Član
- Učlanjen(a)
- 26.04.2011
- Poruka
- 277
Potreban je savet,sta, kako,na koji nacin,da kazem,osobi koja mi je veoma draga a bit ce s nama mozda..jos mesec,dva...sorry
Osoba umire od raka pluca,poslednji stadij bolesti,vec par dana je nepokretna.
Sta reci kad su neke svakidasnje teme izgubile smisao, za njega su nevazne i nebitne bilo kakve teme vezane za zivot,razvoj,prosperitet,cak je i sutra misaona imenica...
Kako pomoci da prevazidje strah od smrti?
Svestenik je mozda nekom resenje,ali u ovom slucaju osoba neveruje posrednicima izmedju njega i boga.nije ateist,vernik je.
Licno ni ja vise ne verujem,cast izuzecima,ali za mene su svestenici sluzbenici kao i svaki portir i sl.ali to nije bitno,bitno je kako voditi bilo kakav smislen razgovor,jer osecam da ocekuje da ga smirim na neki nacin,da ga razumem,..pomognem kako?:dntknw:
Neznam sta se nalazi s one strane sta ga ceka ,da li je svetlost na kraju tunela,da li neko ko ga je voleo kao mati npr., neznam,neznam....
Recite, savetujte,bilo sta...
Empatija kao ključ komunikacije kod pružanja pomoći obolelom
December 15th, 2009
Tekst je napisao J.A. Flórez Lozano, Šef katedre za nauku o ponašanju pri odseku za medicinu Univerziteta u Ovjedu, Španija
Vredi ga pročitati. Jeste dug, ali imajte strpljenja.
Efekti stresa i depresije na razvoj bolesti su u velikoj meri nepoznati, ali socijalna pomoć u širem smislu, po svemu sudeći predstavlja značajan faktor koji ublažava efekte psihosocijalnog stresa i prateće imunološke disfunkcije. Inhibicija neuroendokrine i imunološke funkcije mogla bi da utiče na incidenciju i evoluciju kancera, putem smanjenja imunovigilance, ili stvaranja ili funkcionisanja prirodnih citolitičkih ćelija (NK) koje odbacuju tumore.
Jedan od suštinskih elemenata u interakciji sa onkološkim pacijentom je upravo empatija. Empatija znači osećati šta drugi osećaju; tako na primer, ukoliko se kod obolelog javi anksioznost, mnogi lekari i drugo medicinsko osoblje se osećaju anksiozno, isto kao što osete olakšanje kada se ublaži patnja obolelog. Empatija, u najširem smislu reči, znači “staviti se na mesto onkološkog bolesnika”, pa prema tome, podrazumeva približavanje njegovim patnjama, strahovima, očekivanjima, itd., i pretpostavlja neospornu psihološku pomoć u cilju poboljšanja kvaliteta života i mnogo boljeg suočavanja sa bolešću i mogućim oporavkom.* Neprilagođenosti, do kojih dolazi zbog nedostatka informacije. Empatijski odnos dovodi, generalno rečeno, do smanjenja depresivne slike, poremećaja svakodnevnog života, nivoa anksioznosti i poremećajaraspoloženja. Ukoliko pored ovakve “empatijske” perspektive razvijemo i druge tehnike, kao što su progresivna muskularna relaksacija, hipnoza, duboko disanje, meditacija, bioretroalimentacija, pasivna relaksacija i vođena imaginacija (npr.: zamislite neku veoma prijatnu scenu koju ćete lako zapamtiti; zamislite svoj imuni sistem kako uništava rak, itd.), možemo postići smanjenje stresa i fizičkih komplikacija (mučnina, povraćanja, emocionalne patnje, itd.) koji se obično javljaju prilikom hemioterapijskog ili radioterapijskog lečenja kancera.
Naravno, empatijska sposobnost čini deo razvoja ličnosti i usko je povezana sa edukativnom praksom primljenom u detinjstvu. Ali, nema ni najmanje sumnje da čini suštinski element u interakciji sa pacijentom, u cilju razumevanja i pružanja pomoći. Empatijska sposobnost se prevodi u jedan poseban senzibilitet za identifikovanje emocija drugih ličnosti: razumeti ili tumačiti situacije sa stanovišta drugih, i doživeti u samom sebi emocije drugih ljudi.* Osim toga, treba napomenuti da ovaj vid orijentacije, lečenja i psihološke pripreme, sasvim izvesno doprinosi ojačavanju humanitarnih ideala, koji su, s druge strane, toliko potrebni u bolničkom lečenju i medicinskoj pomoći. Empatijska perspektiva, zajedno sa drugim tehnikama, (kognoscitivna terapija, vođena imaginacija, relaksacija, itd.), kod onkoloških pacijenata može umanjiti anksioznost, agresivnost, itd. Takođe ima pozitivan efekat na locus interne kontrole.
