Кнежевина Србија и Српска Војводина

[Martin9549]

1817. године, након Другог српског устанка, Србија постаје аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. У почетку је Кнежевина Србија обухватала територију некадашњег османског Смедеревског санџака (Београдског пашалука), да би 1833. године добила територијално проширење и обухватила целу територију коју је имала Карађорђева Србија пред слом Првог српског устанка 1813. године. Истовремено са ослобађањем од османске власти Србија наставља своју уставотворну традицију. Убрзо после Српске револуције за време владавине Милоша Обреновића проглашен јеСретењски устав. Србија у то време још није стекла пуну независност, а добила је један од најлибералнијих устава у Европи. Сретењски устав је трећи српски устав, али га наука уставног права сматра за први у новијој историји, јер има сва уставна обележја која су у савременом праву неопходна да би се неки правни акт сматрао за устав. Проглашен је на празник Сретење, 15. фебруара 1835. године. Зато је овај дан проглашен за Дан уставности Републике Србије.
Србија је одбацила стари феудални друштвени поредак и прихватила је нови капиталистички поредак. Ухватила је прикључак у индустријској револуцији која је тек почињала у Европи. Са развојем нових друштвено-економских односа јавила се потреба за њиховим уређењем. Милош Обреновић уз помоћ аустријских власти ангажује правника и књижевника Јована Хаџића на изради грађанског законика. Хаџић је у изради Српског грађанског законика (СГЗ) користио Аустријски грађански законик у скраћеној верзији, уз уношење установа из Савиног Законоправила и српског обичајног права. Тако је СГЗ изграђен на основама римског права и преко Аустријског грађанског законика и преко Савиног Законоправила. Хаџић је израдио нацрт СГЗ који је прихваћен од стране законодавне комисије и проглашен Закоником 25. 03. 1844. године. Српски грађански законик из 1844. године примењиван је у Србији сто година, све до 1944. године. Пошто социјалистичка власт после Другог светског рата није донела нови грађански законик, прописи СГЗ који нису били у супротности са новим друштвеним поретком су се и даље примењивали у пракси. То стање је трајало све до доношења Закона о облигационим односима 1978. године. Овај закон је у великом делу заснован на прописима Српског грађанског законика. Тако СГЗ постоји у пракси и данас, само кроз нове законе.

Проглашење Српске Војводине 1848.​

​

Као одговор на Мађарску револуцију из 1848. године, Срби у Аустријском царству проглашавају аутономну Српску Војводину, чије су прокламоване границе укључивале Срем, Бачку, Банат и Барању. Уследио је рат између Срба и Мађара на подручју Војводине, а војвођанске Србе је тајно помагала Кнежевина Србија, из које су у Војводину пристигли и многи добровољци који су се прикључили борбама. Након пораза Мађарске револуције 1849. године, Војводина постаје званична аустријска крунска област и добија званични назив Војводство Србија и Тамишки Банат. Ова област, међутим, није укључивала јужне делове Војводине који су остали у саставу војне границе, а прикључени су јој источни, етнички румунски, делови Баната, тако да је становништво области било мешовитог састава. Област је укинута 1860. године, да би након формирања двојне Аустро-Угарске монархије 1867. године њена територија дошла под власт Мађара. Војвођански Срби ће добити другу прилику да остваре своје националне тежње 1918. године.

Карта Србије у време стицања независности 1878. године.
​

​

Кнежевину Србију у потпуности ослобађа од османског војног присуства кнез Михаило Обреновић, син кнеза Милоша Обреновића, 1867. године, када је издејствовао повлачење османске војске из гарнизона на територији Кнежевине Србије. Овај догађај је запамћен као добијање градова. Кнежевина Србија постаје међународно призната независна држава одлукамаБерлинског конгреса 1878. године, у новим границама које су укључивале проширење у Јужном Поморављу.