- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Kornelije Stanković
Kornelije Stankovic, srpski muzicar, cije je ime tako dobro poznato u svima krajevima srpskoga naroda, rodjen je u Budimu 18. avgusta 1831. godine. Skolovao se u Budimu, Aradu, Pesti i Becu, a ziveo je pojedine periode svoga zivota u Karlovcima i u Beogradu, pa je godine 1866. preminuo u mestu svojega rodjenja drugi dan Uskrsa. Ovim — drugim danom Uskrsa — Stankovic je zavrsio niz dogadjaja u svome zivotu za koji je taj dan bio sudbonosan. Koristeci se podacima u nekrologu njegovu ("Vila", 1886.) navodimo ovde tu cudnovatu igru sudbine, igru koja je najznacajnija dopuna, upravo dusa, biografije njegove.
..."U mladim godinama osta bez roditelja; u teskom i rdjavom stanju, ostavljen gotovo sam sebi, svrsio je sest razreda gimnazije... Od detinjstva je osecao osobitu sklonost k muzici, ali je sredstava za muzicko izobrazenje imao malo. Ono malo imanja sto je iza roditelja ostalo ne doticase za potrebe njegove. I ovde se nadje covek, koji je od roditelja njegovih zaduzen bio i koji Kornelija izbavi iz te nevolje. To je Pavao Ridjicki od Skribesica. Jednom je slusao kad je Kornelije na klaviru svirao; dopadne mu se; opazi dar u detetu i ponudi mu da ga o svom trosku za muziku izobrazi. U Kornelija Stankovica bila je zelja za muzikom toliko razvijena da mu je taka ponuda bila blagodat s neba. I taj srecni dan bio je drugi dan Uskrsa 1849. godine. U Becu pocne izucavati teoriju muzicku, pozna se s klasicnim umotvorima muzickim i njegova zvezda povede ga namenjenim stazama. Kazu da mu je majka nad kolevkom rado pevala crkvene pesme. Cudno osecanje materino, ona neispitljiva ljubav srpske zene prema svojoj crkvi, urodi cudnim plodom. Godine 1851. behu na skupu u becu radi crkvenih narodnih poslova sve pravoslavne vladike iz Austrije. Patrijarah Rajacic bese u svojim sobama namestio malenu kapelu u kojoj se sluzila sluzba Bozja. Tu i tome krugu otpevano je vaznije delo K. Stankovica — liturgija u cetiri glasa.
I to je bilo upravo drugi dan Uskrsa.
Druga komponovana liturgija njegova otpevana je u grckoj crkvi 1852. godine, i opet drugi dan Uskrsa.
... Kad je po materijalu muzickom, koji je narod u svojim nedrima sacuvao, poceo raditi umetnicki, godine 1854. dokazao je pred zborom mnogih svestenih lica da se nase narodno crkveno pojanje moze staviti u note, i to je bilo opet — drugi dan Uskrsa.
Godine 1855. otpevan je prvi posao njegov iz narodnog crkvenog pojanja od cetrdeset pevaca u sali muzickoga konzervatorijuma u becu pred silnom a osobito slovenskom publikom; a to je bilo — drugi dan Uskrsa.
Kad je godine 1856. poceo putovati po narodu dajuci koncerte, otpoceo je prvim koncertom u Karlovcima — drugi dan Uskrsa...
Toga dana 1866: — kao sto je pomenuto — i preminuo je!
Do godine 1854. kornelije se u svome radu umetnickom povodio za pojedinim velikanima u muzici. Prve njegove kompozicije bejahu tri nemacke pesme dve Silerove i jedna Getova. Zatim je dosao valcer pa onda u cetiri glasa nekolike srpske pesme kao npr. "Oj, talasi..." i druge. Posle je dosla pomenuta njegova prva liturgija, koja kod arhijereja nije nasla odziva, a za njom i druga, pevana u grckoj crkvi, bolja ali opet bez pravog uspeha.
Posle svega toga "stavio se na bazis radnje koja je skopcana sa srcem i dusom njegova naroda". Tada nastupa nova, svetla, perioda rada njegova.
Sisavsi u karlovce stajao je slusati i beleziti pevanje najboljih pevaca crkvenih pesama. Stavljajuci to pevanje u note, dovodeci ga u red, harmonizujuci ga i dizuci na stupanj umetnickoga pevanja — izradio je liturgiju Jovana Zlatoustoga i Vasilija velikoga s odlomcima strasne nedelje i uskrsnjega pevanja.
U Karlovcima je, popisujuci "sve sto narodna crkva ima", proveo dve godine, a po tom se vrati u Bec da produzi rad.
U patrijarhu Rajacicu imadjase mocnog zastitnika u Vojvodini a u mitropolitu mihailu u Srbiji.
