Šta je novo?
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.577
Kornelije Stanković

kornelijeStankovic_NM.jpg

Kornelije Stankovic, srpski muzicar, cije je ime tako dobro poznato u svima krajevima srpskoga naroda, rodjen je u Budimu 18. avgusta 1831. godine. Skolovao se u Budimu, Aradu, Pesti i Becu, a ziveo je pojedine periode svoga zivota u Karlovcima i u Beogradu, pa je godine 1866. preminuo u mestu svojega rodjenja drugi dan Uskrsa. Ovim — drugim danom Uskrsa — Stankovic je zavrsio niz dogadjaja u svome zivotu za koji je taj dan bio sudbonosan. Koristeci se podacima u nekrologu njegovu ("Vila", 1886.) navodimo ovde tu cudnovatu igru sudbine, igru koja je najznacajnija dopuna, upravo dusa, biografije njegove.

..."U mladim godinama osta bez roditelja; u teskom i rdjavom stanju, ostavljen gotovo sam sebi, svrsio je sest razreda gimnazije... Od detinjstva je osecao osobitu sklonost k muzici, ali je sredstava za muzicko izobrazenje imao malo. Ono malo imanja sto je iza roditelja ostalo ne doticase za potrebe njegove. I ovde se nadje covek, koji je od roditelja njegovih zaduzen bio i koji Kornelija izbavi iz te nevolje. To je Pavao Ridjicki od Skribesica. Jednom je slusao kad je Kornelije na klaviru svirao; dopadne mu se; opazi dar u detetu i ponudi mu da ga o svom trosku za muziku izobrazi. U Kornelija Stankovica bila je zelja za muzikom toliko razvijena da mu je taka ponuda bila blagodat s neba. I taj srecni dan bio je drugi dan Uskrsa 1849. godine. U Becu pocne izucavati teoriju muzicku, pozna se s klasicnim umotvorima muzickim i njegova zvezda povede ga namenjenim stazama. Kazu da mu je majka nad kolevkom rado pevala crkvene pesme. Cudno osecanje materino, ona neispitljiva ljubav srpske zene prema svojoj crkvi, urodi cudnim plodom. Godine 1851. behu na skupu u becu radi crkvenih narodnih poslova sve pravoslavne vladike iz Austrije. Patrijarah Rajacic bese u svojim sobama namestio malenu kapelu u kojoj se sluzila sluzba Bozja. Tu i tome krugu otpevano je vaznije delo K. Stankovica — liturgija u cetiri glasa.

I to je bilo upravo drugi dan Uskrsa.

Druga komponovana liturgija njegova otpevana je u grckoj crkvi 1852. godine, i opet drugi dan Uskrsa.

... Kad je po materijalu muzickom, koji je narod u svojim nedrima sacuvao, poceo raditi umetnicki, godine 1854. dokazao je pred zborom mnogih svestenih lica da se nase narodno crkveno pojanje moze staviti u note, i to je bilo opet — drugi dan Uskrsa.

Godine 1855. otpevan je prvi posao njegov iz narodnog crkvenog pojanja od cetrdeset pevaca u sali muzickoga konzervatorijuma u becu pred silnom a osobito slovenskom publikom; a to je bilo — drugi dan Uskrsa.

Kad je godine 1856. poceo putovati po narodu dajuci koncerte, otpoceo je prvim koncertom u Karlovcima — drugi dan Uskrsa...

Toga dana 1866: — kao sto je pomenuto — i preminuo je!

Do godine 1854. kornelije se u svome radu umetnickom povodio za pojedinim velikanima u muzici. Prve njegove kompozicije bejahu tri nemacke pesme dve Silerove i jedna Getova. Zatim je dosao valcer pa onda u cetiri glasa nekolike srpske pesme kao npr. "Oj, talasi..." i druge. Posle je dosla pomenuta njegova prva liturgija, koja kod arhijereja nije nasla odziva, a za njom i druga, pevana u grckoj crkvi, bolja ali opet bez pravog uspeha.

Posle svega toga "stavio se na bazis radnje koja je skopcana sa srcem i dusom njegova naroda". Tada nastupa nova, svetla, perioda rada njegova.

