- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Johann Gottlieb Fichte - Učenje o nauci
Prvi uvod u učenje o nauci
Fihteov sistemnije nikakav drugi do sam Kantov sistem – sadržan je isti pogled na stvari, ali je u postupku sasvim nezavisan od kantovog prikazivanja.
1. Prvi zahtev koji filozofija postavlja svom učeniku je da obrati pažnju na sebe samog, da odvrati pogled od svega što ga okružuje i usmeri ga na svoju unutrašnjost.
Predstave – neposredna određenja svesti – neke od naših predstava praćene su osećanjem slobode a druge su praćene osećanjem nužnosti. Na predstave praćenje osećanjem slobode odbija se primena svakog pojma razloga.
Pravo pitanje filozofije – pt aje temelj sistema predstava koje su praćene osećanjem nužnosti? tj .Šta je to iskustvo?
2. Kod onoga što je obrazloženo kao nešto slučajno ne može biti drugačije. A ono što ne treba biti obrazloženo pomoću slobode, za njega se može pitati za neki razlog – pokazati nešto drugo iz čije se određenosti može uvideti zašto je ono obrazloženo upravo tako određeno.
Filozofija treba da navede temelj sveg iskustva, prema tome, njen objekat nužo leži izvan svakog iskustva.
3. Umno biće nema ništa osim iskustva – iskustvo je ono što sadrži celokupnu materiju njegovog mišljenja. Filozof se uzdiže iznad iskustva time što apstrahuje – ono što je u iskustvu povezano on razdvaja pomoću slobode mišljenja.
Ono povezano u iskustvu su stvar i inteligencija – apstrahovanjem od jedne od njih, filozof se izdiže izvan iskustva.
4. Objekat dogmatizma se shvata tako kao da se pojavljuje kao proizveden pomoću predstave inteligencije, kao da se proizvode samo pomoću slobodnog mišljenja. Odatle sledi da je stvar-po-sebi izmišljena, i da ništa takvo ne postoji u iskustvu.
Objekat idealizma se dobija apstrakcijom od onoga što je mišljeno i gledanjem na samogsebe. Onda se samom sebi u tom predmetu postaje objektom – sebi se pojavljujem određen kao misleći – sam sam sebi objekat. To Ja-po-sebi je objekat idealizma – ono nije predmet iskustva, nije određen, nije stvar po sebi – jedino ga ja određujem. Objekat idealizma je u toj prednosti što ga ne treba dokazivati kao predmet objašnjenja iskustva (to bi bilo protivrečno).
5. Ni jedan od ova dva sistema ne može da opovrgne drugi, jer je njihov spor samo oko prvog principa, koji se ne može dalje izvoditi. Njihov spor je oko toga da li samostalnost onog Ja treba žrtvovati samostalnosti stvari, ili obrnuto.
Umno se odlučiti za jedno ili drugo nije moguće, jer reč je o započinjanju jednog celog niza a apsolutno prvi akt zavisi jedino od slobode mišljenja. Otuda se od oobluke dolazi pomoću volje – pomoću sklonosti i interesa.
Najviši interes i razlog svakog drugog interesa je interes za nas same. Tako i filozof ima interes da u razmišljanju ne izgubi svoje sopstvo već da ga održi i potvrdi. Taj odnos bodi svako njegovo mišljenje.
Postoje dva stepena čovečanstva i dve vrste ljudi, shodno tome.
Prvi su oni koji imaju rasutu samosvest, prikačenu za objekte – nisu se uzdigli do punog osećaja slobode i samostalnosti – ko je uistinu samo proizvod stvari, taj sebe nikada drukčije neće ni ugledati.
Drugu vrstu čine oni koji su postali svesni svoje samostalnosti i nezavisnosti od svega što je izvan njih – to se postaje samo time što čovek samog sebe, nezavisno od sveta, samim sobom učinin nečim – njegova vera u samog sebe je neposredna Za filozofiju čovek mora biti rođen, za to odgajan i da samog seba za to odgaja: međutim, čovek se nikakvim ljudskim umećem ne može takvim napraviti.
6. O nepodobnosti dogmatizma odlučuje to što je on nesposoban da objasni ono što treba da objasni – on treba da objasni predstavu iz nekog uticaja stvari po sebi.
Inteligencija posematra samu sebe ' odnosi se na samu sebe neposredno, na sve što jeste – neposredno ujedinjavanje bića i posmatranja je priroda same inteligencije. Ono što je u njoj i ono što ona jeste ona jeste za samu sebe, a sa druge strane, ona to nije samo za samu sebe, već se mora pridomisliti i neka inteligencija za koju stvar jeste.
U inteligenciji postoji dvostruki niz – niz bića i niz posmatranja. Stvari pripada samo jednostavan niz – niz realnog tj. puka postavljenost – inteligencija i stvar su suprotne, one leže u dva sveta i između njih ne postoji most.
Dogmatizam hoće da ovu inteligenciju i njena određenja objasni pomoću stava kauzualiteta – inteligencija treba onda da bude učinak, drugi član kauzalnog niza.
Ipak, stav kauzalitta govori samo o realnom nizu – utisak se može proširiti od jednog do drugog čnana niza (ma koliko taj niz bio) ali ni jedan član niza neće moći povratno da deluje na sebe – mora se pridomisliti neka inteligencija.
U principu dogmatičara leži samo razlog nekog bića a ne predstavljanja koje je biću potpuno suprotno. Dogmatičar čini skok u svet koji je potpuno stran njegovom principu, i na svaki način želi da prikrije taj skok.
7. Idealizam objašnjava određenja svesti iz delovanja inteligencije. Inteligencija je samo delatna i apsolutna a ne i trpna. Ona je ono prvo i najviše čemu ne prethodi ništa drugo iz čega bi se mogla objasniti njena trpnja. Idealizmu je inteligencija činjenje i ništa više – nju ne treba čak nazivati ni nečim delatnim, jer se time ukazuje na nešto postojeće, ččemu pripada delanje!
Inteligencija deluje, ali ona, na osnovu svoje vlastite suštine, može da deluje samo na određeni način.
Kritički idealizam pretpostavljene zakone inteligencije ne izvodi iz njene suštine. Ipak, otkuda potiče znanje da su ti zakoni upravo zakoni? Dokle god se ne pusti da cela stvar nastane pred očima misliloca, dogmatizam nije prognan iz svog poslednjeg skrovišta. Međutim, to je mogućno samo ako se pusti da inteligencija deluje u svojoj celoj, a ne u svojoj podeljenoj delatnosti.
Idealizam (kao potpuni transcendentalni idealizam) polazi od jednog jedinog osnovnog zakona uma, koji on dokazuje neposredno u svesti – on poziva slušaoca ili čitaoca da slobodno misli neki određeni pojam. Ovde treba razlikovati:
- zahtevani akt mišljenja – koji se izvršava pomoću slobode
- nužni način kako on treba da se izvrši – način utemeljen u inteligenciji, ne zavisi od volje, nešto nužno što se nalazi u slobodnoj radnji i pri slobodnoj radnji. nešto nađeno čije je nalaženje uslovljeno slobodom!
Ipak, puka je pretpostavka da je ono nužno osnovni zakon celog uma i da se iz njega može izvesti ceo sistem naših nužnih predstava. Tu pretpostavku dokazuje na osnovu stvarnog izvođenja:
On pokazuje da ono što je najpre kao načelo postavljeno i u svesti neposredno dokazano nije moguće a da se istovremeno ne dogodi nešto drugo, i da ovo drugo nije moguće a da se istovremeno ne dogodi nešto treće; sve dotle dok uslovi onoga što je najpre postavljeno nisu potpuno iscrpljeni i dok ono, prema svojoj mogućnosti, nije sasvim shvatljivo.
Kao poslednji rezultat, kao skup svih uslova onoga što je najpre postavljeno, mora da proizađe sistem svih nužnih predstava, ili celokupno iskustvo: put ovog idealizma ide od nečega što postoji u svesti, ali samo na osnovu slobodnog akta mišljenja, do celokupnog iskustva. Ono što leži između oba jeste njegovo istinsko tlo.
temeljna tvrdnja idealizma – ono što je apsolutno postulirano nije moguće bez uslova nečeg drugog, ovo drugo bez uslova nečeg trećeg itd. Ništa nije moguće pojedinačno, već je svako pojednačno moguće samo u ujedinjavanju sa svime. Usvesti se nalazi samo celina, a ta celina je upravo iskustvo!
Drugi uvod u učenje o nauci
za čitaoce koji već imaju filozofski sistem... (dakle, ovo možeš da preskočis : )
1. Prvi uvod je dovoljan za nepristrasne čitaoce, ali što se tiče čitalaca koji već imaju svoj sistem, mora se uneti nepoverenje u njihova pravila – jer ono što se ne slaže s njihovim pravilima, za njih je bez daljeg istraživanja pogrešno
U učenju o nauci postaje dva različita niza duhovnog delanja – niz onog Ja koje filozof posmatra, i niz filozofovih posmatranja .U suprotnim filozofijama postoji samo niz filozofovih misli, pošto se sama njegova materija ne uvodi kao misaona.
2. Pitanje je: otkuda sistem predstava koje su praćene osećajem nužnosti_ Kako dolazimo do toga da onome što je samo subjektivno pripisujemo objektivnu važnost – kako pretpostavljamo biće?
Pošto to pitanje dolazi od povlačenja u samog sebe, od primedbe da je neposredni objekt svesti, ipak, jedino sama svest, to ono ne može da govori ni o kakvom drugom biću osim o biću za na.
Pitanje kako je moguće biće za nas? mora apstrahovati od svakog bića – tvrditi a priori da apstrakcija u odgovoru nije moguća znači tvrditi da ona ni pitanju nije moguća.
3. Zahtevana apstrakcija leži u nizu filozofskog razmišljanja, drugi niz još ne postoji. Ono čega se on jedino drži i iz čega objašnjava sve što bi trebalo objasniti je subjekat,koji mora da se shvati očišćen od svake predstave bića, da bi se u njemu pokazao temelj svakog bića – ne pripada mu ništa osim delovanja .Tek od ove tačke započinje dvostruki niz.
Temeljna tvrdnja filozofije je: Kao što je Ja jedino za samo sebe, tako za njega istovremeno nužno nastaje biće izvan njega; temelj obog poslednjeg leži u onom prvom, ovo poslednje je suslovljeno onim prvim: samosvest je svest o nečemu, što ne treba da smo mi sami, nužno su povezane; onu prvu, međutim, treba smatrati kao ono što uslovljava, a ovu poslednju kao ono što je uslovljeno.
Da ovu tvrdnju dokaže, filozof mora prvo pokazati kakvo je ovo Ja za sebe i kako nastaje. Otkriće se da se u mišljenju ovog pojma, njegova delatnost (kao inteligencija), vraća u samu sebe i sebe čini svojim predmetom.
4. Onome Ja ne pripada ništa drugo osim vraćanja u samo sebe. To, ipak, ne znači da ono postoji i pre tog vraćanja i nezavisno od njega. Tek tim aktom i samo njime, delovanjem na samo delovanje, kojem određenom delovanju uopšte ne prethodi nikakvo delovanje, postaje Ja iskonski za samo sebe.
To ja nije poimanje – ono to postaje tek u suprotnosti prema nekom Ne-Ja i određenjem onog Ja u toj suprotnosti. Ono je puki opažaj – nije ni svest, čak ni samosvest!
Vraćanjem u samo sebe, Ja se samo stavlja u mogućnost samosvesti i svake moguće svesti. Taj akt je samo deo celokupne radnje inteligencije kojom ona stvara svoju svest.
Moguće je pitati «ako se cela filozofija izgrađuje na nečemu što je stvoreno aktom puke volje, kako onda filozof toj subjektivnoj radnji osigurava objektivnost?»
Ta radnja je po prirodi objektivna. Ja jesam za sebe – to je fakat. Ipak, ja sam sebi mogao da nastanem samo pomoću delovanja, jer pomoću njega ja sebi nastajem u svakom trenutku. Ono delovanje je upravo pojam Ja a pojam Ja jeste pojam delovanja. Kada misli sebe, filozof zapravo sebi razjašnjava samo ono što uistinu misli i što je odvajkada mislio. Taj akt je za filozofa voljan i u vremenu, a za Ja je nužan i iskonski. U tome mu nastaje neka svest, jer on ne samo da opaža nego i shvata. On shvata svoj akt kao delovanje uopšte – delovanje nije nikakvo biće a biće nije nikakvo delovanje. Ovo delovanje svako može da opaži i svako može da ga razlikuje od suprotnog – kojim misli objekte izvan sebe.
Misao o njemu samom nije ništa drugo do misao te radnje, i da reč Ja nije ništa drugo do oznaka te radnje; da su Ja i delovanje koje se vraća u sebe potpuno identični pojmovi.»
Ono vraćanje u sebe mora se misliti pre svih drugih akata svesti kao takvo koje ih uslovljava – vraćanje u sebe mora se misliti kao iskonski akt subjekta – i pošto za njega ne postoji ništa što nije u njegovoj svesti, a sve u njegovoj svesti je uslovljeno tim aktom – to je jedan neuslovljeni i apsolutni akt.
5. Opažanje samog sebe u izvršavanju akta u kojem nastaje Ja, naziva se intelektualnim opažajem. Da postoji moć takvog opažaja ne može se dokazati pomoću pojmova – svako mora da je neposredno nađe u sebi, ili je nikada neće upoznati.
Ja ne mogu ništa učiniti – ni jedna korak, ni jedan pokret, bez itnelektualnog opažaja moje svesti u tim radnjama – samo pomoću tog opažaja znam da ja to činim – samo pomoću njega razlikujem sebe i svoje delovanje od zatečenog objekta.
Ipak, taj opažaj nikada ne postoji sam, kao potpuni akt svesti Ja sebe ne mogu naći kao delatnog a da nenađem objekat na koji delujem. Ne postoji nikakva izolovana svest intelektualnog opažaja, ali filozof dolazi do tvrdnje o njemu tako što postavi sebi cilj da misli nešto određeno, i željena misao nastupa; da učini nešto određeno – i predstava da se to događa nastupa. Ako se to razmotri samo prema zakonima čulne svesti, onda u tome leži samo sled mojih predstava, ali nigde ne mogu naći da u prvoj predstavi leži realni temelj druge.
Ostajem samo trpan, mirna pozornica za smenjivanje predstava, a ne delatni princip koji ih proizvodi – time što sam prvu misio postala mi je druga.
Filozof nalazi taj intelektualni opažaj kao fakat svesti, ne neposredno, već razlikuje ono što se u običnoj svesti nalazi ujedinjeno, i celinu razlaže na delove.
Intelektualni opažaj se prema njegovoj mogućnosti objašnjava tako što se pokazuje moralni zakon u nama, u kojem se Ja pokazuje kao nešto što je tim zakonom uzvišeno – gde mu se pripisuje (samo njemu!) u samom sebi utemeljeno delovanje, te se on karakteriše kao nešto apsolutno delatno.
Intelektualni opažaj je jedino pouzdano stanovište za svaku filozofiju – bez samosvesti uoššte nema nikakve svesti, a samosvest je moguća samo na naznačeni način: ja sam samo delatan! Dalje se i ne može ići a transcendentalni idealizam se pokazuje kao onaj način mišljnja u kome se spekulacija i moralni zakon najprisnije ujedinjuju.
Što je mom delovanju suprotno, jeste čulni svet, a što u mom delovanju treba da nastane, jeste inteligibilni svet.
(kritičarima onog inteligibilnog Fihte uzvraća time što kaže da oni onda moraju zamišljati četvorougaono Pravo i okruglu Vrlinu)
Podloga konstrukcije inteligibilija je sloboda! – delovanje uopšte!
Nije beznačajno pitanje da li filozofija polazi od činjenica ili od delotvorne radnje:
Ako polazi od činjenica, ona sebe stavlja u svet bića i konačnosti, i njoj će biti teško da iz nje nađe put ka onom beskonačnom i natčulnom; ako polazi od delotvorne radnje, onda stoji upravo na onoj tački koja povezuje oba sveta i sa koje se oni jednim pogledom mogu pregledati.
6. Fihte tvrdi da se učenje o nauci potpuno slaže s Kantovim učenjem, iako u suprotno uveravaju dobri poznavaoci Kantove filozofije, a čak i sam Kant, na njihov nagovor.
Fihte zato započinje dokazivanje ove tvrdnje.
Učenje o nauci polazi od intelektualnog opažaja, apsolutne samodelatnost onog Ja, a Kant se nije ni o čemu izjašnjavao prezirivije nego o nekoj moći intelektualnog opažaja.
U Kantovoj filozofiji, svaki opažaj se odnosi na biće, tako bi intelektualni opažaj bio opažaj nečulnog bića – neposredna svest o stvari po sebe i to pomoću mišljenja – stvaranje stvari po sebi pomoću pojma.
Negiranje mogućnosti intelektualnog opažaja onda kod Kanta ima tu ulogu da od sebe odvrati stvar po sebi. Učenje o nauci je odstranjuje na drugi način – to je potpuno izokretanje uma, potpuno neuman pojam! Intelektualni opažaj o kojem govori učenje o nauci, ne odnosi se na biće nego na delovanje, a to kod Kanta uopšte nije označeno (osim možda kao apercepcija).
Kant priznaje da je čovek svesan kategoričkog imperativa. Fihte kaže: Ta svest je bez sumnje neposredna, a ne čulna; dakle, upravo ono što ja nazivam intelektualnim opažajem.
Kant je u svojim kritikama razdvojio i posebno obradio teorijsku i praktičku svest, te i nije moglo da nastane pitanje o ovoj vrsti svesti.
Sadržaj učenja o nauci u par reči: Um je apsolutno samostalan; on je samo za sebe, ali za sebe je takođe samo on! Tako sve što jeste mora biti utemeljeno u njemu samom i mora se objasniti samo iz njega samog! Učenje o nauci je, dakle, transcendentalni idealizam, baš kao i Kantovo učenje.
Kant: Najviše načelo mogućnosti svakog opažanja u odnosu na razum jeste: da svaka raznolikost staoji pod uslovima prbobitnog jedinstva apercepcije
Šta je uslov prvobitnog jedinstva apercepcije? Prema § 16, uslov je da moje predstave mogu biti praćene od onog Ja mislim.
O kom Ja je ovde reč? To nije ono identično u raznolikom, već prema stani 132, Ta predstava, Ja mislim, jeste akt spontanosti, tj. ona se ne može smatrati kao da pripada čulnosti. Ja nju nazivam čistom apercepcijom da bih je razlikovao od empirijske, jer je to ona samosvest koju, budući da proizvodi predstavu Ja mislim, moraju pratiti sve druge predstave, i koja je u svakoj svesti jedno i isto, nikakva predstava ne može dalje da prati.
Dakle, ovde je upravo opisana priroda čiste samosvesti! Ni kod Kanta čista apercepcija ne predstavlja svest o našoj individualnosti, jer je individualnost nužno praćena jednom drugom svešću – svešću o Ti, te je moguća samo pod tim uslovom.
Kod Kanta se nalazi pojam o čistom Ja, kao i u učenju o nauci.
U kakvom odnosu misli Kant to čisto Ja prema svojoj svesti? Kao takvo koje je uslovljava! Ipak, može se argumentisati da je jedno uslovljeno a drugo određeno. Po kantu, svaka svest je uslovljena samosvešću. Po učenju o nauci, svaka svest je određena samosvešću.
Sve što se u svesti nalazi u uslovima samosvesti je utemeljeno! Mora se dokazati da u tom slučaju određenost neposredno sledi iz uslovljenosti!
Reći svaka svest je utemeljena samosvešću, znači da se iz postavljenog principa izvodi ono zahtevano – izvodljivost iz samosvesti određuje opseg onoga što važi kao svest (zato je pretpostavka da je svaka svest uslovljena mogućnošću samosvesti).
Kant nije postavio takav siste, ali ga je sigurno mislio – a sve ono što on iznosi samo su odlomci sistema koji ima smisla jedino pod tom pretpostavkom.
Da li je Kant iskustvo, prema njegovom empirijskom sadržaju, utemeljio nečim što je različito od Ja?
Primenljivost svih kategorija, a posebno kategorije kauzaliteta, prostire se samo na područje pojava – samo na ono što je već za nas i u nama samima. Do pretpostavke nečega što je od Ja različito može se doći samo zaključkom od onoga što je obražloženo kao razlog, tj. primenom pojma kauzaliteta – već time je odbačena pretpostavka stvari po sebi koje se nalaze izvan nas!
Kant govori o stvari po sebi – noumenon – on se samo pridomišlja pojavi – Grešku ne pravi Kant, već njegovi tumači! Kantovci mogu reći da je predmet dat jer on na izvestan način aficira dušu (sposobnost koja se naziva čulnost).
Šta je predmet? Ono pomoću razuma pridodato pojavi – puka misao. Predmet aficira to znači da aficira nešto što se samo misli, ono aficira ukoliko jeste, ono se samo misli kao aficirajuće. Predmet kao dat se samo misli Sve naše saznanje svakako polazi od neke afekcije, ali ne pomoću predmeta!
Iz mogućnosti Ja izvedena je nužnost njegove ograničenosti uopšte. Ta moja ograničenost u svojoj određenosti objavljuje se u ograničavanju moje praktičke moći, a njeno neposredno opažanje jeste osećanje: slatkog, hladnog...
Cela ta određenost, i pomoću nje moguća suma osećanja, treba da se posmatra kao određena a priori – apsolutno i bez ikakvog našeg sudelovanja – to je ona Kantova receptivnost, a nešto posebito iz nje je afekcija.
Neposredni jfakat svesti: Ja sebe osećam tako i tako određenog.
7. PHILOSOPHISCHES JOURNAL, Bd. VI, S. 1-40.
Opažaj jeste i ostaje podloga pojma – mišljenje kome opažaj ne leži u osnovi samo je prazno mišljenje – nije nikakvo mišljnje. Ja shvatam opažaj = ja sebi taj opažaj određujem mišljenjem nečega što je suprotno. Delovanje koje je u njemu mišljeno, filozofu mišljenjem postaje objektivno – sprečava slobodu (neodređenog) njegovog mišljenja. To je iskonsko značenje objektivnosti – čim mislim, mislim nešto određeno.
Sloboda mog mišljenja koja je mogla da se usmeri na beskonačnu različitost objekata, sada se odnosi samo na ovu ograničenu sferu mišljenja mog sadašnjeg objekta.
prigovori
Svako mišljenje se nužno odnosi na neko biće, ako onom Ja ne treba da pripadne nekakvo biće – ono je nemislivo.
Fihte kaže da ovi više veruju kojoj staroj knjizi nego svojoj najvlastitijoj savesti – oni svakako mogu da misle Ja, inače ne bi mogli da ga izgovore – prigovor protivreči sam sebi i time se poništava!
U svakom mišljenju postoji nešto što je mišljeno – neki objekt mišljenja na koji se to određeno mišljenje ograničava – to ne osporava učenje o nauci jer objektivnost je samo za mišljenje! To mišljeno jedino mišljenjem dobija objektivnost – ono je idealno.
Ako se pod bićem, naprotiv, smatra realno biće – nešto što ograničava ne samo idealnu nego i realno delujuću, praktičku delatnost onog Ja – ono ja se ne bi moglo misliti, samosvest ne bi bila moguća, a onda ni svest.
Mi bismo, naravno, morali prestati da filozofiramo; no, oni time ništa ne bi dobili, jer bi i oni morali prestati da nas osporavaju. Tako ne bi mogli misliti sebe kao slobodne i delatne a Ja bi postalo stvar, a njegov pojam uništen. Svako biće znači ograničenost slobodne delatnosti.
Protivnici bi pokušali da daju logički dokaz iz stava protivrečnosti – ako je pojam već određen nekim obeležjem, onda se on ne mora određivati nekim drugim, prvom suprotnim obeležjem.
Ako ne polazite od bića, kako biste mogli da izvedete neko biće a da ne postupite nekonsekventno?
Naravo da se ne izvodi nikakvo biće! Nikakvo biće po sebi! Pojam bića se ne smatrakao prvi i iskonski pojam, već jedino kao izveden – izveden iz suprotnosti delatnosti – samo negativan! Za idealistu je sloboda ono pozitivno – biće je puka negacija slobode.
8. Od Ja se ne može apstrahovati, zanči samo da uz sve što se u svesti misli kao postojeće, nužno se mora pridomišljati Ja.
9. Ako se Ja shvata kao da je to Ja, samo moja osoba nasuprot drugima, to bi bila samo individualnost koje je samo određeni objekat jer se uspostavlja u određenom odnosu na neki drugi objekat.
Jastvo se iskonski suprotstavlja svakom objektivitetu! Onou spostavlja samo sebe! Ja ne nastaje sintezon čija bi se raznolikost mogla dalje razlagati nego apsolutnom tezom! Pomoću Ja ne razlikujem se od drugih osoba, nego od stvari! Pomoću Ja se suprotstavljamo svemu što je izvan nas, samo ne osobama izvan nas – pod Ja obuhvatamo ne samo našu određenu ličnost,nego duhovnost uopšte!
Um je jedino ono po sebi,a individualnost je akcidentalna!
10. Umnost je svima zajednička i kod svih umnih bića potpuno ista. Ono št je u jednom umnom biću darovitost, to je i u svima. Čisto Ja je u osnovi svakog mišljenja.
Mehanizam me može da shvati samog sebe, upravo zato što je mehanizam. Samog sebe shvata samo slobodna svest. Kad ih Fihe kritikuje to nije uzalud, jer on to radi zbog drugih!
11. Često se javlja jedno neobično zamenjivanje: Ja kao intelektualni opažaj se zamenjuje onim Ja kao idejom:
- leži jedino u formi jastva, delovanje koje se vraća u sebe – takvo Ja je samo za filozofa, i time što ga shvata, čovek se uzdiže do filozofije.
- Ja kao ideja postoji samo za Ja koje filozof razmatra – ideja prirodnog ali potpuno obrazovanog čoveka – umno biće, ukoliko je stvarno potpuno umno i ništa do umno = ukoliko je takođe prestalo da bude individua, a ovo poslednje je bilo samo pomoću čulnog ograničenja.
zedničko im je što se ni u jednom ni u drugom Ja ne misli kao individuum.
suprotnost im je u sledećem: U Ja kao opažaju leži samo forma tog Ja, i uopšte se ne uzima u obzir nešto što je uistinu materijalno tog Ja, koje je mislivo samo pomoću njegovom mišljenja sveta; dok se, naprotiv, u ovom poslednjem misli potpuna materija jastva. Od onog prvog polazi celokupna filozofija, i ono je njen temeljni pojam, ka poslednjem ona ide; ta ideja može da se postavi samo u praktičkom delu, kao najviši cilj težnje uma.
Prvo je opažaj a drugo samo ideja! Ovo drugo se ne može misliti određeno, nikada neće postati stvarno – toj ideji treba samo da se do beskonačnosti približavamo!
Prvi uvod u učenje o nauci
Fihteov sistemnije nikakav drugi do sam Kantov sistem – sadržan je isti pogled na stvari, ali je u postupku sasvim nezavisan od kantovog prikazivanja.
1. Prvi zahtev koji filozofija postavlja svom učeniku je da obrati pažnju na sebe samog, da odvrati pogled od svega što ga okružuje i usmeri ga na svoju unutrašnjost.
Predstave – neposredna određenja svesti – neke od naših predstava praćene su osećanjem slobode a druge su praćene osećanjem nužnosti. Na predstave praćenje osećanjem slobode odbija se primena svakog pojma razloga.
Pravo pitanje filozofije – pt aje temelj sistema predstava koje su praćene osećanjem nužnosti? tj .Šta je to iskustvo?
2. Kod onoga što je obrazloženo kao nešto slučajno ne može biti drugačije. A ono što ne treba biti obrazloženo pomoću slobode, za njega se može pitati za neki razlog – pokazati nešto drugo iz čije se određenosti može uvideti zašto je ono obrazloženo upravo tako određeno.
Filozofija treba da navede temelj sveg iskustva, prema tome, njen objekat nužo leži izvan svakog iskustva.
3. Umno biće nema ništa osim iskustva – iskustvo je ono što sadrži celokupnu materiju njegovog mišljenja. Filozof se uzdiže iznad iskustva time što apstrahuje – ono što je u iskustvu povezano on razdvaja pomoću slobode mišljenja.
Ono povezano u iskustvu su stvar i inteligencija – apstrahovanjem od jedne od njih, filozof se izdiže izvan iskustva.
4. Objekat dogmatizma se shvata tako kao da se pojavljuje kao proizveden pomoću predstave inteligencije, kao da se proizvode samo pomoću slobodnog mišljenja. Odatle sledi da je stvar-po-sebi izmišljena, i da ništa takvo ne postoji u iskustvu.
Objekat idealizma se dobija apstrakcijom od onoga što je mišljeno i gledanjem na samogsebe. Onda se samom sebi u tom predmetu postaje objektom – sebi se pojavljujem određen kao misleći – sam sam sebi objekat. To Ja-po-sebi je objekat idealizma – ono nije predmet iskustva, nije određen, nije stvar po sebi – jedino ga ja određujem. Objekat idealizma je u toj prednosti što ga ne treba dokazivati kao predmet objašnjenja iskustva (to bi bilo protivrečno).
5. Ni jedan od ova dva sistema ne može da opovrgne drugi, jer je njihov spor samo oko prvog principa, koji se ne može dalje izvoditi. Njihov spor je oko toga da li samostalnost onog Ja treba žrtvovati samostalnosti stvari, ili obrnuto.
Umno se odlučiti za jedno ili drugo nije moguće, jer reč je o započinjanju jednog celog niza a apsolutno prvi akt zavisi jedino od slobode mišljenja. Otuda se od oobluke dolazi pomoću volje – pomoću sklonosti i interesa.
Najviši interes i razlog svakog drugog interesa je interes za nas same. Tako i filozof ima interes da u razmišljanju ne izgubi svoje sopstvo već da ga održi i potvrdi. Taj odnos bodi svako njegovo mišljenje.
Postoje dva stepena čovečanstva i dve vrste ljudi, shodno tome.
Prvi su oni koji imaju rasutu samosvest, prikačenu za objekte – nisu se uzdigli do punog osećaja slobode i samostalnosti – ko je uistinu samo proizvod stvari, taj sebe nikada drukčije neće ni ugledati.
Drugu vrstu čine oni koji su postali svesni svoje samostalnosti i nezavisnosti od svega što je izvan njih – to se postaje samo time što čovek samog sebe, nezavisno od sveta, samim sobom učinin nečim – njegova vera u samog sebe je neposredna Za filozofiju čovek mora biti rođen, za to odgajan i da samog seba za to odgaja: međutim, čovek se nikakvim ljudskim umećem ne može takvim napraviti.
6. O nepodobnosti dogmatizma odlučuje to što je on nesposoban da objasni ono što treba da objasni – on treba da objasni predstavu iz nekog uticaja stvari po sebi.
Inteligencija posematra samu sebe ' odnosi se na samu sebe neposredno, na sve što jeste – neposredno ujedinjavanje bića i posmatranja je priroda same inteligencije. Ono što je u njoj i ono što ona jeste ona jeste za samu sebe, a sa druge strane, ona to nije samo za samu sebe, već se mora pridomisliti i neka inteligencija za koju stvar jeste.
U inteligenciji postoji dvostruki niz – niz bića i niz posmatranja. Stvari pripada samo jednostavan niz – niz realnog tj. puka postavljenost – inteligencija i stvar su suprotne, one leže u dva sveta i između njih ne postoji most.
Dogmatizam hoće da ovu inteligenciju i njena određenja objasni pomoću stava kauzualiteta – inteligencija treba onda da bude učinak, drugi član kauzalnog niza.
Ipak, stav kauzalitta govori samo o realnom nizu – utisak se može proširiti od jednog do drugog čnana niza (ma koliko taj niz bio) ali ni jedan član niza neće moći povratno da deluje na sebe – mora se pridomisliti neka inteligencija.
U principu dogmatičara leži samo razlog nekog bića a ne predstavljanja koje je biću potpuno suprotno. Dogmatičar čini skok u svet koji je potpuno stran njegovom principu, i na svaki način želi da prikrije taj skok.
7. Idealizam objašnjava određenja svesti iz delovanja inteligencije. Inteligencija je samo delatna i apsolutna a ne i trpna. Ona je ono prvo i najviše čemu ne prethodi ništa drugo iz čega bi se mogla objasniti njena trpnja. Idealizmu je inteligencija činjenje i ništa više – nju ne treba čak nazivati ni nečim delatnim, jer se time ukazuje na nešto postojeće, ččemu pripada delanje!
Inteligencija deluje, ali ona, na osnovu svoje vlastite suštine, može da deluje samo na određeni način.
Kritički idealizam pretpostavljene zakone inteligencije ne izvodi iz njene suštine. Ipak, otkuda potiče znanje da su ti zakoni upravo zakoni? Dokle god se ne pusti da cela stvar nastane pred očima misliloca, dogmatizam nije prognan iz svog poslednjeg skrovišta. Međutim, to je mogućno samo ako se pusti da inteligencija deluje u svojoj celoj, a ne u svojoj podeljenoj delatnosti.
Idealizam (kao potpuni transcendentalni idealizam) polazi od jednog jedinog osnovnog zakona uma, koji on dokazuje neposredno u svesti – on poziva slušaoca ili čitaoca da slobodno misli neki određeni pojam. Ovde treba razlikovati:
- zahtevani akt mišljenja – koji se izvršava pomoću slobode
- nužni način kako on treba da se izvrši – način utemeljen u inteligenciji, ne zavisi od volje, nešto nužno što se nalazi u slobodnoj radnji i pri slobodnoj radnji. nešto nađeno čije je nalaženje uslovljeno slobodom!
Ipak, puka je pretpostavka da je ono nužno osnovni zakon celog uma i da se iz njega može izvesti ceo sistem naših nužnih predstava. Tu pretpostavku dokazuje na osnovu stvarnog izvođenja:
On pokazuje da ono što je najpre kao načelo postavljeno i u svesti neposredno dokazano nije moguće a da se istovremeno ne dogodi nešto drugo, i da ovo drugo nije moguće a da se istovremeno ne dogodi nešto treće; sve dotle dok uslovi onoga što je najpre postavljeno nisu potpuno iscrpljeni i dok ono, prema svojoj mogućnosti, nije sasvim shvatljivo.
Kao poslednji rezultat, kao skup svih uslova onoga što je najpre postavljeno, mora da proizađe sistem svih nužnih predstava, ili celokupno iskustvo: put ovog idealizma ide od nečega što postoji u svesti, ali samo na osnovu slobodnog akta mišljenja, do celokupnog iskustva. Ono što leži između oba jeste njegovo istinsko tlo.
temeljna tvrdnja idealizma – ono što je apsolutno postulirano nije moguće bez uslova nečeg drugog, ovo drugo bez uslova nečeg trećeg itd. Ništa nije moguće pojedinačno, već je svako pojednačno moguće samo u ujedinjavanju sa svime. Usvesti se nalazi samo celina, a ta celina je upravo iskustvo!
Drugi uvod u učenje o nauci
za čitaoce koji već imaju filozofski sistem... (dakle, ovo možeš da preskočis : )
1. Prvi uvod je dovoljan za nepristrasne čitaoce, ali što se tiče čitalaca koji već imaju svoj sistem, mora se uneti nepoverenje u njihova pravila – jer ono što se ne slaže s njihovim pravilima, za njih je bez daljeg istraživanja pogrešno
U učenju o nauci postaje dva različita niza duhovnog delanja – niz onog Ja koje filozof posmatra, i niz filozofovih posmatranja .U suprotnim filozofijama postoji samo niz filozofovih misli, pošto se sama njegova materija ne uvodi kao misaona.
2. Pitanje je: otkuda sistem predstava koje su praćene osećajem nužnosti_ Kako dolazimo do toga da onome što je samo subjektivno pripisujemo objektivnu važnost – kako pretpostavljamo biće?
Pošto to pitanje dolazi od povlačenja u samog sebe, od primedbe da je neposredni objekt svesti, ipak, jedino sama svest, to ono ne može da govori ni o kakvom drugom biću osim o biću za na.
Pitanje kako je moguće biće za nas? mora apstrahovati od svakog bića – tvrditi a priori da apstrakcija u odgovoru nije moguća znači tvrditi da ona ni pitanju nije moguća.
3. Zahtevana apstrakcija leži u nizu filozofskog razmišljanja, drugi niz još ne postoji. Ono čega se on jedino drži i iz čega objašnjava sve što bi trebalo objasniti je subjekat,koji mora da se shvati očišćen od svake predstave bića, da bi se u njemu pokazao temelj svakog bića – ne pripada mu ništa osim delovanja .Tek od ove tačke započinje dvostruki niz.
Temeljna tvrdnja filozofije je: Kao što je Ja jedino za samo sebe, tako za njega istovremeno nužno nastaje biće izvan njega; temelj obog poslednjeg leži u onom prvom, ovo poslednje je suslovljeno onim prvim: samosvest je svest o nečemu, što ne treba da smo mi sami, nužno su povezane; onu prvu, međutim, treba smatrati kao ono što uslovljava, a ovu poslednju kao ono što je uslovljeno.
Da ovu tvrdnju dokaže, filozof mora prvo pokazati kakvo je ovo Ja za sebe i kako nastaje. Otkriće se da se u mišljenju ovog pojma, njegova delatnost (kao inteligencija), vraća u samu sebe i sebe čini svojim predmetom.
4. Onome Ja ne pripada ništa drugo osim vraćanja u samo sebe. To, ipak, ne znači da ono postoji i pre tog vraćanja i nezavisno od njega. Tek tim aktom i samo njime, delovanjem na samo delovanje, kojem određenom delovanju uopšte ne prethodi nikakvo delovanje, postaje Ja iskonski za samo sebe.
To ja nije poimanje – ono to postaje tek u suprotnosti prema nekom Ne-Ja i određenjem onog Ja u toj suprotnosti. Ono je puki opažaj – nije ni svest, čak ni samosvest!
Vraćanjem u samo sebe, Ja se samo stavlja u mogućnost samosvesti i svake moguće svesti. Taj akt je samo deo celokupne radnje inteligencije kojom ona stvara svoju svest.
Moguće je pitati «ako se cela filozofija izgrađuje na nečemu što je stvoreno aktom puke volje, kako onda filozof toj subjektivnoj radnji osigurava objektivnost?»
Ta radnja je po prirodi objektivna. Ja jesam za sebe – to je fakat. Ipak, ja sam sebi mogao da nastanem samo pomoću delovanja, jer pomoću njega ja sebi nastajem u svakom trenutku. Ono delovanje je upravo pojam Ja a pojam Ja jeste pojam delovanja. Kada misli sebe, filozof zapravo sebi razjašnjava samo ono što uistinu misli i što je odvajkada mislio. Taj akt je za filozofa voljan i u vremenu, a za Ja je nužan i iskonski. U tome mu nastaje neka svest, jer on ne samo da opaža nego i shvata. On shvata svoj akt kao delovanje uopšte – delovanje nije nikakvo biće a biće nije nikakvo delovanje. Ovo delovanje svako može da opaži i svako može da ga razlikuje od suprotnog – kojim misli objekte izvan sebe.
Misao o njemu samom nije ništa drugo do misao te radnje, i da reč Ja nije ništa drugo do oznaka te radnje; da su Ja i delovanje koje se vraća u sebe potpuno identični pojmovi.»
Ono vraćanje u sebe mora se misliti pre svih drugih akata svesti kao takvo koje ih uslovljava – vraćanje u sebe mora se misliti kao iskonski akt subjekta – i pošto za njega ne postoji ništa što nije u njegovoj svesti, a sve u njegovoj svesti je uslovljeno tim aktom – to je jedan neuslovljeni i apsolutni akt.
5. Opažanje samog sebe u izvršavanju akta u kojem nastaje Ja, naziva se intelektualnim opažajem. Da postoji moć takvog opažaja ne može se dokazati pomoću pojmova – svako mora da je neposredno nađe u sebi, ili je nikada neće upoznati.
Ja ne mogu ništa učiniti – ni jedna korak, ni jedan pokret, bez itnelektualnog opažaja moje svesti u tim radnjama – samo pomoću tog opažaja znam da ja to činim – samo pomoću njega razlikujem sebe i svoje delovanje od zatečenog objekta.
Ipak, taj opažaj nikada ne postoji sam, kao potpuni akt svesti Ja sebe ne mogu naći kao delatnog a da nenađem objekat na koji delujem. Ne postoji nikakva izolovana svest intelektualnog opažaja, ali filozof dolazi do tvrdnje o njemu tako što postavi sebi cilj da misli nešto određeno, i željena misao nastupa; da učini nešto određeno – i predstava da se to događa nastupa. Ako se to razmotri samo prema zakonima čulne svesti, onda u tome leži samo sled mojih predstava, ali nigde ne mogu naći da u prvoj predstavi leži realni temelj druge.
Ostajem samo trpan, mirna pozornica za smenjivanje predstava, a ne delatni princip koji ih proizvodi – time što sam prvu misio postala mi je druga.
Filozof nalazi taj intelektualni opažaj kao fakat svesti, ne neposredno, već razlikuje ono što se u običnoj svesti nalazi ujedinjeno, i celinu razlaže na delove.
Intelektualni opažaj se prema njegovoj mogućnosti objašnjava tako što se pokazuje moralni zakon u nama, u kojem se Ja pokazuje kao nešto što je tim zakonom uzvišeno – gde mu se pripisuje (samo njemu!) u samom sebi utemeljeno delovanje, te se on karakteriše kao nešto apsolutno delatno.
Intelektualni opažaj je jedino pouzdano stanovište za svaku filozofiju – bez samosvesti uoššte nema nikakve svesti, a samosvest je moguća samo na naznačeni način: ja sam samo delatan! Dalje se i ne može ići a transcendentalni idealizam se pokazuje kao onaj način mišljnja u kome se spekulacija i moralni zakon najprisnije ujedinjuju.
Što je mom delovanju suprotno, jeste čulni svet, a što u mom delovanju treba da nastane, jeste inteligibilni svet.
(kritičarima onog inteligibilnog Fihte uzvraća time što kaže da oni onda moraju zamišljati četvorougaono Pravo i okruglu Vrlinu)
Podloga konstrukcije inteligibilija je sloboda! – delovanje uopšte!
Nije beznačajno pitanje da li filozofija polazi od činjenica ili od delotvorne radnje:
Ako polazi od činjenica, ona sebe stavlja u svet bića i konačnosti, i njoj će biti teško da iz nje nađe put ka onom beskonačnom i natčulnom; ako polazi od delotvorne radnje, onda stoji upravo na onoj tački koja povezuje oba sveta i sa koje se oni jednim pogledom mogu pregledati.
6. Fihte tvrdi da se učenje o nauci potpuno slaže s Kantovim učenjem, iako u suprotno uveravaju dobri poznavaoci Kantove filozofije, a čak i sam Kant, na njihov nagovor.
Fihte zato započinje dokazivanje ove tvrdnje.
Učenje o nauci polazi od intelektualnog opažaja, apsolutne samodelatnost onog Ja, a Kant se nije ni o čemu izjašnjavao prezirivije nego o nekoj moći intelektualnog opažaja.
U Kantovoj filozofiji, svaki opažaj se odnosi na biće, tako bi intelektualni opažaj bio opažaj nečulnog bića – neposredna svest o stvari po sebe i to pomoću mišljenja – stvaranje stvari po sebi pomoću pojma.
Negiranje mogućnosti intelektualnog opažaja onda kod Kanta ima tu ulogu da od sebe odvrati stvar po sebi. Učenje o nauci je odstranjuje na drugi način – to je potpuno izokretanje uma, potpuno neuman pojam! Intelektualni opažaj o kojem govori učenje o nauci, ne odnosi se na biće nego na delovanje, a to kod Kanta uopšte nije označeno (osim možda kao apercepcija).
Kant priznaje da je čovek svesan kategoričkog imperativa. Fihte kaže: Ta svest je bez sumnje neposredna, a ne čulna; dakle, upravo ono što ja nazivam intelektualnim opažajem.
Kant je u svojim kritikama razdvojio i posebno obradio teorijsku i praktičku svest, te i nije moglo da nastane pitanje o ovoj vrsti svesti.
Sadržaj učenja o nauci u par reči: Um je apsolutno samostalan; on je samo za sebe, ali za sebe je takođe samo on! Tako sve što jeste mora biti utemeljeno u njemu samom i mora se objasniti samo iz njega samog! Učenje o nauci je, dakle, transcendentalni idealizam, baš kao i Kantovo učenje.
Kant: Najviše načelo mogućnosti svakog opažanja u odnosu na razum jeste: da svaka raznolikost staoji pod uslovima prbobitnog jedinstva apercepcije
Šta je uslov prvobitnog jedinstva apercepcije? Prema § 16, uslov je da moje predstave mogu biti praćene od onog Ja mislim.
O kom Ja je ovde reč? To nije ono identično u raznolikom, već prema stani 132, Ta predstava, Ja mislim, jeste akt spontanosti, tj. ona se ne može smatrati kao da pripada čulnosti. Ja nju nazivam čistom apercepcijom da bih je razlikovao od empirijske, jer je to ona samosvest koju, budući da proizvodi predstavu Ja mislim, moraju pratiti sve druge predstave, i koja je u svakoj svesti jedno i isto, nikakva predstava ne može dalje da prati.
Dakle, ovde je upravo opisana priroda čiste samosvesti! Ni kod Kanta čista apercepcija ne predstavlja svest o našoj individualnosti, jer je individualnost nužno praćena jednom drugom svešću – svešću o Ti, te je moguća samo pod tim uslovom.
Kod Kanta se nalazi pojam o čistom Ja, kao i u učenju o nauci.
U kakvom odnosu misli Kant to čisto Ja prema svojoj svesti? Kao takvo koje je uslovljava! Ipak, može se argumentisati da je jedno uslovljeno a drugo određeno. Po kantu, svaka svest je uslovljena samosvešću. Po učenju o nauci, svaka svest je određena samosvešću.
Sve što se u svesti nalazi u uslovima samosvesti je utemeljeno! Mora se dokazati da u tom slučaju određenost neposredno sledi iz uslovljenosti!
Reći svaka svest je utemeljena samosvešću, znači da se iz postavljenog principa izvodi ono zahtevano – izvodljivost iz samosvesti određuje opseg onoga što važi kao svest (zato je pretpostavka da je svaka svest uslovljena mogućnošću samosvesti).
Kant nije postavio takav siste, ali ga je sigurno mislio – a sve ono što on iznosi samo su odlomci sistema koji ima smisla jedino pod tom pretpostavkom.
Da li je Kant iskustvo, prema njegovom empirijskom sadržaju, utemeljio nečim što je različito od Ja?
Primenljivost svih kategorija, a posebno kategorije kauzaliteta, prostire se samo na područje pojava – samo na ono što je već za nas i u nama samima. Do pretpostavke nečega što je od Ja različito može se doći samo zaključkom od onoga što je obražloženo kao razlog, tj. primenom pojma kauzaliteta – već time je odbačena pretpostavka stvari po sebi koje se nalaze izvan nas!
Kant govori o stvari po sebi – noumenon – on se samo pridomišlja pojavi – Grešku ne pravi Kant, već njegovi tumači! Kantovci mogu reći da je predmet dat jer on na izvestan način aficira dušu (sposobnost koja se naziva čulnost).
Šta je predmet? Ono pomoću razuma pridodato pojavi – puka misao. Predmet aficira to znači da aficira nešto što se samo misli, ono aficira ukoliko jeste, ono se samo misli kao aficirajuće. Predmet kao dat se samo misli Sve naše saznanje svakako polazi od neke afekcije, ali ne pomoću predmeta!
Iz mogućnosti Ja izvedena je nužnost njegove ograničenosti uopšte. Ta moja ograničenost u svojoj određenosti objavljuje se u ograničavanju moje praktičke moći, a njeno neposredno opažanje jeste osećanje: slatkog, hladnog...
Cela ta određenost, i pomoću nje moguća suma osećanja, treba da se posmatra kao određena a priori – apsolutno i bez ikakvog našeg sudelovanja – to je ona Kantova receptivnost, a nešto posebito iz nje je afekcija.
Neposredni jfakat svesti: Ja sebe osećam tako i tako određenog.
7. PHILOSOPHISCHES JOURNAL, Bd. VI, S. 1-40.
Opažaj jeste i ostaje podloga pojma – mišljenje kome opažaj ne leži u osnovi samo je prazno mišljenje – nije nikakvo mišljnje. Ja shvatam opažaj = ja sebi taj opažaj određujem mišljenjem nečega što je suprotno. Delovanje koje je u njemu mišljeno, filozofu mišljenjem postaje objektivno – sprečava slobodu (neodređenog) njegovog mišljenja. To je iskonsko značenje objektivnosti – čim mislim, mislim nešto određeno.
Sloboda mog mišljenja koja je mogla da se usmeri na beskonačnu različitost objekata, sada se odnosi samo na ovu ograničenu sferu mišljenja mog sadašnjeg objekta.
prigovori
Svako mišljenje se nužno odnosi na neko biće, ako onom Ja ne treba da pripadne nekakvo biće – ono je nemislivo.
Fihte kaže da ovi više veruju kojoj staroj knjizi nego svojoj najvlastitijoj savesti – oni svakako mogu da misle Ja, inače ne bi mogli da ga izgovore – prigovor protivreči sam sebi i time se poništava!
U svakom mišljenju postoji nešto što je mišljeno – neki objekt mišljenja na koji se to određeno mišljenje ograničava – to ne osporava učenje o nauci jer objektivnost je samo za mišljenje! To mišljeno jedino mišljenjem dobija objektivnost – ono je idealno.
Ako se pod bićem, naprotiv, smatra realno biće – nešto što ograničava ne samo idealnu nego i realno delujuću, praktičku delatnost onog Ja – ono ja se ne bi moglo misliti, samosvest ne bi bila moguća, a onda ni svest.
Mi bismo, naravno, morali prestati da filozofiramo; no, oni time ništa ne bi dobili, jer bi i oni morali prestati da nas osporavaju. Tako ne bi mogli misliti sebe kao slobodne i delatne a Ja bi postalo stvar, a njegov pojam uništen. Svako biće znači ograničenost slobodne delatnosti.
Protivnici bi pokušali da daju logički dokaz iz stava protivrečnosti – ako je pojam već određen nekim obeležjem, onda se on ne mora određivati nekim drugim, prvom suprotnim obeležjem.
Ako ne polazite od bića, kako biste mogli da izvedete neko biće a da ne postupite nekonsekventno?
Naravo da se ne izvodi nikakvo biće! Nikakvo biće po sebi! Pojam bića se ne smatrakao prvi i iskonski pojam, već jedino kao izveden – izveden iz suprotnosti delatnosti – samo negativan! Za idealistu je sloboda ono pozitivno – biće je puka negacija slobode.
8. Od Ja se ne može apstrahovati, zanči samo da uz sve što se u svesti misli kao postojeće, nužno se mora pridomišljati Ja.
9. Ako se Ja shvata kao da je to Ja, samo moja osoba nasuprot drugima, to bi bila samo individualnost koje je samo određeni objekat jer se uspostavlja u određenom odnosu na neki drugi objekat.
Jastvo se iskonski suprotstavlja svakom objektivitetu! Onou spostavlja samo sebe! Ja ne nastaje sintezon čija bi se raznolikost mogla dalje razlagati nego apsolutnom tezom! Pomoću Ja ne razlikujem se od drugih osoba, nego od stvari! Pomoću Ja se suprotstavljamo svemu što je izvan nas, samo ne osobama izvan nas – pod Ja obuhvatamo ne samo našu određenu ličnost,nego duhovnost uopšte!
Um je jedino ono po sebi,a individualnost je akcidentalna!
10. Umnost je svima zajednička i kod svih umnih bića potpuno ista. Ono št je u jednom umnom biću darovitost, to je i u svima. Čisto Ja je u osnovi svakog mišljenja.
Mehanizam me može da shvati samog sebe, upravo zato što je mehanizam. Samog sebe shvata samo slobodna svest. Kad ih Fihe kritikuje to nije uzalud, jer on to radi zbog drugih!
11. Često se javlja jedno neobično zamenjivanje: Ja kao intelektualni opažaj se zamenjuje onim Ja kao idejom:
- leži jedino u formi jastva, delovanje koje se vraća u sebe – takvo Ja je samo za filozofa, i time što ga shvata, čovek se uzdiže do filozofije.
- Ja kao ideja postoji samo za Ja koje filozof razmatra – ideja prirodnog ali potpuno obrazovanog čoveka – umno biće, ukoliko je stvarno potpuno umno i ništa do umno = ukoliko je takođe prestalo da bude individua, a ovo poslednje je bilo samo pomoću čulnog ograničenja.
zedničko im je što se ni u jednom ni u drugom Ja ne misli kao individuum.
suprotnost im je u sledećem: U Ja kao opažaju leži samo forma tog Ja, i uopšte se ne uzima u obzir nešto što je uistinu materijalno tog Ja, koje je mislivo samo pomoću njegovom mišljenja sveta; dok se, naprotiv, u ovom poslednjem misli potpuna materija jastva. Od onog prvog polazi celokupna filozofija, i ono je njen temeljni pojam, ka poslednjem ona ide; ta ideja može da se postavi samo u praktičkom delu, kao najviši cilj težnje uma.
Prvo je opažaj a drugo samo ideja! Ovo drugo se ne može misliti određeno, nikada neće postati stvarno – toj ideji treba samo da se do beskonačnosti približavamo!
Poslednja izmena: