Odnos dvoje ljudi koji se vole se rođenjem deteta bitno menja. Više nisu samo partneri, muž i žena, već su postali i tata i mama.
Danas ljudi ulaze u ozbiljne veze ili stupaju u brak zato što se vole. Iz istog razloga se odlučuju za rađanje deteta. Odnos dvoje ljudi se rođenjem deteta bitno menja. Više nisu samo partneri, muž i žena, već su postali i tata i mama.
U većini slučajeva ove nove, roditeljske uloge dodatno povezuju dvoje koji se vole. To stabilizuje njihovu zajednicu i čini je kohezivnijom, čini je porodicom, piše "Politika". Nekada rođenje deteta donosi probleme u odnosu. Na primer, ako se jedan partner potpuno posveti novoj ulozi roditelja, zanemarujući ulogu muža ili žene. Ali postoje slučajevi kada jedan partner sasvim neopravdano ima doživljaj da mu je svojim rođenjem dete "ukralo" ljubav drugog partnera. Tada on reaguje više ili manje očiglednom ljubomorom svaki put kada voljena osoba svoju pažnju usmeri ka detetu.
Jedan od načina da razumemo odnos odrasle osobe prema deci je da u objašnjenju koristimo pojam "unutrašnje dete". Reč je o ideji da svako od nas, bez obzira na to koliko ima godina, u sebi ima jedan deo ličnosti koji nazivamo unutrašnje dete. Ovo je veoma važan deo ličnosti koji doprinosi kvalitetu življenja. Odrasli ljudi koji su u dobrom kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom pokazuju životnu vitalnost, duhoviti su, umeju da se zabavljaju, pokazujući da ni kao odrasli nisu prestali da se igraju. Ali sve je pitanje mere.
Jedna krajnost su ljudi kod kojih je ovo unutrašnje dete toliko snažno da upravlja celokupnom ličnošću tako da se ponašaju neodgovorno, impulsivno, lenjo, zbog čega ih doživljavamo kao detinjaste ili infantilne ličnosti. Sa druge strane su oni koji su potpuno isključili svoje unutrašnje dete tako da deluju bez energije, preozbiljno, umrtvljeno.
Kada je kod osobe koja je roditelj ovo unutrašnje dete veoma izraženo, tada ona može razviti dvostruki odnos prema stvarnom detetu (sinu ili kćerki). Ovaj infantilni roditelj je ambivalentan prema detetu: s jedne strane voli dete, a s druge strane ga odbacuje jer ga doživljava kao mlađeg brata (ili sestru) koji mu sputava slobodu i ne dozvoljava mu da ostvari svoje životne ciljeve.
Osoba je emocionalno spremna da postane roditelj onda kada je spremna da svoje unutrašnje dete "isključi" na nekoliko godina. Tada je spremna da na neko vreme odustane od svojih ambicija i da da prednost detetovim potrebama.
U tom slučaju na primer otac neće to što se njegova žena okrenula ulozi majke i detetu doživeti kao napuštanje i gubitak njene ljubavi, a dete kao rivala, već će mu biti drago što je tako. Tada bi bilo manje maltretiranja dece jer poput ljubomornog deteta, koje kinji brata ili sestru, ponaša se i ljubomorno unutrašnje dete.
(MONDO)
Danas ljudi ulaze u ozbiljne veze ili stupaju u brak zato što se vole. Iz istog razloga se odlučuju za rađanje deteta. Odnos dvoje ljudi se rođenjem deteta bitno menja. Više nisu samo partneri, muž i žena, već su postali i tata i mama.
U većini slučajeva ove nove, roditeljske uloge dodatno povezuju dvoje koji se vole. To stabilizuje njihovu zajednicu i čini je kohezivnijom, čini je porodicom, piše "Politika". Nekada rođenje deteta donosi probleme u odnosu. Na primer, ako se jedan partner potpuno posveti novoj ulozi roditelja, zanemarujući ulogu muža ili žene. Ali postoje slučajevi kada jedan partner sasvim neopravdano ima doživljaj da mu je svojim rođenjem dete "ukralo" ljubav drugog partnera. Tada on reaguje više ili manje očiglednom ljubomorom svaki put kada voljena osoba svoju pažnju usmeri ka detetu.
Jedan od načina da razumemo odnos odrasle osobe prema deci je da u objašnjenju koristimo pojam "unutrašnje dete". Reč je o ideji da svako od nas, bez obzira na to koliko ima godina, u sebi ima jedan deo ličnosti koji nazivamo unutrašnje dete. Ovo je veoma važan deo ličnosti koji doprinosi kvalitetu življenja. Odrasli ljudi koji su u dobrom kontaktu sa svojim unutrašnjim detetom pokazuju životnu vitalnost, duhoviti su, umeju da se zabavljaju, pokazujući da ni kao odrasli nisu prestali da se igraju. Ali sve je pitanje mere.
Jedna krajnost su ljudi kod kojih je ovo unutrašnje dete toliko snažno da upravlja celokupnom ličnošću tako da se ponašaju neodgovorno, impulsivno, lenjo, zbog čega ih doživljavamo kao detinjaste ili infantilne ličnosti. Sa druge strane su oni koji su potpuno isključili svoje unutrašnje dete tako da deluju bez energije, preozbiljno, umrtvljeno.
Kada je kod osobe koja je roditelj ovo unutrašnje dete veoma izraženo, tada ona može razviti dvostruki odnos prema stvarnom detetu (sinu ili kćerki). Ovaj infantilni roditelj je ambivalentan prema detetu: s jedne strane voli dete, a s druge strane ga odbacuje jer ga doživljava kao mlađeg brata (ili sestru) koji mu sputava slobodu i ne dozvoljava mu da ostvari svoje životne ciljeve.
Osoba je emocionalno spremna da postane roditelj onda kada je spremna da svoje unutrašnje dete "isključi" na nekoliko godina. Tada je spremna da na neko vreme odustane od svojih ambicija i da da prednost detetovim potrebama.
U tom slučaju na primer otac neće to što se njegova žena okrenula ulozi majke i detetu doživeti kao napuštanje i gubitak njene ljubavi, a dete kao rivala, već će mu biti drago što je tako. Tada bi bilo manje maltretiranja dece jer poput ljubomornog deteta, koje kinji brata ili sestru, ponaša se i ljubomorno unutrašnje dete.
(MONDO)