Sisavsi u karlovce stajao je slusati i beleziti pevanje najboljih pevaca crkvenih pesama. Stavljajuci to pevanje u note, dovodeci ga u red, harmonizujuci ga i dizuci na stupanj umetnickoga pevanja — izradio je liturgiju Jovana Zlatoustoga i Vasilija velikoga s odlomcima strasne nedelje i uskrsnjega pevanja.

U Karlovcima je, popisujuci "sve sto narodna crkva ima", proveo dve godine, a po tom se vrati u Bec da produzi rad.

U patrijarhu Rajacicu imadjase mocnog zastitnika u Vojvodini a u mitropolitu mihailu u Srbiji.

Kad je u Becu stao priredjivati duhovne koncerte, uspeh je bio silan. O jednom je strucna kritika becka rekla da "samo u takim melodijama moze dihati pravi religiozni zivot". O drugom je pisano: "G. Stankovic koji se toga prihvatio svrsio ga je doista s umetnoscu koja zasluzuje svako priznanje... Osobito valja pohvaliti teznju kojom se g. Stankovic trudio da shvati sto popularnije harmoniju... Same melodije siu tihe, krecu se u predelima mola i u polaganom vremenom razmeru, a teznjom za nakitom odaju ocito svoj istocni postanak... Posao g. Stankovica vrlo je zasluzan, on se trudi da srpskom crkvenom pojanju stece umetnicke plemenitosti."

Taj svoj rad — crkveno pojanje — hteo je da prikaze i da popularise u Rusiji. Toga radi, spremao se da putuje tamo, ali mu suva bolest putovanje odgadjase a za tim i smrt donese.

Mesto toga Kornelije je proveo duze vreme u Beogradu, sireci muzicku umetnost i vodeci, kao predsednik, onda jedino Peogradsko Pevacko Drustvo. Tada je o trosku srpske vlade putovao u pojedine krajeve Srbije radi sakupljanja narodnih melodija.

Skupljanje narodnih melodija cini drugu vrstu njegova rada. Sam je kazao kako su srpske narodne pesme postale poznate po lepoti misli, ali svet jos ne poznaje duse tih misli t. j. melodije narodnih pesama. Da se i to izvrsi — preuzeo je kao drugu zelju svoju.

Muzicke je radove svoje stampao u becu. Tu su ugledale sveta sve tri knjige pravoslavnog crkvenog pojanja u srpskoga naroda, posvecene "Srpskom narodu". Srpske Narodne Pesme posvetio je, 1858, knezu Danilu, drugo izdanje Srpkinjama a trece Knezu Mihailu — prvu svesku, i ruskom poslaniku u Becu Balabinu — drugu svesku; za tim je izisao i treci deo.

Od njegovih kompozicija umetnickih pesama — i ako mu je taj rad manjega znacaja - narocito su popularne i rasirene: "Rado ide Srbin u vojnike", "Secas li se onog sata", "Tavan noci" itd.

U istoriji duhovne kulture srpske a posebice u istoriji muzicke umetnosti i visega obrazovanja u Srba pomenu Kornelija Stankovica pripada jedno od prvih i najvidjenijih mesta. To je zasluzio njegov kratkovremeni ali pun ideja i uspeha rad.

Izvor: Andra Gavrilović - Znameniti SRBI XIX veka



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.577
DELA:

KLAVIRSKA:
"Ustaj, ustaj Srbine" (sa varijacijama), 1852; "Slovenski kadril", 1855; "Sto se bore misli moje" (sa varijacima) 1857; "Srpski narodni kadril" 1859; "Bugarski kadril" i "Srpska polka" 1862.

VOKALNA:
Pesme za dramu "Preodnice srpske slobode" ili "Srpski hajduci" Dj. Maletica; mes. hor "Crnogorac Crnogorki"; "Himna Srbije".
— "Srpske narodne pesme" (6 zbirki koje sadrze ujedno klavirske i horske harmonizacije. Zbirke su ovde navedene po prvoj pesmi koja je u njima: "Oj talasi", 1851; "Secas li se onog sata", 1853; "Uskliknimo s ljubavlju", 1859; "Ja sam Srbin, srpski sin", 1859; "Polecela sarenptica", 1862; "Prag je ovo milog srpstva", 1863).

