Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Датум рођења: 15. мај 1811. Место рођења: Веспрем (Аустријско царство, данас Мађарска) Датум смрти: 22. септембар 1882. Место смрти: Столни Београд (Аустријско царство, данас Мађарска)
Катарина Ивановић (Веспрем, 15. мај 1811[1] — Столни Београд, 22. септембар 1882) је била српска сликарка.
Биографија
Катарина Ивановић је рођена у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Угарској. Детињство је провела у Столном Београду у малој српској заједници која се опирала губљењу националног идентита. Талентована од детињства сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти у атељеу Јожефа Пешког. Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Уметничкој академији, где жене у то доба иначе нису имале приступ. Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где студира скоро две године (1845—1846) истортијско сликарство. Ту је започела студију познате композиције Ослобођење Београда 1806. Године 1846. одлази у Београд у ком остаје свега годину дана. Извесно време живела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Стони Београд где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.
Катарина Ивановић је веома слабо говорила српски. Без обзира на то она је била велики српски родољуб. Одушевљен њеном лепотом и интелектом, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија је 1837. године Катарини Ивановић посветио спев "Тројесестарство".
1876. године постала је члан Српског ученог друштва и тако је она постала прва жена академик код Срба. Преминула је у Стоном Београду 22. септембра 1882. године. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд.
Дела
Катарина Ивановић је у главном сликала портрете, историјске жанр-композиције, а с посебним успехом је успела да компонује мртву природу. Међу њена најпознатија дела спадају следеће слике: Аутопортрет (1836.), Портрет младог мушкарца (1837., Грожђе с корпом (1838.), Српски Хомер (цртеж 1839.), Портрет Симе Милутиновића Сарајлије (1840), Италијански виноградар (1842. После 1846. Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић, Портрет војводе Стевана Книћанина, Деца Павла Станишића, Београђанка, Млади Данић, Дечак са соколом и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.
Библиотека Матице српске обиљежава 200 година од рођења сликарке Катарине Ивановић (1811-1882), електронском изложбом грађе из својих збирки.
Изложба обухвата избор репродукција слика Катарине Ивановић и литературе о њеном раду, и може да се погледа до 25. маја у јавном каталогу библиотеке. Aутори поставке су Ивана Гргурић и Силвија Чамбер. Управник Библиотеке Матице српске и уредник Издавачког центра Матице српске Миро Вуксановић каже да је то још једна у низу електронских изложби у овој институцији. - Електронски каталог изложбе, уз каталоге претходно постављених електронских изложби о Рабиндранату Тагори, Сави Текелији, Руђеру Бошковићу и Емилу Сиорану, трајно се чувају и доступни су на CD-у у библиотеци - рекао је Вуксановић. Он додаје да се каталози у скраћеном облику, заједно са штампаним каталозима досад реализованих изложби, могу погледати на сајту библиотеке. - Катарина Ивановић, прва сликарка у српској уметности новијег доба, рођена је у Веспрему 1811. године. Сликарство је учила у Пешти, у радионици Јозефа Пешкија, и у Бечу, где је на Уметничку академију примљена на посебан одсек за жене. Боравила је у Минхену, Паризу, Загребу и Београду, али је до смрти живела и радила у Стоном Београду - подсјетила је Силвија Чамбер. Чувена сликарка сликала је портрете, мртве природе, историјске и жанр-композиције. Године 1876. изабрана је за почасног члана Српског ученог друштва. Петнаестак својих радова, међу којима су "Aутопортрет" (1836), "Корпа с грожђем", "Освајање Београда", "Сима Милутиновић Сарајлија", "Заклетва краља Матије", "Повратак с литије" и друге, Ивановићева је поклонила Народном музеју у Београду. Катарина Ивановић је умрла у Стоном Београду 1882. године, а 1967. њени посмртни остаци пренијети су у Београд. Ивановићева, која