Johannes Brahms

[crvendac_011]

Јоханес Брамс




Јоханес Брамс (нем. Johannes Brahms; Хамбург, 7. мај 1833 — Беч, 3. април 1897) је био њемачки композитор. Један је од представника касног романтизма, био је врстан пијаниста и плодан композитор.

Животни пут


Рођен је у Хамбургу, гдје му је отац био контрабасиста. Родитељи су намјеравали да створе од младог Јоханеса правог оркестарског музичара, те он почиње код свог оца да учи виолину, виолончело и хорну. Каријеру је ипак започео као пијанистички виртуоз, што је због скупоће инструмента, веома разочарало Брамсове родитеље. Роберт Шуман му је, упознавши га 1853. године, посљедње године прије него што је душевна болест коначно узела маха, помогао да се афирмише као композитор, представивши га музичкој јавности и заузимајући се за објављивање његових дјела. Полази од класичног и барокног насљеђа, али је његов музички израз у основи романтичарски. Своје зрело животно и стваралачко раздобље, провео је у Бечу, гдје су настала сва његова ремек-дјела, а његовим залагањем је стваралаштво Јохана Штрауса II, седамдесетих година деветнаестог века, стекло пуно признање аустријске и свјетске јавности. У Брамсовом опусу налазе се све главне инструменталне и вокалне врсте, изузевши опере. Често се инспирисао народном музиком, а нарочито се истакнуо на подручју камерне музике и соло пјесама. Четири симфоније, два клавирска концерта, Рапсодија за алт, виолински концерт у D-dur - у, дворски концерт за виолину и виолончело у A-mol - у, Њемачки реквијем, и бројне соло пјесме само су дио најважнијег Брамсовог опуса, уз камерна дјела те црквена дјела којима је заокружио богато стваралаштво. Као пијаниста имао је бројне турнеје са виолинистом Ремини - Хофманом.

Брамсово стваралаштво
​

• 1. Концерт за клавир и оркестар, опус 15
  ​
• 2. Концерт за клавир и оркестар, опус 83​
• Виолински концерт, опус 77​
• Концерт за виолину, виолончело и оркестар, опус 102​
• Њемачки реквијем, опус 45​
• Рапсодија за алт, опус 53​
• Мађарске игре
  
  Брамсове симфоније
  ​

Симфонијско стваралаштво Јоханеса Брамса настаје у вријеме када су Берлиоз, Брукнер и Вагнер, већ веома проширили симфонијски оркестар. Али, Брамс као досљедни настављач старе музичке традиције, ослоњене на барокне мајсторе и Бетовена, није користио оркестарски апарат већи од оног који је Бетовен користио у својој Деветој симфонији (са максимумом пет хорни). Због тога Брамсова симфонијска палета, када се упореди са набујалом звучном раскоши симфонијских оркестара наведених композитора његовог доба, бројчано врло надмоћних, дјелује поприлично сиво и скромно. Али, инвентивност Брамсових музичких идеја које ипак прате музичка кретања његовог доба, на завидној је висини, а сам Брамс их вјешто комбинује са традиционалним облицима наслијеђеним од великих претходника (Баха и Бетовена на пример). Често ни скерцо трећи став, код Брамса нема прави облик тродијелног комада, већ је често слободно разрађен, попут неке кратке фантазије. Једино у Четвртој симфонији, јавља се прави скерцо.

Брамс је компоновао сљедеће четири симфоније:​

• Симфонија бр. 1, опус 68 (1854 - 1876)​
• Симфонија бр. 2, опус 73 (1878)
  ​
• Симфонија бр. 3, опус 90 (1883)
  ​
• Симфонија бр. 4, опус 98 (1885)
  ​

Извор: Википедија
​

 

[crvendac_011]

Život je bajka – Johanes Brams

Život je bajka – Johanes Brams


USPAVANKA JEDNOG NEŽENJE

Pravi Betovenov naslednik, neumorni stvaralac, napisao je i jednu kratko delo, uspavanku koja je i danas prvi zvuk koji dete čuje kada dođe na svet

Nemački kompozitor Johanes Brams ostavio je za sobom obiman i vrlo ozbiljan opus, mada ne i naslednika: sudbina je htela da nema dece. Doduše, nije se nikada ni ženio. Ipak, jedna njegova kratka kompozicija nadmašila je slavu svih ostalih, a posvećena je – tek rođenom detetu. Reč je o delu za solistu i klavir, „Guten Abend, gute Nacht” („Dobro veče, laku noć”), proslavljenom i poznatom kao „Bramsova uspavanka“.
Johanes je „Uspavanku” (Wiegenlied op. 49 br. 4) napisao 1868. godine, kada je navršio trideset petu. Stihove je preuzeo iz zbirke narodnih pesama. U vreme kada je nastala, pevala ju je jedna dama. Njeno ime bilo je Berta Faber. „Dobro veče, laku noć” zapravo je bila poklon za rođenje Berinog sina. Navodno, dok je živeo u Hamburgu, Brams je bio zaljubljen u pevačicu Bertu Porubski (potonju Faber) i melodija podseća na pesmu koju je ona svojevremeno pevala Johanesu. U prilog popularnosti Bramsove „Uspavanke” govore i neki podaci koji stižu iz medicinskih krugova. Prevremeno rođene bebe koje nekoliko puta dnevno slušaju Bramsovu „Uspavanku“, brže napreduju od onih koje nemaju tu priliku. U pojedinim američkim bolnicama, tokom porođaja, puštaju sa razglasa upravo ovaj kratak muzički komad. To čine da bi „Uspavanka” Johanesa Bramsa bila prvo što novorođenče čuje dolazeći na svet. Ona je i jedna od glavnih muzičkih tema antologijskog igranog filma „Trumanov šou” Pitera Vira iz 1998. godine.

Dremanje na koncertu

Johanes Brams je rođen 7. maja 1833. godine u Hamburgu, u skromnoj porodici, kao drugo od troje dece. Njegov otac Johan Jakob bio je narodni muzičar i svirao je nekoliko instrumenata – flautu, violinu, rog, kontrabas. I upravo je on bio taj koji je malog Johana uveo u svet muzike. Majka, Johana Henrike Nisen, sedamnaest godina starija od oca, bila je krojačica. Sin je na poseban način bio vezan za nju. Čak i kada ih je otac napustio, Johanes je ostao duboko privržen porodici. Nije brinuo samo o majci, već i o ocu, pa čak i njegovoj drugoj ženi, onda kada je ostarila i ostala bez prihoda. Dakle, uprkos nemaštini, porodica Brams umela je da prepozna darovitost malog Johanesa i prepustila ga muzičkoj struji.


Kompozitor u radnoj sobi

Bramsova obdarenost bila je prirodna, urođena. Od najranijeg detinjstva privlačili su ga brojni muzički instrumenti, a klavir je počeo da uči u sedmoj godini. Činilo se da će mu posvetiti ceo život. Uz klavir je učio i čelo. Prvi koncert održao je u desetoj godini, a već od trinaeste je svirajući, redovno doprinosio kućnim prihodima. Budući kompozitor svirao je po hamburškim kafanama, a davao je i privatne časove klavira.
Navršivši dvadesetu, Brams je upoznao muzičara koji će bitno uticati na njegov život. Bio je to Jozef Joahim (1831–1907), mađarski violinista, dirigent i kompozitor jevrejskog porekla. Sa Joahimom će nastaviti dugogodišnju plodotvornu saradnju i doživotno prijateljstvo. Rad sa različitim mađarskim muzičarima nadahnuo je Bramsa da napiše kompozicije pod zajedničkim nazivom „Mađarske igre”. „Ungarische Tanze” zbirka je koju čini dvadeset jedna kratka kompozicija, nadahnuta mađarskim folklorom. Reč je o delima koja su Johanesu Bramsu donela izuzetnu popularnost, ali i novčanu dobit. Izvorno je napisao verzije za klavir u četiri ruke, da bi kasnije prilagodio deset igara za solo klavir.
Bramsa, poklonika mađarske narodne muzike, violinista Jozef Joahim upoznao je i sa sunarodnikom, kompozitorom Francom Listom, potonjim muzičkim protivnikom. Dogodilo se to u vrlo neobičnim okolnostima. Naime, Brams je zadremao za vreme Listovog koncerta! Probudivši ga, Joahim ga je predstavio maestru! U to vreme, Johanes je sreo i osetljivog, mada nestabilnog čoveka i velikog umetnika – Roberta Šumana. Njihovo prijateljstvo bilo je od suštinske važnosti za Bramsa. Robert Šuman (1810–1856) je u Bramsu odmah prepoznao genija i nazvao ga „muzičarem budućnosti”.
„Već sama njegova spoljašnjost nosi sve naznake koje nam najavljuju – to je onaj odabrani!”, pisao je Šuman. Sa svoje strane, Brams je Šumana smatrao za svog jedinog pravog učitelja, ostajući mu privržen do kraja njegovog kratkog života.

Prijateljevanje
sa Šumanovima

Brams je inače voleo da istakne kako nema završene zvanične škole, te da je najvećim delom samouk. Kada je od kompozitora jednom prilikom traženo da napiše biografiju, on je odgovorio: „Trebalo bi da u svaki odeljak koji se tiče mog života stavim crte ili nule! Nemam nikakvog iskustva koje bih mogao da prenesem. Nisam pohađao muzičke škole i institute. Nikada nisam otišao na neko putovanje s ciljem da nešto nauči. Nemam nikakvo zvanično radno mesto, niti položaj. Zašto onda išta da pišem?”


Brams u poznim godinama i pismo upućeno Klari Šuman



Prijateljstvo sa Šumanom na poseban način nastavilo se i posle njegove smrti: kroz druženje sa Robertovom udovicom Klarom Šuman (1819–1896), velikom pijanistkinjom, jednom od najpoznatijih reproduktivnih umetnika svog vremena. Mnogo toga rečeno je o ovom druženju na granici prijateljske, roditeljske i partnerske ljubavi. Ali, čini se, nedovoljno. Mnogi bi želeli da znaju da li su Klara i Joahim bili samo dobri prijatelji. Izvesno je jedno: posle Klarine smrti, Brams je živeo manje od godinu dana.
Johanes Brams nikada se nije ženio. Neki istoričari muzike vide očiglednu vezu između dugogodišnjeg drugovanja s Klarom Šuman i Bramsove odlučnosti da nijednoj devojci ne pokloni srce. Klara je bila četrnaest godina starija od njega; slično kao što je i Johanesova obožavana majka, kojoj je posvetio Nemački rekvijem, bila starija od svoga muža...
U čuvenom pismu iz 1856. godine, Brams je pisao Klari:
„Voleo bih da Vam pišem tako nežno koliko Vas volim i da Vam saopštim sve najlepše što Vam želim. Tako ste beskrajno meni draga, draža nego što mogu da opišem... Ako stvari budu i dalje onakve kakve su danas, staviću Vas pod stakleno zvono ili Vas optočiti zlatom.”
Kada je kao dvadesetogodišnjak kročio u kuću Šumanovih, lepotom je plenio pažnju prijatelja ovih uglednih umetnika. Bio je vitak, vrlo energičan, snažan, mišićav, dugokos. Svi bi odmah uočili njegove svetloplave oči. Slobodno bi moglo da se kaže da je Robert Šuman mladog Bramsa uveo u muzički svet.
Brams je bio strastveni pušač i voleo je da popije dobro vino, a često i pivo. Ustajao je uvek u zoru i radio do podneva. Popodne bi odlazio u šetnju. Kada god je imao prilike, šetao je u društvu Marije, Šumanove i Klarine starije kćerke. Šumanova deca su ga volela ne samo kao prijatelja, već i kao strpljivog i blagorodnog profesora klavira. Ono za šta njihova majka nije imala dovoljno razumevanja, Brams je bio spreman da učini. Klara je pijanističku tehniku savladala još kao devojčica i nije imala razumevanja za početnike. Kako su godine proizlazile, Johanesova mladalačka lepota ustupala je mesto debljini.


Bramsov muzej u Hamburgu

Brams je nastavio da redovno koncertira sa Jozefom Joahimom, sve do sedamdesetih godina 19. veka. Uporedo sa turnejama koje su se nizale, pisao je muziku i često dirigovao orkestrom. Kritičari su pisali o Bramsovom velikom pijanističkom umeću koje je bilo neuobičajeno, posebno kada je reč o tumačenju Betovenove muzike:
„Većina pijanista poseduje briljantniju tehniku, ali je malo njih koji umeju da protumače namere kompozitora na tako ubedljiv način i da prate Betovenov put, otkrivajući sav njegov sjaj, kao što to čini Brams.”

Opera kao ženidba

Praktično od 1853. godine, kada je upoznao Jozefa Joahima, Brams je počeo da živi život pravog muzičkog lutalice. Iako je bio čovek koji je držao do svojih navika i porodičnog mira, živeo je sasvim drugačije – neuredno, putujući po inostranstvu. Bilo mu je dovoljno što s vremena na vreme sebi može da priušti dane potpunog odmora. Tada bi odlazio u duge šetnje u prirodu. Kada se Klara Šuman preselila u Berlin, Brams se ponovo vratio u Hamburg, gde je tri godine bio dirigent ženskog hora. Hor je zatim nastavio da peva na dvoru u Detmoldu, a naposletku na Singakademie u Beču. Osim što su ovi poslovi bili značajni kao izvor stalnih prihoda, svakako da su bili važni i za Bramsa-kompozitora. Premda nije napisao operu, Brams je veliki broj dela posvetio vokalnoj muzici.
„Napisati operu za mene je jednako teško kao da se oženim. Ali, najverovatnije, posle prvog iskustva, usledilo bi i drugo.”
Došavši u Beč 1862. godine, Johanes je odlučio da se od naredne godine duže zadrži u carskom gradu. Tu je bio istinski cenjen i to mu je, po svoj prilici, veoma godilo. Imao je puno prijatelja i saradnika. Od 1878. godine, Beč je bio njegov grad. U njemu je prvi put sreo Vagnera, i upoznao slavnog dirigenta Hansa fon Bilova. A upravo je Bilov Bramsovu Prvu simfoniju nazvao „Betovenovom Desetom”. Praizvedba je bila 1876. u Bajrojtu: kompozitor je navršio četrdeset treću i već trideset godina živeo je za muziku i od muzike.
Brams je bio luteranske vere. Čitanje Biblije bila je navika koje se nikada nije odricao. Svakodnevno je proučavao i svuda je, gde god bi putovao, nosio Sveto pismo koje mu je darovano na krštenju. Čitava poglavlja znao je napamet. Iz Biblije, koja mu je nesumnjivo obeležila život, crpeo je nadahnuće, ali i tekstove za svoja vokalna duhovna dela.
Posle ranih klavirskih dela i Prvog koncerta za klavir, Brams se okrenuo kamernoj muzici, napisavši dva seksteta, klavirske kvartete, Trio za klavir, violinu i rog, kao i Klavirski kvintet i horske kompozicije. Tom razdoblju pripadaju i Nemački rekvijem (napisan posle smrti voljene majke, ali i prijatelja Roberta Šumana), kao i Raposodija za alt, muški hor i orkestar. Kada je sve to uradio, osetio se spremnim da se upusti u komponovanje simfonije. Ali, kao da nije mogao da se oslobodi Betovenove senke. Bio je kompozitor koji je stvarao u vreme romantizma, ali je branio neoklasičarska načela. Više od dvadeset godina radio je na Prvoj simfoniji pre nego što je završio. U međuvremenu, napisao je Varijacije na Hajdnovu temu. Posle prve, usledila je i Druga simfonija, Violinski koncert posvećen Joahimu. Treća i Četvrta simfonija napisane su u kratkom vremenskom razmaku. Nekoliko poslednjih dela, poput Kvinteta za gudače, zrače pravom blagošću, nasuprot razuzdanijim mladalačkim delima.

Okrutni kritičar

Johanesa Bramsa slavili su savremenici kao naslednika Ludviga van Betovena. Bio je počasni doktor Pariske i Berlinske akademije. Njegovo delo cenili su i budući naraštaji muzikologa, pa čak i oni koji su bili u suprotnom taboru – taboru romantičara i neoromantičara.


Kompozitorov grob u Beču

Međutim, postojao je jedan kritičar koji je, pored ostalih nespornih muzičkih zasluga, ostao upamćen i po tome što nikako nije mogao da podnese Bramsovu muziku. Bio je to slavni književnik Džordž Bernard Šo, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, nesuđeni bariton i višegodišnji muzički kritičar britanskih listova. Posebnu „poslasticu“ predstavljale su Šoove kritike Bramsovih dela. Svi su znali da će posle kakvog Bramsovog koncerta pročitati neku žestoku opasku. Evo i jedne:
„Bramsova muzika je u osnovi samo silno razrađeno ređanje nepovezanih reminiscencija i sasvim omogućuje jednog mladoj gospođici sa jednom od čudesnih techniques koje se neograničeno fabrikuju u Lajpcigu i na drugim mestima, da se čitav sat bez prekida nosi s njegovom muzikom (...)” (1888.)
U kritici napisanoj 1892. godine za list „The World”, Džordž Bernard Šo piše:
„Baš pre neki dan rekoh kako sam siguran da ću se pre ili posle sresti sa novim Bramsovim Kvintetom. I naravno, sudbina me je stigla prošle nedelje na koncertu Dž. A. Klintona u Stenvejevoj dvorani. Neću ni pokušati da opišem ovaj podvig Džinovskog Trabunjala. Prevazišao je moja očekivanja. Nikada u životu nisam čuo takvo delo. Bramsov grozan muzički dar ne može da se uporedi ni sa čim na svetu, osim sa rečničkim darom g. Gledstona. To je brbljivost čija drskost prevazilazi sopstvenu otrcanost uz pomoć svojih dimenzija!”
Johanes Brams oboleo je od raka jetre, baš kao i svojevremeno njegov otac. Umro je 3. maja 1897. godine i sahranjen na bečkom groblju. Po ovom kompozitoru krater na planeti Merkur nazvan je– „Bramsov krater”.

Autor: Mirjana Ognjanović
Izvor: Politikin zabavnik
​

 

[crvendac_011]

Muzički primeri:

 

[zimba]

Svaka vam cast - ja volim Bramsa.
Ziveli.