CRKVENA:
"Dve liturgije", 1851 i 1852; "Pravoslavno crkveno pojanje u srpskoga naroda" (I knj., "Liturgija Jovana Zlatoustog", 1862; II knj., "Tropari, kondaci, irmosi od Bozica do Spasovadne" 1863; III kn., "Tropari, kondaci, irmosi od Spasovadne do Vavedenja", 1864); "Srpsko crkveno karlovacko pojanje ("Blazena" I-8 glasa, 1822). Neobjavljeni zapisi karlovackog pojanja u 17 svezaka u Arhivu SAN.

Napomena: podaci korišćeni iz muzičke enciklopedije



 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.577
Muzički primeri:





 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.577
Naš Kornelije, sav od muzike

Naš Kornelije, sav od muzike

BUDILNIK USPAVANIH DUHOVA

„Makar što sam bolestan i sitan telom, nadam se da me neće Bog milostivi sebi pozvati pre nego uradim što sam namislio”, piše, kao da se zavešta, najromantičnija i najtragičnija ličnost u istoriji srpske muzike


1.jpg

To je skroman smeštaj, jeftino banjsko konačište u oronuloj zgradi, bez ikakvog luksuza i sjaja: sto, stolica, krevet i stari, iznajmljeni pijanino. Istina, boravili su i borave u Rožnjavi, mondenskoj slovačkoj banji zapadno od Košica, i bogati gosti iz cele Evrope, pa i glave krunisane, ali najčešće radi provoda, ljubavnih pustolovina ili kockanja u raskošnim vilama i dvorcima.
A on,
Kornelije Stanković, on je samo tridesettrogodišnji siromašni srpski kompozitor, pijanista i dirigent iz Budima, „veštak u muziki”, koji u ovim šumovitim bregovima celo to kišovito proleće 1864. godine, usamljen i grozničav, uzalud traži bar malo boljitka svojim bolnim grudima. Međutim, oronulo zdravlje nije njegova jedina nedaća. Prijatelju piše da mu pošalje bar nešto novca: „Istrošio sam se strašno: bolest, lekarima posavetovanje, put ovamo oduzelo mi je polovinu moje imovine.”
Svežina poslednje junske večeri donosi u sobu miris lipa i parfema, ženski smeh i cvrkut slavuja. Kornelije prebire po dirkama i žustro ispisuje note. Žuri: vreme se neumitno osipa, beži i sve ga je manje, a on još mnogo zamisli mora da prenese na notni papir. „Sad mi svaki sat zlato vredi”, zapisuje. Načas prekine beleženje i, prateći se, zapeva, onako, za svoju dušu:

„Što se bore misli moje,
iskustvo mi ćutat’ veli...”


Tu pesmu mu je u Beču više puta kazivao lično knez Mihailo, a Kornelije je na njene setne stihove komponovao melodiju i objavio je u Beču 1857. godine kao posebno izdanje.

Amanet narodni


Nekada je Taban bio živopisna srpska četvrt u Budimu, na desnoj obali Dunava. (Porušen je, do temelja, tridesetih godina prošlog veka.) Tu je 30. avgusta 1831. godine, u staroj srpskoj porodici, rođen Kornelije Stanković koji još kao mladić sam sebi zadaje ogroman i do njega nerešavan zadatak: da skupi i zapiše, umetnički obradi i sačuva muzičko blago srpskog naroda. Ovu smelu i revolucionarnu odluku donosi pod uticajem južnoslovenskih ideja i dela Vuka Karadžića koga je lično poznavao i čijem bečkom krugu je bio veoma blizak.
Komponovao je i prikupljao narodno muzičko blago samo četrnaest godina, od dvadesete do trideset četvrte, ali je i za to kratko vreme uradio zadivljujuće mnogo, uvek razapet između stalne zebnje da su mu dani na izmaku i silne želje da postigne što više.
Vukovski prvi u svim poduhvatima, prvi je školovani srpski muzičar i preteča budućim muzičkim stvaraocima, pre svih Josifu Marinkoviću i Stevanu Stojanoviću Mokranjcu. Prvi dokazuje da pesme što ih narod vekovima peva nikako nisu „govedarske” tvorevine već umetnička dela koja imaju „prirodnu vrlinu i bezazlenost čime mogu da nadvise pesme prosvećenih naroda”.
Koncertima i štampanim zbirkama, romantičarski ponosno, predstavlja ih pre više od vek i po tako glasovitim muzičkim centrima kao što su Beč i Budim.
I pored nepoverenja i sumnjičavosti crkve, on u Sremskim Karlovcima, takođe prvi, proučava i notno zapisuje jedinstveno srpsko crkveno pojanje, takozvano karlovačko, koje se do tog istorijskog čina prenosilo samo usmeno. „Bogaština leži u našem pojanju”, napominje. „Posao ovaj meni je svetinja. Ja u njemu gledam amanet narodni.”
Često pri ostvarenju svojih dalekovidih nauma, opet kao Vuk, nailazi na razna nerazumevanja, zatvorena vrata i otvorene otpore. Iako je kao nadaren pijanista na početku karijere opčinjen Francom Listom, maštajući da jednog dana dosegne njegovu virtuoznost, ipak će sve svoje umeće usmeriti u drugom, mnogo težem i plemenitijem smeru.
I dok u poslednjoj svojoj jeseni gleda kako venu krošnje po budimskim parkovima, onemoćalom Korneliju se verovatno javlja sen Branka Radičevića.
Sedam godina mlađi, on je poznavao Branka, bio svedok i njegove omiljenosti i opšte žalosti kad je pesnik umro u Beču, 18. juna 1853. godine.


Aplauzi u Muzikferajnu


A tog istog proleća, 9. aprila, slavni bečki Muzikferajn (Muzičko društvo) odjekuje od aplauza posle izvođenja Druge liturgije dvadesetdvogodišnjeg kompozitora Kornelija Stankovića koji je i dirigovao operskim horom. To je samo prvi od nekoliko duhovnih koncerata koje će Kornelije, obično pred Uskrs, prirediti u Muzikferajnu, svojevrsnom hramu muzike, pred obrazovanom, probirljivom, pa i razmaženom bečkom publikom. Naime, muzički sladokusci Beča, grada koji je utkan u biografije Hajdna, Mocarta, Betovena, Šopena, Šuberta i Bramsa, slušaju uživo tih godina, pored ostalih, Franca Lista i Klaru Šuman.
Godine 1861, kad u proleće Muzikferajn opet bruji od „Crkvenih pesama izabranih za pojanje u Duhovnom koncertu Kornelija Stankovića”, dolazi u Beč Rihard Vagner, a nešto kasnije i Johanes Brams, koji 1872. godine staje na čelo ovog uglednog Društva.
U takvoj sredini jedan nadareni i obrazovani mladić uspeva da skrene na sebe pažnju kapriciozne bečke i publike i kritike uljuljkane tročetvrtinskim taktom valcera. O Kornelijevim duhovnim koncertima, na kojima se čak i „bis” traži, pišu već 1853. godine vodeće bečke novine, i te napise uskoro prenose listovi u Novom Sadu, Beogradu, Zagrebu, Temišvaru, Pešti, Segedinu...
Od svih srpskih umetnika 19. veka najviše se piše upravo o Korneliju Stankoviću. Postavši istinski idol srpske omladine, koja ga cvećem obasipa i noću ide da mu peva pod prozorom, on i taj ne uvek laki oreol slave prima mirno, s blagim osmehom.