Najnovija istraživanja (Fawzy y Arndt, 1995) pokazuju da je ovaj psihološki stil u stanju da poboljša različite imunološke parametre pacijenta, kao što je prirodna citolitička aktivnost (NK), broj limfocita u perifernoj krvi i reaktivnost mešanih kultura limfocita.
Očigledno se radi o postizanju jednog psihoterapeutskog stava koji je u stanju da olakša patnju koja je pratilac dijagnoze i evolucije kancera. Uspeh ovakvih intervencija u velikoj meri zavisi od pružene pomoći, saosećajnosti i empatije. U različitim kontrolisanimistraživanjima o ovoj vrsti delovanja, došlo se do raznih psiholoških benefita: smanjenja emocionalnih problema, konfuzije i socijalne izolacije, značajnog smanjenja seksualne disfunkcije, naročito povezane sa dijagnostikovanjem i lečenjem genitalnog kancera, uspostavljanje efektivnih oblika suočavanja sa psihološkim problemima, smanjenje negativnog afekta, aktivnije korišćenje vremena, porast stope vraćanja profesionalnimaktivnostima i realističnija perspektiva u pogledu života. Ovaj psihoterapeutski stil se može postići jedino putem efikasne komunikacije i sposobnosti koju imamo da damo empatijski odgovor, odnosno, odgovore koji otkrivaju obolelog i pomažu mu da spozna da su njegovi problemi potpuno shvaćeni; prema tome, njegovo mišljenje se veoma uzima u obzir i stavljaju se u pogon mere potrebne za rešavanje (ili pokušaj rešavanja) njegovih problema.
Empatija je odlučujući faktor u međuljudskim odnosima, na taj način što aktivno učešće pacijenta u njegovoj samonezi obavezno zahteva postojanje empatije, empatijskog stava koji ne može da se glumi niti da se improvizuje. Može se pomoći jedino ukoliko se shvati “dubinski” šta druga osoba oseća; Zbog toga empatija podrazumeva jednu brižljivu percepciju obolelog i njegovog okruženja. U isto vreme, treba imati dovoljno sposobnostida se to razumevanje pokaže obolelom, i da on to oseti. Empatija je stav, lični stil, sposobnost komuniciranja koja u celosti povoljno deluje na razvoj pozitivnih međuljudskih odnosa. Stoga, što je više budemo poznavali i primenjivali, više ćemo napredovati u pogledu uspostavljanja dobrog odnosa sa pacijentom, u smislu pomoći. Na ovaj način možemo postići poboljšanje njegovog psihičkog stanja (smanjenje tenzije, smanjenje umora i konfuzije, povećanje živosti, značajno smanjenje bola i depresivne simptomatologije, itd.). Neka najnovija istraživanja su ukazala na značajno poboljšanje nekih imunoloških parametara kod onkoloških pacijenata. Ovo poboljšanje imunog sistema se prevodi u manju tendenciju pojave recidiva i značajno smanjenje smrtnosti.
Bazirajući se na postojećim istraživanjima, može se reći da ne postoji ni najmanja sumnja da onkološki pacijenti mogu imati mnogo više koristi, kako u pogledu fizičkog stanja, tako i u emocionalnom pogledu, od specifičnih psiholoških postupaka, koji su u stanju da poboljšaju njihovo fizičko i duševno stanje. Ali, zato je, takođe, potrebna jedna psihoedukativna intervencija na medicinskom osoblju (lekarima, sestrama, itd.) što će omogućiti modifikovanje njihovih strategija (empatijski stav) da bi se suočili sa problemima pacijenta i njegove porodice, a naročito kada je reč o problemu bola i smrti. Ova vrsta praktičnih seminara o “efikasnoj komunikaciji” kod medicinskog osoblja podiže njihovu profesionalnost na viši nivo, razvija osećaj etike i u ogromnoj meri poboljšava kvalitet života pacijenata.
