Srećom nisam odavno imao neki blam vredan pažnje, ali bilo ih je dosta u detinjstvu.
Blam broj 1: Imao sam 12-13 godina, zet i sestra (koji su desetak godina stariji od mene) su me poveli na more sa njima. U kući pored naše bila je jedna preslatka devojčica, ma prava bombonica, viđao sam je svako pre podne na jednoj plaži (predveče sam išao na drugu gde ona nije dolazila). U popodnevnim satima ona je svakoga dana sedela u dvorištu i čitala neku knjigu, a ja sam, po najvećem suncu, išao po 4-5 puta u prodavnicu, pošto je to bio jedini način da prođem pored nje i odmerim je krišom, a da (kako sam naivno mislio) nikom ne bude "sumnjivo". I tako, primetio sam ja da i ona malo baci pogled, ali prošli bi meseci i da se na mene čekalo, ništa se ne bi desilo (bio sam stidljiv dečak, jbg).
Jedno veče pogodilo se tako da sam sedeo sam u dvorištu, smarao se (nisam imao drugare tamo
), kad na moje potpuno iznenađenje ona prilazi ka kapiji... Ja se tresem od treme i sreće, a ona mrtva hladna:
"Primetila sam te ovih dana, jel hoćeš da prošetamo?" Pomislih:
"Jok, ti 'oćeš." :mrgreen: I tako ja krenem sa njom bez reči da malo prošetamo, ne znam ni šta smo pričali, samo se sećam da sam svaku grupu koju je spomenula da sluša i ja rekao da obožavam, iako za pola do tad nisam ni čuo.
Dva sata priče je prošlo kao minut, taman kad sam se malo ohrabrio i hteo da
skratim priču, setih se da se nikome nisam javio. Krenemo mi samo da se ja javim, pa da posle nastavimo dalje, kad čujem još sa ulice kako zet psuje, a sestra urla:
"Jesi li ti normalan? Gde si bio? Samo što nismo policiju zvali... Pa kako se nikome nisi javio?" Tad sam najbliže u životu bio padanju u nesvest od blama, i taman kad sam pomislio da ne može biti gore, čujem ih kako se obraćaju mojoj nesuđenoj letnjoj curi:
"A šta ti čekaš? Ajde beži kući." To im nisam oprostio narednih 6 meseci.
Sreća u "nesreći" je da sam za 2 dana išao kući. Ne treba ni da napominjem da u ta dva dana nisam išao na
njenu plažu niti do prodavnice. :mrgreen: Sad mi je ovo smešno, ali iz ugla jednog klinca to ne da je blam, nego prava trauma. yes3
Blam broj 2: Moj rođendan, peti osnovni, završila se "zabava", krenuo razvoz drugara. Na kraju keva krenula da odveze dve drugarice, a pošto mi se jedna od njih u to vreme sviđala, krenem i ja sa njima. Negde na pola puta ta
moja prdne u kolima, keva se u trenutku zasmejala na kratko, a meni blam podjednak kao da sam ja to uradio. Niko ni reč nije progovorio u nastavku puta. :mrgreen:
