Kako zivetu sa necim sto te cini drugacijim, ali ne u pozitivnom smislu? Ja naime imam problem sa vidom i to me ogranicava i smanjuje samopouzdanje i ne znam kako da se nosim sa tim, kako to da prihvatim i smatram sebe jednako vrednom osobom kao i bilo koja druga.
Kako se nositi sa bolescu
- Začetnik teme Nersfina
- Datum pokretanja
- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.990
Naravno da ste podjednako vredni kao bilo ko drugi. Nema nikakve razlike.
Moraćete samo da naučite da se izborite s tim, da nađete način na koji možete da funkcionišete, i da, po potrebi, tražite i primite pomoć od drugih ljudi, jer sigurno nećete moći sve sami da radite. Ali to nije ništa strašno, postoji toliko toga što niko od nas ne može sam, pa to sigurno nije razlog da se zbog toga loše osećate. Što pre prihvatite svoju bolest, pre ćete početi da živite "normalno".
U srednjoj školi imala sam profesorku istorije muzike koja je već u dvadesetim počela da gubi vid, i u pedesetim (koliko je imala tada kada sam je upoznala), nazirala je još samo senke. Ali to joj nije smetalo da bude jedan od najboljih profesora, da svira klavir, rukuje svim aparatima normalno, da živi sama.
Pretpostavljam da bi bilo dobro da popričate sa nekim psihologom, nekim ko bi vas saslušao i usmerio kako da razmišljate o onome što vas je zadesilo. Ali, sve to sigurno neće doći preko noći, moraćete da poradite na tome.
Mnogo je ljudi koje je upravo njihova bolest inspirisala da neke stvari promene u životu i počnu da žive kvalitetnije, da svoju bolest na kraju shvate kao prednost, a ne hendikep.
Glavu gore, i samo napred! Možete vi to.
Želim vam svako dobro i srećnu Novu godinu.
Moraćete samo da naučite da se izborite s tim, da nađete način na koji možete da funkcionišete, i da, po potrebi, tražite i primite pomoć od drugih ljudi, jer sigurno nećete moći sve sami da radite. Ali to nije ništa strašno, postoji toliko toga što niko od nas ne može sam, pa to sigurno nije razlog da se zbog toga loše osećate. Što pre prihvatite svoju bolest, pre ćete početi da živite "normalno".
U srednjoj školi imala sam profesorku istorije muzike koja je već u dvadesetim počela da gubi vid, i u pedesetim (koliko je imala tada kada sam je upoznala), nazirala je još samo senke. Ali to joj nije smetalo da bude jedan od najboljih profesora, da svira klavir, rukuje svim aparatima normalno, da živi sama.
Pretpostavljam da bi bilo dobro da popričate sa nekim psihologom, nekim ko bi vas saslušao i usmerio kako da razmišljate o onome što vas je zadesilo. Ali, sve to sigurno neće doći preko noći, moraćete da poradite na tome.
Mnogo je ljudi koje je upravo njihova bolest inspirisala da neke stvari promene u životu i počnu da žive kvalitetnije, da svoju bolest na kraju shvate kao prednost, a ne hendikep.
Glavu gore, i samo napred! Možete vi to.
Želim vam svako dobro i srećnu Novu godinu.
I sama znam da moram da prihvatim stvari takve kakve jesu i pokusavam to, ali nije lako, jer greske koje pravim zbog loseg vida me stalno podsecaju da se razlikujem od vecine. Mnogo bih volela da popricam sa nekim ko ima isti problem, ali ova bolest oka (kokosije slepilo) je retka, pa ne znam nikog sa tim problemom, koji bi mogao da mi kaze kako se nosi sa tim.
U svakom slucaju hvala na odgovoru i na podrsci. Srecna N. godina.
U svakom slucaju hvala na odgovoru i na podrsci. Srecna N. godina.