativca Željka Franulovića, pozvali smo prvo Lučku kapetaniju, jer je Željkov otac, stari »morski vuk« Ivo, kapetan obalne plovidbe na brodu »Perast«. Sa druge strane žice javila se službenica koja nam je rekla da je brod Perast upravo uplovio u splitsku luku i da će za sat krenuti ka Visu. Ali, na kraju razgovora, upitala nas je:

Ide li Žele u profesionalce?
- Šta će vam kapetan, ja sam njegova kćerka. Možda vam ja mogu pomoći?


Tako je, slučajno, uspostavljen kontakt sa porodicom trenutno najpopularnijeg splitskog, odnosnojugoslovenskog tenisera. Krenuli smo do»Perasta« i poveli razgovor u kapetanskoj kabini...

- Vama, barba, sigurno godi uspeh Željka? Nije mala stvar biti medu najboljim sportistima Evrope!

- Svakako da mi je drago, posebno kada na brodu čujem razgovor putnika o mom Željku. I kad ga hvale, naravno.

Među rekvizitima koji sačinjavaju inventar jedne brodske kabine, vidimo sliku Željka u belom dresu...

- Primetili ste fotografiju? Znate, ja sam često van kuće. Decu viđam retko, i to samo sat-dva. Takav je život mornarski. Od zarada na brodu školovao sam Željka i Vinku.

- Vašu kćerku Vinku upoznali smo slučajno kad smo vas tražili. Nego, recite nam kako vi danas gledate na prelazak vašeg sina među profesionalce?

- Kako gledam? Pitajte kod kuće moju ženu. Ona će vam o tome moći da kaže više nego ja. Reći ću vam samo jedno: kad otac daje sinu, obojica se smeju, međutim, kada sin daje ocu onda obojica - plaču!

- Ako sam vas razumeo, vi kao da niste baš oduševljeni vestima da će i Željko stopama Pilića?

- Naravno da nisam, ali on je dovoljno pametan da zna šta radi. Uostalom, on se kreće u krugovima koji nama nisu bliski i zna šta treba raditi. Samo, ja bih bio presrećan kada bi i on, kao i njegova sestra Vinka, završio Pravni fakultet.

Kada smo potražili Željkovu majku, simpatičnu, tipičnu ostrvljanku (porodica Franulović je iz Blata na Korčuli)Katicu Franulović donekle smo se iznenadili adresi: Barakovićeva ulica 67. Ta je ulica svakako »najsportskija« u Splitu, ako ne i u zemlji. Samo nekoliko kuća niže stanuje olimpijska pobednica Đurdica Bjedov. Dočekala nas je majka i odmah rekla:

- Znam ja vas novinare. Svi ste tu kada ide dobro, a kad nije tako...

Kao svaka majka i Katica se uskoro raspričala o svom detetu:

- Eto, juče mi se javio iz Ljubljane. Nije imao vremena da dođe kući. Ni reči mi nije rekao o prelazu među profesionalce. To nije naša tema razgovora. Meni je najvažnije da je zdrav i živ, a što nije ovog puta tukao Orantesa... tući će ga drugi put.


Samo da završi Pravni fakultet: Željko Franulović

- Ali, nije svejedno biti i živeti sa primanjima vašeg muža i onom sumom koja se Željku nudi?

- Vrag odneo i tenis! Mi smo živeli dobro i skromno i onda kada je Ivo imao platu 500 dinara. Živeli bismo valjda i danas kada ima 160 hiljada. Parama se neke stvari ne mogu kupiti.

- Vidite - nastavlja majka Katica - ja svakodnevno strepim za njegovu ruku. Naporno je stalno igrati. Kad je u Rimu izgubio zbog ruke, niko o tome nije govorio. Svi su samo pisali - »ispao je Žele«.

- Dobro, ali Željko sigurno misli o prelazu, kad je to najavio?

- Kad bi mene pitali, ja bih rekla neka mi sin dođe doma, neka nastavi fakultet i ide da igra tenis na Firule. Ali, on je odrastao momak i zna šta će i kako će. Mi verujemo u njega i zato mu ostavljamo da po volji sve sam odluči.

- Imate li vi neke planove? Šta ćete da uradite sa tim i tolikim parama?

- Slobodno napišite da me one uopšte ne zanimaju. On je kupio auto i šta će mu više. Knjigu neka uzme u ruke! Eto, najsrećnija sam bila kad mi je javio da mu u Beograd pošaljem Građansko pravo i da mu seka za deveti prijavi ispit.

- Ali, on je ipak danas među najboijima ...

- Jeste, ali meni je bio najbolji kada sam mu ja prala dresove i kada bi zaradio pet-deset dolara. Kada bi ih doneo kući i rekao: evo majko, ako ti zatreba.

Vremena se menjaju. Franulović danas zarađuje na hiljade dolara. Stekli smo utisak da nikakve pare ne mogu razbiti harmoniju jedne tipične primorske porodice. Željko će i dalje leteti, otac Ivo putovati između Splita, Brača, Hvara i Visa, sestra Vinka voditi brigu o njegovim ispitima, a mama Katica o zdravlju i rezultatima...

napisao: Edo Peci (Tempo, avgust, 1969)


Prilično se izmenio: obučen po poslednjoj modi, nešto duža kosa, čipkasta bela prozirna košulja, uske pantalone. Željko Franulović nesumnjivo je danas jedan od najpopularnijih i najboljih naših sportista. Voli kao i svi njegovi vršnjaci sve što je novo, moderno. Ali, u potpunosti je zadržao svoja gledanja na život. Njegove želje su iste kao i pre nekoliko godina, kada ime Franulović nije nista predstavljalo u vrhunskom svetskom tenisu.

Željko Franulović i Sunčica Dvornik
Danas je Željko, prema rang-listi francuskog L’Ekipa, deveti igrač na svetu. Prvi je Lejver, pa Rouč, sledeNjukomb, Oker, Rosevol, Eš i Drajsdle. Takav plasman zadivljuje, ali i obavezuje.

Poveli smo razgovor sa Franulovićem. Želeli smo popričati o svemu onome što okružuje jednog večitog svetskog putnika. Ali, stalno smo se vraćali na tenis, jer on predstavlja gotovo sve za Franulovića i sve što on doživljava - okreće se oko tenisa...

- Znam - rekao nam je na početku Franulović - da vas najviše zanima moj prelazak u profesionalce. O tome se mnogo pričalo u poslednje vreme. Ali, sada možete i napisati da ostajem amater. Ostajem »plejer«. To je rizik, znam, no, mislim da sam ipak mlad (22godine) i dobar igrač.

Smatram da i ovako mogu prilično zaraditi a još želim braniti boje svoje zemlje, biti što je moguće više slobodan i završiti prava. Evo, pročitajte ugovor što mi ga je još u Vimbldonu ponudio Mek Kol. Jasno piše 100.000 dolara za dve godine. Ipak, ostajem amater i igraću na prvenstvu Hrvatske i Jugoslavije, za Dejvis kup i ostala prvenstva.

Danas se bitno izmenila situacija u svetskom tenisu nego kada je Pilić potpisivao svoj ugovor. Sada je novac na gomili i dobije ga pobednik bilo - profesionalac ili amater. Mislim da je prelazak u profesionalce zanimljiv za nesigurne, da ne kažem, slabije igrače. Eto, sada će samo Egipćanin El Šafej napustiti »plejere«. A on je ove godine samo naprvenstvu Amerike (na parketu) došao do finala. Drugih većih uspeha nije imao.

- Dobro, isplati li se Pilićev profesionalizam?

- Svakako! Njegovu grupu finansira Lamer Hant, kralj nafte u Americi. Pilić dobija svojih 30.000 dolara - dobijao ili gubio.

- Kako vi, Franuloviću, podnosite život večitog putnika?

- Kao i piloti aviona!

- Ove ste godine tri, u stvari šest puta preleteli Atlantik. Da li je bilo teškoća?

- Nikada ozbiljnijih. Muka mi je kad avion propada, ali straha nema.

- Da li uvek letite istom kompanijom?

- Uglavnom sa »Er Fransom«. Njihovim »boinzima 707«.

- Jedno možda indiskretno pitanje: na prvenstvu Jugoslavije u Beogradu bili ste stalno u društvu jedne simpatične Splićanke. To je registrovala i naša kamera?

- Da, to je moja bliža prijateljica iz Splita. Iz đačkih dana. Sunčica Dvornik studira klavir u Beogradu i došla me je bodriti. Znate, u gimnaziji smo sedeli zajedno u klupi. Šaptali, veselili se, pomagali jedno drugom. To se ne zaboravlja.

Znam što vas zanima. Još sam mlad za ženidbu, iako su svi moji prijatelji teniseri uglavnom već oženjeni. Ali, kod njih u Engleskoj i Americi prirodno je da se ljudi mladi žene. Kod nas, posebno u Dalmaciji, nije. Sunčica je samo moja divna i draga prijateijica. Prava Splićanka, a naravno, one su na prvom mestu.


- Među teniserima sigurno imate prijatelja?

- Naravno, Pilić je prvi i nezamenljiv. Međutim, Rumun Nastase i ja smo »uigran« tandem za zavitlavanje, vršnjaci smo. Prijatelj mi je i Amerikanac Eš. Eto, sada ćemo prilikom turnira u Las Vegasu, San Francisku i Los Anđelesu gostovati kod Dina Martina. On je prijatelj Eša i voli tenis, a i sin mu često sa nama igra.

Nikola Pilić - prvo idol, a onda i Željkov prijatelj
- A
među igračicama?

- Dve osobito: pobednica Vimbldona En Džons i Italijanka Lea Perikorila.

- Kada ste na turneji, gde se najviše zadržavate?

- U gradu malo. Uglavnom su tenis klubovi moje prebivalište. Eto Forest Hils ima 18 terena za tenis, mnoga golf igrališta, restorane. I ako sam slobodan - treniram, razgovaram sa poznatim osobama, ili gledam zanimljive mečeve.

- Spomenuli ste biznis. Dobijate li nešto od reklama?

- Dobivao sam, ali samo manje sume. Reklamirao sam Danlop rekete i majiceFred Peri. Sada idemo Eš i ja na veće »zalogaje«. Fabrika skija Hed Ski, koja je za svetskog šampiona Kilija pravila skije, sada će izrađivati rekete za tenis. Eš i ja bićemo im jedini reklamni igrači.

- Ukusno i moderno se odevate. Gde, u kojim buticima?

- Uglavnom u Njujorku kod Oleg Magazina i u Parizu kod Dina. Ne volim ekstravaganciju. Drago mi je sportsko i ukusno odevanje.

- Navedite nam neki zanimljivi događaj. Neki susret sa poznatom ličnošću.

- Pa, takvi susreti su česti. Najdraži mi je ovaj poslednji. Pre početka prvenstva Amerike, u Forest Hilsu, koji je pao tačno na Dan Ujedinjenih naroda, pozdravio nas je U Tant. Rekao je kratko: »Igrajte tenis, nemojte ratovati. Tenis je sport ljubavi«.

- Da završimo razgovor vašim porazom u igri sa Emersonom...

- Baš bih želeo nešto reći o tome. Naime, došavši u zemlju primećujem da je moj poraz mnoge razočarao. Pitam se: odakle toliki optimizam u moju pobedu nad Emersonom. On je dvostruki pobednik Vimbldona, jedan od najboljih svetskih igrača na travi, na kojoj ja uopšte ne igram. Da, pobedio sam ga u Parizu na zemlji. Tu sam možda bolji, ali potrebno je realno gledati: Emerson je Emerson!

zabeležio: Edo Peci (Tempo, septembar 1969)
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Sportske legende: Radomir Vukčević - Pravio je čuda među stativama!


Ponos "Dinare" i "Hajduka": Radomir Vukčević-Vučko
Netko je prije punih jedanaest godina, gledajući u Kninu jednu utakmicu kninske »Dinare«, rekao za mladog golmana Radomira Vukčevića: »To je igrač za kojeg će se jednog dana otimati mnogi klubovi, vjerujte!« Riječi su se obistinile.

No, mislim do nema smisla da govorim o tom kestenjastom momku tamnih očiju i izvanredne elegancije na kojoj mu zavide mnogi splitski momci. Najbolje je da taj 27-godišnji čuvar mreže splitskog »majstora s mora« sam kaže o sebi ono što možda dosad nigdje nije rekao, a što je i želio. Dakle, nova zvijezda, rođena gotovo preko noći, ali trudom i mukom, ima riječ:

- Ne znam ni sam što da kažem. Počeo sam igrati 1956. godine u Kninu, u»Dinari«. Iako sam počeo igrati gotovo prije 11 godina, baš nemam, bar ja tako smatram, neku osobito dugu karijeru. Smatram da sam tek počeo igrati, i to u pravom smislu riječi, po dolasku u »Hajduk«, gdje su me primili 1963. godine, dakle, prije četiri godine.

Možda će netko reći da je to ipak dugo razdoblje i da sam za to vrijeme već dao sve od sebe i pokazao se u svom pravom svjetlu. Međutim, to nije tačno. Još nisam pokazao sve što znam, upamtite, moja zvijezda još nije dosegla zenit, ona je tek negdje na sredini i ja još moram dosta učiti da bih se mogao usporediti s nekim igračem svjetska glasa.

Katkad se nevoljko sjećam onih prvih dana svog dolaska u »Hajduk«. Bili su tu sve veliki igrači, koji su možda pomalo s visoka gledali na mene, mladog učenika iz Knina. Međutim, nakon kratkog vremena to nepovjerenje je među nama nestalo. Danas u klubu imam veoma dobre partnere u igri, a isto tako i dobre prijatelje. To su između ostalih Hlevnjak, Cuzzi i dr.

Dok postavljam pitanje o tome kako su reagirali njegovi roditelji kada su čuli da svoju karijeru želi nastaviti u Splitu, i to baveći se nogometom, Radomir pripaljuje cigaretu i žmirkajući gleda u nešto neodređeno, kao da se upravo sjeća »tatine vike i maminog velikog straha«, kada je čula čim će se njen sin baviti.

Kada mu je šibica gotovo opekla prst, na kojem se nalazila velika zlatna burma koju mu je tek nedavno mlada supruga stavila na prst, rekao je:

- Roditelji su se strašno protivili toj mojoj želji, pa je zbog toga bilo i plača i molbi, ali kada su shvatili da naprosto ne mogu živjeti bez nogometa, dopustili su mi da igram. Još i danas žive u strahu da mi se nešto ne dogodi, jer morate priznati da je moj posao ipak opasan, a što je najteže, veoma odgovoran.




Vučkova porodica početkom 70-tih: Supruga Sašenka i ćerkica Natalija
Radomirova usta su se razvukla u dug šarmantan osmijeh kada je nastavio svoju priču:

- Već 11 godina stojim pred branikom, ali ni to dugo razdoblje nije pomoglo da se oslobodim onog čudnog osjećaja, bolje rečeno one treme koja me još i danas hvata prije svake utakmice. Ali, čim dobijem loptu u ruke, ona polako nestaje i ja postajem posve siguran u sebe. Ponovo se vraća pred kraj utakmice kada je tijesan rezultat ili kada gotovo o meni ovisi hoće li moj klub pobijediti.

Međutim, ja se nadam da će me ta trema ipak ostaviti, i to još u »Hajduku«, gdje sam produžio ugovor do 1971.

Na pitanje što bi preporučio svom sinu, ukoliko ga bude imao, čime da se bavi i na pitanje kamo će poslije isticanja ugovora s »Hajdukom«, odgovorio je:

- Nikada neću svom sinu sugerirati što da postane. Volio bih da bude nogometaš, samo ne nogometaš koji bi se pretvorio u monstruma i postao bolestan od želje za novcem i slavom, već da to bude samo zato što to voli, baš kao i ja.

Poslije isticanja ugovora možda ću produžiti ugovor za još nekoliko godina, a možda ću otići u inozemstvo da tamo, poput nekih mojih kolega, nastavim karijeru. No, nadam se da ovo posljednje neće biti tako brzo jer, upamtite, Split vrlo volim i za njega me vežu mnoge divne uspomene, prijatelji, ljubav ...

Tako je završio razgovor s igračem rođenim 15. IX 1941. godine u Kninu, visokim 179 cm, teškim 80 kg i vlasnikom plavog »Kadeta«, igračem koji i sada ima iste prijatelje i navike kao i prije, s veteranom koji obožava dalmatinski melos, Marušku Šinković, Vicu Vukova, Pelea, Cappelinija (Kapelinija), za kojeg su se prije dolaska u »Hajduk« otimali veliki jugoslavenski klubovi. Rastala sam se od Radomira Vukčevića koji ne zna za »fjaku«, s dojmom da taj mladi čovjek svojom upornošću zaista može i mora sve postići.

razgovarala: Jadranka Tokić,Plavi vjesnik, jun 1967





Na jednoj prijateljskoj sedeljki zagrebačkih estradnih umjetnika poznata splitska pjevačicaMaruška Šinković bila je veoma žučljiva kad se povela riječ o tome što i kako bi se trebalo pisati o zabavnoj muzici. Bilo je dosta primjedaba na račun reportera koji, kako je to naglašeno bezbroj puta, često postavljaju nezgodna ili neukusna pitanja, zanemarujući, međutim, da u svojim napisima prikažu umjetnika-čovjeka.
Toj zgodi prisustvovao je i naš reporter, koji po kodeksu nije ustao da brani kolege i profesiju naprosto zato što je tu bio jedini predstavnik štampe, dok je pjevača i muzičara bilo napretek. Zato smo sa zadovoljstvom (i radoznalošću) dočekali mogućnost da uz pomoć ove rubrike okušamo novinarske sposobnosti žučljive kritičarke.

Za njenog sugovornika odabrali smo Radomira Vukčevića, danas najpopularnijeg nogometaša u gradu pod Marjanom. Premda nogomet kodMaruške ne izaziva osobito zanimanje (gleda samo utakmice na televiziji), nju je ipak obradovao naš izbor. Posredstvom novinara oni su se već i prije susretali u sličnim zgodama i stoga im je za ovaj razgovor bila nepotrebna konvencijalnost.

Razgovor se vodio u stanu Maruškine rodbine. Mlada domaćica je prije nekoliko dana stigla iz Sovjetskog Saveza, gdje je bila na višemjesečnoj turneji, dok seVukčević vratio iz Italije. Tu je prisustvovao finalnim utakmicama Kupa evropskih nacija.
-
Znaš, Radomire, za čitavo vrijeme naše turneje igrom slučaja sam morala budno pratiti sve utakmice našeg »Hajduka«, započela je razgovor Maruška. - U našoj je grupi bilo mnogo »Dinamovih« simpatizera. Svokodnevno bi se između njih i Miše Kovača zapodjevala prepirka čiji je klub bolji.