Autor: J.A. Flórez Lozano
Osoba umire od raka pluca,poslednji stadij bolesti,vec par dana je nepokretna.
Sta reci kad su neke svakidasnje teme izgubile smisao, za njega su nevazne i nebitne bilo kakve teme vezane za zivot,razvoj,prosperitet,cak je i sutra misaona imenica...
Kako pomoci da prevazidje strah od smrti?
Svestenik je mozda nekom resenje,ali u ovom slucaju osoba neveruje posrednicima izmedju njega i boga.nije ateist,vernik je.
Licno ni ja vise ne verujem,cast izuzecima,ali za mene su svestenici sluzbenici kao i svaki portir i sl.ali to nije bitno,bitno je kako voditi bilo kakav smislen razgovor,jer osecam da ocekuje da ga smirim na neki nacin,da ga razumem,..pomognem kako?:dntknw:
Neznam sta se nalazi s one strane sta ga ceka ,da li je svetlost na kraju tunela,da li neko ko ga je voleo kao mati npr., neznam,neznam....
Recite, savetujte,bilo sta...
Empatija kao ključ komunikacije kod pružanja pomoći obolelom
December 15th, 2009
Tekst je napisao J.A. Flórez Lozano, Šef katedre za nauku o ponašanju pri odseku za medicinu Univerziteta u Ovjedu, Španija
Vredi ga pročitati. Jeste dug, ali imajte strpljenja.
Efekti stresa i depresije na razvoj bolesti su u velikoj meri nepoznati, ali socijalna pomoć u širem smislu, po svemu sudeći predstavlja značajan faktor koji ublažava efekte psihosocijalnog stresa i prateće imunološke disfunkcije. Inhibicija neuroendokrine i imunološke funkcije mogla bi da utiče na incidenciju i evoluciju kancera, putem smanjenja imunovigilance, ili stvaranja ili funkcionisanja prirodnih citolitičkih ćelija (NK) koje odbacuju tumore.
Jedan od suštinskih elemenata u interakciji sa onkološkim pacijentom je upravo empatija. Empatija znači osećati šta drugi osećaju; tako na primer, ukoliko se kod obolelog javi anksioznost, mnogi lekari i drugo medicinsko osoblje se osećaju anksiozno, isto kao što osete olakšanje kada se ublaži patnja obolelog. Empatija, u najširem smislu reči, znači “staviti se na mesto onkološkog bolesnika”, pa prema tome, podrazumeva približavanje njegovim patnjama, strahovima, očekivanjima, itd., i pretpostavlja neospornu psihološku pomoć u cilju poboljšanja kvaliteta života i mnogo boljeg suočavanja sa bolešću i mogućim oporavkom.* Neprilagođenosti, do kojih dolazi zbog nedostatka informacije. Empatijski odnos dovodi, generalno rečeno, do smanjenja depresivne slike, poremećaja svakodnevnog života, nivoa anksioznosti i poremećajaraspoloženja. Ukoliko pored ovakve “empatijske” perspektive razvijemo i druge tehnike, kao što su progresivna muskularna relaksacija, hipnoza, duboko disanje, meditacija, bioretroalimentacija, pasivna relaksacija i vođena imaginacija (npr.: zamislite neku veoma prijatnu scenu koju ćete lako zapamtiti; zamislite svoj imuni sistem kako uništava rak, itd.), možemo postići smanjenje stresa i fizičkih komplikacija (mučnina, povraćanja, emocionalne patnje, itd.) koji se obično javljaju prilikom hemioterapijskog ili radioterapijskog lečenja kancera.
Naravno, empatijska sposobnost čini deo razvoja ličnosti i usko je povezana sa edukativnom praksom primljenom u detinjstvu. Ali, nema ni najmanje sumnje da čini suštinski element u interakciji sa pacijentom, u cilju razumevanja i pružanja pomoći. Empatijska sposobnost se prevodi u jedan poseban senzibilitet za identifikovanje emocija drugih ličnosti: razumeti ili tumačiti situacije sa stanovišta drugih, i doživeti u samom sebi emocije drugih ljudi.* Osim toga, treba napomenuti da ovaj vid orijentacije, lečenja i psihološke pripreme, sasvim izvesno doprinosi ojačavanju humanitarnih ideala, koji su, s druge strane, toliko potrebni u bolničkom lečenju i medicinskoj pomoći. Empatijska perspektiva, zajedno sa drugim tehnikama, (kognoscitivna terapija, vođena imaginacija, relaksacija, itd.), kod onkoloških pacijenata može umanjiti anksioznost, agresivnost, itd. Takođe ima pozitivan efekat na locus interne kontrole.
