Jovan Grčić Milenko

[Andjela 7]

JOVAN GRČIĆ MILENKO
(Čerević, 1846 — Manastir Beočin, 29.05.1875)

Grčić pripada mlađem naraštaju omladinskom, onom koji se javio posle velikih pesnika nove škole. Rodio se u Čereviću, u Sremu, 1846. Tu je svršio srpsku osnovnu školu; nemačku osnovnu školu u Petrovaradinu, nižu gimnaziju u Novom Sadu, višu gimnaziju u Segedinu i Požunu, 1867. U Beču je počeo da uči medicinu, ali, razbolevši se, napusti studije. Umro je 29. maja 1875. u manastiru Beočinu, u Fruškoj gori.

Jovan Grčić se pesnički razvijao kao svi mladi pesnici novoga naraštaja. Počeo je pevati po đačkim družinama, u segedinskoj Slozi, požunskoj Slobodi i bečkoj Zori; zatim se javio u časopisima, Danici, Matici i Mladoj Srbadiji. Zanesen Brankom Radičevećem, sa kojim je imao dosta zajedničkih crta i gotovo istu sudbu, on je ispevao priličan broj stihova, koji su izišli u zbirci Pesme u Beču, 1869. Pored toga prevodio je nemačke pesnike, Getea, Šilera, Hajnea, pisao sentimentalne pripovetke, činio nevešte oglede u drami i u epu.

Kao pesnik radio je na patriotskoj, ljubavnoj i epskoj lirici. Na patriotske pesme on je najviše polagao, ali one su bez originalnosti, u stvari stihovani članci Zastave i besede Svetozara Miletića. Znatno bolje su mu ljubavne pesme, u kojima se izražava njegova meka, blaga, nežna, slovenski osetljiva i poetska duša. On je u životu imao jednu istinsku ljubav, po imenu devojke koju je voleo, Milene, nazvao se Milenkom, i svoja topla, iskrena i čista ljubavna osećanja on je prosto i prirodno kazivao.

Najbolje su mu pesme na koje je on najmanje polagao, one koje je on nazivao prostim pesmama. "U prostim pesmama, veli on, čuvao sam prostotu, kao nepomirljivi neprijatelj takozvanom visokom nerazumljivom pevanju." Otresajući se svih "izmišljenih osećaja" i "čednih ačenja", on je istakao svoj pesnički ideal: približiti se što više "k životu i prirodi". I bez ikakve afektacije, prostodušno i neposredno, "fruškogorski slavuj" je pevao cveće, tice, selo, Frušku goru. Ton je srdačan, i te pesme imaju izvesnu intimnu poeziju. Sa naročitom ljubavlju on je davao seoske pesme, "koje u prostom stilu kazuju težakova zanimanja u proleće i seoske zabave". Te sveže pesme, sa izvesnim realizmom, rani su počeci seoske poezije i verizma u našoj književnosti. Isto tako intimnu lepotu imaju njegove melanholične pesme u kojima je predosećao svoju ranu smrt.

Grčić je pesnik koji nije imao vremena da se razvije, ali u svojim prostim pesmama pokazao je izvesne lepe pesničke osobine, tako retke kod pesnika njegova doba: živo osećanje prirode, osetljivost, iskrenost i intimnost, kao i izvestan smisao za lepotu u običnom život.

Jovan Skerlić
Istorija novije srpske književnosti

 

[Andjela 7]

PLAMENOVI
(odlomak)

Moj zivote, zivi dane!
Moj zivote, pesmostane!
Sa vatreni, svetli slovi,
sa rumeni plamenovi
razgnacu ti noc!

Sve u danu bogodanu,
u plamenu silna maha,
bez niskosti i bez straha
hocu da mi sjas.
A plamenje — pesme mlade,
smerna ceda — smerne nade,
rodu da mi das!
Da moj rode, kruno zlatna,
dicna kruno, kruno mila,
u osmehu rujne zore
stono si se zazarila,
tebe zdravljam u radosti,
u teretu i zalosti;
ta najlepsi pokret duse
posvecen je tebi, evo:
srecu tvoju, bole tvoje,
sinak ti je plamno spevo.
Sad ti peva...
A kad mu se pesma cista
u dusmanskoj krvi smuti,
za tebe ce izda'nuti!...
Plamenovi razigrani!
Plamenovi zica moga!
Sjaj-glasnici, izaslani
iz srca mi vatrenoga!
Potecite, pozdravite
miso zdravu, srca zdrava;
prigrlite moci mlade
da ih nojca ne pokrade...
Pritisnite vrela ljuba
na ceoce nove zore,
klanjajte se i vi zisku,
dok se sunce ne razgore!


RAZDRAGANOJ BRAĆI

Krivica, braćo, krivica znajte,
Na srcu valja preteški kam;
U grudma ruši životnu snagu,
A rađa zmije i otrov sam!

Srce je groblje kad snage nema,
A pak'o: snaga kad mu je kvar.
Pazimo, braćo, da rodu milom
Ne damo snagom mekuški dar!

Zanat je stari što ga teramo,-
Nesloga, to je starinski kras;
Pokaž'mo slogom — e, to je novo —
Da nam je mio srbinski spas.

Zar osmeh prvi lanjskog ushita —
Što sinu krasno, ko sunčev sjaj —
Da bude glasnik kobna nemara,
Da bude suza, da bude vaj?!

Teška je kletva narodne suze,
Još crnje zgađa svojtinu grud!
Zgazimo dakle neslogu — zmiju
Što srče snagu, a pljuje stud.

Krivica, braćo, krivica, znajte,
Na srce valja ledeni kam.
Rumen na licu, ponosnom, mladom,
Nek nam je zdravlje, nek nije sram!


ZAPLAKAĆE...

Zaplakaće zlatna mladost
Kraj grobnice moga žića,
Zakukaće sretni dani,
Brzo jato sokolića!

Zaplakaće zlatna nada
Sa milinom prošlih leta,
Zasuziće lepo oko
Svenuloga moga cveta.

Zaplakaće struna tužna
Na guslama pesmostana,
Pa i ja ću da zaplačem
Pod teretom svetih rana!

Zdrobiće se kosti moje,
Tako će mi biti žao
Što, kao Srbin, na Kosovu
Za slobodu nisam pao!...

 

[zjovan29]

Enlarge this imageReduce this image Click to see fullsize

JOVAN GRČIĆ — MILENKO


Daroviti pesnik srpski J o v a n G r č i ć, s knjizevnim imenom Milenko, rodio se znamenite 1847. godine u Cerevicu na Dunavu i na podnozju Fruske Gore. Po svrsetku srpskih osnovnih skola u mestu rodjenja ucio je u Varadinu takvu skolu nemacku a po tom u Novom Sadu nize razrede gimnaziske. "Novi Sad bijase tada srediste i izlazna tacka novijeg drustvenog preporodjaja. U gimnaziji je vejao cisto srpski duh, a u drustvenom zivotu bejase vec u velike probudjeno iskreno rodoljublje. I jedno i drugo imalo je velika upliva na tadasnje gimnazijalce, medju kojima je Grcic jedno od prvih mesta zauzimao. Straiji djaci prijatelji sklopise malu druzinu koja je izdavala pisan pod imenom "Pupoljak", u kome su izlazili razni pokusaji pojedinih clanova. Jovan Grcic bese jedan od najvrednijih clanova i tu su u "Pupoljku" izisli prvi njegovi pesnicki pokusaji. U Novom Sadu ne bejase tada vise od cetiri gimnazijalna razreda, te tako svrseni cetvroskolci, a medju njima i Grcic, moradose ostaviti Novi Sad. Razidjose se braca i prijatelji, i nestade u Novom sadu privatne male ali odabrane druzine, a uginu i "Pupoljak"". — Odusevljen takim zapocecima, Grcic je zeleo da produzi gimnaziju u mestu gde ce biti i srpske omladinske druzine knjizevne. Stoga ode u Segedin, gde uz ucenje u skoli bejase odlican clan druzine "Sloge". Pesme koje je u "Slozi" citao stampane su u novosadskoj "Danici". Najzad gimnaziju dovrsi i ispit zrelosti polozi u Pozunu; tu je u "Slobodi", najstarijoj djackoj druzini literarno-istorijskog znacaja, bio najodusevljeniji clan i prvi pesnik. pesme su te dalje stampane u "Danici". Posle svega ode u Bec, gde otpocne ucenje medicinskih nauka, pevajuci i odlikujuci se omladinskoj druzini "Zori"; pesme njegove, pored "Danice", donosila je i "Matica".

Godine 1869. izdao je svoje dotadasnje pesme u celini, u zbirci "Pesme. Spevao ih Milenko". Svoje pesnicko ime protumacio je u ovoj pesmici:

Oh, kako mi pero drsce,
oh, kako mi celo gori!
Al' na srcu sto mi lezi
hajde, pesmo, izgovori:
od imena tvog M i l e n o,
sazid'o sam spomen mio,
u ranjenoj strasti svojoj
M i l e n k o m se prekrstio.

Ta zbirka bi ocenjena u "Mladoj Srbadiji". Ocena je nalazila da nisu u njoj sve pesme od jednake vrednosti, i zamerila je pesniku sto je s knjigom hitao; da je zbirku docnije stampao bile bi u njoj samo lepe pesme, kao sto su neke i neke koje kriticar navodi. Mladi pesnik to primio vrlo tesko, i povuce se od javnosti. Ali pevanje ne napusti. U nekoliko je zagladjen nemio utisak prve ocene drugom koja izadje u Letopisu Matice Srpske u poznatom nizu "Nasa novija lirika". Ali on tek pred samu smrt stupi opet na javnost i to anonimnopovecim ciklusom "Mozajikom", sto je bilo vrlo lepo primljeno primljeno a izidje u ilustrovanoj beckoj "Srbadiji".

U avgustu 1873. poboli se mladi pesnik, ali se od bolesti uporno otimase. Iduca ga jesen nadje teska tesko obolela na postelji. Videci da nema leka, sidje u mesto svoga rodjenja da izdahne na rukama tuzne majke. S proleca 1875. predje u obliznji mnastir Beocin gd eje 29. i preminuo. Na grobu mu je skroman spomenik i na njemu reci Z. J. Jovanovica:

Evo ti gore, evo,
kojoj si tol'ko pev'o —
gora ti cuvatelo
a spomen Srpstvo celo.

Sve do poslednjeg casa ne ostavljase poezije. Fruska Gora, Dunav, breuljci, manastirska tisina, potocici i cesme —uspomene iz mladosti — izazivahu osecaje iz kojih se stvarahu nezne i dirljive pesmice. Zivot koji se gasi secase se zivota negdasnjeg, veselog, bujnog, bezbriznog! Taj kontrast dade nisku pesmica koje dolaze u najneznije i najelegicnije zvukove sto su se u srpskoj knjizevnoj poeziji ikada culi, onako kao sto je ta ista priroda ranije bila opevana u jedinstveno lakim, zivim i upecatljivim pesmama njegovim.

Nekad je pesnik pevao:

Bila tica kraj Dunava
rasirila krila;
tica ta je selo moje
sto ga cuva vila.
------------------

Siri, siri, a Dunav ce
krila da ti stedi:
da me s njima poutesis
kad budem u bedi.

Tico bela, selo moje,
cuj sta rece vila:
al' ne boj se, siri samo
tvoja bela krila...

Ili "Na česmi":

Stara pesma zasuzila
na malenom bregu,
nad njome se lipa svela,
da se tice legu...
mile tice legu...
---------------------

Oh, pa zdravo, cesmo mila,
medj' veselim slavljem!
Pa mi napoj selo moje
sa junackim zdravljem!
Sa celicnim zdravljem!

Takve su pesme u ciklusima "Selo" i "Prolece" — u pomenutoj zbirci. U njima zdravo srce peva lepotu prirodnu, snove mladosti i mile slike — a tuga je tu samo kao odjek tudje nesrece. Ali je pred smrt ovako pevao D u n a v u:

Rado te gledah, reko,
sa bujni tvoji vali,
tad jos — e da l' se secas? —
kad bejah decko mali.

Danas te gledam opet,
ali — kroz gorke suze...
reko, dosao neko —
tvom decku zdravlje uze.

F r u s k o j g o r i, koju je u tolikim pesmama opevao i prosalvio, bolni se pesnik obraca ovako:

Lepote svake puna,
i puna svakog milja,
jos svud si puna, goro,
lekovnog svezeg bilja.

Pa bolan k tebi, goro,
tvoj pevac dodje, evo:
priteci, lek mu reci —
ljupko je tebi pev'o.

U takvim je pesmama i opisima moc Grciceva pevanja. U tuznim ljubavnim i patriotskim pesmama njegovim vidi se pesnik takodjer, ali on ide s v o j o m stazom kad se nadje u prirodi i njenom bogastvu.

"Rad njegov - rekao je Grcicev biograf u "Srbadiji" 1875. — moci ce se tek onda oceniti, kad celokupan na javnost izidje, jer do sad je najmanji i najslabiji deo njegova rada na javnost izisao, a po tome se nikako ne da pravedan sud izreci o Grcicu kao pesniku. Vreme ce i dela ce njegova pokazati da je jedan od najboljih mladjih pesnika... Danas vec mozemo slobodno reci, da je Grcic imao talenta, da se u njegovim pesmama ogledala njegova idividualnost sa svojim iskrenim i plemenitim osecajima; svaka mu je pesma okrugla, a dikcija mu je osobito cista i lepa... Jovan Grcic - Milenko bese darovit pesnik, iskren prijatelj svoga naroda, a dobar drug i prijatelj."

Sve je to znala prva uprava Srpske knjizevne zadruge kad je u proglas, upucen srpskom narodu, kojim je obelezila svoj postanak i zadacu, unela i ime Milenkovo medju imena onih knjizevnika, koji ce biti prva briga njena... Vreme je da se i iskupi ta rec onih, koji su Zadrugu stvorili, jer u literarna istorija ocekuje zavrsan sud o darovitom pesniku Grcicu.

JOVAN GRČIĆ MILENKO
(Čerević, 1846 — Manastir Beočin, 29.05.1875)

Grčić pripada mlađem naraštaju omladinskom, onom koji se javio posle velikih pesnika nove škole. Rodio se u Čereviću, u Sremu, 1846. Tu je svršio srpsku osnovnu školu; nemačku osnovnu školu u Petrovaradinu, nižu gimnaziju u Novom Sadu, višu gimnaziju u Segedinu i Požunu, 1867. U Beču je počeo da uči medicinu, ali, razbolevši se, napusti studije. Umro je 29. maja 1875. u manastiru Beočinu, u Fruškoj gori.

Jovan Grčić se pesnički razvijao kao svi mladi pesnici novoga naraštaja. Počeo je pevati po đačkim družinama, u segedinskoj Slozi, požunskoj Slobodi i bečkoj Zori; zatim se javio u časopisima, Danici, Matici i Mladoj Srbadiji. Zanesen Brankom Radičevećem, sa kojim je imao dosta zajedničkih crta i gotovo istu sudbu, on je ispevao priličan broj stihova, koji su izišli u zbirci Pesme u Beču, 1869. Pored toga prevodio je nemačke pesnike, Getea, Šilera, Hajnea, pisao sentimentalne pripovetke, činio nevešte oglede u drami i u epu.

Kao pesnik radio je na patriotskoj, ljubavnoj i epskoj lirici. Na patriotske pesme on je najviše polagao, ali one su bez originalnosti, u stvari stihovani članci Zastave i besede Svetozara Miletića. Znatno bolje su mu ljubavne pesme, u kojima se izražava njegova meka, blaga, nežna, slovenski osetljiva i poetska duša. On je u životu imao jednu istinsku ljubav, po imenu devojke koju je voleo, Milene, nazvao se Milenkom, i svoja topla, iskrena i čista ljubavna osećanja on je prosto i prirodno kazivao.

Najbolje su mu pesme na koje je on najmanje polagao, one koje je on nazivao prostim pesmama. "U prostim pesmama, veli on, čuvao sam prostotu, kao nepomirljivi neprijatelj takozvanom visokom nerazumljivom pevanju." Otresajući se svih "izmišljenih osećaja" i "čednih ačenja", on je istakao svoj pesnički ideal: približiti se što više "k životu i prirodi". I bez ikakve afektacije, prostodušno i neposredno, "fruškogorski slavuj" je pevao cveće, tice, selo, Frušku goru. Ton je srdačan, i te pesme imaju izvesnu intimnu poeziju. Sa naročitom ljubavlju on je davao seoske pesme, "koje u prostom stilu kazuju težakova zanimanja u proleće i seoske zabave". Te sveže pesme, sa izvesnim realizmom, rani su počeci seoske poezije i verizma u našoj književnosti. Isto tako intimnu lepotu imaju njegove melanholične pesme u kojima je predosećao svoju ranu smrt.

Grčić je pesnik koji nije imao vremena da se razvije, ali u svojim prostim pesmama pokazao je izvesne lepe pesničke osobine, tako retke kod pesnika njegova doba: živo osećanje prirode, osetljivost, iskrenost i intimnost, kao i izvestan smisao za lepotu u običnom život.

Jovan Skerlić
Istorija novije srpske književnosti

izvor:riznicasrpska

Stihovi Jovan Grčić Milenko


NE BOJ MI SE...

Ne boj mi se, zlato moje!
Tude niko sada nije,
Do slavujak onaj mali
Što umilno pesmu vije.

Gle, kako je veseo, dušo!
Čuj, veselo kako poje!
Opevaće plet pesama,
Gledajući lice tvoje.

Ne boj mi se, krine beli,
Moje lepo ljiljan-cveće;
To slavujak našu tajnu
Nikom, nikom otkrit' neće.

Vi'š da su ga već zanele
Tvoje lepe oči crne —
Smeta li ti? — sevni okom,
Sad će s grane da posrne!

Ostaćemo tada sami
Do zorinog belog dana;
Ta i ko bi s' pre rastao
Od tvojijeh med-usana!


MOJA I NJENA SREĆA


U krasnom vrtu moje lepojke
Treperi cveća čarobni splet:
Do ruže zumbul, do lale božur,
Međ' njima ona — najlepši cvet!

Čas ružu ljubi, čas bosilj grli,
Sad ovaj — onaj zaleva red;
Sad opet pčelu pažljivo gledi,
Gde šeboj ljubi i srče med...

A slavuj mali sa jorgovana
Izvija bajno pesmica roj.
Sve cveće sluša; a ona šapće:
"Kako smo srećni, o Bože moj!"

Srećna si, srećna, sunašce moje!
Tu krasnu sreću daje ti Bog,
Meni će dati kad Uskrs vidim,
Negdašnju sreću naroda svog!


Jovan Grčić Milenko, sledbenik Branka Radičevića, romantičarski pesnik poznat kao "fruškogorski slavuj", umro je veoma mlad. Ipak, napisao je zbirku pesama (objavljene u Beču 1896 pod nazivom "Pesme") u kojoj se ogleda njegov snažan talenat koji nije stigao da se razvije.


PLAMENOVI
(odlomak)

Moj zivote, zivi dane!
Moj zivote, pesmostane!
Sa vatreni, svetli slovi,
sa rumeni plamenovi
razgnacu ti noc!

Sve u danu bogodanu,
u plamenu silna maha,
bez niskosti i bez straha
hocu da mi sjas.
A plamenje — pesme mlade,
smerna ceda — smerne nade,
rodu da mi das!
Da moj rode, kruno zlatna,
dicna kruno, kruno mila,
u osmehu rujne zore
stono si se zazarila,
tebe zdravljam u radosti,
u teretu i zalosti;
ta najlepsi pokret duse
posvecen je tebi, evo:
srecu tvoju, bole tvoje,
sinak ti je plamno spevo.
Sad ti peva...
A kad mu se pesma cista
u dusmanskoj krvi smuti,
za tebe ce izda'nuti!...
Plamenovi razigrani!
Plamenovi zica moga!
Sjaj-glasnici, izaslani
iz srca mi vatrenoga!
Potecite, pozdravite
miso zdravu, srca zdrava;
prigrlite moci mlade
da ih nojca ne pokrade...
Pritisnite vrela ljuba
na ceoce nove zore,
klanjajte se i vi zisku,
dok se ne razgore!


RAZDRAGANOJ BRAĆI

Krivica, braćo, krivica znajte,
Na srcu valja preteški kam;
U grudma ruši životnu snagu,
A rađa zmije i otrov sam!

Srce je groblje kad snage nema,
A pak'o: snaga kad mu je kvar.
Pazimo, braćo, da rodu milom
Ne damo snagom mekuški dar!

Zanat je stari što ga teramo,-
Nesloga, to je starinski kras;
Pokaž'mo slogom — e, to je novo —
Da nam je mio srbinski spas.

Zar osmeh prvi lanjskog ushita —
Što sinu krasno, ko sunčev sjaj —
Da bude glasnik kobna nemara,
Da bude suza, da bude vaj?!

Teška je kletva narodne suze,
Još crnje zgađa svojtinu grud!
Zgazimo dakle neslogu — zmiju
Što srče snagu, a pljuje stud.

Krivica, braćo, krivica, znajte,
Na srce valja ledeni kam.
Rumen na licu, ponosnom, mladom,
Nek nam je zdravlje, nek nije sram!


ZAPLAKAĆE...

Zaplakaće zlatna mladost
Kraj grobnice moga žića,
Zakukaće sretni dani,
Brzo jato sokolića!

Zaplakaće zlatna nada
Sa milinom prošlih leta,
Zasuziće lepo oko
Svenuloga moga cveta.

Zaplakaće struna tužna
Na guslama pesmostana,
Pa i ja ću da zaplačem
Pod teretom svetih rana!

Zdrobiće se kosti moje,
Tako će mi biti žao
Što, kao Srbin, na Kosovu
Za slobodu nisam pao!...


PLANINSKA SLIKA

Ja nađoh izvor bajan
u kršnoj, divljoj gori.
Tu potok vedro-sjajan
Planinski strah žubori.
U granju ptice ćute.
Sve biljke ko u tuzi.
Po hladnoj gorskoj steni,
Gle, crna zmija puzi...


NA ČESMI.

Stara česma zasuzila
Na malenom bregu,
Nad njome se lipa svila,
Gde se ptice legu...
Male ptice legu...

Još k'o derle gologlavo,
Čim proleće sine,
Česmi toj sam hit`o pravo,
Da me želja mine.
Topla želja mine.

Tu sam svagda ponajviše
Naš'o kukureka,
I ljubica mirisavih
Proletnjih mu seka,
Plavookih seka.

Tu sam uvek sluš'o rado
Dunava šuštanje,
I gledao mirno stado
Kako brsti granje.
Zelenkasto granje.

U zidu sam ime svoje
Urezao: Jova;
A uz njega i sad stoje
Imena drugova.
Milih mi drugova!

Kako mi je mila, Bože,
Ova česma stara
Kad me i sad jošte može
Evo da očara...
Moćno da očara...

Na doba me prvo seća,
Što nam život zlati,
S kojim ode prva sreća
Da se ne povrati!
Nikad ne povrati!

Oh, pa zdarvo, česmo mila,
Međ veselim slavljem!
Pa mi napoj selo moje
Sa junačkim zdravljem!...
Sa čeličnim zdravljem!...


"PLANINSKA SLIKA" JOVANA GRČIĆA MILENKA


Ja nađoh izvor bajan
U kršnoj, divljoj gori.
Tu potok vedro-sjajan
Planinski strah žubori.
U granju ptice ćute
Sve biljke ko u tuzi.
Po hladnoj gorskoj steni,
Gle, crna zmija puzi...

... Kratak idiličan uvod pesme već u četvrtom stihu dobija jedan suprotan ton: u naizgled bezbednoj dubini prirode vedro-sjajan potok žubori strah. Nagoveštava se prisustvo nečeg što remeti skladan poredak stvari. U tajnom nekom strahu ptice su se ućutale, a biljke stoje kao u tuzi. Dramski raskorak, bremenit sukobom, širi se. Najzad, na kraju ove skice, iskrsava nosilac te opasnosti. Prizor koji je počeo žuborenjem potoka u vedrini završava se puzanjem crne zmije po hladnom stenju. Tajna, sa čijim dejstvom smo se već upoznali, otkrivena je. Simbol hladnog neprijateljstva smrti, zmija, kao da izlazi iz same pesme i ostaje nam pred očima. Slika je utoliko plastičnija što vijuganje zmije podseća u isti mah na krivudanje uplašenog potoka, kao da se vedri sjaj potoka, i zlokobno, crno približavanje zmije, negde pretvaraju jedno u drugo, izjednačuju. Nad onim što smo očekivali da je sam simbol života pojavljuje se znamen smrti. Pesnik je ovde upotrebio oruđe sugestije, inače retko u celom našem romantizmu.

Melodija ovog sedmerca originalna je. Mi smo imali sedmerac u narodnim pesmama, no njegov zvuk je drukčiji:

Nakiti se grančicom,
Pa pogledaj nizbrdo . . .

Kod naših romantičara nalazimo sedmerac skoro isključivo spregnut sa šestercem, što čini u stvari takozvani "poljski trinaesterac", sa nešto jačom cezurom. Upotrebljavali su ga i Zmaj i Kostić, i njegov zvuk dečje deklamacije uvek nas podseća na detinjstvo, bez obzira što su ovim oblikom pisane tad i ljubavne i dečje pesme i himna sv. Savi:

Kad sva deca ustanu,
On i onda spava . .

Svoj dečji prizvuk ovaj metar ima ne samo zbog slaganja sa šestercem nego i zbog svog trohejskog hoda. Jampski hod u sedmercu koji se takođe smenjuje sa šestercem našli smo u jednoj pesmi Đure Jakšića, napisanoj posle smrti Grčića-Milenka. Pesma se zove Kao kroz maglu. — Dakle, jampski sedmerac bez naglaska na poslednjem slogu, dosledno sproveden u samostalnim oktavama, ostaje oblik kojim se od romantičara služio samo Grčić-Milenko.

No još u jednom važnijem smislu ova pesma za nas znači prevazilaženje uobičajenih postupaka našeg romantizma. Iako počinje sa "ja", sa subjektom pesnika, ona se posle opisanog intermeca ne vraća na emotivne izlive ili na diskurzivna izlaganja u prvom licu. Njeno je razrešenje u simbolu koji sam sebe održava: kao da se zaboravlja na "ja" iz početka pesme. Ali subjekt ipak nije zaboravljen: vidi se jasno da uporedo sa zbivanjem na ovoj maloj gorskoj sceni teče i jedno zbivanje u samom pesniku, koje se celom slikom podudarno izražava. Pesnik vidi bezazlenu bistrinu života, svog i ljudskog uopšte, kako je ugrožava smrt, koja je odmah tu, u samom srcu idile, kao zmija pored potoka. Bitno je da se pesnik nije upustio u objašnjavanje te alegorije, kako bi to romantični pesnik po pravilu učinio. On je ostao u slici koju je stvorio, imao je poverenja u pesničku izražajnost objektivacije, i na njoj se, sa ukusom i stvaralačkom vidovitošću, zadržao. Ovaj umetnički uspeh predstavlja važnu kariku u našem pesničkom razvoju pri kraju dominacije romantizma: postupak objektivacije, ovde tako uspešno započet, a bez baladnog, narativnog prizvuka, vodi pravo u izvesne presudne postupke u poeziji Vojislava Ilića, i produžava se do nekih kratkih pesama Dučićevih iz ciklusa Sunčane pesme. —

Miodrag Pavlović

izvor:riznicasrpska



Enlarge this imageReduce this image Click to see fullsize

JOVAN GRČIĆ MILENKO


Milan Kašanin, koji je dao iscrpnu biografiju i analizu književnog dela Jovana Grčića Milenka,1) izneo je i prilično podataka o Grčićevu zdravstvenom stanju. Odatle saznajemo da je Grčić "od detinjetva nosio u sebi opake klice tuberkuloze", da je u ranoj mladosti zavoleo devojku Milenu, da su se oboje, "krotki i bolešljivi", voleli "lugo, nežno i bezazleno", da je Milena umrla a njen dragan, da bi je sačuvao od zaborava, svome imenu pridružio je i njeno, preinačeno u muško, stvarajući jednu od romantičnih legendi:

Od imena tvog, Mileno,
Sazid'o sam spomen mio,
U ranjenoj strasti svojoj
Milenkom se pokrstio!

Desetak godina kasnije ista sudbina zadesiće i pesnika. Dotle, on je studirao medicinu i sirotovao u Beču, kao i njegov već slavni zemljak Branko; iz tog perioda ostala je jedna njegova fotografija koja, po Kašaninovu opisu, "prikazuje ga kao sasvim otmenog i zrelog mladog čoveka: visok, suh, primetno tuberkulozan i zamišljen, male fine brade, u naočarima, visoka čela, on dostojanstveno sedi za stolom na koji je ostavio cilindar i rukavice". Međutim dostojanstveni izgled nije značio i parvenijski duh: Grčić je na slobodoumnijem krilu Ujedinjene omladine srpske i Miletićeve Narodne stranke. Pesnička slava nije dolazila a smrt nije čekala: grudobolja, po rečima njegova biografa, "pojavila se u akutnom svom obliku, avgusta 1873. u Beču". Sve iza toga bilo je sunovraćivanje: povratak u Čerević, bolovanje u majčinom domu, drugovanje sa seoskom prirodom i samovanje sa vlastitom tugom; samo jedno je predstavljalo uspon: pesme koje je tada pisao predosećajući kraj. Teško bolestan traži lek i spokoj u manastiru Beočinu i njegovom šumskom vazduhu, ali ga smrt i tamo nalazi: maja 1875. umuknuo je zauvek "fruškogoroki slavuj", baš u vreme kada su svuda okolo oni drugi slavuji kliktali u slavu života i ljubavi.

Grčić je u svome kratkom veku započinjao mnoge književne poslove, ali je retko stizao da ih privede kraju, ali još ređe da da svoju punu meru. Kao u jednom dugom, zagrcnutom dahu prevodio je nemačke pesnike, pisao pripovednu prozu i negovao najrazličitije vrste lirske poezije — patriotsku, ljubavnu, opisnu, elegičnu.

Grčićevo pripovedačko delo je obimom maleno ali je značajem veliko: njegova Sremska ruža, sa uvodnim delom U gostionici kod Poluzvezde" na imendan šantavog torbara, umnogome predstavlja izuzetnu pojavu u razvoju naše novelistike. To je svojevrsni amalgam realističkih scena iz života prelivenih humorom i romantičkih pasaža natopljanih sentimentalnošću, kozerskog stila sa evropskim duhom i šarmom i insistiranje na nacionalnim osobanostima sa primesama folklornog izraza, artističkih egzibicija i kompozicione tromosti. Mada je Sremska ruža sticajem prilika ostala nedopieana, ispalo je kao da je namerno ostavljena tako da se kob, tajanstvo i tragika samo naslute kao potmula i daleka grmljavina iz oblaka koji se još ne vide. Čujni su zvuci crkvenog zvona koji oglašuju nečiju smrt u selu i glasan je piščev sumorni komentar povadom toga: "Kud onaj ode, tamo se i ovaj uputio".

Grčićeva poezija je mnogo neujednačenija po vrednosti, i u njoj ima mnogo više stvari za odbacivanje. Prilično dugo je pesnik lutao dok nije našao svoj put — puteljak kroz rodnu Frušku goru ushićujući se njenom prirodom, a kasnije bolestan tugovao nad njenom lepotom koja u jesen vene, i nad svojim životom koji se gasi. Prve njegave pesme vrve tipiziranim izrazima poznoromantičarske stilistike, kao što su "slavujak onaj mali", "lepo ljiljan cveće", "jedan praman kose tvoje", "zora rujna", "ruže bajne", "slatko uzdisanje". Dva osnovna motiva romantičarske lirike, ljubav prema dragoj i ljubav prema domavini, više su odjek ranije i savremene poezije te vrste nego što su jek iz pesnikova srca. Pesnik upoređuje "svoju lepu i dobru devojčicu" sa "ružom rumenom" i "s neba anđelom", vidi je kako "nedarce kiti ljubicom plavom" i s ushićenjam plete venac od cveća koji mu je njegova "dika dala". Kao rodoljubivi pesnik Grčić je očekivao "srpsku zoru", proklinjao "neveru Vuka", u Kosovu gledao "jade naše", oplakivao "rajine suze" i upirao pogled "tamo, tamo, prako Save!"

Prvi pravi poetski akcenti javili su se kada je Grčić počeo pevati o zavičaju. Pasnik bi mogao reći nešto slično kao jedan Cankarov grudobolni junak, koji se iz sveta vraća u rodno selo: Zavičaju, ti si kao zdravlje! Fruškogorska priroda i tih i jednostavan seoski život kao da su na Grčića delovali umirujuće i okrepljujuće. On im se obraća u tuđini sećajući se vremena provedenog u Čereviću, svome "selancetu": kao da su se iza njegovih sklopljenih očnih kapaka rojile zaboravljene slike, koje su se neposredno pretvarale u pesme. Mnoge stihove ove vrste Grčić je ispevao boraveći u rodnome mestu. I u jednom i u drugom slučaju Grčić je ostvarivao svoj estetički ideal, proklamovan u Predgovoru zbirke Pesme iz 1869. godine, — "približavanje k životu i prirodi". To je, samo po sebi, približavalo pesnika realističkoj deskripciji, ali je ova bila i njegova intimna potreba: autantična slika pejzaža (ili nekog prizora iz života značila je za pesnika, hotimice ili nehotično, jadnu vrstu duhovne regeneracije. Identifikovanje nečega što postoji u neizmenjenom vidu, što se pamti od detinjstva i voli se kao potvrda svoga bitisanja u sadašnjici, — ne dočarava samo sliku života, već stvara i iluziju produžanog življenja. Uostalom to se vidi iz motiva koji je pesnik birao i načina na koji ih je opevao. Ima nečega melemski blagog u tim pesmama, kao što su i pesme koje viju ptice u njegovim lugovima "smirene, čedne, slatke i bajne". Mada je pesnik samo jednu od ovih pesama okarakterisao kao idilu (Potočara), mnoge su to po osnovnom štimungu. Neki kritičari proglašavali su Grčića kao autora Sremske ruže prethodnikom seoske realisstičke pripovetke; on je to mnogo više ovim "prostim pesmama", kako ih je nazivao.

Pesnik od svih godišnjih doba najviše voli proleće i najviše peva o njemu. Težakova pesma u proleće je himna radu i probuđenoj prirodi:

Zeleni se mio breg,
Sve na njemu živo;
Dosta ga je beo sneg
Zimuske pokriv'o!

Blagoslov je u zori,
To je s neba dato!
Ori, pluže, zaori,
U zemlji je zlato!

Pesnik se, zajedno sa ovojim seljanima, raduje bujnoj prolećnoj kiši koja sve pere i podmlađuje; kao da joj je i sam, raširenih ruku, trčao u susret i zabačene glave gutao njene mlazeve:

Grmnu evo ... Sevnu evo...
Sva zadrhta zemlja sade, —
A s visine, k'o iz kabla,
Proletnica kiša pade.
(Kiša proletnica na selu)

Ushićen je svežinom i lepotom prirode koju je umila kiša; kao da je posle nje i sam sav preporođen:

Oh kako sija,
Kad gusti oblak prođe!
Oh kako zračak prija
Kad blaga tišma dođe!
(Posle kiše)

Zajedno sa decom i njihovim dedom kliče šarenim duginim bojama:

— Gle, duge, deco! o glete duge!...
I u vis diže slabačku ruku
Veseli starac...
(Duga)

Ispevana slobodnim stihom, prošarana dijalogom (dečjim uzvicima: "Vi'š, deda, kolko zelenog ima!" "Crvenog, deda, još više ima!" i dedinim rustikalnim tumačenjima koja dečje divljenje lepoti prevode na praktični jezik ali ne gube nežnost: — To žito znači, dedin skakavče! — To vino znači, dedin beraču!), — pesma više od svih stihova ispevanih u doba pseudaklasicizma, pa i od kasnije opisne poezije V. Ilića, izražava duh i šarm antičke ekloge. Međutim, njen završetak je romantično melanholičan: jedan od dečaka toliko je opčinjen onim što vidi da diže ruku "ž'o da bi dirno sliku šarenu", ali duga uskoro nestaje ostavljajući u dečjoj duši prazninu gubitka koju popunjuje tuga. Radost je, dakle, kratkovečna: posle zanosa, kao iza sna, neminovno sledi otrežnjenje, slično onom iz Radičevićeve pesme Cic. I sam pesnik ume da se oduševi kao dete i da progovori jednostavnim dečjim jezikom potvrđujući da su deca maham pesnici, i da kasnije postaju pesnici oni koji uspevaju da u ponečemu ostanu deca:

Po zračnome svetu
Leluja se svila...
Stani, bela svilo,
Gde si dosad bila?
Obustavi let!
Obustavi let!

Neke su pesme upravo odjek nekadašnjeg bezbrižnog detinjstva, i refren u njima, kao i u ostalima, pored ritmičke funkcije, ima i psihološku ppdlogu: pesnik se zadržava na nekom detalju koji za njega ima posebno emocionalno značenje, pa se zato refren često stapa sa srodnom intonacionom figurom, ehom, i zvuči kao usklik ili, još češće, kao uzdah:

Stara česma zasuzila
Na malenom bregu,
Nad njome se lipa svila,
Gde se ptice legu...
Mile ptice legu.