Nisam ti ja baš osobiti poznavalac nogometa, ali ipak sam se umiješala u tu neravnopravnu, beskrajnu diskusiju. Nisam im dala »gušta« da mi zadirkuju moga Dalmatinca. Za sve vrijeme boravka Ivica Šerfezi nas je obavještavao o svim sportskim zanimljivostima i vijestima iz zemlje.


Radovalo me je kad je i tebe Rajko Mitić poveo u Italiju. Na žalost, poslije te nisam mogla vidjeti na televiziji. Što je to bilo? Bar te je mogao uvrstiti u momčad na ponovljenom finalu!

* I ja sam očekivao da će mi Mitić baš na toj utakmici ukazati povjerenje, odgovorio je Vukčević, još i sad potišten. - Uoči te utakmice, sve talijanske novine su, prema Mitićevim tvrdnjama, najavile da će gol Jugoslavena braniti golman »Hajduka«. I naši igrači su bili uvjereni da će mi povrijeđeni Ilija (Pantelić)ustupiti svoje mjesto. Pa ipak, neposredno prije početka utakmice, Mitić je došao u svlačionicu i rekao nam da momčad ostaje ista, izuzevši izmjene Petkovića. Bio sam veoma ojađen.

- Pretpostavljam da je za svakog igrača nastup za nacionalnu vrstu velika počast. Ipak mi se čini da je tebi bilo osobito stalo da nastupiš u Rimu!

* Za svakog našeg igrača dobra igra na utakmicama finalnog dijela Kupa nacija predstavljala je životnu priliku da se nametne evropskim ljubiteljima nogometa. Imam 27 godina i još ću godinu-dvije igrati u zemlji. S »Hajdukom« imam ugovor do 1970. godine. Možda ću otići i prije.

Traži me nekoliko poznatih klubova iz Zapadne Njemačke, Holandije i Švicarske. Da sam u susretu protiv Italije nastupio i pružio dobru igru, bilo bi mi mnogo lakše sklapati nove ugovore s inozemnim klubovima. Za to nije dovoljno igrati dobro u svojoj zemlji!


- Znači, i ti ćeš u pečalbare, iznenađeno će Maruška. - Ja to nikad ne bih mogla učiniti! Nogometašima zavidim na životnim uvjetima samo kad se nalaze kod kuće. No, taj višegodišnji boravak u stranoj zemlji mora da je vrlo težak! Sam si, bez ikoga svoga, prijatelja, znanaca...


* Sigurno, to će biti moji najteži dani otkako igram nogomet. Ali, što se tu može. Valja stisnuti zube i izdržati do isteka ugovora. A zatim put pod noge i natrag u domovinu. Ne valja što vijek nogometaša traje samo deset i nešto više godina.Kad prestaneš igrati, nitko se ne obazire na tebe. Sve ti postane nekako pusto, strano.

Kod vas pjevača je ipak drukčije. Ukoliko si dobar i ideš ukorak s vremenom, možeš dugo opstati. Uvijek se nanovo divim Ivi Robiću. I uza sve te godine pjevanja, on još ipak uspijeva da bude svjež i rado slušan. Kod tebe sam zapazio da nerado putuješ na duža gostovanja iz Splita, a kada te netko angažira, ti nastojiš da što prije doletiš u svoj Split.

- To si dobro zapazio. Vrlo sam nostalgična. Turneje poput ove po Sovjetskom Savezu, rijetko se pružaju našim pjevačima. Dobro se zaradi, dosta putuje i upozna mnogo ljudi. Pa ipak, sve mi to prisjedne zbog prevelike čežnje za rodnim gradom i njegovim stanovnicima. Kolege me zbog toga često znaju zadirkivati. I pitaju me što me toliko vuče k tom Splitu. Izbjegavam te razgovore, ali mislim da malo koji naš grad ima toliko privlačnosti kao moj Split.
U toku ovog razgovora u uglu sobe je nekoliko puta zazvonio telefon. Uslužna domaćica nijednom nije reagirala. Sva njena pažnja bila je usmjerena sugovorniku.

Još jedna slavna obožavateljka: Vučko brani,
splitska glumica Zdravka Krstulović šutira

- Ako me treba, nazvat će kasnije, objašnjavala je ona svoje ponašanje. - U ovih nekoliko dana otkako sam došla s puta stalno me netko naziva. Osim znanaca, često mi dosađuju i nepoznati ljudi. Oni se ne ustručavaju da zovu i u pola noći. Najradije bih isključila telefon. To ipak ne mogu učiniti, jer me uvijek može zatražiti i netko od organizatora. Tako je to u našem poslu. Kad te trebaju, zvrcnu telefonom. Ukoliko nisi na vrijeme o tome obaviještena, angažira se netko drugi!

* U novinama sam pročitao da i ti nastupaš na ovogodišnjim»Melodijama Jadrana«. Kako sam shvatio, ta smotra poprima međunarodni karakter. Što to donosi našim pjevačima?

- Kao i svaka druga smotra - afirmaciju. Naravno, ako je kompozicija koju pjeva sretno odabrana za njegov način interpretacije i ako je pjevna. Radujem se napretku »Melodija«, za napredak kojem sam i ja tokom godina svojim pjevanjem ipak nešto pridonijela. Intimno vjerujem da ćemo ove godine napokon s tim festivalom napraviti prodor naše zabavne muzike u svijet.

* Slične nade i ja polažem u svoj »Hajduk«. Dogodine se borimo za prvo mjesto. Ukoliko osvojimo šampionsku titulu, pred nama je toliko očekivana prilika za rehabilitaciju splitskog prvoligaša u inozemstvu, gdje je taj sportski kolektiv u doba Vukasa, Matošića i Beare značio nešto. Bio bi to dug moje generacije našim brojnim navijačima, koji su usprkos mnogim padovima na prvenstvenim tablicama, i dalje ostajali uza svog miljenika!

zabeležio: Vinko Bezić,Plavi vjesnik, jul 1968






Prema ocenama fudbalskih stručnjaka, Radomir Vukčević je jedini od mnogih odličnih golmana iz Dalmacije koji je po svojoj vrednosti uspeo da se približi svom današnjem učitelju, legendarnom Vladimiru Beari. On ima kvalitete Beare, ali ne i toliko ambicija koliko ih je imao "veliki Vladimir" Kada mu se ta misao spomene, on kaže:


- Nekad su u našoj reprezentaciji igrali najbolji. Tada je isključivo svojim kvalitetom Beara izborio nacionalni dres. Danas - nije tako. U reprezentaciji nisu najbolji, pa šta onda i vredi ambicija...

Očigledno da Vukčević ne može da zaboravi postupak Rajka Mitića koji ga je otpisao iz državne reprezentacije. Posebno je ogorčen posile nedavne izjave Mitića, pre susreta s Nemcima. Tada je Rajko, upitan šta misli o Vukčeviću, rekao:

- Čujem da je u odličnoj formi. Ali, ipak, na njega ne računam.

Te reči veoma su zabolele golmana Vukčevića, koji takve nepravde ne podnosi lako. Pokušali smo izvući neku reč više. Upitasmo:
* Vi, Vukčeviću, imate 28 godina, a Rajko reče da priprema mladi tim. To je, verovatno, razlog što vas zapostavlja.

- Jak mi je to razlog. U Zagrebu je branio Dautbegović. A znate li koliko je on star? Možda je samo nekoliko meseci mlađi od mene! Drugo je pitanje kako Rajko sastavlja perspektivni tim. Zbog tog perspektivnog tima zaboravismo kako izgleda svetsko prvenstvo.

Pitam ja vas da li su u Engleskoj igrali »perspektivni« ili najbolji timovi. Koliko godina ima Bobi Čarlton, ili njegov brat Džeki. Mene Rajko ne ceni. Videli ste kako je nedavno Ćurković ušao u reprezentaciju. Štampa se raspisala, televizija ga milicijskim kolima vodi u studio, pravi se reklama, pompa i - Rajko popušta.




* Znači, vi mislite da vam je mesto u reprezentaciji?

- Tako kažu stručnjaci. Ja znam jedino da sam stalno bio rezerva, a šansa - nije mi se ukazala. Znam da je poslednjih godina nekoliko golmana prošlo kroz državni tim i - nijedan se nije ustalio. Smatram da sam sad zreo za velike mečeve i ako pravi igrači budu na pravim mestima, jugoslovenska reprezentacija će opet biti ono što je nekad bila.

Ruku na srce, Vukčevićevo rezonovanje ima - nekih rezona. Ove jeseni primio je samo šest golova. Pravio je čuda medu stativama, ali od poziva među reprezentativce - nema ništa. Sve to kod njega ubija volju za radom, onim prekomernim, koji bi ga stimulisao za velike odbrane u državnom timu. Zanimljivo je šta Beara misli o Vukčeviću:

- Da sam savezni kapiten - Vukčević bi bio prvi golman reprezentacije, a na klupi za rezerve imao bih... On je svakako najbolji naš čuvar mreže. Zašto ga Rajko ne ceni, to vam zaista ne znam odgovoriti.

Ako ste pažljivo pratili njegove odbrane, mogli ste zapaziti gde je on najjači. To su one matne situacije kad je gol gotovo siguran. Većina golova koje on primi rezultat su ili silne premoći protivnika, ili je takve sreće da ga prevari vlastiti igrač. Eto, u meču sa Vojvodinom primio je gol od Nikezića sa 20 metara. Niko, međutim, u gledalištu nije vidio da je»Vučko« »imao« loptu već u rukama, ali ju je Lemešić dotakao i - to je bio auto-gol.

I tako, eto, jedan golman gubi volju za rad, ali se ipak nada.

napisao: E. Peci,Tempo, decembar 1970
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Vladimir Beara, splitska legenda (2. deo): Srušeni snovi u Nemačkoj (1978)



Premdа je jugoslovenski fudbаl tаdа bio veomа cenjen uEvropi i u svetu, o dаnаšnjim bаsnoslovnim svotаmа zа pristup nekom inostrаnom klubu nije bilo ni govorа; pа ipаk, nešto se nа tаj nаčin moglo zаrаditi i uštedeti zа budućnost, zа godine dok se čovek preorijentiše i snаđe u "običnom" životu, posle povlаčenjа sа terenа.

Tim putem već su bili pošli Horvаt, Čаjkovski, Vukаs...

Ali, uprаvo tаdа, donetа je odlukа o potpunoj zаbrаni odlаskа nаših igrаčа u inostrаnstvo, i tаko od mog prelаskа u mаdridski"Reаl" nije bilo ništа. Još dve godine sаm brаnio gol "Crvene zvezde" i reprezentаcije, zаtim godinu dаnа pаuzirаo, boreći se zа dozvolu.

Dobio sаm je tek 1961.

Otišаo sаm s porodicom, suprugom Boricom i sinomPredrаgom-Dаdom, u Nemаčku - u Ahen i pristupio tаmošnjoj "Alemаniji". Bilo mi je trideset tri godine.

Isprva, nije nаm bilo lаko: novа sredinа, nepoznаti ljudi, jezik; pа svаkodnevni iscrpljujući treninzi, premа kojimа su nаšа tri treningа nedeljno predstаvljаlа čistu zаbаvu... Zа krаtko vreme, sа 92 kilogrаmа - nаkupljenа tokom one godine neigrаnjа - spаo sаm nа 76.

Videvši me kаko kopnim, suprugа mi je predložilа dа se vrаtimo.

Nisаm pristаo: zаr posle tolike želje i borbe dа odustаnem, ne postigаvši ništа?

Brzo sаm se, dаkle, vrаtio u formu, ujesen počeo dа igrаm i brаnio - mogu dа kаžem - odlično, kаo u svojim nаjboljim dаnimа. Zа prvih dvаnаest kolа nijednu utаkmicu nismo izgubili.

Ali, ondа, jednog februаrskog dаnа 1962, nа 13. utаkmici - u čаsu kаd smo protiv "Projs Minsterа" vodili sа 2:0 - posle jednog nаizgled bezаzlenog sudаrа, osetim kаko me u desnoj potkolenici iznаd člаnkа nešto štrecnulo.

Zаstаnem, podignem nogu, stopаlo ostаne dа visi kаo neki dodаtаk nozi, i tek tаdа me zаboli.

Klupski lekаr, doktor Vаjs, ugledаn hirurg i ortoped, divаn čovek i drug, imаo je privаtnu specijаlističku kliniku u tridesetаk kilometаrа udаljenom Štolbergu. Usput, u sаnitetskim kolimа, on i Boricа - kojа je ostаvilа sinа u gledаlištu, s nаšim stаnodаvcimа - nаizmenično su mi pridržаvаli stopаlo, nаstojeći dа mi ublаže strаhovite bolove od truckаnjа vozilа.

Dr Vаjs mi je dаo jednu, drugu, pа treću injekciju zа uspаvljivаnje; nа njegovo silno čudo, ostаo sаm pri svesti.

Rentgentski snimаk pokаzivаo je potpuni prelom obe potkolene kosti: zаdnje, fibule, nа jednom mestu, а prednje, tibije nа tri - sve jedno do drugog.


Operаcijа je, kаžu, trаjаlа više od pet čаsovа. Kаdа se dr Vаjs pojаvio pred Boricom, sаv u krvi, i sаopštio joj: »Alles ist in Ordnung!« ("Sve je u redu!"), onа je pomislilа dа su mi odsekli nogu i onesvestilа se.

Primirilа se tek kаsnije, kаd je svojim očimа videlа dа je stopаlo tаmo gde mu je i mesto.

Kаdа sаm sutrаdаn popodne nаkrаtko došаo svesti, bilа je pored postelje - kаo i svih sledećih meseci. Svаkodnevno je odlаzilа po sinа - tаdа učenikа prvog rаzredа nemаčke osnovne škole i zаjedno bi mi dolаzili аutobusom, а uveče ih je dr Vаjs, vraćаjući se s poslа svojoj kući, vozio u Ahen.

U međuvremenu, Dаdo je učio pored moje postelje, pisаo zаdаtke, švrljаo po odeljenju, bolesnici i osoblje su gа upoznаli i zаvoleli... Dаnаs odrаstаo, uzorаn mlаdić, аpsolvent elektrotehnike, on - poučen mojim iskustvom - nikаdа nije ni pomislio nа sportsku kаrijeru.

Porodice sportistа i sportskih rаdnikа, žene pogotovu, veliki su pаćenici. Muževi iz dаnа u dаn nа treninzimа, pripremаmа, turnejаmа - žene sаme sа decom; i kаd su sve ostаle porodice nа okupu subotom i nedeljom - njimа je rаzdvojenost zаgаrаntovаnа.

A kаko li im je tek kаd se ovаko nešto desi, kаd se svа nаdаnjа i plаnovi zа budućnost - ionаko neizvesni i krhki - u trenu zаljuljаju, kаd se sve kule u vаzduhu sruše!

Bilo bi suvišno dа trošim reči opisujući svoje psihičko stаnje i preživljаvаnjа tokom tih četiri i po mesecа prikovаnosti zа postelju, sа gipsom od prepone do prstiju; to je lаko zаmisliti.

Zаvršetkа kаrijere, prestаnkа populаrnosti i slаve - sаmih po sebi - nisаm se plаšio.


Još nа početku, 1949, nа izbornoj utаkmici između A i B reprezentаcije - u okviru pripremа zа "mаjstoricu" sаFrаncuzimа u Firenci, pred Svetsko prvenstvo u Brаzilu - u jednom sudаru iščаšio sаm rаme, i izgledаlo je dа od fudbаlа više nemа ništа.

Dаnimа i nedeljаmа jedvа sаm hodаo ulicаmа, sаm, oslаnjаjući se zdrаvom rukom o zid - utegnut u ogromne flаstere ispod kojih žаri kožа zаpаljenа od vrućine i znojа - а niko od dojučerаšnjih bezbrojnih obožаvаlаcа i "prijаteljа" dа mi priđe, pozdrаvi me i upitа štа je, kаko mi je...

Bilo je to teško i gorko iskustvo, аli drаgoceno: od tаdа sаm znаo štа me jednog dаnа čekа, i bio sаm mirаn i spremаn.

Odаvno, tаko, oslobođen svih iluzijа, u bolesničkoj postelji nisаm rаzmišljаo o tome.

Uostаlom, iаko pri krаju kаrijere, još sаm bio "veliki Vlаdimir", а dok sаm ležаo obilаzili su me i činili mаle ili veće pаžnje - nаročito u prvo vreme - ne sаmo jugoslovenski igrаči u Nemаčkoj nego i predstаvnici mogа klubа i drugih sportskih orgаnizаcijа, privrede, ljubitelji sportа, držаvni reprezentаtivci...

Dа nisаm imаo porodicu, ne bih toliko brinuo; ovаko, dаnonoćno sаm rаzmišljаo kаdа ću i kаko ustаti, dа li ću uspeti dа još nešto zаrаdim i uštedim, dа istovremeno nаstаvim već zаpočeto osposobljаvаnje zа televizijskog mehаničаrа - pа dа po povrаtku u Split otvorim neku mаlu rаdnju, servis, dа porodici i sebi obezbedim pristojnu, skromnu budućnost.

Istinа, dr Vаjs je bio kаtegoričаn: bez obzirа nа težinu prelomа i kаsnije komplikаcije (infekcijа kosti!), sve će biti u redu. Želeo sаm dа mu verujem, аli nisаm mogаo dа budem sigurаn.

Sigurаn sаm bio jedino u Boricu, kojа je - ne ispoljаvаjući to ni jednom reči ili postupkom - bilа u neizvesnosti i bespomoćnа kаo i jа.


Dok sаm nа lečenju i rehаbilitаciji, mаterijаlno smo obezbeđeni: аli, štа posle togа?!

Posle 4-5 meseci, na moje navaljivanje, Dr. Vajs me pustio da ležim kod kuće, a onda sam najzad dobio mali gips - "čizmu" do kolena, od duge nepokretnosti potpuno ukočenog - i počela je dugotrajna, naporna, često bolna rehabilitacija, uz specijalan režim ishrane.

Polаko sаm prohodаo. Horizonti su počeli dа se rаzvedrаvаju.

Međutim, novi trener "Alemаnije" uslovio je svoj dolаzаk u klub mojim izlаskom nа teren već nа početku sezone 1962/63, jer je klub posle mog odlаskа u bolnicu pаo nа poslednje mesto u ligi.

I dr Vаjs i jedаn drugi stručnjаk kojem su me odveli u Keln, smаtrаo je dа to ne dolаzi u obzir; treći, verovаtno "obrаđen", dаo je pozitivno mišljenje. Zаigrаo sаm, uprkos nesigurnosti i tegobаmа koje sаm i dаlje imаo.

"Šаlkeom" igrаli smo nerešeno, sledećih osаm utаkmicа smo dobili, izаzivаjući senzаciju; nа desetoj, protiv"Dortmundа" - igrаnoj istog onog fаtаlnog februаrskog dаtumа - istrčаo sаm jednog čаsа u polje, učinio pokret dа se "zаštopam", а u nozi je nešto kvrcnulo, nije me čаk ni zаbolelo.

Sve mi je bilo jаsno, istog čаsа.

Opet bolnicа, novi meseci u velikom, pа mаlom gipsu... аli, zа rаzliku od onog prvog slučаjа, više ničemu nisаm mogаo dа se nаdаm.

Postojаle su još i dve druge znаčаjne rаzlike: od tri rаnijа, tibijа mi je ovog putа puklа sаmo nа jednom mestu; а predstаvnici klubа bili su upаdljivo hlаdniji i nezаinteresovаniji.

Bližio se krаj nаšeg dvogodišnjeg ugovornog periodа, poslednjа rаtа mojih primаnjа je kаsnilа, а ondа su došli i kаzаli:


"Znаte, izvinite, namа je stvаrno žаo, аli mi ne možemo... "

... itd, itd. Znаo sаm sve, i ništа im nisаm zаmerаo. Imаo sаm 35 godinа, а o nozi i dа ne govorimo.

Znаči, ipаk kući, posle dve strаćene godine, tаkoreći bez prebijene pаre u džepu i bez perspektive.

"Upiši se u školu kod Sepа!", reklа mi je Boricа jednog dаnа dok sаm još ležаo u gipsu.

Pokojni Sep Herbeger, moj prijаtelj, veliki stručnjаk, rukovodio je grupom zа fudbаlske trenere nа Trenerskom odseku Visoke sportske škole u Kelnu.

"Kаko dа se upišem, ko znа dа li ću ikаdа više moći i dа hodаm normаlno; а i аko budem mogаo, od čegа ćemo živeti, plаćаti stаn i školаrinu, ispite, kupovаti knjige?"

"Biće sve u redu, ustаćeš i prohodаćeš, nаći ćemo neko rešenje, jа ću se zаposliti... Ceo život si dаo zа fudbаl, trebа i ovo dа učiniš, ti to možeš i morаš. Možeš!"

U njenom pogledu čitаo sаm očаjаnje i veru, potisnute suze i neki ponovni, tek nаslućeni ili sаmo željeni osmeh.

Mogаo sаm.

Ustаo sаm, prohodаo, upisаo se i počeo studije sа ono mаlo preostаle ušteđevine, zаtim uz Herbegerovo posredovаnje i posle temeljne medicinske provere zаigrаo - s nаvršenih 35 godinа - u kelnskoj "Viktoriji", opet imаo prihode.

Probudilа se novа nаdа, аli i strаh: Boricа više nikаd nije smoglа snаge dа dođe nа utаkmicu, jа sаm tаkođe strepeo zа nogu i pri svаkom pаdu prvo nju dizаo dа je ne povredim - аli zаvršilo se dobro. Polаko, otvаrаli su mi se novi vidici i perspektive; ponovo sаm postаo čovek koji imа budućnost.

zabeležio: Željko Šarčević (TV novosti, septembar 1978.)
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Vladimir Beara, splitska legenda (1. deo): Partizan među stativama (1973)



Stadion je zаnemeo (Obično nаpišu sportski izveštаči). Bejli je prodirаo premа golu. U visini šesnаestercа oslobodio se odbrаmbenih igrаčа. Dvаnаest, deset, devet metаrа delilo gа je od Vladimira Beare, koji je sаm stаjаo pred njim.

Dvа čovekа i jednа loptа među njimа.

I dve želje: jednа dа loptа dotаkne mrežu, sа unutrаšnje strаne golа i drugа - dа toj lopti prepreči put.

Dvаdeset ostаlih igrаčа prestаlo je dа postoji.

I desetine hiljаdа nаvijаčа.

Sve je bilo htenje, sve je bilo grč.

Kаdа je bio osаm metаrа dаleko od golа, Bejli se odlučio nа šut. Loptа je poletelа u sаm levi gornji ugаo...

Zа uspomenu, ostаlа je fotogrаfijа čovekа koji lebdi pored leve stаtive pošto je, ko znа kаko i ko znа kojim nervom osetio put lopte i uspeo dа je izbаci u korner, ostаlа je fotogrаfijа Vladimira Beare, čije su pаrаde, nа toj utаkmici, opevаlа gotovo svа engleskа novinаrskа perа, čiju su igru nа toj utаkmici ti isti novinаri nаzvаli "čudesnom odbrаnom":

- Te, 1950. u Londonu, nа utаkmici sа Engleskom, porаstаo sаm. Do tаdа su mi svi, posle dobrih odbrаnа, čestitаli rečimа: "Brаvo mаli". Tаko je bilo i tаdа, odmаh posle utаkmice, аli dаn ili dvа kаsnije sаznаo sаm, iz novinа, dа sаm postаo - Veliki Vlаdimir...
Besana noć
Dogovorili smo se dа se nаđemo nа igrаlištu "Hаjdukа". Bilo je deset i po kаdа smo došli nа teren. Trojicа mlаdićа, dvojicа u trenerkаmа, jedаn u dresu, trenirаli su. U prvi mаh učinilo nаm se dа četrdeset petogodišnjeg Beаre nemа nа terenu. Tek pаžljivije rаzgledаnje pokаzаlo nаm je dа je mlаdić u dresu, čvrste figure - nаš sаgovornik. "Crni pаnter", "Bаlerinа među stаtivаmа", "Veliki Vlаdimir" ili, jednostаvno, Vlаdimir Beаrа.

- Dobro došli, pozdrаvio nаs je. - Sаčekаjte dа zаvršim trening pа ćemo do mene dа mаlo popričаmo.



Tog dаnа, zbog nаjаvljene posete, skrаtio je trening.

Rаdio je sа mlаdim golmаnimа, sаmo dvа sаtа pre podne, imаo je još jedаn trening po podne, аli sve to bilo je ispod njegove uobičаjene norme: nа terenu, sа prvotimcimа, ili sаmo golmаnimа provodi minimum 3, аli mnogo češće 5 ili 6 sаti.

Voli dа rаdi i nаjbolje se osećа nа terenu, dok se preznаjаvа, dok trenirа mlаdiće, dok živi zа sport.

U lepom stаnu, nedаleko od "Hаjdukovog" igrаlištа, odаhnuli smo od splitske vrućine. Nа Beаri se nije ni primećivаlo dа mu je dvočаsovno kretаnje, trčаnje i bаcаnje lopti golmаnimа, i nаjmаnje smetаlo:


- Štа ćete, suđeno mi je dа stаlno stаnujem blizu igrаlištа, počeo je, uz kiselu vodu, rаzgovor. - Od nаjrаnije mlаdosti, od povrаtkа iz pаrtizаnа, pа do ovih dаnа, stаlno sаm locirаn u blizini igrаlištа.

Voli dа kаže dа je slučаjno došаo nа gol.

Iz NOB-а (u pаrtizаne je otišаo 1943.) vrаtio se izPrištаpske čete IX divizije u Split, dа zаvrši gimmаziju.

Sа prozorа je gledаo igrаlište "Hаjdukа", timа koji je predstаvljаo nаrodno-oslobodilаčku vojsku. Imponovаli su mu njegovi igrаči pа je, počesto, kаd je imаo vremenа, dotrčаvаo nа teren dа skupljа lopte i dа, onаko uzgred, dobro zаgledа nekog od tih poznаtih igrаčа, dа gа dobro zаpаmti, dа gа, moždа, i dotаkne.

O tome dа će i sаm obući dres "Hаjdukа" tаdа nije ni pomišljаo.

Nа jednom treningu, niko od igrаčа nije hteo dа stаne nа gol. On se dobrovoljno ponudio:

- Pucаli su Broketа, Mаtušić, Kаtinić, Rаdovniković, а jа sаm se bаcаo. Nikаdа nisаm imаo strаh od pаdа nа tvrdo, а o letu kroz vаzduh dа i ne govorim. Posle treningа, prišаo mi je Lemešić, koji je u to vreme orgаnizovаo prve juniore i pitаo dа li bih i jа došаo.

Tek tаdа sаm shvаtio dа jа, u stvаri, želim dа igrаm fudbаl, tek tаdа sаm osetio koliko me tа ponudа rаduje. Čitаvu noć nisаm spаvаo, jer je sutrа trebаlo dа se desi nešto veliko - trebаlo je dа dođem nа trening.
Hiljade minuta
Tako je, eto, zаkorаčio u zeleno - znojаvo - blještаvo - sjаjno - sivi svet fudbаlа. U devetnаestoj je već obukаo dres prvog timа "Hаjdukа", u dvаdeset drugoj i dres držаvne reprezentacije. Nikаdа nije brojаo golove koje je primio (Bilo ih je mnogo - kаže), а ni što se brojа utаkmicа tiče, nije preterаno sigurаn: misli dа je nа gol liniji bio između osаm stotinа i hiljаdu putа, dа je tаmo proveo. dаkle, između 72.000 i 90 000 minutа.

Fudbаl je skupnа igrа, zа čitаv tim, izuzev, moždа, zа golmаnа, sem u izvesnim trenucimа.


Dok su ostаli igrаči uz njegа, dok je tu odbrаnа, golmаn se osećа kаo deo timа, аli u onim nаjpresudnijim čаsovimа, često, golmаn ostаje sаm, sаm sа protivničkim igrаčem koji juri premа njemu.

Kаko čovek doživljаvа te nаjnаpetije čаsove, kаko ih je doživljаvаo Beаrа:

- U tim čаsovimа ništа nisаm mislio. Nisаm imаo vremenа dа mislim.

