- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Johan Volfgang Gete (1749-1832)
[FONT=Trebuchet MS, Arial, Helvetica]Gete je rodjen 1749. u Frankfurtu na Majni. Od roditelja je naslijedio naucni sklad misli , castoljublje, teznju za obrazovanjem, pjesnicki talenat i mastu . Bio je sklon naucno-objektivnom pogledu na svijet . 1765. stupa na pravni fakultet u Lajpcigu , a 1770. odlazi u Strazburg na usavrsavanje pravnih nauka. U Strazburgu je naucio da voli njemacke starine , tu se odusevio arhitekturom starih gradjevina i tu je zamislio ''Fausta'' . 1775 . odlazi u po pozivu vajmarskog hercega u Vajmar i tu provodi drugu polovinu svog zivota . Iako je Vajmar bio slabo razvijen i izvan politickog i drustvenog zivota u njemu je zivjela vecina '' divljih genija '' : Viland , Herder , Gete , Siler . Gete je tu sklopio prijateljstvo s deset godina mladjim Silerom . Sredinom devedesetih Gete i Siler su izdavali casopis Hore , a 1797. izdaju zbirku epigrama pod nazivom Ksenie. Gete se priblizio jelinizmu i istorijskim predmetima . 1779 . napisao je prvu redakciju Ifigenije , a 1786 . je prepravio. 1786. pojavio se Egmont , a 1789. Taso . Najbolje Geteovo djelo iz ovog perioda prijateljstva sa Silerom jeste Herman i Doroteja. Druga najpoznatija Geteova djela su : Jadi mladog Vertera (1774), Faust (1808), drama Pobunjeni (1794) .
[/FONT][FONT=Trebuchet MS, Arial, Helvetica]
[FONT=Trebuchet MS, Arial, Helvetica]Umro: 22. marta 1832. (u 83-oj god)
Uzrok: prehlada
Mesto: Frauenplan, u Vajmaru (Nemačka)
Sahranjen: grobnica na Starom groblju u Vajmaru[/FONT]
[FONT=Trebuchet MS, Arial, Helvetica]Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne straši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."
Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reči bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti... Još više svetlosti!"
Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.[/FONT]
Geteova djela
[FONT=Trebuchet MS, Arial, Helvetica]Gete je rodjen 1749. u Frankfurtu na Majni. Od roditelja je naslijedio naucni sklad misli , castoljublje, teznju za obrazovanjem, pjesnicki talenat i mastu . Bio je sklon naucno-objektivnom pogledu na svijet . 1765. stupa na pravni fakultet u Lajpcigu , a 1770. odlazi u Strazburg na usavrsavanje pravnih nauka. U Strazburgu je naucio da voli njemacke starine , tu se odusevio arhitekturom starih gradjevina i tu je zamislio ''Fausta'' . 1775 . odlazi u po pozivu vajmarskog hercega u Vajmar i tu provodi drugu polovinu svog zivota . Iako je Vajmar bio slabo razvijen i izvan politickog i drustvenog zivota u njemu je zivjela vecina '' divljih genija '' : Viland , Herder , Gete , Siler . Gete je tu sklopio prijateljstvo s deset godina mladjim Silerom . Sredinom devedesetih Gete i Siler su izdavali casopis Hore , a 1797. izdaju zbirku epigrama pod nazivom Ksenie. Gete se priblizio jelinizmu i istorijskim predmetima . 1779 . napisao je prvu redakciju Ifigenije , a 1786 . je prepravio. 1786. pojavio se Egmont , a 1789. Taso . Najbolje Geteovo djelo iz ovog perioda prijateljstva sa Silerom jeste Herman i Doroteja. Druga najpoznatija Geteova djela su : Jadi mladog Vertera (1774), Faust (1808), drama Pobunjeni (1794) .
[/FONT][FONT=Trebuchet MS, Arial, Helvetica]
Nastala je u XVI vijeku . Istorijski Faust , model Geteovog djela , je obavijen velom tajne . O njegovoj biografiji je sacuvan veoma mali broj podataka koji su uz to i nepouzdani . Ni njegovo ime se ne zna tacno . Iz dokumenata se vidi da je Johan ili Georg Faust rodjen oko 1480 . i da je vodio nemiran zivot. Predstavljao se kao ljekar , prizivac duhova , tumac zvijezda i grafolog . Hvalio se da bi po sjecanju mogao da napise djela Platona i Aristotela .Umro je oko 1540 .
Legenda o Faustu prvi put je zabiljezena oko 1570 . pod nazivom " Pripovjest o doktoru Johanu Faustu " . Djelo je postiglo popularnost i nove obrade . Uslijedili su i prevodi na francuski i engleski 1600 . , a 1611 . i na ceski .
Legenda se sirila i putem dramske obrade .U ranom djetinjstvu Gete je upoznao marionetsku predstavu o Faustu i to mu se urezalo u sjecanje .Ne moze se sa stvarnoscu utvrditi kad je Gete poceo da radi na Faustu . Izgubljene su skice koje je sa sobom donio u Vajmar 1775 . Medjutim , sacuvan je prepis rukopisa koji je izdat 1887 . pod nazivom Pra-Faust . Djelo je mirovalo niz godina , ali ga Gete doradjuje i objavljuje 1790 . pod naslovom Faust.Fragment . Zbog Geteovog ucestvovanja u pohodu na Francusku djelo je bilo zapostavljeno od strane pisca . Na nagovor Silera , Gete je ponovo posvetio paznju svom djelu i objavio prvi dio tragedije 1808 .
[/FONT][FONT=Trebuchet MS, Arial, Helvetica]GETE (Johan Volfgang fon)[/FONT]
[FONT=Trebuchet MS, Arial, Helvetica]Umro: 22. marta 1832. (u 83-oj god)
Uzrok: prehlada
Mesto: Frauenplan, u Vajmaru (Nemačka)
Sahranjen: grobnica na Starom groblju u Vajmaru[/FONT]
[FONT=Trebuchet MS, Arial, Helvetica]Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne straši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."
Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reči bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti... Još više svetlosti!"
Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.[/FONT]
Geteova djela
Kod:
[URL]http://serbianforum.org/domace-knjige/18751-johan-volfgang-gete-patnje-mladog-werthera.html[/URL]
Kod:
[URL]http://serbianforum.org/domace-knjige/28620-johan-volfgang-gete-faust.html[/URL]
Kod:
[URL]http://serbianforum.org/domace-knjige/81511-patnje-mladog-vertera-johan-volfgang-fon-gete.html[/URL]
Kod:
http://serbianforum.org/domace-knjige/163916-johan-volfgang-gete-bajka-o-zelenoj-zmiji-i-lijepoj-ljiljani.html
Kod:
Izvor:znanje.org
