- Učlanjen(a)
- 10.06.2022
- Poruka
- 265
Santjago - Đorđe Ćirjanić
Сантјаго је вук самотњак остављен још од штенета да се сам сналази. Његова повезаност са шумом говори дубоко укорењеној усамљености унутар њега. Али, та његова наглашена усамљеност утицала је на Сантјагова богата искуства, које је временом трансформисао у мудрост. Прећутно је поштован од стране вучијих заједница, чије су главешине ипак зазирале од њега и легенде која прати његово име. Легенде која говори да је управо он син вучијег Бога, такозваног Великог Вука, где је веома важна и истакнута тачка која критикује оне жељне моћи и власти, као и чињеницу да су животи других неважни и небитни и поређењу са њима. Међутим, Сантјаго није обичан вук...
,,Метафоричне и алегоријске перспективе романа Сантјаго – Ђорђа Ћирјанића могу се најконцизније назначити у изврнутој семантици Хобсове максиме: „Човек је човеку – вук” која би у измењеном кључу рецепције овог романа звучала: „Вук је вуку – човек”. Људско друштво у борби за (пре)власт, као императиву опстанка, прогреса и напретка, не бирајући средства и градећи све суровије методе борбе за освајање простора и позиција моћи, наличје је приче о шуми и вучјој заједници као врху ланца исхране, самим тим и власти на том простору. Позиција усамљеног вука – Сантјага у шумској заједници која се радикално мења упливима нових струја и вредносних перспектива, променама поретка и организације заједнице, постаје кључна за опстанак врсте.
Ово је метафора пропасти и поновног обнављања поретка захваљујући усамљеним поједницима који својом егзистенцијом надилазе правила општости друштвеног поретка.
И у томе је највећи квалитет овог рукописа…’’
Из рецензије Зорана Богнара
Сантјаго је вук самотњак остављен још од штенета да се сам сналази. Његова повезаност са шумом говори дубоко укорењеној усамљености унутар њега. Али, та његова наглашена усамљеност утицала је на Сантјагова богата искуства, које је временом трансформисао у мудрост. Прећутно је поштован од стране вучијих заједница, чије су главешине ипак зазирале од њега и легенде која прати његово име. Легенде која говори да је управо он син вучијег Бога, такозваног Великог Вука, где је веома важна и истакнута тачка која критикује оне жељне моћи и власти, као и чињеницу да су животи других неважни и небитни и поређењу са њима. Међутим, Сантјаго није обичан вук...
,,Метафоричне и алегоријске перспективе романа Сантјаго – Ђорђа Ћирјанића могу се најконцизније назначити у изврнутој семантици Хобсове максиме: „Човек је човеку – вук” која би у измењеном кључу рецепције овог романа звучала: „Вук је вуку – човек”. Људско друштво у борби за (пре)власт, као императиву опстанка, прогреса и напретка, не бирајући средства и градећи све суровије методе борбе за освајање простора и позиција моћи, наличје је приче о шуми и вучјој заједници као врху ланца исхране, самим тим и власти на том простору. Позиција усамљеног вука – Сантјага у шумској заједници која се радикално мења упливима нових струја и вредносних перспектива, променама поретка и организације заједнице, постаје кључна за опстанак врсте.
Ово је метафора пропасти и поновног обнављања поретка захваљујући усамљеним поједницима који својом егзистенцијом надилазе правила општости друштвеног поретка.
И у томе је највећи квалитет овог рукописа…’’
Из рецензије Зорана Богнара
