UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.546
Kakve su šanse da se Šumaher ikada oporavi?
B92
Zvezda Formule jedan Mihael Šumaher probudio se posle gotovo šest meseci u komi. Komatozni pacijenti često su veoma težak izazov čak i za vrhunske lekare, koji raspolažu najmodernijom medicinskom tehnikom.
Mihael Šumaher (Foto: Tanjug / AP Photo/Apichart Weerawong)
Naučnici iz Belgije sada su otkrili novi način za beleženje aktivnosti mozga kod pacijenata koji nisu u stanju da se probude.
Mihael Šumaher je svestan i reaguje na prosta uputstva, kaže njegova menadžerka Sabine Kam. Uprkos ozbiljnoj povredi mozga, lekari su uspeli da probude ovog 45-godišnjeg sportistu iz veštačke kome. Ali šta je sa pacijentima kod kojih to ne uspeva?
Tim naučnika tvrdi da metoda koju su razvili donosi nadu i za posebno teške slučajeve, odnosno za ljude u trajnom vegetativnom stanju.
Naime, belgijski naučnici koriste posebnu vrstu glukoze koja emituje određenu dozu zračenja. Ti "aktivni molekuli" se ubrizgavaju u krv, i lekari zatim prate nivo radijacije. Uz pomoć ove tehnike može se utvrditi metabolizam glukoze u različitim delovima mozga – ta područja jednostavno “zasijaju” na monitorima. Na osnovu tih pokazatelja, lekari mogu da izvode zaključke o verovatnoći da se pacijent probudi iz kome.
Skriveni znaci svesti
Stručnjaci kažu da do 40 odsto bolesnika u trajnom vegetativnom stanju ne dobije pravu dijagnozu, ukoliko se znaci života traže do sada poznatim metodiama. Mnogim članovima porodice, ali i medicinarima je neophodna pomoć pri odluci o isključivanju aparata koje takve pacijente održavaju u životu. Ova metoda naučnika u Belgiji mogla bi da bude veoma značajna upravo kod takvih dilema.
“Nas zanima rad mozga kod pacijenata u komi, koji mogu da razviju hronične poremećaje svesti, kao što je vegetativno stanje”, kaže za Dojče vele Stiven Loris, direktor grupe za izučavanje kome u Univerzitetskoj bolnici u Liježu. “Tragamo za bilo kakvim oblikom svesti, a ako ga ne nađemo, pokušavamo da utvrdimo šanse za oporavak. Trudimo se da koristimo nove tehnologije, nove načine skeniranja mozga, da bismo direktno utvrdili šta se dešava u mozgu pacijenta.”
Loris kaže da otprilike svaki treći pacijent koji dospe u njegov centar ima pogrešnu dijagnozu. Zbog toga je veoma važno koristiti sve standardizovane metode, kaže Loris, jer čak i lekarima mogu da promaknu znaci svesti.
Tanka linija svesti
Istraživači iz ove bolnice u Belgiji se istovremeno fokusiraju na dve tehnike. Prva je takozvano funkcionalno testiranje uz pomoć magnetne rezonance. Drugim rečima, lekar može da zatraži od pacijenta u komi da podigne ruku. Čak i kada subjekat ispitivanja nije u stanju da ispuni taj zahtev, to ne znači da je potpuno nesvestan. Iz tog razloga, doktori paralelno prate moždanu aktivnost svog pacijenta. Ponekad, na magnetnoj rezonanci, lekari mogu da primete aktivnost u centru za pokrete u mozgu, nakon što od pacijenta zatraže da pomeri šaku. To znači da je oboleli čuo i razumeo pitanje, iako ne vlada svojim telom.
Drugi test je takozvano PET skeniranje, pri čemu se u mozak pacijenta ubrizgava radioaktivno markirana glukoza. „Tako možemo da vizuelizujemo potrošnju glukoze u mozgu“, objašnjava Loris. „Ako ste u komi ili ne odgovarate na spoljne nadražaje, mozak pokazuje veoma nisku aktivnost u takozvanoj mreži svesti. Ali čim postoje i najmanje naznake svesti, pojedine tačke u mozgu pokazuju gotovo normalnu aktivnost.“
Pacijenti koji su povoljno ocenjeni nakon upotrebe ove metode, pokazuju i bolje rezultate i na kontrolama godinu dana kasnije, što znači da imaju bolje šanse za oporavak.
Pomoć ugroženim porodicama
Predviđanja na osnovu nalaza naučnika iz Belgije mogu da pomognu i porodicama pacijenata kod donošenja odluka oko nege bolesnika. Ponekad je veoma teško dati pouzdanu prognozu za oporavak. Džudi Tejlor to zna iz ličnog iskustva – ona se nalazi na čelu dobrotvorne organizacije “Brain Injury is Big” u Velikoj Britaniji, zajedno sa još četiri žene koje je upoznala u čekaonici odeljenja za neurologiju jedne londonske bolnice. Sajmon, Džudin muž, ozbiljno je povređen u jednoj nesreći.
“Nakon otprilike 10 meseci, potvrdili su da je u trajnom vegetativnom stanju, ali tokom sledećih godinu i po dana, on je počeo da pokazuje znake prelaska iz vegetativnog stanja u stanje minimalne svesti”, priča Džudi Tejlor za Dojče vele. “Ponekad bi se nasmešio kada bi mu se neko ljubazno obratio, lil bi podigao palac ili šaku kada biste ga zamolili. Znali smo da se oporavljao, makar i u veoma maloj meri”.
Sajmon je ipak preminuo u aprilu 2012, ali od zapaljenja pluća. Nasuprot pacijentima koji, poput Sajmona, pokazuju znake oporavka, postoje i oni čije telo postepeno slabi, pa je porodica prinuđena da odluči da li treba ugasiti aparate koji ga održavaju u životu. I tu bi preciznije metode merenja moždane aktivnosti bile od velike pomoći.
Primer za to je slučaj Kristofera Votsona. Votson je proveo oko dve i po godine na aparatima za održavanje života, i porodica je tada odlučila da okonča njegovu patnju. Ipak, u Velikoj Britaniji im je za to bilo potrebno odobrenje suda, a to je potrajalo još dve godine. “Pravni postupak je bio bitka koju nikome ne bih poželeo”, kaže Kristoferov brat Endrju Votson.
Na putu ka novim otkrićima
Uticaj saznanja Lorisovog tima u Belgiji mogao bi da bude ogroman. Uz pomoć njihove metode, medicinari bi konačno imali jasne indikacije o tome koji pacijenti imaju realne šanse da se oporave. Na taj način, bilo bi moguće izbeći sudske postupke poput onog kroz koji je prošla porodica Kristofera Votsona.
Loris i njegov tim su vršili svoja ispitivanja na preko stotinu ljudi, ali se nadaju da će dobiti priliku da to ponove na daleko većem broju pacijenata. Doduše, tehnologija koju oni koriste je skupa, ali neurolozi veruju da će troškovi u dogledno vreme pasti i da veći broj bolnica moći da koristi njhov metod u lečenju komatoznih pacijenata. To bi predstavlalo ogroman napredak za postavljanj.
B92
Zvezda Formule jedan Mihael Šumaher probudio se posle gotovo šest meseci u komi. Komatozni pacijenti često su veoma težak izazov čak i za vrhunske lekare, koji raspolažu najmodernijom medicinskom tehnikom.
Mihael Šumaher (Foto: Tanjug / AP Photo/Apichart Weerawong)
Naučnici iz Belgije sada su otkrili novi način za beleženje aktivnosti mozga kod pacijenata koji nisu u stanju da se probude.
Mihael Šumaher je svestan i reaguje na prosta uputstva, kaže njegova menadžerka Sabine Kam. Uprkos ozbiljnoj povredi mozga, lekari su uspeli da probude ovog 45-godišnjeg sportistu iz veštačke kome. Ali šta je sa pacijentima kod kojih to ne uspeva?
Tim naučnika tvrdi da metoda koju su razvili donosi nadu i za posebno teške slučajeve, odnosno za ljude u trajnom vegetativnom stanju.
Naime, belgijski naučnici koriste posebnu vrstu glukoze koja emituje određenu dozu zračenja. Ti "aktivni molekuli" se ubrizgavaju u krv, i lekari zatim prate nivo radijacije. Uz pomoć ove tehnike može se utvrditi metabolizam glukoze u različitim delovima mozga – ta područja jednostavno “zasijaju” na monitorima. Na osnovu tih pokazatelja, lekari mogu da izvode zaključke o verovatnoći da se pacijent probudi iz kome.
Skriveni znaci svesti
Stručnjaci kažu da do 40 odsto bolesnika u trajnom vegetativnom stanju ne dobije pravu dijagnozu, ukoliko se znaci života traže do sada poznatim metodiama. Mnogim članovima porodice, ali i medicinarima je neophodna pomoć pri odluci o isključivanju aparata koje takve pacijente održavaju u životu. Ova metoda naučnika u Belgiji mogla bi da bude veoma značajna upravo kod takvih dilema.
“Nas zanima rad mozga kod pacijenata u komi, koji mogu da razviju hronične poremećaje svesti, kao što je vegetativno stanje”, kaže za Dojče vele Stiven Loris, direktor grupe za izučavanje kome u Univerzitetskoj bolnici u Liježu. “Tragamo za bilo kakvim oblikom svesti, a ako ga ne nađemo, pokušavamo da utvrdimo šanse za oporavak. Trudimo se da koristimo nove tehnologije, nove načine skeniranja mozga, da bismo direktno utvrdili šta se dešava u mozgu pacijenta.”
Loris kaže da otprilike svaki treći pacijent koji dospe u njegov centar ima pogrešnu dijagnozu. Zbog toga je veoma važno koristiti sve standardizovane metode, kaže Loris, jer čak i lekarima mogu da promaknu znaci svesti.
Tanka linija svesti
Istraživači iz ove bolnice u Belgiji se istovremeno fokusiraju na dve tehnike. Prva je takozvano funkcionalno testiranje uz pomoć magnetne rezonance. Drugim rečima, lekar može da zatraži od pacijenta u komi da podigne ruku. Čak i kada subjekat ispitivanja nije u stanju da ispuni taj zahtev, to ne znači da je potpuno nesvestan. Iz tog razloga, doktori paralelno prate moždanu aktivnost svog pacijenta. Ponekad, na magnetnoj rezonanci, lekari mogu da primete aktivnost u centru za pokrete u mozgu, nakon što od pacijenta zatraže da pomeri šaku. To znači da je oboleli čuo i razumeo pitanje, iako ne vlada svojim telom.
Drugi test je takozvano PET skeniranje, pri čemu se u mozak pacijenta ubrizgava radioaktivno markirana glukoza. „Tako možemo da vizuelizujemo potrošnju glukoze u mozgu“, objašnjava Loris. „Ako ste u komi ili ne odgovarate na spoljne nadražaje, mozak pokazuje veoma nisku aktivnost u takozvanoj mreži svesti. Ali čim postoje i najmanje naznake svesti, pojedine tačke u mozgu pokazuju gotovo normalnu aktivnost.“
Pacijenti koji su povoljno ocenjeni nakon upotrebe ove metode, pokazuju i bolje rezultate i na kontrolama godinu dana kasnije, što znači da imaju bolje šanse za oporavak.
Pomoć ugroženim porodicama
Predviđanja na osnovu nalaza naučnika iz Belgije mogu da pomognu i porodicama pacijenata kod donošenja odluka oko nege bolesnika. Ponekad je veoma teško dati pouzdanu prognozu za oporavak. Džudi Tejlor to zna iz ličnog iskustva – ona se nalazi na čelu dobrotvorne organizacije “Brain Injury is Big” u Velikoj Britaniji, zajedno sa još četiri žene koje je upoznala u čekaonici odeljenja za neurologiju jedne londonske bolnice. Sajmon, Džudin muž, ozbiljno je povređen u jednoj nesreći.
“Nakon otprilike 10 meseci, potvrdili su da je u trajnom vegetativnom stanju, ali tokom sledećih godinu i po dana, on je počeo da pokazuje znake prelaska iz vegetativnog stanja u stanje minimalne svesti”, priča Džudi Tejlor za Dojče vele. “Ponekad bi se nasmešio kada bi mu se neko ljubazno obratio, lil bi podigao palac ili šaku kada biste ga zamolili. Znali smo da se oporavljao, makar i u veoma maloj meri”.
Sajmon je ipak preminuo u aprilu 2012, ali od zapaljenja pluća. Nasuprot pacijentima koji, poput Sajmona, pokazuju znake oporavka, postoje i oni čije telo postepeno slabi, pa je porodica prinuđena da odluči da li treba ugasiti aparate koji ga održavaju u životu. I tu bi preciznije metode merenja moždane aktivnosti bile od velike pomoći.
Primer za to je slučaj Kristofera Votsona. Votson je proveo oko dve i po godine na aparatima za održavanje života, i porodica je tada odlučila da okonča njegovu patnju. Ipak, u Velikoj Britaniji im je za to bilo potrebno odobrenje suda, a to je potrajalo još dve godine. “Pravni postupak je bio bitka koju nikome ne bih poželeo”, kaže Kristoferov brat Endrju Votson.
Na putu ka novim otkrićima
Uticaj saznanja Lorisovog tima u Belgiji mogao bi da bude ogroman. Uz pomoć njihove metode, medicinari bi konačno imali jasne indikacije o tome koji pacijenti imaju realne šanse da se oporave. Na taj način, bilo bi moguće izbeći sudske postupke poput onog kroz koji je prošla porodica Kristofera Votsona.
Loris i njegov tim su vršili svoja ispitivanja na preko stotinu ljudi, ali se nadaju da će dobiti priliku da to ponove na daleko većem broju pacijenata. Doduše, tehnologija koju oni koriste je skupa, ali neurolozi veruju da će troškovi u dogledno vreme pasti i da veći broj bolnica moći da koristi njhov metod u lečenju komatoznih pacijenata. To bi predstavlalo ogroman napredak za postavljanj.
