- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Lepota može da spasi svet
Kad bih se ponovo rodio bio bih opet slikar, jer je to posao koji donosi radost i sreću. A težak je, jer počinjete od belog platna, ni od čega. Pisanje i slikanje su dve najteže umetnosti, jer ste sami pred misterijom beline kojoj treba nadahnuti život i osmisliti svet tako da to nekog oduševi, a vas da uznese – kaže Kemal Ramujkić, slikar čija ćemo nova dela videti u naredne dve nedelje, na izložbi pod nazivom „Kraljičina plaža”, koja će biti otvorena večeras u 20 časova u Galeriji „Atrijum” Biblioteke grada Beograda. Kemal Ramujkić, rodom iz Podgorice, školovao se u Herceg Novom, a potom i na Akademiji u Beogradu, izlagao je u zemlji i inostranstvu, osvojio brojne nagrade.
Umetnik već tri decenije svoja najznačajnija dela stvara u starom ateljeu na Adi Ciganliji, sa čije terase, obrasle divljom lozom, pogled dodiruje reku i zelenilo. Iako strepi da bi u cilju ulepšavanja Ade atelje mogao biti srušen, nada se da će se ipak shvatiti da dušu ovog dela grada čine i umetnici koji tu godinama stvaraju. Uživa kao pedagog u radu sa mladima i, kako sam kaže, „uči od njih” na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru.
– Izložiću 21 sliku, koje su nastale u poslednje tri godine. Kraljičina plaža je predeo koji inspiriše, nosi blagost i mediteranski duh, sa atmosferom svetla, sunca, boje, čempresa, mora, ali je ona samo povod. Na mojim slikama plaža je preživela transformacije, dodao sam simbole Mediterana, antičke spomenike, dela klasične starine, ribu kao simbol potonule civilizacije, koja se nalazi iznad kopna, a i ispod mora i pokazuju prolaznost svega. Tu su i čempresi – simboli duhovnih vrednosti koji prkose vremenu.
Kemal Ramujkić: Veliki čempresi
U staro doba se verovalo da ako čempresom premažete tabane možete da hodate po vodi.
Na komentar da se na njegovim slikama sagledava neki lepši svet od ovog u kojem živimo, Ramujkić kaže:
– Ne bavim se svetom kakav jeste, već onakvim kakav bi trebalo da bude i kakav postoji u mojoj mašti. Zato moja ćerka kaže da bi rado živela u mojim slikama. Smatram to najvećim komplimentom. A kakav bi svet trebalo da bude? Oduševljavao sam se kao učenik antičkim pričama o peripatetičkim školama u prirodi, gde učite u kontaktu sa njom, prostorima gde bi cvetale razne vrste umetnosti i gde bi narod živeo u sreći i blagostanju. Sve je to plod moje mašte, ja sam možda poslednji romantičar koji veruje da svet može da se popravi i da lepota može da ga spasi.
Nove tendencije u umetnosti su takve da, kako ističe naš sagovornik, „niko više ne slika zato što to zahteva isposnički, monaški život, da se posvetite svojoj ljubavi, talentu, da ga oplodite. Danas se brzo živi, nema se vremena i mladi odlaze u praktičnije sfere, prezasićeni su slikom. Svi bi hteli da budu dizajneri, da prave brze automobile, avione, da kreiraju modu”.
Kemal Ramujkić smatra da je za njega kasno da se menja i svoju fascinaciju umetnošću objašnjava rečima:
– Moja kultura i podneblje iz kojeg sam potekao nije opterećeno slikom. Dolazim iz islamske porodice gde na zidu slikama nema mesta i ja sam bio željan slike. Prvi put sam video ikone na zidu kod mojih školskih drugova, a prvi susret sa pravom uljanom slikom dogodio se na Cetinju u Muzeju kralja Nikole. Kad sam video dela Pere Počeka, starog genijalnog slikara, koji se školovao u Beču i Pragu, svim srcem sam tada poželeo da budem slikar. Čuo sam za umetničku školu u Herceg Novom i upisao je, a potom i Akademiju u Beogradu, kod profesora Mladena Srbinovića i Stojana Ćelića. Bio sam uspešan student, dobijao nagrade, a najviše sam se divio Vermeru i Rembrantu, kasnije Moneu i Šagalu. Posle su počeli da nas zapljuskuju talasi iz evropskih metropola. Stupio je na scenu konceptualizam i ja ne znam da li je to umetnost ili ne, ali nije slikarstvo. Danas svako može da postane multimedijalni umetnik. Kao što reče Endi Vorhol: „Doći će vreme kada će svako biti popularan pet minuta”.
Autor: B. Lijeskić
Izvor: Politika
Kad bih se ponovo rodio bio bih opet slikar, jer je to posao koji donosi radost i sreću. A težak je, jer počinjete od belog platna, ni od čega. Pisanje i slikanje su dve najteže umetnosti, jer ste sami pred misterijom beline kojoj treba nadahnuti život i osmisliti svet tako da to nekog oduševi, a vas da uznese – kaže Kemal Ramujkić, slikar čija ćemo nova dela videti u naredne dve nedelje, na izložbi pod nazivom „Kraljičina plaža”, koja će biti otvorena večeras u 20 časova u Galeriji „Atrijum” Biblioteke grada Beograda. Kemal Ramujkić, rodom iz Podgorice, školovao se u Herceg Novom, a potom i na Akademiji u Beogradu, izlagao je u zemlji i inostranstvu, osvojio brojne nagrade.
Umetnik već tri decenije svoja najznačajnija dela stvara u starom ateljeu na Adi Ciganliji, sa čije terase, obrasle divljom lozom, pogled dodiruje reku i zelenilo. Iako strepi da bi u cilju ulepšavanja Ade atelje mogao biti srušen, nada se da će se ipak shvatiti da dušu ovog dela grada čine i umetnici koji tu godinama stvaraju. Uživa kao pedagog u radu sa mladima i, kako sam kaže, „uči od njih” na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru.
– Izložiću 21 sliku, koje su nastale u poslednje tri godine. Kraljičina plaža je predeo koji inspiriše, nosi blagost i mediteranski duh, sa atmosferom svetla, sunca, boje, čempresa, mora, ali je ona samo povod. Na mojim slikama plaža je preživela transformacije, dodao sam simbole Mediterana, antičke spomenike, dela klasične starine, ribu kao simbol potonule civilizacije, koja se nalazi iznad kopna, a i ispod mora i pokazuju prolaznost svega. Tu su i čempresi – simboli duhovnih vrednosti koji prkose vremenu.
Kemal Ramujkić: Veliki čempresi
U staro doba se verovalo da ako čempresom premažete tabane možete da hodate po vodi.
Na komentar da se na njegovim slikama sagledava neki lepši svet od ovog u kojem živimo, Ramujkić kaže:
– Ne bavim se svetom kakav jeste, već onakvim kakav bi trebalo da bude i kakav postoji u mojoj mašti. Zato moja ćerka kaže da bi rado živela u mojim slikama. Smatram to najvećim komplimentom. A kakav bi svet trebalo da bude? Oduševljavao sam se kao učenik antičkim pričama o peripatetičkim školama u prirodi, gde učite u kontaktu sa njom, prostorima gde bi cvetale razne vrste umetnosti i gde bi narod živeo u sreći i blagostanju. Sve je to plod moje mašte, ja sam možda poslednji romantičar koji veruje da svet može da se popravi i da lepota može da ga spasi.
Nove tendencije u umetnosti su takve da, kako ističe naš sagovornik, „niko više ne slika zato što to zahteva isposnički, monaški život, da se posvetite svojoj ljubavi, talentu, da ga oplodite. Danas se brzo živi, nema se vremena i mladi odlaze u praktičnije sfere, prezasićeni su slikom. Svi bi hteli da budu dizajneri, da prave brze automobile, avione, da kreiraju modu”.
Kemal Ramujkić smatra da je za njega kasno da se menja i svoju fascinaciju umetnošću objašnjava rečima:
– Moja kultura i podneblje iz kojeg sam potekao nije opterećeno slikom. Dolazim iz islamske porodice gde na zidu slikama nema mesta i ja sam bio željan slike. Prvi put sam video ikone na zidu kod mojih školskih drugova, a prvi susret sa pravom uljanom slikom dogodio se na Cetinju u Muzeju kralja Nikole. Kad sam video dela Pere Počeka, starog genijalnog slikara, koji se školovao u Beču i Pragu, svim srcem sam tada poželeo da budem slikar. Čuo sam za umetničku školu u Herceg Novom i upisao je, a potom i Akademiju u Beogradu, kod profesora Mladena Srbinovića i Stojana Ćelića. Bio sam uspešan student, dobijao nagrade, a najviše sam se divio Vermeru i Rembrantu, kasnije Moneu i Šagalu. Posle su počeli da nas zapljuskuju talasi iz evropskih metropola. Stupio je na scenu konceptualizam i ja ne znam da li je to umetnost ili ne, ali nije slikarstvo. Danas svako može da postane multimedijalni umetnik. Kao što reče Endi Vorhol: „Doći će vreme kada će svako biti popularan pet minuta”.
Autor: B. Lijeskić
Izvor: Politika