Kad je u Becu stao priredjivati duhovne koncerte, uspeh je bio silan. O jednom je strucna kritika becka rekla da "samo u takim melodijama moze dihati pravi religiozni zivot". O drugom je pisano: "G. Stankovic koji se toga prihvatio svrsio ga je doista s umetnoscu koja zasluzuje svako priznanje... Osobito valja pohvaliti teznju kojom se g. Stankovic trudio da shvati sto popularnije harmoniju... Same melodije siu tihe, krecu se u predelima mola i u polaganom vremenom razmeru, a teznjom za nakitom odaju ocito svoj istocni postanak... Posao g. Stankovica vrlo je zasluzan, on se trudi da srpskom crkvenom pojanju stece umetnicke plemenitosti."
Taj svoj rad — crkveno pojanje — hteo je da prikaze i da popularise u Rusiji. Toga radi, spremao se da putuje tamo, ali mu suva bolest putovanje odgadjase a za tim i smrt donese.
Mesto toga Kornelije je proveo duze vreme u Beogradu, sireci muzicku umetnost i vodeci, kao predsednik, onda jedino Peogradsko Pevacko Drustvo. Tada je o trosku srpske vlade putovao u pojedine krajeve Srbije radi sakupljanja narodnih melodija.
Skupljanje narodnih melodija cini drugu vrstu njegova rada. Sam je kazao kako su srpske narodne pesme postale poznate po lepoti misli, ali svet jos ne poznaje duse tih misli t. j. melodije narodnih pesama. Da se i to izvrsi — preuzeo je kao drugu zelju svoju.
Muzicke je radove svoje stampao u becu. Tu su ugledale sveta sve tri knjige pravoslavnog crkvenog pojanja u srpskoga naroda, posvecene "Srpskom narodu". Srpske Narodne Pesme posvetio je, 1858, knezu Danilu, drugo izdanje Srpkinjama a trece Knezu Mihailu — prvu svesku, i ruskom poslaniku u Becu Balabinu — drugu svesku; za tim je izisao i treci deo.
Od njegovih kompozicija umetnickih pesama — i ako mu je taj rad manjega znacaja - narocito su popularne i rasirene: "Rado ide Srbin u vojnike", "Secas li se onog sata", "Tavan noci" itd.
U istoriji duhovne kulture srpske a posebice u istoriji muzicke umetnosti i visega obrazovanja u Srba pomenu Kornelija Stankovica pripada jedno od prvih i najvidjenijih mesta. To je zasluzio njegov kratkovremeni ali pun ideja i uspeha rad.
Izvor: Andra Gavrilović - Znameniti SRBI XIX veka
Kornelije Stankovic, srpski muzicar, cije je ime tako dobro poznato u svima krajevima srpskoga naroda, rodjen je u Budimu 18. avgusta 1831. godine. Skolovao se u Budimu, Aradu, Pesti i Becu, a ziveo je pojedine periode svoga zivota u Karlovcima i u Beogradu, pa je godine 1866. preminuo u mestu svojega rodjenja drugi dan Uskrsa. Ovim — drugim danom Uskrsa — Stankovic je zavrsio niz dogadjaja u svome zivotu za koji je taj dan bio sudbonosan. Koristeci se podacima u nekrologu njegovu ("Vila", 1886.) navodimo ovde tu cudnovatu igru sudbine, igru koja je najznacajnija dopuna, upravo dusa, biografije njegove.
..."U mladim godinama osta bez roditelja; u teskom i rdjavom stanju, ostavljen gotovo sam sebi, svrsio je sest razreda gimnazije... Od detinjstva je osecao osobitu sklonost k muzici, ali je sredstava za muzicko izobrazenje imao malo. Ono malo imanja sto je iza roditelja ostalo ne doticase za potrebe njegove. I ovde se nadje covek, koji je od roditelja njegovih zaduzen bio i koji Kornelija izbavi iz te nevolje. To je Pavao Ridjicki od Skribesica. Jednom je slusao kad je Kornelije na klaviru svirao; dopadne mu se; opazi dar u detetu i ponudi mu da ga o svom trosku za muziku izobrazi. U Kornelija Stankovica bila je zelja za muzikom toliko razvijena da mu je taka ponuda bila blagodat s neba. I taj srecni dan bio je drugi dan Uskrsa 1849. godine. U Becu pocne izucavati teoriju muzicku, pozna se s klasicnim umotvorima muzickim i njegova zvezda povede ga namenjenim stazama. Kazu da mu je majka nad kolevkom rado pevala crkvene pesme. Cudno osecanje materino, ona neispitljiva ljubav srpske zene prema svojoj crkvi, urodi cudnim plodom. Godine 1851. behu na skupu u becu radi crkvenih narodnih poslova sve pravoslavne vladike iz Austrije. Patrijarah Rajacic bese u svojim sobama namestio malenu kapelu u kojoj se sluzila sluzba Bozja. Tu i tome krugu otpevano je vaznije delo K. Stankovica — liturgija u cetiri glasa.
I to je bilo upravo drugi dan Uskrsa.
