Kako su srednjovekovni rukopisi reciklirani i korišćeni u izradi prvih štampanih knjiga

[crvendac_011]

Kako su srednjovekovni rukopisi reciklirani i korišćeni u izradi prvih štampanih knjiga​

„Stara boja na platnu ponekad s vremenom postaje prozirna“, napisala je dramaturškinja Lilijen Helman u svojim memoarima. „Kada se to desi, moguće je, na nekim slikama, videti originalne konture: kroz žensku haljinu naziraće se drvo, dete će ustupiti mesto psu, veliki brod više neće ploviti otvorenim morem.“

Pre sedam godina nešto slično je počelo da se dešava sa hiljadama starih knjiga koje datiraju od 15. do 19. veka.

Međutim, nije vreme prisililo ove knjige da odaju svoje tajne... barem ne direktno.

Ta čast pripala je makrorendgenskoj fluorescentnoj spektroskopiji (MA-XRF) i Eriku Kvakelu, književnom istoričaru čija je teorija bila da ova tehnologija može da otkrije fragmente srednjovekovnih rukopisa među koricama novijih tekstova, kao što je ranije otkrivala skrivene slojeve boja na platnima starih majstora.

Kako je uopšte nastala ovakva čudna, „skrivena“ biblioteka?

Knjige su bile na visokoj ceni kada su se rukopisi ručno prepisivali, ali kako je Kvakel zapazio na svom blogu na kom se bavi srednjovekovnim knjigama, „hiljade i hiljade srednjovekovnih rukopisa su pokidani, iscepani na komade, iskuvani, spaljeni i bačeni u delove“ nakon pojave štamparskih presa.

Njihove stranice su se koristile kao toalet-papir, štirak za odeću, obeleživači knjiga i – što je najzanimljivije za specijalistu koji izučava srednjovekovne knjige – povez za štampane knjige.

Ova praksa je bila toliko ustaljena da korice oko 150 ranih primerаka štampanih knjiga iz biblioteke Jejla sadrže fragmente srednjevekovnih rukopisa.

Ovi materijali su možda degradirani u književnom smislu, ali za Kvakela predstavljaju „vremeplovce, slepe putnike u kožnom povezu koji kazuju velike i važne priče.“

Zaista, neke priče inače možda ne bi opstale, s obzirom na to da su nam klasični i srednjovekovni tekstovi obično pristupačni samo u fragmentima. Rana istorija Biblije, kao knjige, ne bi mogla da se napiše ukoliko bismo odbacili dokaze koje pronalazimo u fragmentima. Štaviše, iako drevni i srednjovekovni tekstovi opstaju u brojnim, lepim knjigama iz preštamparijskog doba, često se najstariji dokazi kriju upravo u njihovim fragmentima. Ako išta, taj fragment vam može otkriti da je dotični tekst bio dostupan na određenom mestu u određeno vreme. Kada istupe iz svojih kožnih čaura nakon vekova provedenih u tami, ti fragmenti postaju „čiode“ na mapi Evrope, koji upućuju na to kada i gde su egzistirali, i da ih je, recimo, neko čitao u desetom veku u Italiji.

Nekoliko redova osakaćenog teksta može da bude sasvim dovoljno da se on prepozna, kao i mesto i okvirno vreme njegovog nastanka:

Uprkos tome, ipak nije lako napraviti smisao od fragmentarnih ostataka. Knjigovesci kao da su naročito uživali da seku tekstove po sredini, kao da su znali da će tako najviše frustrirati buduće istraživače. Pronaći kojim delima pripadaju ovi delimični citati može da bude pravi košmar. Datiranje nekog dela i mesta njegovog nastanka na osnovu fragmenata može da prouzrokuje nesanicu.

Pre Kvakelovih visokotehnoloških eksperimenata na univerzitetu Lajden savremeni istraživači morali su da se uzdaju u slučajnost, kao kada, na primer, rikna stare knjige pukne i otkrije svoj unutrašnji sadržaj.

Ispostavlja se da makrorendgenska fluorescentna spektroskopija odlično otkriva gvožđe, bakar i cink iz srednjovekovnog mastila ispod sloja papira ili pergamenta.

Međutim, to čini tempom koji možda ne bi impresionirao srednjovekovnog pisara.

Skeniranje čitkog zapisa o onome što se nalazi ispod rikne jedne knjige zahteva i do 24 sata. Ovo je skup i trajan posao.

S obzirom na to da se na hiljade sličnih rikni nalazi u velikim zbirkama poput onih u Britanskoj ili Oksfordskoj biblioteci, budite sigurni da će biti još nekih fascinantnih otkrića u skorijoj budućnosti.

Prevod: Đorđe Radusin
Izvor: openculture.com