- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Jugoistočna Azija
28. Jan 2010.
autor: nemili
Kao ljubitelju individualnih putovanja, odnosno sopstvene organizacije vremena i mesta koje želim da posetim, oduvek mi je bilo teško da nadjem nekoga sa slicnim afinitetima, dovoljno vremena i novca u datom trenutku, ko bi mi se pridružio na jednom nesvakidašnjem putovanju.
Tih junskih dana 2008. javila mi se (kao što često ume, pa je iz objektivnih razloga potisnem) neka glad da odem daleko, zaboravim na neko vreme na skakanje evra, cenu benzina, strajkove, politiku… jednom recju sve sto nas okružuje i što bi naš narod rekao „napunim baterije“ i proširim vidike. Jesam ih proširio, toliko da mi je godinu dana trebalo da saberem utiske i napisem nesto o tome. Sve je počelo tako što sam tražeći neke grupe na facebook-u naleteo na jednu preko koje devojka traži saputnika (ne životnog J) za putovanje na Tajland. Posle upoznavanja i nekoliko viđenja ustanovili smo da nam se afiniteti i planovi poklapaju (i da nismo neki ludaci), odlučili smo da napravimo plan i ujedno izračunali okviran budžet. Došli smo do cifre od oko 2000e koja bi obuhvatila sve, od prevoza do smeštaja i troškova.
Avio kartu smo tražili preko desetak sajtova i pretraživača i najjeftinija u tom trenutku bila je 620e preko Gulf Air-a Istanbul – Bankok (preko Bahreina) za novembar mesec.
Prvobitni plan bio je Tajland – Kambodža – Laos, medjutim na kraju smo se ipak odlučili za dužu varijantu Tajland – Kambodža – Malezija – Singapur. Sve je to trebalo spakovati u 30-tak dana, što možda na prvi pogled izgleda mnogo, ali kada počnete da istražujete šta bi sve trebalo posetiti shvatite da je to neki minimum.
Iako smo planirali da do Istanbula idemo autobusom, u poslednjem trenutku smo se odlučili za Turkish Airlines i kartu od 100e po osobi, kako ne bismo rizikovali kašnjenje na interkontinentalni let zbog eventualnog zadržavanja na granici ili nekih drugih nepredvidjenih događaja.
U Istanbul smo stigli u kasnim popodnevnim satima tako da smo morali da nađemo neko prenoćište. Do Svete Sofije (Ayasofya) nekedašnje džamije, danas muzeja, stigli smo lakim metroom koji je redovan i vrlo praktičan za kretanje gradom od oko 13 miliona stanovnika koji se prostire na dva kontinenta. Odatle smo se peške uputili ka obali i ulici Kenedi, sa koje se pruža prelep pogled na azijski deo Turske. Posle obilaska i cenkanja u nekoliko hotela i hostela, naleteli smo na jedan kafić iznad koga smo iznajmili sobu, tačnije 2 kreveta u šestokrevetnoj sobi u kojoj smo bili jedini gosti. Cena je bila 7e po osobi, dok su nam u drugim tražili od 20-30e. Iako Istanbul prate razne priče o krađi i kidnapovanju turista, kao i većinu mega-metropola, mi smo se probudili kako smo i legli, dakle sa oba bubrega i bez ožiljaka na koži. Posle doručka i kraćeg obilaska centra lagano smo krenuli ka aerodromu Ataturk odakle nas je let vodio preko prestonice Bahreina – Maname do Bankoka (ili međunarodno Bangkok-a).
Samo sletanje na Suvarnabhumi aerodrom, jedan od najvecih i najprometnijih aerodroma u Aziji bio je poseban doživljaj za mene koji obožavam aerodrome, avione i sve vezano za njih. Pušten u upotrebu 2006. ovaj aerodrom predstavlja svojevrsno arhitektonsko remek-delo posebno zbog činjenice da je sa spoljašnje strane krovna konstrukcija uradjena u stilu budističkih hramova. Ime Suvarnabhumi dodelio je aktuelni kralj i u prevodu znači „zlatno kraljevstvo“.