Još k'o derle gologlavo,
Čim proleće sine,
Česmi toj sam hit'o pravo,
Da me želja mine.
Topla želja mine.
(Na česmi)

Laku igru udesili,
Nestašni dečaci,
Uska im je soba njina,
A uski sokaci —
Na breg! Na breg!
(Nestašni dečaci)

U ovim ovim pesmama kao da je došlo do izražaja prastaro verovanje da će bolnik ozdraviti ako se okupa u vodi punoj lekovita bilja. Gnjurio je pesnik lice u zavičajnu rosu i kišu, u bujno šumsko zelenilo, u davno protekle vode detinjstva, disao punijim grudima i postajao ozareniji: ovakve pesme su za njega zaista značile ono što danas tako često nazivamo rekreacijom. Uostalom i grudobolni Vergilije našao je spokoj u idiličnim Georgikama.

Grčić ima i izvestan broj pesama ispevanih ritmom, rečnikom i stilom narodnih pesama, ali i tu nastoji da sačuva lokalni kolorit, za razliku od mnogih ranijih pesnika koji su podražavali otšta svojstva narodne lirike. Tako imladi volujar moli kišu:

Možeš kvasit' ambar u šogora,
I strinino seno na livadi,
I tetkovu kuću prokisavu,
Al' ne kvasi Milkino rukavlje,
I košulje vešto sašivene,
I čarape plavo prepredene,
I marame sitno porubljene,
Što'no ih je na jedek iznela,
Jer se tebi, kišo, ne nadala;
Ne kvasi ih, većma je ne srdi!
I tako je dosta rasrđena
Što sam Dragu kmetovu uštin'o
(Mladi volujar)

Slična je i pesma Kolarić, razigrana kao seosko kolo i duhovita kao poskočice koje se uz igru pevaju; kao da se bolešljivi pesnik posebno uživljavao i uživao u gizdavom i obesnom paorskom momku koji se razmeđe mladošću, snagom i zdravljem:

U kolara krasna kola
Kolarić, Kolarić!
Svi točkovi okovani,
Osovine izreckane,
A lesice iseckane,
Lese! Lese!...
U kolima dva žerava,
Od svile im duge grive,
A od srebra potkovice,
Kolarić, Kolarić!
------------------------

Kad večerom kola tera,
Sve zastane, pa ga gleda,
Svi šorovi živnu mahom,
Pa se čude momku plahom,
Kolarić, Kolarić!
Na prozoru pršte stakla,
Nemilice lete dole:
Tako cure proviruju —
E, kako ga svaka vole!
Kolarić, Kolarić!

Ipak Grčić je najviše bio pesnik u pesmama sa elegičnim akcentima. Samo u nekim od tih pesama on opeva uopštene motive, kao u Proleću na groblju:

Sunce, milo što sijaš ovde?
Nikoga ne greješ!
Ptico, mila ptico, što pevaš ovde?
Niko te ne sluša!
Cvete, mio cvete, što klijaš ovde?
Niko te ne bere!
Oh!...

Novina u pesmi je nešto drugo: naslućivanje da groblje nije završna stanica ovozemaljskog života i polazna za neki drugi, već predvorje nirvane. Sve što ostaje s ovu stranu ništavila (Sunce, ptica, cvet) postaje besmisleno jer neko ko je to osmišljavao i doživljavao kao radost i lepotu, postao je "niko" i ništa, ili, kako pesnik podvlači, "srce se ovde u tamu skriva". Samo po uzviku "oh", koji mu se otima iz grudi, pesnik se odaje priznajući kako se iza onog "niko" ipak krije neko, on sam, — i koliko mu teško pada što će ga smrt obezličiti. Za razliku od Disa, koji će celim pesničkim bićem uranjati u nirvanu priželjkujući je kao spas od života, Grčićevi stihovi su pokušaj pomirenja sa neminovnošću, pa zvuče kao kontrastni pandan Radičevićevim ustreptalim apostrofama:

Zoro bela, ogrejano,
Lisna goro, polje obasjano,
Cveće milo, roso, bistro vrelo,
Pa ti jošte, moje čedo belo!
Ko da gledne čarne oči tvoje,
Pa u srcu da mu ne zapoje!

Slična je i Briga materina, baladica od dve strofe, jedina Grčićeva pesma koja je ušla u Antologiju novije srpske lirike Bogdana Popovića:

Užeži, ćerko kandilo!
Potpali žuta tamjana!
Sutra je ravno godina
Kako nam nesta Damjana!

Koliko je tuga osnovno Grčićevo osećanje, pokazuje slučaj njegove ljubavne lirike: on nije umeo da opeva svoju sreću, ali je našao pravi poetski izraz da predstavi ovoju žalost zbog smrti devojke koju je voleo:

Kitnjasto se kolo, eno,
Pred kućicom tvojom sprema, lako sprema;
Sve se cure uhvatile,
Samo tebe jošte nema... tebe nema!...

Kolo pred kućom gleda kroz prozor otac umrle devojke ne znajući da još neko sa njim tuguje:

On kraj kola mene vidi
Žalostiva i presetna, oh presetna;
Ali ne zna da me mori
Tuga 'naka istovetna, istovetna!

Motiv u drugoj pesmi Mitrovdan je prividno rodoljubiv jer se zasniva na staroj uzrečici: Mitrovdanak — hajdučki rastanak, ali ono po čemu pesma vredi, to je opis ogolele šume koju već stežu prvi mrazevi i koji po slikovitosti ne zaostaje od najboljih deskripcija Milete Jakšića:

Gora je mirna...
Svečana tišina na grud joj pala,
Pa k'o da krvcu rumenu sanja;
A slabi vetrić — prozeblih krila —
Glasno zapeva vrh suva granja...
Planinski potok, ledena srca,
Niz kršno stenje potmulo huče...
Na oštrom šljunku pakosno ciči,
U tavnom rovu tavno jauče...

No pesnik se ne zadržava samo na deskripciji već ide dalje, dajući slici simbolično značenje i projicirajući preko nje strepnju od smrti:

Oh, čudno sve je! I strašno sve je!
U mirnoj gori sve pusto stoji:
Od granja svoga drvlje se preza —
Gora se sama od sebe boji...

Isto tako duga pesma Venci, sastavljena iz četiri dela, svedena na samo četiri početna stiha iz svakog dela, deluje kao efektna i sumorna gradacija:

Detinjski venci, ala ste srećni!
------------------------------
Venčani venci, ala ste dični!
------------------------------
Pobede venci, ala ste sjajni!
------------------------------
Nadgobni venci, ala ste tužni!

Inače Grčić u ovakvim pesmama prvenstveno peva o sebi. Koreni njegove sete su vidljivi jer ih i sam peonik otkriva: to je bolest koju nosi i misao o smrti koja ga muči. Ove pesme su melanholični fragmenti nikad nenapisanog romana u našoj literaturi o darovitom đaku ili studentu seoskog porekla, koji se u gradu, mahom sirotujući, probija do znanja, ali, stekavši tuberkulozu, vraća se u selo da ,tu, u zabiti, bespomoćno tuguje, negoduje, boluje i umre. Skoro sva seoska groblja imala su po koji takav grob. Kasnija srpska literatura ponudiće samo Sremčevog Vukadina, odbojnu sliku seoskog đakelje, laktaša i grmalja, koji se uvija i dovija da bi dospeo do cilja; Grčićev lirski dnevnik otkriva tragediju onih drugih, boljih ali neotpornijih, koji su na pola puta pali. Pesnik proleća, istoimene pesme i čitavog "odseka pesama" sa takvim zaglavljem, gazio je jesenje lišće i vapio:

Proleće drago, čedašce neba!
Povrati šumi grane zelene:
Uteši brda, doline mile,
Obraduj ptice, razvedri — mene...
(Jesenje lišće)

Pesnik je počeo osluškivati zvuk zvona, i on ga je uvek podsećao na smrt:

Kad nad mrtvim zvono plače,
S njim bih plak'o i ja tade,
Ja osećam isto ono,
Ja osećam zvona jade —
Ja ga razumem!

Pa sve dokle tako plačem,
Mene teret neki goni,
A čim stane, nepravo mi
Što i dalje još ne zvoni
Kad ga razumem!
(Zvono)

Grčić je izuzetno bio privržen majci, i koliko je tugovao predosećajući smrt, toliko je patio i zbog majčina bola:

Sa kule zvona biju,
I školsko zvonce zvoni.
Kraj mene mati sela,
Pa gorke suze roni.
"Što plačeš "dobra nano?"
Umilno ja joj reko',
"Teško mi srcu, 'rano,
— Umrlo đače neko"...
(I njen je sin đak)

Vraćajući se teško bolestan u zavičaj, pesnik se ponovo seća majke i onoga što su o njoj i njemu nekada govorili seljaci — i predoseća šta će sada govoriti:

Kad pređe bejah doma,
Vedro mi beše čelo;
"Blago mu majci staroj!"
Šaptaše celo selo...
No mračno sad mi čelo,
Jer bolan stižem doma.
Sada će šaptat' selo:
"Sirom' — o — siroma'!"
(Nekad i sad)

Svaki susret sa starim dragim mestima zadavao je pesniku nov bol i spontano mu nametao paralelizam između prošlosti i sadašnjice; naslov prethodne pesme, Nekad i sad, mogao bi biti zaglavlje i drugih:

Rado te gledah, reko,
Sa bujni tvoji vali,
Tad još e, da l' se sećaš? —
Kad bejah dečko mali.
Danas te gledam opet!
Ali kroz gorke suze...
Reko, došao neko —
Tvom dečku zdravlje uze.
(Na Dunavu)

Pojavio se sumorni pandan i ranijoj vedroj pesmi Na česmi:

Je l' ovo staza ona
Što k česmi na breg vodi?
Srce mi šapće: jeste!
A staza: hodi, hodi!
O da l' ću, česmo mila,
Kraj tebe sada da stanem,
Da prvo vode srknem,
Il' pre da suzu kanem?
(Tužno sećanje)

Dirljivo se bolni pesnik obraća Fruškoj gori, o kojoj je nekada toliko pevao a sada od nje traži opasa:

Lepote svake puna,
I puna svakog milja,
Još svud si puna, goro,
Lekovnog, svežeg bilja!
Pa bolan k tebi, goro,
Tvoj pevac doće, evo:
Priteci, lek mu reci,
Ljupko je tebi pev'o...
(Fruškoj gori)

Drugim očima peonik sada gleda zavičajni pejzaž; nestale su iz njega pastoralne boje; verističku deskripciju zamenila je simbolična vizija:

Ja nađoh izvor bajan
U kršnoj, divljoj gori.
Tu potok vedro — sjajan
Planinski strah žubori.
U granju ptice ćute.
Sve biljke k'o u tuzi.
Po hladnoj gorskoj steni,
Gle, crna zmija puzi...
(Planinska slika)

Ispod ovakvih stihova mogao bi se potpisati, tridesetak godina kasnije, i Jovan Dučić, i za čudo je kako Bogdan Popović, sastavljajući svoju Antologiju, nije ih zapazio i uneo u nju! Čudno je i kako oni koji zastuiaju tezu o Iliću kao začetniku simbolizma u srpskoj poeziji, olako prelaze preko Grčićevih simboličnih pesama, mada bi im one i te kako pomogle da objasne "simbolističku fazu" u Ilićevu pesništvu; mi ćemo to učiniti kada budemo govorili o Iliću. Uopšte Grčić je pred kraj života naglo sazrevao kao pesnik, i njegov ciklus lirskih minijatura Mozaik, posvećen Lazi Kostiću, i objavljen ne sa pesnikovim potpisom već sa tri krsta koja najavljuju kraj života, poezije i nesporazuma sa kritikom, — zaslužuje punu pažnju kao vesnik modernijeg srpskog pesništva. Jamb, rimovanje početnik reči stiha sa završnim, spontana aliteracija i asonanca, sveže, inventivne slike, setne poente na kraju pesme, — samo su neka obeležja te poezije.

Poslednja Grčićeva peoma, U bolesti, potresan je krik za životom koji se gasi:

Nado moja — raščupani venče!
Zaman pevac tebe plesti zače;
U srcu mu tajno pesma plače,
Ka' u gori ranjeno jelenče.

Pesma je iz 1875. godine; te je godine Grčić i umro. Bolest mu je oduzela život ali ga je i učinila pesnikom. Bez nje bi ostao stihotvorac, kakav je bio u velikom broju rodoljubivih i didaktičkih pesama. Pada u oči kako je Grčić drukčije reagovao na bolest i smrt nego mnoga njegova sabraća po peru i udesu: kod njega nema pesimizma, ni očaja, ni kletve kao kod drugih, već samo tiha seta i laka zamišljenost. Dve stvari su mu svakako pomogle da smirenije podnese svoju nesreću: urođena krotkost i stečeno medicinsko znanje.

izvor:riznicasrpska