LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Kriza u poštanskom sandučetu
Država želi da važan servis ispunjava sve svoje obaveze, ali da za to ništa ne plati
Vašington – „Brinem, naravno da brinem”, s pomalo kiselim profesionalnim osmehom kaže gospodin Li, Amerikanac kineskog porekla, koga, dok završavam predaju paketa s knjigom koju šaljem u Srbiju, u maloj pošti u naselju Frendšip hajts, pitam da li brine zbog najave velikih otpuštanja u njegovoj firmi.
Pošta u kojoj je Li jedini na dužnosti nema klasičan šalter, već samo veliki pult s poštanskom vagom, računarskim terminalom i sitnicama za zatvaranje pošiljki, adresiranje i slično.
Ispred pulta je veliki asortiman besplatnih koverata i paketa za pošiljke „fiksne tarife” i one druge. Ovdašnji princip je „mi obezbeđujemo ambalažu”, a vi platite samo poštarinu.
U ovoj pošti – i svim drugim u Americi – obavljaju se samo poštanski poslovi (što podrazumeva i slanje para – do 1.000 dolara) i ništa drugo. Nema plaćanja komunalija ili nekih drugih usluga koje je drugde zgodno obaviti baš u pošti.
Ova je samo jedna od 31.871 pošte raznih veličina koliko ih ima u današnjoj Americi, a gospodin Li je jedan među 571.500 zaposlenih. Sudeći prema najavama, do 2015. u funkciji će ostati svaka deseta – i bez posla ostati takođe svaki deseti poštar ili poštanski službenik.
To je zato što je kriza stigla i u poštansko sanduče. Američka pošta, čije je zvanično ime Poštanski servis Sjedinjenih Država (UnitedStatesPostalService – USPS), prošlu godinu je završila s gubicima od 8 milijardi dolara, a ove će prema svim predviđanjima u minusu biti za deset milijardi. Ako brzo ne počne da smanjuje svoje troškove, bankrotiraće već idućeg leta.
Možda jedina pošta na svetu koja čije je postojanje određeno već u prvom članu ustava, američki poštanski sistem ima dugu tradiciju: osnovan je 1775. dekretom Drugog kontinentalnog kongresa, skupom predstavnika tadašnjih 13 kolonija Novog sveta, na kojem je popločavana staza za američku nezavisnost. Kao takva, pošta je bila važan simbol novouspostavljene države, sredstvo povezivanja njenih građana i značajan faktor ekonomije.
Isporuka pisama i paketa je i danas „osnovna i fundamentalna” funkcija ovog servisa koji je po zakonu obavezan da „opslužuje sve zajednice”, od velikih gradova, do zabačenih naselja od nekoliko stotina stanovnika. Cena marke za obično pismo je 44 centi (oko 30 dinara), bez obzira na to da li se šalje na drugi kraj istog grada ili na na Havaje i Aljasku.
USPS je s državnog budžeta skinut još 1971, ali je ostao pod kapom Kongresa, bez čije saglasnosti ne može da zatvori nijednu poštu, a pogotovo ne zato što je „neprofitabilna”. Kongres je zato i glavni partner u saniranju današnje krize – i faktor koji joj doprinosi.
Kao i mnoge druge stvari koje su se našle na udaru koje donose promene u načinu komunikacije, i američki poštanski sistem je žrtva internet ere. Instant komunikacija elektronske pošte u muzej polako otprema nekadašnje rituale pisanja pisama, njihovo pakovanje u kovertu, kupovanje marki, ubacivanja u poštansko sanduče ili odlazak do najbliže pošte. U poslednje dve godine i časopisi se čitaju sa ajpoda i drugih tablet gedžeta, a i računi su u sve većoj meri „bespapirni”.
Sve to je doprinelo da se broj isporučenih pošiljki preko USPS-a s 213 milijardi, koliko ih je bilo 2006, prošle godine smanji na 171 milijardu. Broj dostavljenih pisama je od 2000. prepolovljen.
Naravno, tome je doprinela i privatna konkurencija. FedEksa i UPS-a, dva privatna servisa kurirske dostave paketa (pisma su monopol USPS-a), koji su preoteli deo posla – isporučuju 85 odsto ekspresnih pošiljki i paketa, pri čemu cene mogu da određuju sami. I, naravno, zbog toga su profitabilni jer da nisu, ne bi ni postojali.
Federalna služba ne može, međutim, da bude preduzetnik, pa zato mnoge inicijative koje bi joj povećale prihode ne prolaze kod kongresmena. Sve čega bi se latila – da uz marke, na primer prodaje novine, muzičke ploče ili druge sitnice, proglašava se za državnu konkurenciju privatnom biznisu, što politički ovde nije dozvoljeno. „Ako bismo u svakoj pošti otvorili kafić, i zbog toga bez mušterija ostanu privatni kafići, ne verujem da bi ljudi bili srećni”, prokomentarisao je ove ideje jedan kongresmen, član odbora za reformu vladinih službi.
Marke za običnu dostavu su, uprkos najavi poskupljenja (za samo jedan cent), među najjeftinijima u industrijskom svetu, ali je uprkos tome USPS obavezan da njen mejlmen (poštar) dostavi pismo i na dno Kolorado kanjona, gde je rezervat jednog indijanskog plemena do koga se može stići samo na mazgi.
Ovdašnji poštari inače, za razliku od naših, malo pešače. Najčešće koriste male kombije napravljene samo za njih, koji u vozačkoj kabini imaju samo jedno sedište, volan na desnoj strani na kojoj nema vrata – radi bržeg ulaženja i izlaženja.
USPS ima flotu od 215.000 ovakvih i drugih vozila – najveću civilnu flotu na svetu. Ona prevaljuje 2 milijarde kilometara godišnje da bi poštu isporučivala na 151 milion adresa!
Državu to ne košta ni centa – ali kako dalje? Do 2015. troškovi moraju da se smanje za 20 milijardi dolara. Jedna od mera koja bi tome pomogla – da se ukinu isporuke subotom – već nailazi na veliki otpor. Druga, da se poveća cena isporuke „nenaručene pošte”, poslovnih kataloga i reklama koji zatrpavaju sandučiće, takođe se osuđuje kao mera koja će naneti štetu ukupnoj ekonomiji.
U središtu je u stvari dilema: može li se od državnog servisa, od koga se traži da služi svima, očekivati da bude profitabilan? A ako bude subvencionisan, neće li to biti i subvencioniranje ne samo građana, nego i privatnog biznisa koji koristi poštanski sistem, što je ovde veliki tabu?
Poštari nemaju odgovor na ove dileme, pa se teše humorom da su biznis koji gubi na svakoj pojedinačnoj prodaji, ali to nadoknađuje velikim obimom prodaja.
Nekima je ovo možda duhovito, ali komšiji Liju, suočenom s mogućnošću da ostane bez posla, sigurno nije.
Politika
Država želi da važan servis ispunjava sve svoje obaveze, ali da za to ništa ne plati
Vašington – „Brinem, naravno da brinem”, s pomalo kiselim profesionalnim osmehom kaže gospodin Li, Amerikanac kineskog porekla, koga, dok završavam predaju paketa s knjigom koju šaljem u Srbiju, u maloj pošti u naselju Frendšip hajts, pitam da li brine zbog najave velikih otpuštanja u njegovoj firmi.
Pošta u kojoj je Li jedini na dužnosti nema klasičan šalter, već samo veliki pult s poštanskom vagom, računarskim terminalom i sitnicama za zatvaranje pošiljki, adresiranje i slično.
Ispred pulta je veliki asortiman besplatnih koverata i paketa za pošiljke „fiksne tarife” i one druge. Ovdašnji princip je „mi obezbeđujemo ambalažu”, a vi platite samo poštarinu.
U ovoj pošti – i svim drugim u Americi – obavljaju se samo poštanski poslovi (što podrazumeva i slanje para – do 1.000 dolara) i ništa drugo. Nema plaćanja komunalija ili nekih drugih usluga koje je drugde zgodno obaviti baš u pošti.
Ova je samo jedna od 31.871 pošte raznih veličina koliko ih ima u današnjoj Americi, a gospodin Li je jedan među 571.500 zaposlenih. Sudeći prema najavama, do 2015. u funkciji će ostati svaka deseta – i bez posla ostati takođe svaki deseti poštar ili poštanski službenik.
To je zato što je kriza stigla i u poštansko sanduče. Američka pošta, čije je zvanično ime Poštanski servis Sjedinjenih Država (UnitedStatesPostalService – USPS), prošlu godinu je završila s gubicima od 8 milijardi dolara, a ove će prema svim predviđanjima u minusu biti za deset milijardi. Ako brzo ne počne da smanjuje svoje troškove, bankrotiraće već idućeg leta.
Možda jedina pošta na svetu koja čije je postojanje određeno već u prvom članu ustava, američki poštanski sistem ima dugu tradiciju: osnovan je 1775. dekretom Drugog kontinentalnog kongresa, skupom predstavnika tadašnjih 13 kolonija Novog sveta, na kojem je popločavana staza za američku nezavisnost. Kao takva, pošta je bila važan simbol novouspostavljene države, sredstvo povezivanja njenih građana i značajan faktor ekonomije.
Isporuka pisama i paketa je i danas „osnovna i fundamentalna” funkcija ovog servisa koji je po zakonu obavezan da „opslužuje sve zajednice”, od velikih gradova, do zabačenih naselja od nekoliko stotina stanovnika. Cena marke za obično pismo je 44 centi (oko 30 dinara), bez obzira na to da li se šalje na drugi kraj istog grada ili na na Havaje i Aljasku.
USPS je s državnog budžeta skinut još 1971, ali je ostao pod kapom Kongresa, bez čije saglasnosti ne može da zatvori nijednu poštu, a pogotovo ne zato što je „neprofitabilna”. Kongres je zato i glavni partner u saniranju današnje krize – i faktor koji joj doprinosi.
Kao i mnoge druge stvari koje su se našle na udaru koje donose promene u načinu komunikacije, i američki poštanski sistem je žrtva internet ere. Instant komunikacija elektronske pošte u muzej polako otprema nekadašnje rituale pisanja pisama, njihovo pakovanje u kovertu, kupovanje marki, ubacivanja u poštansko sanduče ili odlazak do najbliže pošte. U poslednje dve godine i časopisi se čitaju sa ajpoda i drugih tablet gedžeta, a i računi su u sve većoj meri „bespapirni”.
Sve to je doprinelo da se broj isporučenih pošiljki preko USPS-a s 213 milijardi, koliko ih je bilo 2006, prošle godine smanji na 171 milijardu. Broj dostavljenih pisama je od 2000. prepolovljen.
Naravno, tome je doprinela i privatna konkurencija. FedEksa i UPS-a, dva privatna servisa kurirske dostave paketa (pisma su monopol USPS-a), koji su preoteli deo posla – isporučuju 85 odsto ekspresnih pošiljki i paketa, pri čemu cene mogu da određuju sami. I, naravno, zbog toga su profitabilni jer da nisu, ne bi ni postojali.
Federalna služba ne može, međutim, da bude preduzetnik, pa zato mnoge inicijative koje bi joj povećale prihode ne prolaze kod kongresmena. Sve čega bi se latila – da uz marke, na primer prodaje novine, muzičke ploče ili druge sitnice, proglašava se za državnu konkurenciju privatnom biznisu, što politički ovde nije dozvoljeno. „Ako bismo u svakoj pošti otvorili kafić, i zbog toga bez mušterija ostanu privatni kafići, ne verujem da bi ljudi bili srećni”, prokomentarisao je ove ideje jedan kongresmen, član odbora za reformu vladinih službi.
Marke za običnu dostavu su, uprkos najavi poskupljenja (za samo jedan cent), među najjeftinijima u industrijskom svetu, ali je uprkos tome USPS obavezan da njen mejlmen (poštar) dostavi pismo i na dno Kolorado kanjona, gde je rezervat jednog indijanskog plemena do koga se može stići samo na mazgi.
Ovdašnji poštari inače, za razliku od naših, malo pešače. Najčešće koriste male kombije napravljene samo za njih, koji u vozačkoj kabini imaju samo jedno sedište, volan na desnoj strani na kojoj nema vrata – radi bržeg ulaženja i izlaženja.
USPS ima flotu od 215.000 ovakvih i drugih vozila – najveću civilnu flotu na svetu. Ona prevaljuje 2 milijarde kilometara godišnje da bi poštu isporučivala na 151 milion adresa!
Državu to ne košta ni centa – ali kako dalje? Do 2015. troškovi moraju da se smanje za 20 milijardi dolara. Jedna od mera koja bi tome pomogla – da se ukinu isporuke subotom – već nailazi na veliki otpor. Druga, da se poveća cena isporuke „nenaručene pošte”, poslovnih kataloga i reklama koji zatrpavaju sandučiće, takođe se osuđuje kao mera koja će naneti štetu ukupnoj ekonomiji.
U središtu je u stvari dilema: može li se od državnog servisa, od koga se traži da služi svima, očekivati da bude profitabilan? A ako bude subvencionisan, neće li to biti i subvencioniranje ne samo građana, nego i privatnog biznisa koji koristi poštanski sistem, što je ovde veliki tabu?
Poštari nemaju odgovor na ove dileme, pa se teše humorom da su biznis koji gubi na svakoj pojedinačnoj prodaji, ali to nadoknađuje velikim obimom prodaja.
Nekima je ovo možda duhovito, ali komšiji Liju, suočenom s mogućnošću da ostane bez posla, sigurno nije.
Politika