Prestonica Tajlanda na najbolji način reprezentuje spoj tradicionalnog i modernog. Neverovatan spoj siromastva, delova grada gde možete naći skoro sve sto poželite (legalno i nelegalno), i ogromnog bogatstva vidljivog u finansijskim kvartovima, gde se nalaze najluksuzniji hoteli i tržni centri, raznolikost mirisa i ukusa hrane sa jedne, i kanalizacije sa druge, susret sa budističkim sveštenicima i monasima nedaleko od kojih vidite „devojke“ sa Adamovom jabučicom popularni ladyboy… Welcome to Bangkok!
Prvi hostel, ili guesthouse kako se popularnije zovu u većem delu Azije, smo rezervisali putem interneta po preporukama i rejtingu posetilaca. Koštao je 300 bahta (čita se bata) po osobi, što je oko 600 dinara. Medjutim njega smo već posle prve noći promenili jeftinijim, koji se nalazi u glavnoj turističko-backpackerskoj ulici Khao San Road, inače jednim od simbola grada, gde je sniman i film „Bangkok dangerous“ sa Nikolas Kejdžom. Naredna dva dana smo proveli u upoznavanju „urbane džungle“ od oko 9 miliona što ljudi što raznih životinja.
Medju gomilom znamenitosti, prvo na šta smo se odlučili je lokalna pijaca, jer je Nina bila gladna pa sam se složio da treba uneti energije za celodnevno pešačenje. Tamošnje pijace se po nekom nepisanom pravilu sastoje iz dva dela: celog jednog odeljka gde se prodaju loto listići (potpuno su zaluđeni njima i valjda se nadaju da će ih eventualni dobitak izvući iz siromaštva) i dela sa povrćem i mesom, među kojima su kiosci sa hranom, nešto kao ulični „self service“ restorani. Ponuda je raznolika, jela od mesa, ribe, rezanaca, pa do (ne)jestivih buba i insekata.
U blizini Khao San Road-a se nalalazi veliki broj hramova (Wat) koje ne možete da promašite jer ih ima na skoro svakom ćošku. Jedan od najpoznatijih je Wat Pho ujedno i jedan od najvecih. Nalazi se pored Grand Palace, nekadašnje kraljevske rezidencije a sada spomenika kulture koji takođe privlači milione turista svake godine. Wat Pho karakretiše pozlaćena statua ležećeg Bude duga 46 metara, visoka oko 15m. Takodje ceo kompleks krasi oko 1000 slika Bude, koje vešti majstori i dalje docrtavaju i restauriraju.
Wat Pho i Grand Palace se nalaze u neposrednoj blizini reke Chao Praya po kojoj možete ploviti iznajmljenim čamcima (longtail boat) ili brodićem koji je ujedno i vodeni taxi. To je ujedno i najbrži način za kretanje sa jednog na drugi kraj grada pošto su gužve ogromne, i može se desiti da po pola sata sedite zaglavnjeni u taksiju.
Rekom je najlepše ploviti u sumrak kada zraci iznad obližnjeg Arun Wat-a, inače jednog od najslikanijih hramova, stvaraju prizor od koga zastaje dah.
Kad smo već kod daha, ponekad ga treba zadržavati jer se u obližnje kanale iz kuća baca svašta, tako da „Venecija istoka“ ponekad ume da smrducka. Inače najpopularniji vid prevoza za turiste je tuk-tuk, vrsta rikše koja je simbol Tajlanda i koja je obično ukrašena venčićima cveća za koje Tajladjani veruju da donosi sreću i redovno ga menjaju. Vožnja tuk-tukom je iskustvo za pamćenje jer su vozači veoma vešti, ludi i brzi u gradskim gužvama, da je prosto neverovatno gde sve uspeju da se provuku. Sve izgleda kao trka pacova ili neka vožnja roller coaster-om. Zvuk motora koji će se, čini se, u svakom trenutku raspasti, upotpunjuje doživljaj. „Najbolnije“ je cenkanje sa vozačem, koje morate obaviti pre nego što sednete da vas ne oderu. Obično lupe neku početnu cenu npr. 120 bahta a realna je negde oko 50-60. Postoji i jedna navlaka! Kada vam ponude nerealno nisku cenu npr. 30 bahta, znajte da će vas voziti po lokalnim krojačkim radnjama od kojih dobijaju bonove za gorivo kako bi im nabacivali mušterije. Niste u obavezi ništa da kupite (ako uspete da odolite dosadnim prodavcima), tako da je to uglavnom oduzimanje dragocenog vremena.
Drugi dan smo uglavnom proveli u okolini MBK tržnog centra i skupom delu grada, gde sve šljašti. Tamo smo nalateli na poznat jezik. Ispostavilo se da trojica Hrvata već neko vreme obilaze Tajland pa su nam kroz caskanje dali neke smernice koje smo kasnije uklapali sa pričama i iskustvima drugih ljudi, što zaista ume da pomogne, jer iz prve ruke saznate ono što vas interesuje u datom trenutku i to je vrednije od bilo kog vodiča pa čak i čuvenog Lonely planet-a…
U našoj ulici u Bankoku smo preko jedne od mnogobrojnih turističkih agencija rezervisali minibus za Kambodžu, tačnije do granice pošto se ona prelazi isključivo peške. Kada smo planirali putovanje dobili smo informaciju da se viza za Kambodžu može izvaditi u Bankoku ili na samoj granici. Pošto nismo imali nekoliko dana da čekamo izradu vize odlučili smo se za varijantu na granici. E sad nivo korupcije u Kambodži je ogroman, što i nije za čuđenje za jednu od najsiromašnijih država na svetu. Cena vize je 25$ medjutim carinici nas ubeđuju da se viza mora kupiti kod vozača autobusa, koji vam traži duplo više jer svi pokušavaju da zarade na tome. Pošto smo mi znali za caku, sedeli smo tri sata u napušenoj kućici na 35 stepeni i pored šaltera čekali da shvate koliko smo uporni i ludi i da nećemo odustati dok ne dobijemo vize po ceni koja je zvanična. Pozivali smo se na svoja prava, tražili da pozovu ministarstvo i na kraju su popustili. E sad njih buni kako mi to imamo različite pasoše a dolazimo iz iste zemlje. Posle konsultacija sa šefom za divno čudo su nas pustili sa poprekim pogledom i kometarom tipa „crazy Serb’s“.
Na granici upoznajemo petoro Holandjana, medju kojima su momak i devojka koji već 12 meseci putuju oko sveta. Prijatelji su im se pridružili na Tajladnu kako bi proveli 2 nedelje odmora sa njima. Odlučujemo da uzimamo dva taksija po ceni od 50$ po vozilu koji će nas odvesti do našeg odredišta - Siam Repa malog gradića koji svu popularnost duguje odližnjem kompleksu hramova Angkor Wat. To je bio naš cilj i zbog toga smo se 4 sata klackali po prašnjavim stazama (teško moše da se nazove put). Interesantno je da se u Kambodži vozi desnom stranom iako se volan nalazi takodje sa desne strane, što je meni bilo neshvatljivo. Smestili smo se u jednom guesthouse-u koji su po nekim preporukama našli naši saputnici Holanđani. Iako je soba izgledala korektno, postojala je jedna caka. Kada sam probao da se istuširam voda je bila pomešana sa zemljom odnosno glinom, tako da me je uhvatio neki histeričan smeh. Ali šta je tu je, morali smo tu noć da izdržimo a sutradan ćemo već naći nešto drugo…
Naredni dan smo, posle promene hotela, odvojili za posetu Angkoru-u. To nije samo jedan, već skup nekoliko desetina hramova na prostoru od nekih 4 km, dok se na celom području ka granici sa Tajlandom nalazi preko 1000 hramova i nekada vojnih utvrdjenja.
Sve to zavučeno je u šumi i zaista na svakom koraku odiše nekom mistikom, imate osećaj kao da ste na nekoj drugoj plateti. Ko je gledao Avatar mislim da će najbolje shvatiti poređenje. Sam Angkor Wat koji je glavna „atrakcija“ kompleksa i nalazi se u središnjem delu opasan rekom sa sve četiri strane, sagrađen je u 12. veku za tadašnjeg kralja. Napravljen je kao Hindu, da bi kasnije postao Budistički hram. Karakteriše ga specifična arhitektura Kmera i napravljen je od specijalnih peščano-kamenih blokova. Kupole podsećaju na cvet lotosa. Za izgradnju je bilo potrebno 40 godina, iako po današnjim proračunima za tako nešto bi bilo potrebno bar 300 godina, najviše zbog činjenice da su masivni kameni blokovi donošeni na splavovima rekom Siam. Podseća malo na priču o Piramidama u Gizi.
Zbog prostranstva na kome se nalazi kompleks nemoguće ga je obići pešice, pa smo u hotelu ugovorili celodnevnu vožnju sa ljubaznim vozačem tuk-tuka koja nas je koštala 12$. Zbog veličine postoje dve rute u okviru Angkora, mala i velika i nikako se obe ne mogu postići u istom danu. Mi smo se odlučili za malu i odradili smo je tako da nas vozač vozi od tačke A do tačke B, kaže nam naziv hrama a mi se prilepimo nekoj grupi turista i „pustimo uvo“ pored vodiča kako bismo čuli nešto o istoriji i nameni.
U Angkoru su snimani filmovi Tomb raider sa Angelinom Jolie i Indijana Jones. Zdanja opasana korenjem ogromnih stabala čine da se čovek oseti kao na filmu. Dok smo se kretali prašnjavom stazom kroz šumu, slučajno smo naleteli na lokalne muzičare koji sedeći na zemlji sviraju i pevaju orijentalnu muziku čije note neodoljivo podsećaju na japanske priredbe sa gejšama. Nedaleko odatle Nina je prišla musavoj devojčici i zaprepastila se kada je videla da umesto igračke, dete drži pravu bubu nalik jelenku koga veselo prebacuje iz ruke u ruku. Pomislio sam kako bi lepo bilo da smo poneli neku malu lutku, koja bi joj bila verovatno poklon kakav je videla samo na televiziji (ako je ima). Umesto nje dali smo neku siću i pomalo tužni nastavili dalje.
Stekli smo utisak da su stanovnici Kambodže i pored svog siromaštva, mučenja i ratova koji su im Crveni Kmeri priredili tokom 70’ i 80’ godina prošlog veka, jedan veseo i nasmejan narod. Totalno drugačiji utisak su ostavili Tajlanđani, čiju zemlju često nazivaju „zemljom 1000 osmeha“. Mi se u to nismo uverili. Razlog možda leži u činjenici da je Tajland već dugi niz godina turistička „Meka“ što za ljubitelje lepih plaža, ronjenja, dobrog i jeftinog provoda, egzotične kuhinje, lepih i (kako smo čuli) jeftinih devojaka… E pa sve to lokalcima pomalo ide na živce.
Stotine i hiljade turista svakodnevno opsedaju njihove radnje, masovno se bahate i donoseći zapadnjačku kulturu ponekad urušavaju mir, tradiciju i duhovnost ovog istočnjačkog naroda koji je većinom i dalje konzervativan i zatvoren. Sa druge strane Kambodža se još uvek nije u potpunosti oslobodila svog „ratničkog imidža“ (nešto kao Srbija), što verovatno u mnogome utiče da je masovni turizam još uvek zaobilazi. Možda su zato srećniji kada vide „bele ljude“.
Pred sumrak, negde oko 17:30h uputili smo se ka obližnjem brdu na koje uspon traje 20-tak minuta. Na vrhu se nalazi stepenasto utvrdjenje, koje je najverovatnije služilo Crvenim Kmerima kao osmatračnica, pošto se sa njega pogled pruža desetinama kilometara u daljinu. Odatle se kao na dlanu vidi Angkor Wat i drugi hramovi na tom području. Vatreni zalazak sunca koje nestaje za horizontom upotpunjuje jedan epski obilazak zbog koga je ono maltretiranje na granici, klackanje putevima kojima je i Bog rekao zbogom, tuširanje prašnjavom vodom, i šestočasovno (uglavnom) pešačenje imalo smisla. To ni jedan hotel od 6*, ni jedna agencijska tura ne mogu da zamene, to je čar individualnog putovanja. Osećaj ostvarivanja jedne od želja (kao u filmu Bucket list) za trenutak vas uzdiže na „vrh sveta“!
gdestinacija.com
28. Jan 2010.
autor: nemili
Kao ljubitelju individualnih putovanja, odnosno sopstvene organizacije vremena i mesta koje želim da posetim, oduvek mi je bilo teško da nadjem nekoga sa slicnim afinitetima, dovoljno vremena i novca u datom trenutku, ko bi mi se pridružio na jednom nesvakidašnjem putovanju.
Tih junskih dana 2008. javila mi se (kao što često ume, pa je iz objektivnih razloga potisnem) neka glad da odem daleko, zaboravim na neko vreme na skakanje evra, cenu benzina, strajkove, politiku… jednom recju sve sto nas okružuje i što bi naš narod rekao „napunim baterije“ i proširim vidike. Jesam ih proširio, toliko da mi je godinu dana trebalo da saberem utiske i napisem nesto o tome. Sve je počelo tako što sam tražeći neke grupe na facebook-u naleteo na jednu preko koje devojka traži saputnika (ne životnog J) za putovanje na Tajland. Posle upoznavanja i nekoliko viđenja ustanovili smo da nam se afiniteti i planovi poklapaju (i da nismo neki ludaci), odlučili smo da napravimo plan i ujedno izračunali okviran budžet. Došli smo do cifre od oko 2000e koja bi obuhvatila sve, od prevoza do smeštaja i troškova.
Avio kartu smo tražili preko desetak sajtova i pretraživača i najjeftinija u tom trenutku bila je 620e preko Gulf Air-a Istanbul – Bankok (preko Bahreina) za novembar mesec.
Prvobitni plan bio je Tajland – Kambodža – Laos, medjutim na kraju smo se ipak odlučili za dužu varijantu Tajland – Kambodža – Malezija – Singapur. Sve je to trebalo spakovati u 30-tak dana, što možda na prvi pogled izgleda mnogo, ali kada počnete da istražujete šta bi sve trebalo posetiti shvatite da je to neki minimum.
Iako smo planirali da do Istanbula idemo autobusom, u poslednjem trenutku smo se odlučili za Turkish Airlines i kartu od 100e po osobi, kako ne bismo rizikovali kašnjenje na interkontinentalni let zbog eventualnog zadržavanja na granici ili nekih drugih nepredvidjenih događaja.
U Istanbul smo stigli u kasnim popodnevnim satima tako da smo morali da nađemo neko prenoćište. Do Svete Sofije (Ayasofya) nekedašnje džamije, danas muzeja, stigli smo lakim metroom koji je redovan i vrlo praktičan za kretanje gradom od oko 13 miliona stanovnika koji se prostire na dva kontinenta. Odatle smo se peške uputili ka obali i ulici Kenedi, sa koje se pruža prelep pogled na azijski deo Turske. Posle obilaska i cenkanja u nekoliko hotela i hostela, naleteli smo na jedan kafić iznad koga smo iznajmili sobu, tačnije 2 kreveta u šestokrevetnoj sobi u kojoj smo bili jedini gosti. Cena je bila 7e po osobi, dok su nam u drugim tražili od 20-30e. Iako Istanbul prate razne priče o krađi i kidnapovanju turista, kao i većinu mega-metropola, mi smo se probudili kako smo i legli, dakle sa oba bubrega i bez ožiljaka na koži. Posle doručka i kraćeg obilaska centra lagano smo krenuli ka aerodromu Ataturk odakle nas je let vodio preko prestonice Bahreina – Maname do Bankoka (ili međunarodno Bangkok-a).
Samo sletanje na Suvarnabhumi aerodrom, jedan od najvecih i najprometnijih aerodroma u Aziji bio je poseban doživljaj za mene koji obožavam aerodrome, avione i sve vezano za njih. Pušten u upotrebu 2006. ovaj aerodrom predstavlja svojevrsno arhitektonsko remek-delo posebno zbog činjenice da je sa spoljašnje strane krovna konstrukcija uradjena u stilu budističkih hramova. Ime Suvarnabhumi dodelio je aktuelni kralj i u prevodu znači „zlatno kraljevstvo“.
Prestonica Tajlanda na najbolji način reprezentuje spoj tradicionalnog i modernog. Neverovatan spoj siromastva, delova grada gde možete naći skoro sve sto poželite (legalno i nelegalno), i ogromnog bogatstva vidljivog u finansijskim kvartovima, gde se nalaze najluksuzniji hoteli i tržni centri, raznolikost mirisa i ukusa hrane sa jedne, i kanalizacije sa druge, susret sa budističkim sveštenicima i monasima nedaleko od kojih vidite „devojke“ sa Adamovom jabučicom popularni ladyboy… Welcome to Bangkok!
Prvi hostel, ili guesthouse kako se popularnije zovu u većem delu Azije, smo rezervisali putem interneta po preporukama i rejtingu posetilaca. Koštao je 300 bahta (čita se bata) po osobi, što je oko 600 dinara. Medjutim njega smo već posle prve noći promenili jeftinijim, koji se nalazi u glavnoj turističko-backpackerskoj ulici Khao San Road, inače jednim od simbola grada, gde je sniman i film „Bangkok dangerous“ sa Nikolas Kejdžom. Naredna dva dana smo proveli u upoznavanju „urbane džungle“ od oko 9 miliona što ljudi što raznih životinja.
Medju gomilom znamenitosti, prvo na šta smo se odlučili je lokalna pijaca, jer je Nina bila gladna pa sam se složio da treba uneti energije za celodnevno pešačenje. Tamošnje pijace se po nekom nepisanom pravilu sastoje iz dva dela: celog jednog odeljka gde se prodaju loto listići (potpuno su zaluđeni njima i valjda se nadaju da će ih eventualni dobitak izvući iz siromaštva) i dela sa povrćem i mesom, među kojima su kiosci sa hranom, nešto kao ulični „self service“ restorani. Ponuda je raznolika, jela od mesa, ribe, rezanaca, pa do (ne)jestivih buba i insekata.
U blizini Khao San Road-a se nalalazi veliki broj hramova (Wat) koje ne možete da promašite jer ih ima na skoro svakom ćošku. Jedan od najpoznatijih je Wat Pho ujedno i jedan od najvecih. Nalazi se pored Grand Palace, nekadašnje kraljevske rezidencije a sada spomenika kulture koji takođe privlači milione turista svake godine. Wat Pho karakretiše pozlaćena statua ležećeg Bude duga 46 metara, visoka oko 15m. Takodje ceo kompleks krasi oko 1000 slika Bude, koje vešti majstori i dalje docrtavaju i restauriraju.
Wat Pho i Grand Palace se nalaze u neposrednoj blizini reke Chao Praya po kojoj možete ploviti iznajmljenim čamcima (longtail boat) ili brodićem koji je ujedno i vodeni taxi. To je ujedno i najbrži način za kretanje sa jednog na drugi kraj grada pošto su gužve ogromne, i može se desiti da po pola sata sedite zaglavnjeni u taksiju.
Rekom je najlepše ploviti u sumrak kada zraci iznad obližnjeg Arun Wat-a, inače jednog od najslikanijih hramova, stvaraju prizor od koga zastaje dah.
Kad smo već kod daha, ponekad ga treba zadržavati jer se u obližnje kanale iz kuća baca svašta, tako da „Venecija istoka“ ponekad ume da smrducka. Inače najpopularniji vid prevoza za turiste je tuk-tuk, vrsta rikše koja je simbol Tajlanda i koja je obično ukrašena venčićima cveća za koje Tajladjani veruju da donosi sreću i redovno ga menjaju. Vožnja tuk-tukom je iskustvo za pamćenje jer su vozači veoma vešti, ludi i brzi u gradskim gužvama, da je prosto neverovatno gde sve uspeju da se provuku. Sve izgleda kao trka pacova ili neka vožnja roller coaster-om. Zvuk motora koji će se, čini se, u svakom trenutku raspasti, upotpunjuje doživljaj. „Najbolnije“ je cenkanje sa vozačem, koje morate obaviti pre nego što sednete da vas ne oderu. Obično lupe neku početnu cenu npr. 120 bahta a realna je negde oko 50-60. Postoji i jedna navlaka! Kada vam ponude nerealno nisku cenu npr. 30 bahta, znajte da će vas voziti po lokalnim krojačkim radnjama od kojih dobijaju bonove za gorivo kako bi im nabacivali mušterije. Niste u obavezi ništa da kupite (ako uspete da odolite dosadnim prodavcima), tako da je to uglavnom oduzimanje dragocenog vremena.
