Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Žil Masne (fr. Jules Massenet) (12. maj 1842—13. avgust 1912) bio je francuski kompozitor. Najpoznatiji je po svojim operama, koje su bile veoma popularne krajem 19. i početkom 20. veka; nakon toga su pale u zaborav, ali su imale periodične preporode od sredine sedamdesetih godina.
Biografija
Masne je rođen u Montou, tada malom selu, a danas delu grada Sent-Etjen. Kada je imao jedanaest godina njegova porodica se preselila u Pariz, tako da je mogao da studira na Konzervatorijumu. Godine 1862. osvojio je Rimsku nagradu (Grand Prix de Rome) i proveo je tri godine u Rimu. Njegova prva opera u jednom činu izvedena je u Opéra-Comique 1867, ali njegov dramatični oratorijum Marie-Magdeleine doneo mu je pohvale Čajkovskog i Gunoa. Masne je prekinuo sa komponovanjem kako bi služio kao vojnik u francusko-pruskom ratu, ali se nakon završetka sukoba 1871. godine vratio svojoj umetnosti. Od 1878. bio je profesor kompozicije na Pariskom konzervatorijumu. Najveći uspeh postigle su njegove opere Manon (1884), Werther (1892) i Thaïs (1894). Među kasnijim zapaženim operma ističu se Le jongleur de Notre-Dame (1902) i Don Quichotte (Monte Karlo, 1910). Pored opera, Masne je komponovao koncerte, baletsku muziku, oratorijume, kantate i oko dvesta pesama. Neka od njegovih nevokalnih ostvarenja postigla su široku popularnost i često se izvode: Méditation religieuse iz opere Thaïs, Aragonaise iz opere Le Cid i Élégie za solo klavir.
Stvaralaštvo
Kompozitor je uz ovu operu stavio naznaku: opera comique. To ne znači nužno operu šaljive ili komične sadržine; u pitanju je specifično francuski žanr u kome se smenjuju izgovoreni dijalozi sa arijama. Sadržina često može biti ozbiljna a završetak tragičan - takav je slučaj i sa najpoznatijim primerom ove vrste - Bizeovom ''Karmen''.
Literarni predložak je roman opata Prevoa koji je u svoje vreme (sredinom 18. veka) izazvao dosta skandala, i bio čak i zabranjivan. Ovaj roman je, uz dela doduše mnogo drastičnijih pisaca Šoderlo de Lakloa i naročito markiza de Sada, pripadao struji koja je u Francuskoj bila usmerena, manje ili više prikriveno, protiv dominirajuće filozofije i književnosti prosvetiteljstva. Pokretačka snaga ovih stvaralaca bila je protivrečnost i snažni nesklad koji je postojao između vladajućih doktrina i dekadentnog života francuskog plemstva.
Masneova opera je izvedena prvi put 1884. i odmah doživela uspeh. Oko deceniju kasnije operu sa istom tematikom napisaće i Đakomo Pučini, i od tada pa sve do danas naklonosti publike su podeljene i ove dve opere se neprestano bore za prevlast (mada je Pučinijeva generalno bila uspešnija, valjda i zato što je Pučini bio popularniji nego Masne). U pitanju su zapravo i dva dosta različita pogleda na radnju opere. Kako Pučini kaže, Masne je to posmatrao na francuski način, kao ljubavnu aferu u svetu menueta, pudera, raskošnih haljina i plemićkog razvrata, a Pučini na italijanski način, kao ljubav koja rezultira očajničkom patnjom.
Glavna linija radnje posvećena je razvoju ličnosti mlade devojke Manon. Njenih 16 godina na početku opere rezultiraju naivnošću, radoznalošću i spremnošću za prihvatanje svega što joj život ponudi. Na početku 1. čina Manon se, na svom putu u manastir (gde je šalje porodica), obrela u krčmi. Tu je veoma živo, prisutni su mnogi plemići i svakojaka rulja koja urnebesno galami i traži piće i večeru od krčmara. Oko zbunjene devojke odmah se okuplja gomila udvarača, među njima matori razvratnik, plemić na visokom položaju Gijo de Morfonten, koji je nagovara da pobegne s njim. Međutim, pojavljuje se njen rođak, neotesani Lesko, koji je impresioniran njenom ljupkošću, i hoće da preuzme na sebe brigu o njoj, bobonjeći joj koješta o porodičnoj časti koja ne sme biti okaljana. Međutim, njegova kockarska strast za trenutak mu odvraća pažnju i on odlazi u susednu prostoriju. Manon posmatra lepo odevene, zanosne žene i žali što je ona siromašna i neotmena. Za to vreme pojavljuje se romantični student De Grije, koji se namah zaljubljuje u devojku, onakvu kakva je; nju privlači njegova galantnost, pažnja i obožavanje koje joj ukazuje. Oboje napuštaju svoje dotadašnje namere, ona o odlasku u manastir a on o povratku svome ocu, i odlaze, zanoseći se maštanjima o zajedničkom životu u Parizu. Već prilikom ovog prvog susreta uočava se presudna razlika u prirodama i težnjama dvoje ljubavnika: nadasve idealističnom mladiću sve potrebe se svode na ljubav sa voljenom lepojkom. Njoj to veoma godi i laska, ali njena frivolna, sujetna i neiživljena priroda ima mnogo veća očekivanja u materijalnom smislu.