2.jpg

Pokorni posinjenik


Kako to često biva, posle koncerta se drugi raduju i slave glasnije nego „naš Kornelije” koji im je tu radost i podario. „Čitava njegova spoljašnost, i u odelu i u ponašanju, čini utisak prefinjenog čoveka odličnog kućevnog vaspitanja”, ističu njegovi savremenici. „Kornelije Stanković je čovek sav od muzike, bezazlene, blage naravi, koju nikad ne trzaju strasti...”
Društvo ne mora da ga moljaka da sedne za klavir, naročito na skupovima slovenske omladine, čak ni onda kad je u hladnom znoju i vreloj groznici, kad ga napušta glas, ali ne i želja da svirkom i pesmom oplemeni sve prisutne. A prisustvovali su njegovim koncertima u svečanim muzičkim i balskim dvoranama, crkvama ili domovima viđenijih bečkih i budimskih Srba, najčešće na značajan verski praznik, i Vuk Stefanović Karadžić sa kćerkom Minom, knez Mihailo Obrenović i kneginja Julija, pesnik Ivan Mažuranić, patrijarh Josif Rajačić, slavisti Franc Miklošič i Vatroslav Jagić, književnik Kosta Ruvarac, političar Mihailo Polit-Desančić, kompozitor Davorin Jenko, filolog Đura Daničić, kapetan Miša Anastasijević, pesnik Petar Preradović, mlade poete Jovan Jovanović Zmaj i Laza Kostić koji Kornelija veliča nadahnutim stihovima...
U tim danima sve bučnijeg nacionalnog zanosa, bilo da mu kliču u Beču, Budimu, Sremskim Karlovcima, Novom Sadu, Somboru, Beogradu, Zemunu, Sremskoj Mitrovici, Vukovaru, Bečkereku (Zrenjaninu), Kikindi, Pančevu ili Vršcu, gde nastupa kao kompozitor, pijanista i horovođa, on neretko misli na poreklo i učenje, na gorke časove samoće i nemaštine, godinama u senci grudobolje, koja mu život skraćuje, a tegobe produžava.
One počinju već u detinjstvu kad Korneliju umiru i otac i majka. Stariji brat Josif i sestra Marina odlaze svojim putem, dok brigu o tom tihom, bistrom i za muziku izuzetno nadarenom dečaku preuzima očev prijatelj Pavle Riđički (1804–1893), peštanski vlastelin i dobrotvor, mecena i darodavac. On i njegova žena Jelena umnogome zamenjuju Korneliju „ljubezne roditelje” kako ih on, „pokorni posinjenik”, oslovljava u pismima. „Plemeniti gospodin Pavle Riđički samo iz prijateljstva prema ocu mome primio se mene još u ranoj mladosti, te ako sam sebi u svetu ostavljen, mogao sam učiti se veštini u ono doba, kad u nas veština muzike vrlo je malo vredela.”


Veštak u muziki


Školuje se u Aradu, Segedinu i Pešti, gde 1845. godine završava gimnaziju. Tu privatno uči i violinu i sviraće je, kao i klavir, do kraja života. Godine 1848, kad revolucija potresa ne samo Austriju, nego i veći deo Evrope, sedamnaestogodišnji Stanković se u Budimu odvažno posvećuje „pijanističkom samoobrazovanju”. Dve godine kasnije, u pratnji Riđičkog, najzad stiže u Beč. Tu ga oberučke prihvata šezdesetdvogodišnji Simon Sehter (1788–1867), čuveni profesor harmonije na bečkom Konzervatorijumu, najznačajniji muzički teoretičar i pedagog sredinom 19. veka. Bdi do detalja nad svim njegovim radovima, javnim nastupima i zbirkama narodnih pesama o čemu pohvalno piše u bečkoj štampi. Uz Kornelija ostaje doslovno do njegovog poslednjeg, oproštajnog daha.
Izuzetno značajnu podršku Kornelije dobija i od Mihaila Fjodoroviča Rajevskog (1811–1884), dugogodišnjeg sveštenika pri ruskoj ambasadi u Beču. Višestruko obrazovan, Rajevski je bio blizak sa svim viđenijim južnoslovenskim ličnostima. Bez njegovog velikog ugleda i uticaja, nepoverljivi i konzervativni crkveni velikodostojnici u Sremskim Karlovcima teško da bi pristali da sarađuju s tamo nekim golobradim „veštakom u muziki”.
Međutim, već 1852. godine dvadesetjednogodišnji student sasvim je prepušten sebi: više ne boravi u kući Riđičkog, koji mu obustavlja i svaku novčanu pomoć. Od tada do kraja života Kornelije Stanković je, kako se danas najčešće kaže, profesionalac: sam sebi je izdavač i menadžer, oglašivač i trgovački putnik, sve mukotrpno i uz velike nedaće. Kao i njegov uzor, vukovski moljaka za pomoć, milodar ili stipendiju. Kašljući, žuri po svakojakom vremenu s kraja na kraj Beča i daje časove klavira. S „katarom na plućima”, stanuje u Landštrase (Zemljanoj ili Poljskoj ulici), broj 500, okružen sirotinjom, daleko od centra Beča i njegovog sjaja.
Ne samo tu neuglednu studentsku sobu, već i sve ostalo, svaku teško stečenu forintu, ali i radost zbog uspeha, s Kornelijem bratski deli student „živopisanija” Stevan Todorović (1832–1925), docnije znameniti srpski slikar.