Najnovija istraživanja (Fawzy y Arndt, 1995) pokazuju da je ovaj psihološki stil u stanju da poboljša različite imunološke parametre pacijenta, kao što je prirodna citolitička aktivnost (NK), broj limfocita u perifernoj krvi i reaktivnost mešanih kultura limfocita.
Očigledno se radi o postizanju jednog psihoterapeutskog stava koji je u stanju da olakša patnju koja je pratilac dijagnoze i evolucije kancera. Uspeh ovakvih intervencija u velikoj meri zavisi od pružene pomoći, saosećajnosti i empatije. U različitim kontrolisanimistraživanjima o ovoj vrsti delovanja, došlo se do raznih psiholoških benefita: smanjenja emocionalnih problema, konfuzije i socijalne izolacije, značajnog smanjenja seksualne disfunkcije, naročito povezane sa dijagnostikovanjem i lečenjem genitalnog kancera, uspostavljanje efektivnih oblika suočavanja sa psihološkim problemima, smanjenje negativnog afekta, aktivnije korišćenje vremena, porast stope vraćanja profesionalnimaktivnostima i realističnija perspektiva u pogledu života. Ovaj psihoterapeutski stil se može postići jedino putem efikasne komunikacije i sposobnosti koju imamo da damo empatijski odgovor, odnosno, odgovore koji otkrivaju obolelog i pomažu mu da spozna da su njegovi problemi potpuno shvaćeni; prema tome, njegovo mišljenje se veoma uzima u obzir i stavljaju se u pogon mere potrebne za rešavanje (ili pokušaj rešavanja) njegovih problema.
Empatija je odlučujući faktor u međuljudskim odnosima, na taj način što aktivno učešće pacijenta u njegovoj samonezi obavezno zahteva postojanje empatije, empatijskog stava koji ne može da se glumi niti da se improvizuje. Može se pomoći jedino ukoliko se shvati “dubinski” šta druga osoba oseća; Zbog toga empatija podrazumeva jednu brižljivu percepciju obolelog i njegovog okruženja. U isto vreme, treba imati dovoljno sposobnostida se to razumevanje pokaže obolelom, i da on to oseti. Empatija je stav, lični stil, sposobnost komuniciranja koja u celosti povoljno deluje na razvoj pozitivnih međuljudskih odnosa. Stoga, što je više budemo poznavali i primenjivali, više ćemo napredovati u pogledu uspostavljanja dobrog odnosa sa pacijentom, u smislu pomoći. Na ovaj način možemo postići poboljšanje njegovog psihičkog stanja (smanjenje tenzije, smanjenje umora i konfuzije, povećanje živosti, značajno smanjenje bola i depresivne simptomatologije, itd.). Neka najnovija istraživanja su ukazala na značajno poboljšanje nekih imunoloških parametara kod onkoloških pacijenata. Ovo poboljšanje imunog sistema se prevodi u manju tendenciju pojave recidiva i značajno smanjenje smrtnosti.
Bazirajući se na postojećim istraživanjima, može se reći da ne postoji ni najmanja sumnja da onkološki pacijenti mogu imati mnogo više koristi, kako u pogledu fizičkog stanja, tako i u emocionalnom pogledu, od specifičnih psiholoških postupaka, koji su u stanju da poboljšaju njihovo fizičko i duševno stanje. Ali, zato je, takođe, potrebna jedna psihoedukativna intervencija na medicinskom osoblju (lekarima, sestrama, itd.) što će omogućiti modifikovanje njihovih strategija (empatijski stav) da bi se suočili sa problemima pacijenta i njegove porodice, a naročito kada je reč o problemu bola i smrti. Ova vrsta praktičnih seminara o “efikasnoj komunikaciji” kod medicinskog osoblja podiže njihovu profesionalnost na viši nivo, razvija osećaj etike i u ogromnoj meri poboljšava kvalitet života pacijenata.
Autor: J.A. Flórez Lozano