Drugi čin nam predočava život u apartmanu koji su ljubavnici iznajmili u Parizu. De Grije piše pismo ocu (doduše, bez pozitivnog predubeđenja) u kome mu saopštava nameru da se oženi Manon. Međutim, dolazi Lesko sa svojim prijateljem, bogatim De Bretinjijem, tobože da prigovori De Grijeu zbog kaljanja časti Leskoovih, ali u stvari da krišom upozna Manon sa događajima koji će se desiti te noći: stari De Grije je unajmio nekoliko vojnika da otmu njegovog sina, a Manon će zbrinuti Bretinji, koji čezne za njom a moći će joj ispuniti svaki hir i omogućiti joj život u raskoši i udobnosti. Manon je zbunjena i rastrzana između De Grijea, koji joj je bez sumnje drag, i želje da već jednom i ona postane prava dama. De Grije odlazi da pošalje pismo, a ona se u suzama dvoumi; pevajući ''Je ne suis que faiblesse... Adieu, notre petite table'' (''Ja sam slaba... Zbogom, naš stočiću''), ona otkriva da se u duši opredelila za odlazak sa Bretinjijem, ali ne bez griže savesti. Mladić se vraća, ne znajući ništa, mada primećuje njenu uznemirenost. Izlazi da otvori vrata, i dok njega otimaju, Manon glasno izražava svoje žaljenje.
Gijo, Bretinji i Lesko, svaki na svoj način, uživaju sladosti života, okruženi lepoticama, muzikom i kockarskom atmosferom. Manon je potpuno ispunjena svojim novim načinom života, odevena kao najbogatija plemkinja i okružena zadivljenim muškarcima. Stigao je stari grof De Grije; Manon slučajno od njega čuje da je njen bivši ljubavnik postao opat u manastiru Sen-Sulpis. U njoj se ponovo probudi žaljenje i žurno polazi da ga vidi. Za to vreme De Grije, čijoj pojavi i elokvenciji se svi dive u manastiru, moli se da prestane da ga progoni uspomena na Manon. U tom trenutku ona se pojavljuje da zatraži oproštaj zbog neverstva; iako se on uvređeno opire i gnevi, ipak popusti, podstaknut njenim podsećanjima na sitnice iz zajedničkog intimnog života. De Grije odlučuje da napusti sveštenički život i ode sa njom po drugi put.
Manon je uvela ljubavnika u društveni život u Parizu; iako se on više ne zanosi iluzijama - naziva svoju dragu prevrtljivom Sfingom, ipak priznaje da je potpuno bespomoćan i slab prema njoj. Tako popušta i pred njenim nagovaranjem da okuša kocku kako bi joj omogućio lagodniji život. Igrajući sa Gijoom, ima, kao početnik, veoma mnogo sreće i dobije veliku sumu. Besni Gijo ga optužuje za varanje; odlazi da bi se posle nekog vremena vratio sa policijom i optužio De Grijea kao varalicu a Manon kao bludnicu. Zahvaljujući njegovom visokom položaju i uticaju, ovo dvoje budu uhapšeni.
Poslednji čin je smešten na napušteno mesto blizu druma, gde očajni De Grije (koga je otac oslobodio) stoji na hladnoći i iščekuje da prođe prevoz devojaka lakog morala, osuđenih na izgnantsvo, među kojima je i Manon. Lesko je trebalo da mu pomogne da je otme, ali njih dvojica zaključuju da pokušaj sigurno ne bi uspeo. Konvoj se približava; De Grije uspeva da podmiti stražara da mu dozvoli nekoliko minuta nasamo sa Manon. Ona, bolesna, iscrpljena i ponižena, sruši se na njegove ruke. Umirući, u delirijumu, priseća se lepih trenutaka koje su proveli zajedno; dok je De Grije uverava da će se ti trenuci ponoviti, ona kaže da je kasno i izdiše.
Iako je Pučinijeva verzija možda muzički bogatija, ipak je Masne mnogo životniji i ubedljiviji; kao ilustraciju možemo uzeti ne samo karaktere u celini, koji su mnogo bolje oslikani ovde, nego i primer samog kraja: Pučinijeva Manon završava u pustinji, pošto je deportovana kao bludnica, a njen verni De Grije pošao sa njom; ona tu skončava od žeđi i gladi. Pučini je zapravo iz ove priče apstrahovao one elemente koji su mu mogli poslužiti za snažniji dramatični efekat, a Masne je priču obradio u širem kontekstu društvenog života u Francuskoj u vreme Luja XV, sa svim njegovim osobenostima. Mnogo više od samog tragičnog kraja naglašena je stalna i rastuća tenzija između životnih očekivanja i priželjkivanja dvoje ljudi koji su slučajno postali ljubavnici. I sam lik De Grijea je nekako usamljen i izdvojen, gotovo nerealan, u odnosu na druge, koji se potpuno predaju uživanjima, hedonizmu, razvratu i izokrenutim moralnim načelima.