Druga komponovana liturgija njegova otpevana je u grckoj crkvi 1852. godine, i opet drugi dan Uskrsa.
... Kad je po materijalu muzickom, koji je narod u svojim nedrima sacuvao, poceo raditi umetnicki, godine 1854. dokazao je pred zborom mnogih svestenih lica da se nase narodno crkveno pojanje moze staviti u note, i to je bilo opet — drugi dan Uskrsa.
Godine 1855. otpevan je prvi posao njegov iz narodnog crkvenog pojanja od cetrdeset pevaca u sali muzickoga konzervatorijuma u becu pred silnom a osobito slovenskom publikom; a to je bilo — drugi dan Uskrsa.
Kad je godine 1856. poceo putovati po narodu dajuci koncerte, otpoceo je prvim koncertom u Karlovcima — drugi dan Uskrsa...
Toga dana 1866: — kao sto je pomenuto — i preminuo je!
Do godine 1854. kornelije se u svome radu umetnickom povodio za pojedinim velikanima u muzici. Prve njegove kompozicije bejahu tri nemacke pesme dve Silerove i jedna Getova. Zatim je dosao valcer pa onda u cetiri glasa nekolike srpske pesme kao npr. "Oj, talasi..." i druge. Posle je dosla pomenuta njegova prva liturgija, koja kod arhijereja nije nasla odziva, a za njom i druga, pevana u grckoj crkvi, bolja ali opet bez pravog uspeha.
Posle svega toga "stavio se na bazis radnje koja je skopcana sa srcem i dusom njegova naroda". Tada nastupa nova, svetla, perioda rada njegova.
Sisavsi u karlovce stajao je slusati i beleziti pevanje najboljih pevaca crkvenih pesama. Stavljajuci to pevanje u note, dovodeci ga u red, harmonizujuci ga i dizuci na stupanj umetnickoga pevanja — izradio je liturgiju Jovana Zlatoustoga i Vasilija velikoga s odlomcima strasne nedelje i uskrsnjega pevanja.
U Karlovcima je, popisujuci "sve sto narodna crkva ima", proveo dve godine, a po tom se vrati u Bec da produzi rad.
U patrijarhu Rajacicu imadjase mocnog zastitnika u Vojvodini a u mitropolitu mihailu u Srbiji.
Kad je u Becu stao priredjivati duhovne koncerte, uspeh je bio silan. O jednom je strucna kritika becka rekla da "samo u takim melodijama moze dihati pravi religiozni zivot". O drugom je pisano: "G. Stankovic koji se toga prihvatio svrsio ga je doista s umetnoscu koja zasluzuje svako priznanje... Osobito valja pohvaliti teznju kojom se g. Stankovic trudio da shvati sto popularnije harmoniju... Same melodije siu tihe, krecu se u predelima mola i u polaganom vremenom razmeru, a teznjom za nakitom odaju ocito svoj istocni postanak... Posao g. Stankovica vrlo je zasluzan, on se trudi da srpskom crkvenom pojanju stece umetnicke plemenitosti."
Taj svoj rad — crkveno pojanje — hteo je da prikaze i da popularise u Rusiji. Toga radi, spremao se da putuje tamo, ali mu suva bolest putovanje odgadjase a za tim i smrt donese.
Mesto toga Kornelije je proveo duze vreme u Beogradu, sireci muzicku umetnost i vodeci, kao predsednik, onda jedino Peogradsko Pevacko Drustvo. Tada je o trosku srpske vlade putovao u pojedine krajeve Srbije radi sakupljanja narodnih melodija.
Skupljanje narodnih melodija cini drugu vrstu njegova rada. Sam je kazao kako su srpske narodne pesme postale poznate po lepoti misli, ali svet jos ne poznaje duse tih misli t. j. melodije narodnih pesama. Da se i to izvrsi — preuzeo je kao drugu zelju svoju.
Muzicke je radove svoje stampao u becu. Tu su ugledale sveta sve tri knjige pravoslavnog crkvenog pojanja u srpskoga naroda, posvecene "Srpskom narodu". Srpske Narodne Pesme posvetio je, 1858, knezu Danilu, drugo izdanje Srpkinjama a trece Knezu Mihailu — prvu svesku, i ruskom poslaniku u Becu Balabinu — drugu svesku; za tim je izisao i treci deo.
Od njegovih kompozicija umetnickih pesama — i ako mu je taj rad manjega znacaja - narocito su popularne i rasirene: "Rado ide Srbin u vojnike", "Secas li se onog sata", "Tavan noci" itd.
U istoriji duhovne kulture srpske a posebice u istoriji muzicke umetnosti i visega obrazovanja u Srba pomenu Kornelija Stankovica pripada jedno od prvih i najvidjenijih mesta. To je zasluzio njegov kratkovremeni ali pun ideja i uspeha rad.
Izvor: Andra Gavrilović - Znameniti SRBI XIX veka