је живјела и стварала у Мађарској, током периода буђења и јачања националне свијести и романтичарског покрета у култури, слављена је као национална хероина, поставши позната и као прва жена академик у Србији. Сликама рађеним у најбољем духу тада владајућег бидермајер стила, Катарина је тежила спајању српског и мађарског народа, што је био њен лични и умјетнички мото. Њене слике налазе се у збиркама Народног музеја у Београду, Мађарског народног музеја, Будимске епархије и Галерије Матице српске. Ремек-дјелима сматрају се "Италијански виноградар", "Aутопортрет" и "Портрет цара Фердинанда В Хабзбуршког". На изложби у Библиотеци Матице српске, осим познатих слика Катарине Ивановић, могу се погледати бројне занимљивости везане за њен живот и рад. Међу њима су крштеница познате сликарке, затим текстови о њој у "Сербском народном листу", пјесма Симе Милутиновића Сарајлије која јој је посвећена. Посјетиоци ове електронске изложбе могу да погледају текст из часописа "Јавор" који говори о томе како је Катарина Ивановић поклонила четири слике Народном музеју у Београду, као и писмо Стојана Новаковића у којем он захваљује на поклоњеним сликама. Занимљиво је да сликарски опус Катарине Ивановић, иако умјетнички вриједан, није велики, а састоји се од 48 слика, од којих је десет изгубљено. Неке њене слике су међу најбољим примјерима српског класицизма, попут "Портрета кнегиње Персиде Карађорђевић", "Aутопортрета", "Корпе с грожђем". Већ као дијете Катарина Ивановић је показивала сликарски дар, па је трговац Ђ. Станковић, о свом трошку, шаље у Пешту, у атеље Јозефа Пешког, гдје слика свој први аутопортрет са стилским одликама раног бидермајера. Ту је запажа мађарска грофица Чаки и омогућује јој да се 1835. упише на Бечку умјетничку академију, али као ванредан студент, јер у то вријеме жене нису имале приступ тој школи. Мада није знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају, а Сима Милутиновић Сарајлија јој 1837. посвећује спјев "Тројесестарство". О Ивановићевој је писала и управница Музеја Вука и Доситеја Љиљана Ћубрић у својој књизи "Катарина - Срб девојка". Она се осврнула на чињеницу да је сликарка била дошла у Београд и напустила га послије неколико година, разочарана због немогућности да у средини, у којој се постепено рађала српска грађанска елита, пронађе мјесто за свој таленат. Ивановићева је рођена у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему (Угарска), дјетињство је провела у Стоном Београду, у малој српској заједници која се опирала губљењу националног идентитета. - Њена одлука да се бави сликарством, коју је донела као млада, била је неуобичајена за жене почетком 19. века. Уметност је била вештина која оплемењује и девојке у аристократским породицама су ишле на часове сликања, али то никако није био позив за жену - рекао је о Катарини Ивановић професор Филозофског факултета у Београду др Мирослав Тимотијевић. Ивановићева је слабо говорила српски, а у Бечу се сусретала са младом српском интелигенцијом и читала о српској историји на њемачком. - За њу је Србија била "отаџбина златног доба", а не она у којој је одрастала и у себи је увек носила супротност између жеље да ради историјске композиције и праксе у којој је била одличан портретиста и сликар мртве природе - ријечи су професора Тимотијевића. Све то је, према његовим ријечима, Катарину учинило сложеном личношћу, националном хероином, о којој се пред крај њеног живота почиње да размишља као о првој српској сликарки, а Народни музеј и Матица српска се интересују за њене слике.
Izložba dela Katarine Ivanović u Atrijumu Narodnog muzeja
Prva dama srpskog slikarstva 19. veka
Blic
Za zbirku dela Katarine Ivanović koju upravo imamo priliku da vidimo u Atrijumu Narodnog muzeja na izložbi “Slika u ogledalu” zaslužna je umetnica koja je većinu dela (24) zaveštala ovom muzeju tokom života.
Remek-delo: „Autoportret” iz 1836.
Životni put Katarine Ivanović (1811-1882) značajan je i kao istorijski primer nesebičnog i predanog rada bez obzira na neuzvraćanje sredine.
Opirući se društvenim prilikama pokazujući nam svoju osvešćenost, svedočeći o tek započetom putu ka emancipaciji žena, Katarinin opus je intrigantan za savremena tumačenja (mišljenje je kustosa izložbe Petra Petrovića). Neka posluži za primer slike “Dečak sa sokolom” koju su profesori Radmila Mihajlović i Miroslav Timotijević pomno izanalizirali.
Na slici “Dečak sa sokolom” Katarina se bavi temom lova kao ljubavi prema slobodi, što ukazuje da je umetnica bila veoma obrazovana kad je znala da je soko metafora s više značenja. Jedno je slobodoljubivost, karakteristična za sokola, koja je i njena vrlina. Druga je vernost koju sledi borbenost itd.
[TABLE="class: antre_r back_c_1, align: right"]
[TR]
[TD]Portreti i žanr-kompozicije
Katarinin slikarski opus čini 48 slika. Najviše je slikala portrete, najradije istorijske žanr-kompozicije na nacionalne teme, što je bilo krajnje netipično za ženu njenog vremena, a s posebnim uspehom mrtvu prirodu. Najpoznatija su: “Autoportret” (1836), “Portret mladog muškarca”, “Grožđe s korpom”, “Portret Sime Milutinovića Sarajlije” (1840), “Italijanski vinogradar”, “Portret kneginje Perside”, “Portret vojvode Stevana Knićanina”, “Deca Pavla Stanišića” i “Dečak sa sokolom” (1849). [/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Katarina je verna Serbiji čiji jezik čestito ne govori, rodoljubiva je - što je naučila biti u tuđini, zadojena je romantičarskim idejama - u Beču gde se školovala. Vinula se visoko kroz mrak i oblake - previše za glibljivu Srbiju koju je iznad svega volela. Uzdržana, spolja, jer tako je u kući vaspitana, smela, iznutra, jer da takva nije bila ne bi od oca i izdejstvovala da je pusti u svet - i to da uči da slika!
Slika “Dečak sa sokolom” je Katarinina sažeta unutrašnja istorija čiji je početak kidanje lanaca i napuštanje stega, a kraj - borba za priznanje u svojoj sredini.
Prva dama našeg slikarstva od početka angažovanja susretala se sa različitim preprekama, koje je to vreme nosilo ženama u umetnosti.
Rođena u porodici srpskog građevinskog preduzimača u Vespremu (Ugarska). Detinjstvo je provela u Stonom Beogradu (Šekesfehervar), u maloj srpskoj zajednici koja se opirala gubljenju nacionalnog identiteta. Slikarstvo je počela da uči zahvaljujući novčanoj pomoći trgovca Đorđa Stankovića u peštanskom ateljeu Jožefa Peškog.
Slika “Dečak sa sokolom” simbolično pokazuje Katarininu borbu za priznanje u sredini punoj predrasuda prema ženama
Zapazivši njenu darovitost, mađarska grofica Čaki joj je omogućila da studije nastavi na Bečkoj akademiji, na upravo otvorenom odeljenju za devojke. U Beču su je Serbi zavoleli, sledi njen kratak boravak u Beogradu, gde je nisu razumeli, zatim u Parizu i Zagrebu, putovanja po Holandiji i Italiji gde je učila gledajući stare majstore i pred kraj života povratak u Stolni Beograd gde je živela kao otmena usamljenica - do smrti.
O položaju umetnice svedoči zapis Milice Stojadinović Srpkinje: “Čitam pre za neku nemačku spisateljku, kako ju je jedna kneginja za družbenicu sebi uzela, i pri najsjajnijim društvima odlikovala, a za našu Katarinu Ivanović pripovedaju kako je jedanput jednu veliku srpsku gospođu portretirala, udari kiša, ova je ni svoji kola ne udostoji, no je po kiši i po blatu, peške do svog stana ići morala’.”
Iako nije želela da bude nacionalna heroina, po ulasku u Srpsku akademiju (1876) to je postala. Njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1967. Danas njen „Autoportret” iz 1836. enciklopedija „Larus” navodi kao remek-delo srpskog slikarstva XIX veka. Katarina ga je naslikala u bidermajer maniru još za vreme studija!
