Kako deca vide razvod

[crvendac_011]

Како деца виде развод

Аутор Срђан Печеничић


У нашој култури је уобичајено да родитељи веома јасно показују малој деци колико их много воле. На основу таквог понашања, деца стичу доживљај да су центар света својих родитеља, да је њиховим мамама и татама најважније како се она осећају. И зато, када се мама и тата одлуче на развод или раздвајање, деца то могу доживети веома трауматично.
Често се дешава да родитељи који живе у потпуно незадовољавајућем браку или вези, одбијају да се разведу управо како не би свом детету узроковали трауму. Дилему да ли да дете буде жртва развода или да они буду жртва лошег брака, разрешавају тако што жртвују себе. Сваки развод је веома болан за све укључене, па и за децу, али тај бол не мора оставити негативне последице. Дете не мора бити жртва развода и развод не мора негативно обележити његову будућу личност.
Деца не реагују на неки догађај као такав, већ на оно значење и важност које приписују том догађају. Последице на особу не оставља догађај као такав већ њени уопштени закључци о себи, другима и свету, настали на основу тог догађаја. И зато је веома важно сазнати како размишља дете чији су родитељи у процесу раздвајања. Што је дете млађе, погрешни закључци су вероватнији. Родитељи који се раздвајају треба разговором да помогну детету да не направи такве закључке који ће му касније у животу штетити.
Типично је да деца погрешно преузимају одговорност и себе криве за развод. Није неуобичајено да дете размишља: „Ја сам крив што је тата отишао. Тата је отишао зато што ме не воли довољно. Да ме је довољно волео, остао би са мамом само зато што мене воли. Да сам ја био бољи дечак, он би ме више волео. Овако је отишао зато што ја нисам био довољно добар.”
Погрешно сматрајући да је родитељска љубав према њима нешто што је сасвим довољно да мама и тата поново живе заједно у слози, деца раздвојених родитеља често улазе у улогу „породичног терапеута” који покушава да их поново споји. А како не успевају у томе, поред осећања кривице, добијају „доказ” да нису довољно добри да би заслужили да их мама и тата довољно воле.
Дете може на различите начине изводити штетне закључке о разводу својих родитеља. И зато је потребно са дететом разговарати, открити његове грешке у размишљању и исправљати их. Када се одлуче за развод, родитељи на то треба да припреме дете, али и да током и након развода са њим често разговарају о томе шта доживљава. Као што је патолошки оптужити дете да је криво за развод, патолошки је када родитељ који не жели развод од детета очекује да му спаси брак.

Зоран Миливојевић
Објављено: 08.01.2011.
Извор: Политика

 

[belja91]

Razvodi najviše pogađaju decu stariju od 13 godina

[h=2]Razvodi najviše pogađaju decu stariju od 13 godina[/h]Deca imaju osećaj da su napuštena, da ih roditelji ne vole, a često i sebe krive za razvod. Najvažnije je, tvrde psiholozi, da oba roditelja i dalje pokazuju ljubav

Deca se najviše plaše neizvesnosti koju razvod donosi

Jedno istraživanje bavilo se najstresnijim događajima u životu, a rezultati su pokazali da je, posle smrti supružnika ili bliskog člana porodice, razvod najstresniji događaj u životu.

Posebno su ugrožena deca, jer su vrlo česti slučajevi da roditelji njima manipulišu kako bi se osvetili bivšem partneru.

Najugroženiji su tinejdžeri, njih razvodi najviše pogađaju, jer su u osteljivom razvojnom dobu i vrlo im je teško objasniti zbog čega se porodica raspada. Kako ih zaštiti, koji je najbolji način da se sa njima razgovara? Ima li razlike kada su u pitanju dečaci i devojčice i da li je moguće da se posle svega život vrati u "normalu", a dete ostvari dobar odnos sa oba roditelja?

Psiholozi upozoravaju da su tinejdžeri izuzetno osetljivi i da sa njima treba biti posebno obazriv, jer ukoliko se na njihove potrebe ne odgovori adekvatno, posledice mogu biti vidljive kroz čitav život.

Deca se najviše plaše neizvesnosti koju razvod donosi, tvrde psiholozi. Opterećena su time gde će i sa kim da žive, kako će novo okruženje uticati na njih, hoće li se odseliti daleko od prijatelja i poznatih ljudi, hoće li moći da viđaju oba roditelja kada žele...

Dovoljno su zreli da znaju da ih očekuju velike promene, ali kako nisu u stanju da ih zamisle i na njih realno gledaju, kod njih se često javljaju strahovi i depresivna raspoloženja. Iščekivanje promena donosi im veliki stres, a emotivna dimenzija još je značajnija.

Deca imaju osećaj da su napuštena, da ih roditelji ne vole, a često i sebe krive za razvod. Zbog toga im treba prići vrlo oprezno i promisliti svaku rečenicu koju im upućujete.

Najvažnije je, tvrde psiholozi, da oba roditelja i dalje pokazuju ljubav i nežnost, kao i da se redovno viđaju sa detetom. Nikada se nemojte svetiti bivšem partneru preko deteta, jer to može da trajno poremeti dečju ličnost.

KAKO RAZGOVARATI?

Stručnjaci savetuju da sa detetom razgovarate pre nego što pokrenete postupak razvoda, odnosno pre nego što neko napusti kuću, kako bi se pripremilo na ono što dolazi. Poželjno je da oba roditelja detetu zajedno saopšte odluku, uz objašnjenje kako će budući život izgledati. Treba da budete spremni da odgovorite na sva moguća pitanja, što iskrenije i otvorenije. Objasnite mu da se samo promenio odnos tate i mame, ali da to ne važi za ljubav koju osećate prema njemu. Dete nikada ne koristite kao posrednika u komunikaciji sa bivšim partnerom.

Stručnjaci tvrde da je adolescentima potrebno dve godine da se adaptiraju na razvod roditelja i prihvate promenjenu porodičnu situaciju, a istraživanja pokazuju da se deca razvedenih roditelja i sama češće razvode, ili ređe odlučuju na brak, što dokazuje koliko ovaj događaj utiče na njihovu psihu i karakter.

Stručnjaci savetuju da razvod učinite što je manje moguće konfliktnim. Čak i kada ste očajni, ogorčeni, ljuti na bivšeg partnera, dete to ne treba da gleda, sluša, oseća. Morate mu objasniti da razvod ne znači da će ostati bez jednog roditelja, ili da ga onaj koji odlazi manje voli. To je jedini način da dete ne snosi emotivne ili razvojne posledice.

Kako će se dete nositi sa stresom zavisi prvenstveno od osetljivosti roditelja za dečje potrebe. Ipak, to ne znači da dete treba da držite po strani, nećete ga zaštititi tako što ćete ga potpuno izolovati. Neophodno je da razgovarate, koliko god puta je potrebno i objasnite razloge zbog kojih više nećete biti sa njegovom majkom ili ocem.

Ako ćutite i ne objašnjavate šta se događa, dete će napraviti svoju konstrukciju koja je uglavnom pogrešna.
Izuzetno je važno da ga oslobodite osećaja krivice, da shvati da ono nije uzrok razvoda.

Deca već od devete godine mogu bolje da razumeju razvod i svesno pokažu šta osećaju u vezi sa tim. Vrlo često se događa da biraju stranu i da podržavaju jednog roditelja, svesno ispoljavajući bes prema drugom.
Roditelji koji su i sami opterećeni svojim osećanjima, pokušavaju da kontrolišu taj bes, što je velika greška, upozoravaju psiholozi.

Bes treba protumačiti kao vapaj za razgovorom, detetov način da pokaže da mu treba objašnjenje. U toj fazi najvažnije je dete zaštititi od svađa i "prepucavanja".

Adolescenti od 13 godine mogu da shvate i prihvate ono što se događa, ali kako je to intenzivan period u izgradnji ličnosti i sistema vrednosti, jako je važno da razvod ne shvate kao nešto što je neminovno u svakom braku. Tinejdžeri se veoma lako razočaravaju, pa je to vrlo česta reakcija na razvod.

DEČACI I DEVOJČICE

Pol je jako važan u izboru načina na koji ćete razgovarati. Devojčice mnogo teže podnose razvod roditelja od dečaka i njima je potrebno više priče i vremena kako bi prihvatile situaciju. Vrlo često one postaju tužne, anksiozne i nesrećne, dok su dečaci skloniji agresivnom ponašanju i neposlušnosti. Istraživanja pokazuju da dečaci lakše prihvataju novog partnera majke, dok se devojčice mnogo teže prilagođavaju i na novog maminog i tatinog partnera. Dečaci teže podnose roditeljske svađe, pa ukoliko se one nastave i posle razvoda, dečaci će više patiti.

Može se dogoditi da se potpuno distanciraju od roditelja i izgrade svet koji je potpuno suprotan od onog koji je postojao u porodici. Psiholozi to nazivaju "deidealizacija" roditelja i, iako je to normalna reakcija, roditelji moraju biti vrlo obazrivi kako se to ne bi desilo previše naglo i postalo prepreka i kočnica u izgradnji identiteta.

Ukoliko niste u stanju da razgovarate sa tinejdžerom, a da, pritom, ne osuđujete bivšeg partnera, potražite pomoć psihologa ili psihoterapeuta, jer je najvažnije da maksimalno zaštitite dete.

Redovan kontakt sa oba roditelja i normalna komunikacija među njima smanjuje količinu stresa kod deteta, a posete roditelju kod koga ne žive treba da budu redovne, u istim terminima, kako bi se detetu stvorio osećaj rutine. Sve te novine u njegovom životu treba uspostaviti što pre.

Psiholozi savetuju da detetu nametnete ustaljene navike, na dnevnom nivou, okupirate ga obavezama koje će se ponavljati. Ipak, to ne znači da mu potpuno organizujete život, već samo da mu pomognete.

Njegovo psihološko stanje i emocije su od izuzetne važnosti, a kako je njegova psiha u najdelikatnijem iskušenju uvek ostavite prostor za razgovor o emocijama.

Toplina, razumevanje, ljubav i dobri odnosi ključni su za razvoj i veoma je važno da ih tinejdžer dobija tokom teškog razdoblja kao što je razvod roditelja.

Večernje Novosti