Inkvizicija (lat. inquisitio - „isleđivanje“) je bila ustanova, tokomsrednjeg veka u Кatoličkoj crkvi čiji je zadatak da isleđuje, sudi i kažnjava ljude koje je crkva smatrala jereticima.
Španski inkvizitori spaljuju nedozvoljene knjige, na slici iz početka 15. veka.
Početak rada inkvizicije vezuje se za ličnost pape Grgura IX (1227—1241). Najzloglasnija je bila Španska inkvizicija. Godine 1232, on je poslao inkvizitore u Francusku pod izgovorom da tamošnji episkopi imaju suviše drugih obaveza i zato ne mogu da se potpuno posvete borbi sa jereticima.
Okosnicu inkvizicije činili su oduvekdominikanci „koji dobro znaju da ubeđuju otpale od Crkve“. Isleđivanje jeretika, i uopšte osumnjičenih, pomagala je državna vlast.
U početku, inkvizicija nije bila organizovana po teritorijalnom principu, nego je delovala po potrebi. Кasnije će ovo sudstvo biti organizovano po oblastima.
Papa Inoćentije IV je 15. maja 1252. izdaopapsku bulu pod nazivom Ad exstirpanda koja je eksplicitno dopuštala upotrebu mučenja pri iznuđivanju priznanja od navodnih jeretika tokom inkvizicije, i eksplicitno praštala praksu ubijanja povraćenih „jeretika“, spaljivanjem na lomači.
Bula je ustupala državi deo imovine, konfiskovane od osuđenika.
Inkvizitori su najpre dolazili u neko mesto i prvo su pozivali jeretike i osumnjičene na pokajanje, prikupljali su njihova imena. Sud je imao beležnika - notara, savetnike, čuvare zatvora, branioce.
Optuženi ili osumnjičeni nije znao imena svedoka koji svedoče protiv njega.
On je jednostavno morao govoriti istinu i imena saučesnika. U cilju istrage pribegavalo se mučenju. Najčešće kazne bile su: oduzimanje imovine i svih prava ne samo okrivljenog već i njegovih srodnika; potom je optuženi stavljan u zatvor. Uporni jeretici su osuđivani na smrt, i to spaljivanjem na lomači.
Oni koji bi se pokajali bili su zadavljeni a potom spaljeni. Tela umrlih jeretika su otkopavana a potom spaljivana.
U praksi, uzalud je bilo žaliti se na donetu presudu inkvizicije. Ličnost samog inkvizitora bila je neprikosnovena; inkvizitor je sebe smatrao odgovornim jedino papi; na sud je mogao izvesti i duhovne autoritete veće od sebe.
Inkvizicija deluje brzo, potčinjava joj se svetovna vlast; u samom procesu nema advokatskih rasprava i obrazloženja.
Presuda je obično čitana javno nagradskom trgu.
Izricanju presude prethodila je obavezno propoved (sermo generalis; auto da fe). U prisustvu na hiljade ljudi, osuđeni se pojavljivao obučen u posebno odelo. Smrtna presuda je obično izvršavana sutradan. U suštini, uloga inkvizicije bila je u tome što je samo proglašavala da Crkva ne štiti jeretike i da ih predaje u ruke državnih zakona. Jereticima je oduzimana sva imovina i to u korist države, ili crkve ili pak same inkvizicije.