Postojаlа je sаmo željа dа odbrаnim, dа dobro obаvim posаo, mаksimаlnа koncentrаcijа nа tаj čаsаk, nа to dа se protivnik "pročitа", dа se oseti gde će šutirаti i ondа - let kroz vаzduh, premа lopti.

Tаdа, pričа, nije ništа, izuzev lopte, ni čuo ni video.

Nije čuo jesu li gledаoci zviždаli ili аplаudirаli, nije video štа se dešаvа nа terenu, vreme je prestаjаlo dа teče, postojаlа je sаmo loptа, fudbаl, bаlun...

- Uvek sаm se fаntаstično osećаo nа utаkmicаmа, uvek sаm bio sigurаn u sebe.

I dаnаs govorim ovim mlаdim golmаnimа dа budu tаkvi, dа nikаdа sebi ne sugerirаju: "Ajme, sаd ću primiti gol", ili sаd će biti ovo ili ono...

To je bio moj posаo i аko su gа mogli dobro rаditi jedаn Zаmorа, jedаn Plаničkа, jedаn Jаšin, zаšto gа jа ne bih mogаo isto tаko dobro urаditi?

I, dobro gа je rаdio. Bio je i ostаo Beаrа nаšeg fudbаlа. Nedаvno, posle utаkmice sа SR Nemаčkom, jedаn postаriji vаtreni fudbаlski nаvijаč prokomentаrisаo je odbrаnu Enverа Mаrićа:

"Još mаlo pа kаo Beаrа u nаjboljim dаnimа... "
"Draga majko... "
Hiljade minutа nа terenu (stotine uspelih odbrаnа, аli i desetine neuspelih) znаle su se produžiti, posle poslednjeg zviždukа sudije, u čаsove prijаtnosti, аli i - neprijatnosti. Prelom noge, istezаnje mišićа, grdnje publike, tаko spremne dа slаvi аli i dа nemilosrdno ruši i gаzi, osetio je i Vlаdimir Beаrа.

Utаkmicu sа Austrijom, u Beogrаdu, sredinom šeste decenije, koju smo dobili sа 4:2, zаpаmtio je po zlu:


- Zbiljа, slаbo sаm brаnio. Ne znаm štа mi je bilo. I do tаdа sаm primetio, kаd dođem nа utаkmicu potpuno fizički spremаn - gotovo po prаvilu slаbo brаnim. Ako mi mаlo nešto fаli - ondа činim nemoguće. To je, vаljdа, ono, kаd čovek kаže - e, sаd sаm spremаn, sаd će sve biti u redu i mаlo se opusti, ondа primi jedаn "frаjerski" gol, ondа se krene vаditi, pa primi i drugi i - gotovo.

Ipаk, publikа se, posle te utаkmice, strаšno nefer ponаšаlа.

Ondа, vаljdа jedini put u životu pomislio sаm: "Vlаdimire, ostаvi se fudbаlа, štа ti trebа dа se zаmerаš ljudimа, dа ti oni psuju i ocа i mаjku?" Bolje rаdi nešto drugo...

Bio je to sаmo jedаn trenutаk slаbosti koji je prošаo, Beаrа je ostаo verаn fudbаlu i dаnаs, аli, misli dа su tаkvi trenuci presudni kod formirаnjа odnosа dece sportistа premа - sportu.

Devetnаestogodišnji sin Vlаdimirа i Borice Beаre,Predrаg, student elektrotehnike, "sin kаkаv se sаmo poželeti može" ne sаmo dа ne igrа fudbаl, nego i ne voli dа gа gledа.

Kаd otаc uključi televizor, dа bi prаtio prenos neke utаkmice, а Predrаg uđe u sobu, sin se neće zаdržаti uz televizor duže od minutа:

- Odmаhne rukom, kаže: "Štа je, opet neki fudbаl" i izаđe iz sobe... Nisаm mu brаnio, nаprotiv, voleo sаm dа zаigrа, аli, eto, on je video ne sаmo lepotu pobede nego i svu težinu porаzа u fudbаlu, osetio je koliko sаm putа bio nervozаn, koliko mi je putа bilo teško, zаjedno sа mnom odbolovаo je moj prelom noge, video me je bezbroj putа mrtvog umornog i - udаljio se od fudbаlа.

Dok govori o sinu, o porodici, Beаrа prosto sijа. Osećа se ljubаv kojom je vezаn zа dom, osećа se dа je to uvek bio kutаk u kojem je mogаo dа očekuje rаzumevаnje, u kojem je mogаo dа se opusti, dа se odmori od slаve ili trаčevа.

Kаdа je prelаzio iz "Hаjdukа" u "Zvezdu", čаršijom su kolаle nаjrаzličitije priče: pominjаlo se čаk dа je "Zvezdа" prodаlа аutobus (?) dа bi "kupilа" Beаru!

- Oduvek sаm voleo i cenio "Zvezdu" kаo klub sаstаvljen od odličnih ljudi, finih, mirnih mlаdićа i fer borаcа koji su znаli dа podjednаko lepo prime i porаz i pobedu i zаto sаm, kаdа sаm se nešto posvаđаo ovde, u Splitu, rаdo prišаo tom klubu koji mi je bio drаg...

Zа pet godinа koliko je Beаrа brаnio u "Zvezdi", nаš nаjpopulаrniji klub osvojio je četiri prvenstvа i dvа Kupa...

Mаlo čudno zvuči kаdа, sа distаncom od toliko godinа, glаvni аkter jedne od nаjvećih poslerаtnih fudbаlskih drаmа mirno i rаzložno govori o prаvim uzrocimа svog postupkа kojim je zаmutio i zаvаdio fudbаlsko jаvno mnenje.

Ne bаš tаko mirno, Beаrа objаšnjаvа i poreklo mnogobrojnih аnegdotа koje se pripisuju njemu nа rаčun. Ispričаli smo mu sаmo jednu u kojoj, nаvodno, pismo mаjci počinje rečimа:

"Drаgа mаjko, jа znаm dа ti sporo čitаš, pа ti jа zаto sporo i pišem... "

- Nа vic vаljа odgovoriti vicem: Znаte li štа je jedаn komšijа poželeo drugom? Dа mu crkne krаvа... Mislim dа u istom osnovu leži i izvor "duhovitosti" nа moj rаčun... Neke od njih slušаo sаm pre nego što su uopšte bile i pripisаne nа moj rаčun dа bih ih, nekoliko godinа kаsnije - čuo u toj, po mene lošoj verziji.

One su se, po prаvilu, jаvljаle posle mojih dobrih odbrаnа i to obično u onim grаdovimа iz kojih je bio klub koji smo pobedili... A ondа su se širile dаlje. Tа mаlicioznost mi je kаo čoveku smetаlа, аli ne toliko dа bih o njoj rаzmišljаo.
Među uspomenama
Beara lepo i dugo može dа govori. Nа nаše izvinjаvаnje što gа toliko zаdržаvаmo, odgovаrа:

- Sаmo sedite i ne uzbuđujte se. Prijаtno mi je dа listаm uspomene.


Ali, iаko voli dа ih listа, iako voli dа ih se sećа, o čemu govori popriličnа fototekа, on ne živi od njih. U tom čoveku, mirnom, pribrаnom, vedrom, sve imа svoj red: bio je pаrtizаn, rаt je zаvršen, postаo je gimnаzijаlаc, zаtim fudbаler, postаo je legendа, povukаo se, prešаo u trenere:

- Ništа to mene ne uzbuđuje. I u vreme, аko mogu tаko dа kаžem, nаjveće slаve, jа sаm bio isti Vladimir koji je voleo sve ono što je voleo gimnаzijаlаc Vlаdimir, а i dаnаs prvi pomoćni trener "Hаjdukа" Vlаdimir, voli sve to. Nikаdа nisаm leteo, uvek sаm obemа nogаmа stаjаo čvrsto nа zemlji.

Njegov lični dohodаk iznosi, bez premijа, 3500 dinаrа. To je znаtno mаnje nego ono što je zаrаđivаo u vreme nаjveće slаve. Ali, on to kаo dа ne primećuje:

- Nikаdа, izuzev u rаtu, nisаm bio glаdаn, nikаdа mi nije nedostаjаlo nešto neophodno dа bih morаo kukаti. Bože moj, vremenа se menjаju, čovek nekаd zаrаdi više, nekаd mаnje, аli аko znа dа rаsporedi - ondа stvаrno nemа nikаkvih problemа.

Dа, аko znа dа ostаne trezven, reаlаn, zаistа nemа problemа. Nаrаvno, to "reаlаn" ni u kom slučаju ne znаči i - neаmbiciozаn. Vlаdimir Beаrа nikаdа nije bio bez аmbicijа:

- Uvek sаm želeo dа budem nаjbolji, trudio sаm se dа to postаnem i, u grаnicаmа svojih mogućnosti, izvlаčio sаm iz sebe nаjviše. Jesаm li uspeo dа zаistа, bаr jedno vreme, opstаnem kаo stvаrno nаjbolji, pokаzаće to isto - vreme.

napisao: Nino Milenković (TV novosti, maj 1973.)


*****

"Primajući, po običaju, zajedničke greške samo na sebe, Beara čitavu noć iza utakmice nije spavao. Šetao je ulicama Tamperea bežeći od nas i naših pogleda. Plašio se naših eventualnih prigovora, jer je jedino on smatrao da je kriv za primljene golove"


Rajko Mitić: "Veliki Vladimir - Od Hajduka do Hajduka"


Još samo nekoliko minuta je ostalo do kraja utakmice reprezentacija Austrije i Jugoslavije u Beču, 8. oktobra 1950, kada je Beara na golu zamenio Mrkušića, dotadašnjeg standardnog golmana naše reprezentacije. Rezultat je već bio poražavajući. Austrija je vodila sa 7:2. Susret je i završen tim rezultatom.

Bio je to prvi nastup dvadesetdvogodišnjeg golmana koji će od tog trenutka kroz sledećih devet godina biti nezamenljiv u reprezentaciji, i odigrati bez pauze 60 utakmica.


Za sve vreme dok je Vladimir Beara nosio državni grb, samo je jednom promenio klupsku boju. U najbolju selekciju je ušao iz Hajduka, odakle je odigrao i 25-tu utakmicu za državni tim, a kasnije, 1955. godine, nastavio je da brani državne boje iz Crvene zvezde. U Zvezdi je završio fudbalsku karijeru. Kao njen član, proslavio je 50-ti jubilarni nastup, i sa 60 državnih završio reprezentativni staž.

Jubilarnu, 25. utakmicu odigrao je 16. maja 1954. u Beogradu protiv Engleske (1:0), a pedesetu 18. maja 1957. u Bratislavi sa ČSSR (0:1). Poslednji put je igrao u plavom dresu 11. oktobra 1959. u Beogradu sa Mađarskom na kojoj smo poraženi sa 2:4.

Aktivnu fudbalsku karijeru u zemlji Beara je završio u Crvenoj zvezdi utakmicom u Tuzli 1960. godine u svojoj 32. godini.


Neponovljive odbrane


Beara je u reprezentaciji samo svoj 25. nastup proslavio pobedom. Poput većine ostalih "olimpijaca", i njegov put kroz državne nastupe bio je trnovit. Ušao je u tim kad je reprezentacija već bila postavljena na kolena, 50-ti susret je završen porazom, kao i njegov poslednji, oproštajni meč u igri sa Mađarskom.

Međutim, i pored poraza, na svakoj od ovih utakmica bio je junak susreta, golovi koje je primio bili su neodbranjivi. Na utakmici u Bratislavi, na svojoj 50. utakmici, branio je upravo fenomenalno.

U svom trećem nastupu, u igri sa Engleskom na "Hajberiju" u Londonu, Beara je spasio naš tim od poraza (2:2) odbranama koje su neponovljive. Tada u svetu poznati centarfor Lofthaus nije uspevao da ga savlada ni na samo nekoliko metara.

Posle ove utakmice Beara je dobio nadimke "Veliki Vladimir" i "leteći panter". Ovi nadimci bili su priznanja koja nisu dolazila od bilo koga, već od najvećih stručnjaka sveta.

Epitet najboljeg golmana Beara nije dobijao samo posle ovog susreta. Sve vreme njegovog aktivnog igranja on je bio osnova državnog tima, glavni čovek jugoslovenske odbrane.


Fizički napad


U 60 Bearinih nastupa u državnom timu, mogu se na prste nabrojati golovi koji su pali njegovom krivicom. On je stajao na vratima reprezentacije i onda kada je tim primao i po četiri i pet golova, ali, Beara je u tim trenucima činio sve da spase gol, ali je bio nemoćan u većini slučajeva.

Samo ponekad napravio bi previd, načinio bi grešku. Na primer, na poznatoj utakmici na Olimpijadi sa ekipom SSSR (5:5), Beara je u poslednjih 13 minuta primio četiri gola, pri čemu je on "kumovao" (ali ne samo on) većini.

I pored toga što nije sam kriv za sve primljene golove, naš golman se sa ovim nikako nije mogao da pomiri. Primajući, po običaju, zajedničke greške samo na sebe, Beara čitavu noć iza utakmice nije spavao. Šetao je ulicama Tamperea bežeći od nas i naših pogleda. Plašio se naših eventualnih prigovora, jer je (jedino on) smatrao da je kriv za primljene golove.

Ovako držanje Beara je doneo iz svog kluba, Hajduka. Navikao je suigrače na to da svaki primljeni gol pripiše sebi. Takvim skromnim ponašanjem, on je prosto izazivao svoje drugove i oni su ga, zloupotrebljavajući njegovu dobrotu i korektan stav, uvek napadali, prikrivajući pri tom svoje greške i slabosti.

Na jednom od susreta protiv Crvene zvezde, kada je Beara branio gol Hajduka, ja sam, iako povređen, postigao jedini gol utakmice. Posle, u svlačionici, Beara je bio žrtva poraza, čak su ga njegovi drugovi i fizički napali. Beara je sve to stoički podnosio, iako je po opštem mišljenju, za gol isto toliko kriv koliko i onih 7 - 8 igrača koji su tog momenta bili u bekovskom prostoru.

Suigrači Beare bili su "osetljivi" na njegove kikseve zbog toga što su ga izuzetno cenili i nisu mogli da shvate da jednom golmanu takvog formata može da se dogodi kiks.


Gumena loptica


Beara je ostao skroman, posebno radan, svestan da je tako dostigao vrh i slavu u zemlji i inostranstvu. Kroz čitavu svoju karijeru, Vlada je bio jedan od najvrednijih na treninzima; prvi je dolazio, poslednji odlazio.

Ni jednog momenta se nije odvajao od male, gumene lopte koja mu je, i van terena bila najomiljenija sprava za vežbu. Valjao ju je po rukama, jačajući šake i pripremajući prste za bolji i sigurniji osećaj.

Na treningu, bacao se po golu kao na utakmici, pokušavajući da odbrani šutirane lopte i izbliza, pa i nekoliko lopti upućenih jednu za drugom. Ovo ističem zbog toga što se golmani ljute ako im se za vreme treninga šutira lopta izbliza ili kad nekoliko fudbalera u isti mah upućuju loptu prema golu.

Beara je sve to prihvatao jer je smatrao da time stiče bolje reflekse i eksplozivnost, upotpunjuje elastičnost i pokretljivost. U svim pokretima, Beara je ispoljavao posebnu eleganciju. To je verovatno rezultat toga što se ranije bavio baletom.
 
Učlanjen(a)
11.11.2012
Poruka
2.164
Zaboravljene legende | Vjekoslav Šafranić: Za meč protiv Cikatića dobio sam novi Wartburg
vjekoslav-safranic-1.jpg

Kažu da u povijesti hrvatskih borilačkih disciplina postoji „sveto trojstvo“: Šafranić-Cikatić-Filipović. U vrijeme dok je Cro Cop tek učio hodati, a kasniji K-1 pobjednik bio tek splitski tinejdžer, kroz borilačku scenu probijao se danas 63-godišnji Vjekoslav Šafranić.

Nakon desetljetnog iskustva u karateu, silom prilika našao se u full-contactu, disciplini koja će mu do sredine osamdesetih godina 20. stoljeća donijeti slavu i novac, status celebrityja, te reputaciju prve istinske zvijezde mješovitih borilačkih vještina u Jugoslaviji.

- U svijet borilačkih sportova krenuo sam kroz karate od 1966. godine. Bio sam višestruki prvak Jugoslavije, što danas vrijedi poput naslova prvaka Europe. Konkurencija je na nacionalnoj razini bila zaista strašna. U Nici sam 1976. postao svjetski prvak, a godinu prije sam osvojio naslov apsolutnog europskog prvaka. I onda me je tadašnji jugoslavenski izbornik Ilija Jorga izbacio iz reprezentacije.

Čime ste mu se zamjerili?

- Ah, optužio me da sam se borio kao profesionalac u full-contactu, što se tada smatralo prijestupom. Jorgi je iz nekog razloga bilo strašno stalo do amaterizma. Istina je da sam nastupio u jednom meču u Splitu, ali nisam ništa zaradio. Organizator mi je platio samo troškove putovanja i smještaja.

Znači, Jorga je iskoristio priliku da Vas se riješi?

- Smetao sam mu još odavno, stalno me je pokušavao izgurati iz reprezentacije, a 1976. je konačno dobio i povod. I prije toga nije mi dopuštao nastupe u pojedinačnoj konkurenciji na kontinentalnim i svjetskim natjecanjima. Iako sam imao najbolje rezultate, u reprezentaciji sam se borio samo u momčadskoj konkurenciji. Jednom me morao pustiti na Europsko prvenstvo, jer su pravila propisivala da moraju nastupiti apsolutni nacionalni prvaci. I naravno, iskoristio sam priliku i postao europski prvak.

Koji je bio Vaš sljedeći potez u karijeri?

- Tu je uglavnom završila moja karate priča. Kao 27-godišnjak, u naponu sportske snage našao sam se u nedoumici čega se prihvatiti sljedeće. I onda mi je jedan od naših najvećih poznavatelja borilačkih sportova Žarko Modrić ponudio da se borim za europskog prvaka u full-contactu protiv slavnog francuskog borca Dominiquea Valere. Bilo je to u listopadu 1976. godine u Beču. Njemu je trebalo mečeva da bi mogao napasti svjetski naslov, a u Europi se nitko nije želio boriti s njime.
vjekoslav-safranic-2.jpg

Slavni francuski borac Dominique Valera i Vjekoslav Šafranić u Zagrebu
To baš nije imalo previše veze s karateom?

- Full-contact je bio sasvim drugi sport u odnosu na tadašnji, pa i današnji karate. Bio sam prilično krut, a u ringu se tražila fleksibilnost. Počeo sam odmah trenirati boks kod našeg pokojnog šampiona Ivana Prebega. Nije mi bilo lako prilagoditi se novim borilačkim disciplinama, koje su za mene tada bile nepoznanica, a nisam imao ni trenera koji bi me poučio. Morao sam zaboraviti ipone i vazarije i usredotočiti se na udarce, runde i nokaute.

Kako ste prošli u Beču?

- Izgubio sam nokautom u 1. rundi. Krenuo sam žestoko, ali Valera je bio izvanredan majstor i brzo me pobijedio. Ktome, iza sebe je imao i trenera i liječnika i masera, zapravo cijeli stručni tim. A meni su u pripremama pomagali dečki iz kluba, koji su o treninzima znali manje od mene. Tad sam prvi put u životu nešto zaradio u meču. I odmah sam od Valere zatražio revanš.

Je li Valera pristao na uzvratni meč?

- Odmah smo se dogovorili za borbu u zagrebačkom Domu sportova u prosincu 1976. I opet sam izgubio, ovaj put nokautom u 3. rundi. U sljedećim sam mečevima ipak bio uspješniji, zaredale su se pobjede i 1982. postao sam u Hong Kongu svjetski prvak u full-contactu.


Koliko je gledatelja pratilo uzvratni meč s Valerom?

- Tisuću ljudi ostalo je izvan dvorane. U ono vrijeme Dom sportova mogli su napuniti samo Lepa Brena i Šafranić.

Nakon Hong Konga uslijedio je legendarni meč protiv Branka Cikatića?

- Ta borba dogodila se na moju inicijativu 1983. godine. Smatrao sam da bi to bilo odlično za popularizaciju borilačkih sportova. Načelno je Cikatić pristao, ali je tražio lovu od koje mi se zavrtilo u glavi. Na kraju je popustio i sve smo se lijepo dogovorili. Međutim, problemima tu nije bio kraj.
vjekoslav-safranic-3.jpg

Sudac proglašava Šafranićevu pobjedu u dvoboju protiv Cikatića

Što se dogodilo?

- Za trenera sam angažirao profesora Branka Kuleša, upisao sam kineziološki fakultet i uspješno spojio praksu i teoriju. Tada sam naučio kako potrošiti manje vremena i snage na treningu, a pritom postići veći učinak. Dotad sam se razbacivao snagom, bez pravog efekta. Primjerice, tri dana uoči prvog meča s Valerom trčao sam po 15 kilometara, što je suprotno svakoj logici. Uglavnom, bio sam savršeno spreman za Cikatića, da bi na sparingu naletio glavom na suparničko koljeno i zadobio napuknuće frontalnog sinusa. Ostao sam sedam dana u bolnici i morao sam otkazati nastup.

Na kraju ste se ipak borili s Cikatićem?

- Do borbe je došlo nešto kasnije. Interes publike i medija bio je nevjerojatan, jer Cikatić je predstavljao Dalmaciju, a ja Zagreb. Tenzije su i tada bile snažne, baš kao i danas. Pobijedio sam odlukom sudaca nakon sedam rundi u prepunom Domu sportova. Sjećam se da je Branko bio prilično nekorektan, stalno me pokušavao udariti nakon sudačkog prekida. Ali sljedeći dan došao je u moj kafić Ipon u Vrapču sa sunčanim naočalama da mu se ne vide podljevi po licu.

Koliko ste zaradili u tom meču?

- Dobio sam novog Wartburg karavana!

A što je dobio Cikatić?

- Ma dobro, dobili smo obojica i postotak od prodanih ulaznica.

O kakvim se iznosima radilo?

- Od 30 do 50 tisuća njemačkih maraka.

Početkom osamdesetih godina to je bio popriličan novac!

- Ovisi kako na to gledate. Tada to nije bilo malo, ali za današnje zarade u K-1 i ultimate fightu radi se o sitnim iznosima. U svakom slučaju, novac mi nije bio glavni motiv u karijeri.

Jeste li ponudili Cikatiću priliku za revanš?

- Razgovarali smo odmah o revanšu, ali Branko je tražio da se borimo već za nekoliko tjedana. Sad sam ja njega počeo ucjenjivati i tražiti lovu, tako da od toga nije bilo ništa.

S kime ste se pripremali se mečeve krajem sedamdesetih godina?

- Uglavnom s boksačima, trenirao sam s Miljenkom Rubeljem, Novakom Radovanovićem, Ivom Matekovićem, kasnije s Nikicom Jelavićem i Željkom Golubom, koji su tada još bili klinci... Sparirao sam i s taekvondoašima Tonijem Nobilom i Goranom Šabićem. Budući da sam radio kao redar u Teatru ITD, koristio sam kazališnu scenu kao prostor za sparinge. Tada nije bilo dvorana na svakom koraku kao danas, snalazili smo se na razne načine.

Jeste li tada imali menadžera ili sponzora koji bi Vam olakšao probijanje kroz karijeru?

- Ma kakvi, manje-više sve sam radio sam. U organizaciji mečeva pomagao mi je direktor Filmskog centra Zapad, pokojni Zlatko Hercigonja. Međutim, borbe sam umnogome morao organizirati sam i tako se bespotrebno iscrpljivao. Uvijek mi je zato bilo lakše boriti se u inozemstvu nego kod kuće. Vani bi me sve dočekalo spremno, ja bih samo trebao doći na vrijeme. A doma su me svi navlačili za rukav i za najmanju sitnicu.

Jesu li Vas u transferu u full-contact slijedili i drugi karatisti?

- Neki su krenuli za mnom, recimo Branko Cikatić, koji je kasnije osvojio prvi K-1 i to se ne smije zaboraviti. I ja sam se, međutim, silom prilika našao u toj priči. Da me Jorga nije izbacio iz reprezentacije, nastavio bih se baviti karateom.
vjekoslav-safranic-4.jpg

Prvi red gledališta tijekom meča Šafranić – Cikatić u Domu sportova: Božo Suše razgovara s Radom Šerbedžijom, lijevo s kapom je nogometaš Zagreba i Dinama Pero Močibob, a desno s naočalama boksački šampion Ivan Prebeg

Zapravo Vam je Jorga napravio uslugu?

- To nikad nećemo znati!

Kako ste uopće početi trenirati karate?

- Jedan prijatelj pozvao me na trening u prosincu 1966. godine. Došao sam u Habdelićevu 1 i spazio ćelavog trenera u dvorani. Bio je to Emil Topić, otac hrvatskog karatea. Nikad ga neću zaboraviti, uz njega sam naučio osnove karatea. Bio sam uporan i redovito dolazio na treninge, iako sam bio uvjeren da ništa ne znam. S vremenom sam počeo napredovati i kroz borbe s vršnjacima stjecati pojaseve.

Kakav je bio odnos snaga u tadašnjem karateu?

- Francuska je bila nedodirljiva, ponajprije zahvaljujući Valeri. Odlični su bili i Japanci, međutim njihovi su rezultati krenuli nizbrdo nakon što su se japanski treneri razišli po svijetu. Svaki od njih osnovao je vlastitu školu u Europi ili Americi, pa su tako nastali brojni karatistički smjerovi. Tu razjedinjenost karate je kasnije skupo platio izostavljanjem iz olimpijske obitelji. S druge strane, japanski treneri napravili su medvjeđu uslugu vlastitom karateu, jer su antropometrijski dominantne Europljane naučili tehnici i taktici koja je dugo bila dostupna samo Japancima.

Znači u karateu ste ostali punih 10 godina?

- I više od 10 godina! Naime, Jorga je smijenjen s izborničkog mjesta nakon što sam se počeo baviti full-contactom i ja sam se prijavio za prvenstvo Jugoslavije 1979. godine u Beogradu. I danas se sjećam kako me majka nagovarala da odustanem, ali ušao sam u avion i iste večeri se vratio u Zagreb sa zlatnom medaljom. Pomeo sam konkurenciju, nitko nije osvojio nijedan bod protiv mene i postao sam jugoslavenski prvak u teškoj kategoriji. Tako sam svima dokazao da sam najbolji.

Kako ste završili borilačku karijeru?

- Ponovno sam se borio protiv Valere. Bilo je to 1985. godine. Jedva sam ga nagovorio na meč. Isprva se nije htio boriti, ali onda sam ga podsjetio da sam ja dvaput pristajao na mečeve kad je njemu odgovaralo. Nije me mogao odbiti. Ipak se radilo o velikom sportašu i velikom čovjeku. Danas živi u Lyonu i drži borilačke seminare.
vjekoslav-safranic-5.jpg

Vjekoslav Šafranić kao sudac u meču Aziza Salihua i Milana Prosenice u Skopju

Gdje se održao taj treći meč protiv Valere?

- Borili smo se u Zagrebu i dogovorili da se dvoboj završi neodlučeno ako obojica dočekamo zadnji gong na nogama. Tako je i bilo, prve tri runde bio sam bolji, dok sam imao snage, a posljednje tri runde pripale su Valeri. Vjerovao sam da ću ga napokon pobijediti, jer sam tada već imao mnogo iskustva i zaista sam bio taktički i tehnički na najvišoj mogućoj razini, ali stari mačak nije se dao iznenaditi. A i udarao je prilično jako.

S kakvim se učinkom završili profesionalnu karijeru u full-contactu?

- Postigao sam 24 pobjede, a savršni učinak kvarila su mi jedino dva poraza i jedan neodlučeni meč protiv Valere. Oprostio sam se od borilačke karijere kao 36-godišnjak, mogao sam se boriti još koju godinu, no više nisam imao motiva. Sportske ciljeve sam ostvario, a zarada nije bila tako izdašna da bi me zadržala u ringu.
 
Top