Drugi dan smo uglavnom proveli u okolini MBK tržnog centra i skupom delu grada, gde sve šljašti. Tamo smo nalateli na poznat jezik. Ispostavilo se da trojica Hrvata već neko vreme obilaze Tajland pa su nam kroz caskanje dali neke smernice koje smo kasnije uklapali sa pričama i iskustvima drugih ljudi, što zaista ume da pomogne, jer iz prve ruke saznate ono što vas interesuje u datom trenutku i to je vrednije od bilo kog vodiča pa čak i čuvenog Lonely planet-a…
U našoj ulici u Bankoku smo preko jedne od mnogobrojnih turističkih agencija rezervisali minibus za Kambodžu, tačnije do granice pošto se ona prelazi isključivo peške. Kada smo planirali putovanje dobili smo informaciju da se viza za Kambodžu može izvaditi u Bankoku ili na samoj granici. Pošto nismo imali nekoliko dana da čekamo izradu vize odlučili smo se za varijantu na granici. E sad nivo korupcije u Kambodži je ogroman, što i nije za čuđenje za jednu od najsiromašnijih država na svetu. Cena vize je 25$ medjutim carinici nas ubeđuju da se viza mora kupiti kod vozača autobusa, koji vam traži duplo više jer svi pokušavaju da zarade na tome. Pošto smo mi znali za caku, sedeli smo tri sata u napušenoj kućici na 35 stepeni i pored šaltera čekali da shvate koliko smo uporni i ludi i da nećemo odustati dok ne dobijemo vize po ceni koja je zvanična. Pozivali smo se na svoja prava, tražili da pozovu ministarstvo i na kraju su popustili. E sad njih buni kako mi to imamo različite pasoše a dolazimo iz iste zemlje. Posle konsultacija sa šefom za divno čudo su nas pustili sa poprekim pogledom i kometarom tipa „crazy Serb’s“.
Na granici upoznajemo petoro Holandjana, medju kojima su momak i devojka koji već 12 meseci putuju oko sveta. Prijatelji su im se pridružili na Tajladnu kako bi proveli 2 nedelje odmora sa njima. Odlučujemo da uzimamo dva taksija po ceni od 50$ po vozilu koji će nas odvesti do našeg odredišta - Siam Repa malog gradića koji svu popularnost duguje odližnjem kompleksu hramova Angkor Wat. To je bio naš cilj i zbog toga smo se 4 sata klackali po prašnjavim stazama (teško moše da se nazove put). Interesantno je da se u Kambodži vozi desnom stranom iako se volan nalazi takodje sa desne strane, što je meni bilo neshvatljivo. Smestili smo se u jednom guesthouse-u koji su po nekim preporukama našli naši saputnici Holanđani. Iako je soba izgledala korektno, postojala je jedna caka. Kada sam probao da se istuširam voda je bila pomešana sa zemljom odnosno glinom, tako da me je uhvatio neki histeričan smeh. Ali šta je tu je, morali smo tu noć da izdržimo a sutradan ćemo već naći nešto drugo…
Naredni dan smo, posle promene hotela, odvojili za posetu Angkoru-u. To nije samo jedan, već skup nekoliko desetina hramova na prostoru od nekih 4 km, dok se na celom području ka granici sa Tajlandom nalazi preko 1000 hramova i nekada vojnih utvrdjenja.
Sve to zavučeno je u šumi i zaista na svakom koraku odiše nekom mistikom, imate osećaj kao da ste na nekoj drugoj plateti. Ko je gledao Avatar mislim da će najbolje shvatiti poređenje. Sam Angkor Wat koji je glavna „atrakcija“ kompleksa i nalazi se u središnjem delu opasan rekom sa sve četiri strane, sagrađen je u 12. veku za tadašnjeg kralja. Napravljen je kao Hindu, da bi kasnije postao Budistički hram. Karakteriše ga specifična arhitektura Kmera i napravljen je od specijalnih peščano-kamenih blokova. Kupole podsećaju na cvet lotosa. Za izgradnju je bilo potrebno 40 godina, iako po današnjim proračunima za tako nešto bi bilo potrebno bar 300 godina, najviše zbog činjenice da su masivni kameni blokovi donošeni na splavovima rekom Siam. Podseća malo na priču o Piramidama u Gizi.
Zbog prostranstva na kome se nalazi kompleks nemoguće ga je obići pešice, pa smo u hotelu ugovorili celodnevnu vožnju sa ljubaznim vozačem tuk-tuka koja nas je koštala 12$. Zbog veličine postoje dve rute u okviru Angkora, mala i velika i nikako se obe ne mogu postići u istom danu. Mi smo se odlučili za malu i odradili smo je tako da nas vozač vozi od tačke A do tačke B, kaže nam naziv hrama a mi se prilepimo nekoj grupi turista i „pustimo uvo“ pored vodiča kako bismo čuli nešto o istoriji i nameni.
U Angkoru su snimani filmovi Tomb raider sa Angelinom Jolie i Indijana Jones. Zdanja opasana korenjem ogromnih stabala čine da se čovek oseti kao na filmu. Dok smo se kretali prašnjavom stazom kroz šumu, slučajno smo naleteli na lokalne muzičare koji sedeći na zemlji sviraju i pevaju orijentalnu muziku čije note neodoljivo podsećaju na japanske priredbe sa gejšama. Nedaleko odatle Nina je prišla musavoj devojčici i zaprepastila se kada je videla da umesto igračke, dete drži pravu bubu nalik jelenku koga veselo prebacuje iz ruke u ruku. Pomislio sam kako bi lepo bilo da smo poneli neku malu lutku, koja bi joj bila verovatno poklon kakav je videla samo na televiziji (ako je ima). Umesto nje dali smo neku siću i pomalo tužni nastavili dalje.
Stekli smo utisak da su stanovnici Kambodže i pored svog siromaštva, mučenja i ratova koji su im Crveni Kmeri priredili tokom 70’ i 80’ godina prošlog veka, jedan veseo i nasmejan narod. Totalno drugačiji utisak su ostavili Tajlanđani, čiju zemlju često nazivaju „zemljom 1000 osmeha“. Mi se u to nismo uverili. Razlog možda leži u činjenici da je Tajland već dugi niz godina turistička „Meka“ što za ljubitelje lepih plaža, ronjenja, dobrog i jeftinog provoda, egzotične kuhinje, lepih i (kako smo čuli) jeftinih devojaka… E pa sve to lokalcima pomalo ide na živce.
Stotine i hiljade turista svakodnevno opsedaju njihove radnje, masovno se bahate i donoseći zapadnjačku kulturu ponekad urušavaju mir, tradiciju i duhovnost ovog istočnjačkog naroda koji je većinom i dalje konzervativan i zatvoren. Sa druge strane Kambodža se još uvek nije u potpunosti oslobodila svog „ratničkog imidža“ (nešto kao Srbija), što verovatno u mnogome utiče da je masovni turizam još uvek zaobilazi. Možda su zato srećniji kada vide „bele ljude“.
Pred sumrak, negde oko 17:30h uputili smo se ka obližnjem brdu na koje uspon traje 20-tak minuta. Na vrhu se nalazi stepenasto utvrdjenje, koje je najverovatnije služilo Crvenim Kmerima kao osmatračnica, pošto se sa njega pogled pruža desetinama kilometara u daljinu. Odatle se kao na dlanu vidi Angkor Wat i drugi hramovi na tom području. Vatreni zalazak sunca koje nestaje za horizontom upotpunjuje jedan epski obilazak zbog koga je ono maltretiranje na granici, klackanje putevima kojima je i Bog rekao zbogom, tuširanje prašnjavom vodom, i šestočasovno (uglavnom) pešačenje imalo smisla. To ni jedan hotel od 6*, ni jedna agencijska tura ne mogu da zamene, to je čar individualnog putovanja. Osećaj ostvarivanja jedne od želja (kao u filmu Bucket list) za trenutak vas uzdiže na „vrh sveta“!
gdestinacija.com
Poslednja izmena: