Kada ste se prvi put zabrinuli za sebe?

[Nuala]

Ovo je bila jedna od mojih zadaća na fakultetu, pa mi je palo na pamet- zašto je ne pretvoriti u temu.

Dakle, kad ste se prvi put zabrinuli za sebe, u psihičkom smislu? To može biti neobičan način doživljavanja, ponašanja, osjećanja... što god smatrate pod psihičkim.

Što ste tada mislili, osjećali i što ste napravili?

 

[Nuala]

Nitko ne želi probiti led, ha?

Dobro, onda ću ja...

Prvi put kad sam se zapitala je li normalno da se osjećam tako kako se osjećam, bilo je nakon smrti bratića (brata od tetke) prije 8 godina. Imao je 23 godine i jednog dana je jednostavno umro. Bez prethodnih zdravstvenih problema ili bilo kakvog znaka da bi se to moglo dogoditi. Tada sam bila 8. razred i nekoliko tjedana prije sam zbog sudjelovanja na natjecanjima dobila nagradu, petodnevno putovanje u Mađarsku kod učenika jedne hrvatske škole s kojima smo te godine imali razmjenu. Polazak je trebao biti dva dana nakon što sam saznala za bratićevu smrt. Bili smo bliski, naše obitelji su se često posjećivale, a ja sam ga od malih nogu gnjavila da se igra sa mnom i istraživala mu sobu. Pogodila me njegova iznenadna smrt, najviše način na koji se dignula panika kad ga nitko nije mogao dobiti ni na telefon ni na mobitel, budući da je kod kuće taj vikend bio sam. Cijela atmosfera u njegovom domu je bila prilično mučna. Puno ljudi, suze, crnina, stalna pričanja o tome kako ga više nema i kakav je bio. Htjela sam samo otići. Otići u na svoje zasluženo putovanje. Premda je moja majka smatrala da mi to ne priliči, u razgovoru sa susjedom koja joj je rekla da je možda najbolje da ne sudjelujem na sprovodu, pustila me da odem. Za to su znale svega tri osobe i nitko iz bratićeve obitelji. Za njih sam ja bila previše potresena da dođem na sprovod, pa sam ostala kod prijateljice.


Ono što me navelo da se zapitam je li normalno to što mi se događa bio je nedostatak tuge, odnosno dovoljno velike, očekivane tuge za bratićem. Otišla sam, a da mi nije nimalo bilo krivo, zbog njega ili zbog mene. Kao da sam to prihvatila kao potpuno normalnu stvar u životu. Čitavu priču oko sprovoda odslušala sam nakon povratka ne zato što sam htjela, nego zato što sam morala. Dosad sam mu svega tri ili četiri puta otišla na grob. Niti jedan put iz vlastite potrebe, već iz običaja. Slično se dogodilo i kada mi je prije četiri godine umrla baka. Prestala sam biti unuka, ali mi to nije tako teško palo. Bila sam tužna, ali po definiciji ili očekivanjima većine, možda prekratko. Ponovno sam se zapitala je li normalno ovako malo tugovati. Je li normalno nastaviti sa svakodnevnim životom tako brzo?

 

[Kalimerčica]

Hajde da pokušam da kažem nešto na ovu temu.
Prvo da odgovorim na pitanje. Recimo da je to bilo kada sam imala oko 15 godina, kada sam shvatila da isključivo od mene zavisi kakva će mi biti psiha, karakter i budućnost. Rešila sam da sve što mi se nije dopadalo kod drugih ljudi a prepoznam u sebi, pokušam da eliminišem.

Drugo, ne bih da odgovaram na tvoju nedoumicu, naćićeš odgovor već i sama, već čisto da prokomentarišem.

Ne znam koliko imaš godina a to je važno za razumevanje tvoje priče, bar što se mene tiče.
Prva varijanta je da si bezosećajna, što je malo verovatno prema ovome što si napisala. Druga varijanta je upravo suprotno. Pretpostavljam da si preosetljiva osoba i veliki emotivac. Nedostatk tuge, ili kratkotrajna tuga malog intenziteta može značiti i da se ti podsvesno braniš od bola i patnje koje gubitak voljene osobe izaziva. Razumski prihvataš, da, ali nešto u tebi negira događaje. Pretpostavljam i da veoma retko razmišljaš o tim osobama a i kad pomisliš brzo "pobegneš" od njih.

Ukoliko si mlada osoba, stići će te to vremenom, vratiće ti se kao bumerang i to veoma silno, odbolovaćeš debelo te gubitke. I trajaće... Dokle? Sve dok te osobe u tvom srcu ne zauzmu mesto koje im pripada. Pamtićeš samo lepe stvari koje si sa njima doživala.
Evo, to je ukratko, mada ima tu još dosta toga da se kaže, ali trenutno nisam u mogućnosti da dugo pišem

 

[Nuala]

Da, možda sam ostavila dojam neodgovorenosti na svoje pitanje u postu, ali bez brige. Našla sam odgovor.
Svejedno, hvala na komentaru moje priče.
Nisam bezosjećajna niti sam veliki emotivac. Ne "bježim" od razmišljanja o tim osobama, samo mislim da je doživljaj njihove smrti jednostavno povezan s dubinom emocionalne veze s njima. A ona, dakako, ne ovisi o krvnom srodstvu.

Ukoliko si mlada osoba, stići će te to vremenom, vratiće ti se kao bumerang i to veoma silno, odbolovaćeš debelo te gubitke.

Ovo je nešto što ljudi previše generaliziraju, rekla bih. smile3 Da, postoje pretpostavke o potiskivanju iskustava koja se moraju negdje iskazati. No, to bi značilo da svi imamo iste načine tugovanja, a to nije tako. Kao što rekoh, nije svaka smrt bliska smrt, niti će nas svaki gubitak "stići".
Ali eto, ja odoh na temu o gubicima! :acute:


A budući da ova tema nije o meni, a moja namjera je bila potaknuti na iznošenje vlastitih priča (svatko od vas je ima, uvjerena sam yes3), zanima me ovo što si napisala...

Hajde da pokušam da kažem nešto na ovu temu.
Prvo da odgovorim na pitanje. Recimo da je to bilo kada sam imala oko 15 godina, kada sam shvatila da isključivo od mene zavisi kakva će mi biti psiha, karakter i budućnost. Rešila sam da sve što mi se nije dopadalo kod drugih ljudi a prepoznam u sebi, pokušam da eliminišem.

Što te tad zabrinulo? Kako si to riješila?
Naravno, ukoliko želiš o tome pisati. yes3

 

[Kalimerčica]

da, videla sam posle ovog posta da si otvorila temu o gubitku gragih osoba i nešto malo stigla da pročitam.

Pa uhvatila sam sebe da lažem sebe kako bih opravdala neki svoj postupak. Umalo da se ubedim da je stvarno tako bilo. Od toga mi se kosa podigla na glavi i rešila sam da mi se to više nikada ne desi. Kasnije, kroz život sam videla da veliki broj ljudi tako živi, u samoobmani.

Zatim, uhvatila sam se u samosažaljevanju "jadna ja, što baš meni, kako baš sve meni da se desi, šta sam kome skrivila..." itd... I od toga mi se kosa podigla, još više.

Ako sam imala konflikt sa nekim, danima sam razmišljala o tome "trebalo je da kažem...kako se nisam setila da kažem...drugi put ću reći još to to i to..." itd...I to sam odsekla.

Ako bi me neko povredio ili uvredio, stalno sam te reči prizivala u sećanje, da bih patila i jadikovala i mislila kako su ljudi...bla, bla a ja sam za njih uradila bla, bla. I to sam stopirala........

Eto, ukratko, ilustracije radi nekoliko stavki.

 

[besherat]

Čim sam se rodila, shvatila sam jedinu životnu istinu- shit happen i baš sam se zabrinula.:lol:

 

[Nuala]

Čim sam se rodila, shvatila sam jedinu životnu istinu- shit happen i baš sam se zabrinula.:lol:

Uz dužno poštovanje, sumnjam da si imala kapacitete shvatiti to čim si zaplakala.

 

[rollmilan]

Nitko ne želi probiti led, ha?

Dosad sam mu svega tri ili četiri puta otišla na grob. Niti jedan put iz vlastite potrebe, već iz običaja. Slično se dogodilo i kada mi je prije četiri godine umrla baka. Prestala sam biti unuka, ali mi to nije tako teško palo. Bila sam tužna, ali po definiciji ili očekivanjima većine, možda prekratko. Ponovno sam se zapitala je li normalno ovako malo tugovati. Je li normalno nastaviti sa svakodnevnim životom tako brzo?

Sve je to u nekoj granici normale , ali postoji jedna druga zabrinjavajuća činjenica , a to je tvoj avatar - toliko crvenih ruža , poradi nešto na tome.
No vratimo se temi. Ne mogu se setiti kada sam se prvi put zabrinuo za sebe jer je to skoro svakodnevna pojava. Hoću reći , često analiziram svoje ponašanje osećanja i stavove i u tom smislu često se zabrinem zbog njih. Mislim da to jeste dobra stvar (analiziranje postupaka osećanja i stavova), jer ljudi greše ali na njima je da te greške uvide i ispravljaju ih.

 

[besherat]

Uz dužno poštovanje, sumnjam da si imala kapacitete shvatiti to čim si zaplakala.

Pa zato sam i plakala.:lol: Zato svi i plaču, jer se na startu istraumiraju, mali, uski hodnik,moraš da juriš,a do tada si bezbrižno plutao u toploj vodici. Iscure vodica,ti jurneš, nema kočnice,ništa, još ako ti se zapetlja pupčana vrpca oko vrata, uh shit, neki psihopata me već objesio, mislim....ja volim da se šalim očigledno.:lol:

 

[Nuala]

Sve je to u nekoj granici normale , ali postoji jedna druga zabrinjavajuća činjenica , a to je tvoj avatar - toliko crvenih ruža , poradi nešto na tome.

Što fali crvenim ružama? :vorred:
I samo da znaš, nisu sve ruže. :blum3:

No vratimo se temi. Ne mogu se setiti kada sam se prvi put zabrinuo za sebe jer je to skoro svakodnevna pojava. Hoću reći , često analiziram svoje ponašanje osećanja i stavove i u tom smislu često se zabrinem zbog njih. Mislim da to jeste dobra stvar (analiziranje postupaka osećanja i stavova), jer ljudi greše ali na njima je da te greške uvide i ispravljaju ih.

Ok, možemo i proširiti temu: kada ste se posljednji put zabrinuli za sebe.