Koncerti za dobročinstvo


U broju od 24. decembra 1855. godine „Srbski dnevnik” najavljuje:
„Prekosutra, na prvi dan Božića i u prvi četvrtak uveče imaćemo ovde u Novom Sadu prijatnu zabavu. G. Kornelije Stanković, koji je kod nas kao pijanista već lep glas stekao, bavi se od jesenas u Karlovcima sa tim da naše crkveno pjenije stavi na note. On je odredio da u ta dva dana dade nam koncert. Sve je već spremljeno. Kod nas se ionako veći veštak na fortepijano nije valjda nikad čuo. Sad ćemo čuti i to srbskoga veštaka. U koncertu će s pevanjem učestvovati g. Stevan Todorović, živopisac. Program je pečatan. Koncert će biti u gimnazialnoj sali. Bileti se mogu dobiti u gostionici Kod kamile.”
Istina, deo zarade od ovakvih koncerata donekle bi popunio Kornelijeve gotovo uvek prazne džepove, ali samo nakratko. Zna se da je najmanji deo ostavljao sa sebe, za goli život teško bolesnog umetnika. Jer, što ne ode za objavljivanje dela, Kornelije Stanković nesebično daruje onima kojima je, uveren je, potrebnije nego njemu samom. Često se sav prihod od koncerata pretače u dobročinstvo. Bolesnome su, to sam i te kako oseća, najnužnije lečenje i nega, pa za bolnice drži više koncerata u Pančevu, Sremskim Karlovcima, Beogradu...
Godine 1860. Kornelije u Beču organizuje veliki uskršnji koncert „u korist stradajuće braće Hrvata”. Naime, prethodna godina je u mnogim krajevima Hrvatske bila nerodna. Zavladala je glad. Saosećajući se sa svim paćenicima, bez obzira na veru, on im kao pomoć šalje značajnu sumu od 240 srebrnih forinti. Usledila je zahvalnost „na trudu, plemenitosti i bratskoj ljubavi”. Pomaže i školama, crkvi i pozorištu, kao što to čini u Novom Sadu.

Na drugi dan Uskrsa


U proleće 1864. godine, dok poslednji put boravi u Beogradu, gde je horovođa Beogradskog pevačkog društva, njegovo zdravlje naglo se pogoršava. Pred odlazak na lečenje u Rožnjavu, prodaje i klavir. Kupac je Miloš Popović, zvani „Frulica”, pesnik i urednik „Vidovdana”, brat Đure Daničića. Ostalo je zabeleženo da ovaj klavir nikada nije plaćen. Zato iz Rožnjave piše bliskom prijatelju da proda sve što je u Beogradu ostalo iza njega, čak i pokućstvo i njegovu ličnu odeću.
U jednom pismu napominje da je samo od decembra do marta naskicirao čak 1000 listova: „Pomislite koliko sati na dan...” A u drugom: „Lekari mi savetuju da odavde idem u Merano (Alpe), da i dalje surutku pijem, a posle toga zimi u Nicu, samo tako je moguće bolesti mojoj na put stati. Lako ćeš pogoditi gde fali...” Teši ga i daje mu snage sećanje na njegovo prvo melografsko putovanje po Srbiji 1861. godine kada, na poziv kneza Mihaila, zapisuje melodije narodnih pesama u Šapcu, Loznici, Valjevu, Čačku, Užicu i Kragujevcu.
„Želja mi se ispunila, te sam po Srbiji putovao i lično se s onim narodom upoznao od koga sam i ja gore list”, piše oduševljeno proti Rajevskom. „Sa čistom savešću Vam javljam da mi je misao, kojoj sam život moj žrtvovao, odziva našla... Kad ću tako sretan biti u Vašu zemlju doći, to ne znam. Da želim, to dobro znate.”
Zbog bolesti, Kornelije nikada nije otputovao u Rusiju, ni upoznao njenu muziku, ali je zato njegovo delo i tamo „odziva našlo”. Zahvaljujući uticajnim Srbima, njegovim poštovaocima, kompozicije Kornelija Stankovića postaju omiljene čak i na ruskom dvoru. „Mlada kneginja Eleonora ih često peva”, piše jedan savremenik. Povodom hiljadu godina carstva, ruska vlada znamenitim Ordenom sv. Stanislava odlikuje 1862. godine Vuka Karadžića i – Kornelija Stankovića. Tada on i ne sluti da će motive njegovih zapisa i obrada srpskih narodnih pesama uneti u svoja dela i takvi velikani upravo ruske muzike kao Nikolaj Rimski Korsakov (1844–1908) i Petar Iljič Čajkovski (1840–1894). Najzad, ni on, „kralj valcera”, Johan Štraus sin, nije odoleo Kornelijevim pesmama pa, nadahnut njima, komponuje Srpski kadril, Srpski marš i Slovenski bal. A značaj njegovih zapisa crkvenih melodija, koje je, „da se to dragoceno blago ne izgubi”, beležio u Karlovcima i fruškogorskim manastirima celu godinu dana, isticali su i Edvard Grig (1843–1907) i Igor Stravinski (1882 – 1971).
Godine 1865, poslednje u njegovom životu, srpska vlada naručuje od Jovana Jovanovića Zmaja stihove, a od Kornelija Stankovića melodiju nove himne. Zbrinut u kući brata Josifa u Budimu, sasvim malaksao, ali ponosan i počastvovan, Kornelije predano komponuje. Uz njega je, danonoćno, brižni profesor Sehter. U njegovom naručju, s notama nove himne u iznemoglim rukama, utihnuo je na drugi dan Uskrsa, 17. aprila 1865. godine.
Sahranjen je na tabanskom, odakle je 1936. godine, u posebnoj urni, prenesen na drugo budimsko groblje. A sedam i po decenija posle njegove smrti, u zimu 1940. godine, kad je Taban već bio porušen, jedan voz je od Budima do Beograda sačekivan na usputnim stanicama s cvećem i vezenim peškirima, aplauzom i pesmom: Kornelije Stanković se vraćao svom narodu. U nedelju, 25. februara 1940. godine, svečano je položen u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu.

SEĆAŠ LI SE ONOG SATA...


3.jpg

I danas se rado slušaju takozvane „starogradske” ili „varoške” pesme, za koje se često misli da su isključivo narodne, i po tekstu i po melodiji. One, međutim, ne potiču samo iz naroda. Neke su napisali naši čuveni pesnici, a njihove neprolazne melodije delo su Kornelija Stankovića. Istina, pojedine pesme su postojale i pre njega, ali on ih je zapisao, umetnički obradio i sačuvao od zaborava. Mnoge od njih slušao je još u rodnoj kući, pogotovo kad bi se tu okupljali Srbi iz Tabana. Komponovao je više melodija na stihove Branka Radičevića, Đure Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja. Smatra se da je ukupno „skupio i u note za pevanje i klavir napisao” oko dve stotine pesama. Evo najpoznatijih:

4.jpg

Milkina kuća na kraju; Raslo mi je badem drvo; Dunave, Dunave, tija vodo ’ladna; Još ne sviće rujna zora; Udaralo u tamburu đače; Sunce jarko, ne sijaš jednako; Čije li su tarabe, čija li su vrata; Ljubio se beli golub sa golubicom; Ja prođo’ snužden kraj dola; Sećaš li se onog sata; Što se bore misli moje; Rado ide Srbin u vojnike; Na lijevoj strani kraj srca; Zora rudi, majka ’ćerku budi; Kad sam sinoć ovde bila; Gde si, dušo, gde si ’rano; Tavna noći, tavna li si; Ti plaviš, zoro bajna...

Autor: Ivan Lončar
Ilustrovao: Lazar Kačarević
Izvor: Politikin zabavnik



 
Top