- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Kartezijanski motivi kod Husserla
Problem početka mišljenja Huserl nastavlja na tragu kartezijanske tradicije, ali do kraja radikalizuje zahteve metodičke sumnje sa ciljem da nadje arhimedovsku tačku izvesnosti. Dekart je uz pomoć metoda sumnje došao do stava u kojem samog sebe i svoju egzistenciju nalazi izvan svake sumnje. Cogito, ergo sum nije stav koji je dokazan iz nekih premisa, već je to neposredno izvesan stav. Iako je bio na dobrom putu da zadobije u potpunosti izvornu strukturu svesti, pod uticajem prirodnih nauka Dekart je supstancijalizovao ego...
U Huserlovoj filozofiji nailazimo na kartezijanske motive, kao na nešto što je on iz Dekartove filozofije preuzeo ali na čemu se nije zadržao. Kao motivi se javljaju metodička sumnja i zahtev za apsolutnim i utemeljenim početkom mišljenja. Sam Huserl će svoju metodu nazivati kartezijanstvom dvadesetog veka, ali će pritom ipak smatrati da Dekartov preokret ka subjektivnosti treba učiniti još radikalnijim. Huserl smatra da filozofija jeste po svojoj nameri najviša i najstroža nauka, jer je ona pretenzija na apsolutno saznanje. Ipak, i činjenica da filozofija nije naučiva, govori u prilog tome da je ona daleko do nauke. Filozofija ne može postati sroga nauka sve dok njeni pojmovi ne budu čisti i do kraja objašnjeni, ali do sada filozofija ne samo da ne raspolaže nekim potpunim sistemom, već ne raspolaže apsolutno nikakvim sistemom, u pravom smislu reči.
Husserlovo filozofiranje poteklo je od osećaja ugroženosti od strane skepticizma, na prvom mestu naturalizma, pa se kao temeljna ideja Husrlove filozofije javlja zasnivanje filozofije kao stroge nauke. Naturalizam je pojava koja proističe iz otkrivanja prirode u smislu jedinstva prostorno-vremenskog bića, prema ezaktnim prirodnim zakonima. Naturalist ne vidi nista osim prirodu, fizičku prirodu. Tako je naturalizovana čak i svest, jer ona promenljiva od strane prirodnog sveta.
Zahtev da se filozofija utemelji kao stroga nauka pretpostavlja da kao naučno ne bi važilo ništa što nije potpuno obrazloženo evidencijom. Ipak, filozofija kao empirijska nauka, nije podesna da pruži fundamente za čistu logiku, čistu aksiologiju i praktiku... ni za jednu nauku koja se bavi čistim principima normiranja. Tako se treba u samom početku osloboditi robovanja svim vrstama predrasuda i nedovoljno ispitanih stanovišta, te sve rezultate čulnog opažanja, tradiciju, nauke, čak i naše empirijsko Ja, treba ostaviti po strani. Filozofija u pogledu naučnosti prevazilazi i matematiku u tom smislu jer ne prihvata ništa dato i tradirano bez prethodnog kritičkog pitanja. Vraća se izvorima sveg našeg saznanja u svesti. Filozofija prevazilazi svaku nauku postavljajući pitanja o graničnim, tj. temeljnim pojmovima posebnih nauka.
Kao oprečna ovako shvaćenoj filozofiji, nalazi se prirodna svest. Ona je uvek na tlu poznatog i datog, njen stav je naivan. Čak se i naučnici nalaze u ovom prirodnom stavu u odnosu na svet, jer prirodu i način pristupa prirodi ostavljaju neispitanim. Njihova istraživanja ne ispituju sam temelj iskustva, temelj svesti, već to ostaje nešto uvek već unapred dato i podrazumevano.
Filozofija zato ima drugačiju ulogu nego sve druge nauke – ona traži ono najevidentnije, apsolutno i utemeljujuće. Do ovoga što više ničime drugim ne može biti uzdrmano, dolazi se fenomenolopkom redukcijom – redukcijom sveta na fenomen sveta.
Svet, onakav kakav nam se neposredno prikazuje, gubi svoje važenje. Huserl ide dalje od našeg empirijskog ega i u ispitivanju se vraća najizvornijim fenomenima iz kojih tek može biti konstituisan svet – transcendentalnom egu. Empirijsko Ja je opterećeno mnogim predrasudama, a osloboditi se njih i ići dalje od toga znači stići do transcendentalnog ega, do krajnjeg objektivizma. Ovaj transcendentalni ego se javlja samo u struji svojih kogitacija – dalje od toga se ne može ići. Transcendentalna subjektivnost je ono iz čega se začinje smisao čitavog sveta.
Svi akti svesti su intencionalni, tj. svi doživljaji su doživljaji nečega. Svest je uvek usmerena na nešto spoljašnje, ona je uvek intencionalna. To je njena bitna osobina tj. ne može se zamišljati svest a da ona nije «svest nečega». Nešto kao prazna svest ne postoji, već je sve što postoji samo jedan tok doživljaja kao tok svesti i kao njeno jedinstvo. Ne mogu se podvajati predmet i doživljaj, već su oni uvek sjedinjeni u incionalnom aktu koji se sastoji u tom odnosu svesti i predmeta, a kako prazna svest ne postoji, mi do svesti uopšte dolazimo jedino putem apstrakcije.
Tako se kao rezultat intencionalnosti javlja noema koja je intencionalni predmet svesti, fenomen sveta. Svest se aktivno odnosi prema onome što je u neposrednom isustvu dato samo kao pasivni sadržaj. Tako materija, hile, u aktu shvatanja postaje ono što se naziva noemom – intencionalni predmet svesti. Predmet svesti nije nešto spoljašnje već se on konstituiše tek u intencionalnom aktu.
Noema je onda rezultat noetičkog čina i hiletičkog sadržaja. Tako, više ljudi može posmatrati isti hiletički sadržaj, a imati različitu noemu, različiti intencionalni predmet. Izvršiti fenomenološku redukciju znači osloboditi se svega osim ove transcendentalne subjektivnosti. Ono što smo odbacili je samo hiletički sadržaj, materijal koji čaka smisao. Intencionalnost omogućava svesti da preko mešanja sa svetom postane ono što konstituiše njegovo značenje, intencionalno se odnoseći prema onome što je u neposrednom iskustvu dato kao hiletički sadržaj.
Svest se tako otkriva kao ono što je apsolutno dato, a sve ostalo je dato preko svesti. Samo zato što postoji nešto takvo kao što je svest, postaje moguća konstitucija sveta. Svest nije više ono što je bila kod Dekarta – delić sveta – već upravo ono konstituišuće.
Problem početka mišljenja Huserl nastavlja na tragu kartezijanske tradicije, ali do kraja radikalizuje zahteve metodičke sumnje sa ciljem da nadje arhimedovsku tačku izvesnosti. Dekart je uz pomoć metoda sumnje došao do stava u kojem samog sebe i svoju egzistenciju nalazi izvan svake sumnje. Cogito, ergo sum nije stav koji je dokazan iz nekih premisa, već je to neposredno izvesan stav. Iako je bio na dobrom putu da zadobije u potpunosti izvornu strukturu svesti, pod uticajem prirodnih nauka Dekart je supstancijalizovao ego...
U Huserlovoj filozofiji nailazimo na kartezijanske motive, kao na nešto što je on iz Dekartove filozofije preuzeo ali na čemu se nije zadržao. Kao motivi se javljaju metodička sumnja i zahtev za apsolutnim i utemeljenim početkom mišljenja. Sam Huserl će svoju metodu nazivati kartezijanstvom dvadesetog veka, ali će pritom ipak smatrati da Dekartov preokret ka subjektivnosti treba učiniti još radikalnijim. Huserl smatra da filozofija jeste po svojoj nameri najviša i najstroža nauka, jer je ona pretenzija na apsolutno saznanje. Ipak, i činjenica da filozofija nije naučiva, govori u prilog tome da je ona daleko do nauke. Filozofija ne može postati sroga nauka sve dok njeni pojmovi ne budu čisti i do kraja objašnjeni, ali do sada filozofija ne samo da ne raspolaže nekim potpunim sistemom, već ne raspolaže apsolutno nikakvim sistemom, u pravom smislu reči.
Husserlovo filozofiranje poteklo je od osećaja ugroženosti od strane skepticizma, na prvom mestu naturalizma, pa se kao temeljna ideja Husrlove filozofije javlja zasnivanje filozofije kao stroge nauke. Naturalizam je pojava koja proističe iz otkrivanja prirode u smislu jedinstva prostorno-vremenskog bića, prema ezaktnim prirodnim zakonima. Naturalist ne vidi nista osim prirodu, fizičku prirodu. Tako je naturalizovana čak i svest, jer ona promenljiva od strane prirodnog sveta.
Zahtev da se filozofija utemelji kao stroga nauka pretpostavlja da kao naučno ne bi važilo ništa što nije potpuno obrazloženo evidencijom. Ipak, filozofija kao empirijska nauka, nije podesna da pruži fundamente za čistu logiku, čistu aksiologiju i praktiku... ni za jednu nauku koja se bavi čistim principima normiranja. Tako se treba u samom početku osloboditi robovanja svim vrstama predrasuda i nedovoljno ispitanih stanovišta, te sve rezultate čulnog opažanja, tradiciju, nauke, čak i naše empirijsko Ja, treba ostaviti po strani. Filozofija u pogledu naučnosti prevazilazi i matematiku u tom smislu jer ne prihvata ništa dato i tradirano bez prethodnog kritičkog pitanja. Vraća se izvorima sveg našeg saznanja u svesti. Filozofija prevazilazi svaku nauku postavljajući pitanja o graničnim, tj. temeljnim pojmovima posebnih nauka.
Kao oprečna ovako shvaćenoj filozofiji, nalazi se prirodna svest. Ona je uvek na tlu poznatog i datog, njen stav je naivan. Čak se i naučnici nalaze u ovom prirodnom stavu u odnosu na svet, jer prirodu i način pristupa prirodi ostavljaju neispitanim. Njihova istraživanja ne ispituju sam temelj iskustva, temelj svesti, već to ostaje nešto uvek već unapred dato i podrazumevano.
Filozofija zato ima drugačiju ulogu nego sve druge nauke – ona traži ono najevidentnije, apsolutno i utemeljujuće. Do ovoga što više ničime drugim ne može biti uzdrmano, dolazi se fenomenolopkom redukcijom – redukcijom sveta na fenomen sveta.
Svet, onakav kakav nam se neposredno prikazuje, gubi svoje važenje. Huserl ide dalje od našeg empirijskog ega i u ispitivanju se vraća najizvornijim fenomenima iz kojih tek može biti konstituisan svet – transcendentalnom egu. Empirijsko Ja je opterećeno mnogim predrasudama, a osloboditi se njih i ići dalje od toga znači stići do transcendentalnog ega, do krajnjeg objektivizma. Ovaj transcendentalni ego se javlja samo u struji svojih kogitacija – dalje od toga se ne može ići. Transcendentalna subjektivnost je ono iz čega se začinje smisao čitavog sveta.
Svi akti svesti su intencionalni, tj. svi doživljaji su doživljaji nečega. Svest je uvek usmerena na nešto spoljašnje, ona je uvek intencionalna. To je njena bitna osobina tj. ne može se zamišljati svest a da ona nije «svest nečega». Nešto kao prazna svest ne postoji, već je sve što postoji samo jedan tok doživljaja kao tok svesti i kao njeno jedinstvo. Ne mogu se podvajati predmet i doživljaj, već su oni uvek sjedinjeni u incionalnom aktu koji se sastoji u tom odnosu svesti i predmeta, a kako prazna svest ne postoji, mi do svesti uopšte dolazimo jedino putem apstrakcije.
Tako se kao rezultat intencionalnosti javlja noema koja je intencionalni predmet svesti, fenomen sveta. Svest se aktivno odnosi prema onome što je u neposrednom isustvu dato samo kao pasivni sadržaj. Tako materija, hile, u aktu shvatanja postaje ono što se naziva noemom – intencionalni predmet svesti. Predmet svesti nije nešto spoljašnje već se on konstituiše tek u intencionalnom aktu.
Noema je onda rezultat noetičkog čina i hiletičkog sadržaja. Tako, više ljudi može posmatrati isti hiletički sadržaj, a imati različitu noemu, različiti intencionalni predmet. Izvršiti fenomenološku redukciju znači osloboditi se svega osim ove transcendentalne subjektivnosti. Ono što smo odbacili je samo hiletički sadržaj, materijal koji čaka smisao. Intencionalnost omogućava svesti da preko mešanja sa svetom postane ono što konstituiše njegovo značenje, intencionalno se odnoseći prema onome što je u neposrednom iskustvu dato kao hiletički sadržaj.
Svest se tako otkriva kao ono što je apsolutno dato, a sve ostalo je dato preko svesti. Samo zato što postoji nešto takvo kao što je svest, postaje moguća konstitucija sveta. Svest nije više ono što je bila kod Dekarta – delić sveta – već upravo ono konstituišuće.
Poslednja izmena: