Joan Baez

[crvendac_011]

Joan Baez



Džoan Baez, rođena 9. januara 1941. godine, američka folk pevačica i kompozitorka, poznata je po jedinstvenom vokalnom stilu (spada u soprano grupu, sa rasponom od tri oktave) ali i po aktivizmu i otvorenom izražavanju svog političkog mišljenja.
Rođena je na Stejten Ajlendu u Nju Jorku, a potiče iz protestantske porodice Meksičkog, Engleskog i Škotskog porekla. Njen otac, Albert Baez, fizičar (jedan od pronalazača rengenskog mikroskopa i autor jednog od korišćenijih udžbenika za fiziku u Americi), nije prihvatio dobro plaćen državni posao kada je Hladni rat dostizao svoj vrhunac, i tako verovatno uticao na Džoan da kasnije bude politički svesna i aktivna u borbi za Američka i Internacionalna građanska prava kao i u mirovnim pokretima od 60-tih godina do danas. Njena porodica, često morajući da se seli zbog Albertovog posla, živela je u različitim gradovima Amerike, Francuske, Italije, Srednjeg Istoka i u Iraku, gde su živeli 1951. godine. Na Baez, koja je tada imala samo 10 godina, siromaštvo i neljudsko ponašanje prema lokalnom stanovništvu u Bagdadu je puno uticalo. U kasnim 50-tim godinama prošloga veka, Albert Baez je prihvatio mesto profesora na tehničkom fakultetu u Masačusetsu i preselio se sa porodicom u Boston u vreme kada je Boston postajao centar folk muzičke scene i Džoan je počela da svira po klubovima istovremeno studirajući na Bostonskom Univerzitetu. Najpoznatije mesto gde je nastupala je bio Klub 47 u Kembridžu gde je svirala dva puta nedeljno za 40 dolara. Svoj prvi album “Folksingers Round Harvard Square” je upravo i snimila sa drugim izvođačima koji su nastupali u tom klubu.

Ipak, njena karijera zapravo tek počinje 1959. godine na Folk festivalu u Nju Portu, kada je i snimila svoj prvi album “Džoan Baez” za veliku izdavačku kuću, Vanguard Records. Kompilacija tradicionalnih folk balada se prodavala solidno. Njen sledeći album, “Džoan Baez vol 2” iz 1961. godine je prodat u velikom tiražu kao i njeni sledeći albumi, Džoan Baez na Koncertu 1 i 2 iz 1962. i 1963. godine. Tih godina Baez je postala ključna osoba za oživljavanje i vraćanje Američkim korenima, upoznavajući svoju publiku sa tada manje poznatim Bob Dilanom (sa kojim je imala i ljubavni odnos između 1962. i 1965. godine) a njenim stopama su išle i Džoni Mičel i Boni Rajt.

Tokom ovog perioda, rat u Vijetnamu i građanska prava postali su važna tema. Baez se fokusirala na obe teme, te je njena muzika postala neodvojiva od njenog političkog angažovanja. Njeno izvođenje pesme od Pita Segera “We shall overcome”, himne građanskih prava, na maršu Luter Martin Kinga u Vašingtonu zauvek ju je vezao za tu pesmu a Baez je sve češće i učestvovala na marševima za građanska prava. Izvođenje još jedne pesme “Joe Hill” je takođe antologijsko. Džoan je sve više i više je javno izražavala svoje neslaganje sa ratom koji Amerika vodi u Vijetnamu govoreći da ne plaća 60% poreza koji bi trebao da se izdvaja za vojsku i ohrabrivala je muškarce da dezertiraju na svojim koncertima. 1965. godine osnovala je Institut za studije o nenasilju a 1967. godine je bila uhapšena dva puta i pritvorena mesec dana za učestvovanje u građanskom protivljenju Vijetnamskog rata, blokirajući ulaz za draftovanje vojnika.

Kao i na Dilana i na Baez je snažno uticala Britanska muzika tog vremena (The Beatles, Sex Pistols, The Clash…) što se odrazilo na njen sledeći album “Farewell Angelina” iz 1965. godine kada je i Dilan počeo da eksperimentiše sa folk i rok muzikom a kasnije je Baez eksperimentisala sa poezijom i kantri muzikom.
1968. godine Baez je ušla u brak sa Davidom Harisom, istaknutim protivnikom rata u Vijetnamu i organizatorom protesta, koji je uhapšen zbog izbegavanja mobilizacije. Razveli su se 1973. godine a Haris, koji je bio fan kantri muzike, uticao je na Baezovu da se okrene izučavanju kompleksne kantri rok muzike. Baezov nastup 1969. godine na istorijskom Vudstoku, napravio je od nje internacionalnu i političku ličnost, posebno nakon uspešnog izdanja dokumentarnog filma koji je usledio nakon Vudstoka.

U međuvremenu njeno političko angažovanje nije se ni malo smanjilo. Za vreme Božića 1972. godine pridružila se mirovnoj delegaciji koja je putovala u Severni Vijetnam, da bi pričala o ljudskim pravima ali i da isporuči pisma Američkim zarobljenicima. Za vreme boravka, zadesila se u Hanoju kada je bio bombardovan 11 dana zaredom. Takođe se posvetila ranih 70-tih godina formiranju američkog Amnesty International-a i od tada radi na poboljšanju ljudskih prava u Latinskoj Americi, Južnoistočnoj Aziji, južnoj Africi, Evropi i Americi. Baez je osnovala i svoju grupu za ljudska prava “Humanitas International” koja je imala zadatak da istražuje ugnjetavanje ljudi bez obzira gde se dešavalo i da kritizira sve režime. 1981. godine trebala je da nastupi u Čileu, Brazilu i Argentini ali je bila sprečena u tome jer su se tadašnje vlasti plašile da bi mogla da dopre do širokih masa.

Baez je istaknuta i u borbi za gej i lezbejska prava. Otvoreno priča o svojoj vezi sa ženom koju je imala 1962. godine. U jednom intervjuu koji je dala sredinom 70-tih godina, izjavila je da sebe smatra biseksualnom i držala se te izjave bez obzira na kontroverze koje su time pokrenute, i tako postala prva javna ličnost koja se “autovala”. Kasnije je napisala memoare “And a voice to sing with” u kojima priča više o toj izjavi i kaže da iako je odnos sa tom ženom pokazao samo njenu svesnu želju za takvom vezom, i dalje se smatra biseksualnom, jer ta veza predstavlja važan deo njenog života. Nastupala je 1978. godine na nekoliko benefit koncerata protiv inicijative da se zabrani homoseksualnim osobama koje ne kriju svoju seksualnu orijentaciju da predaju u javnim školama u Kaliforniji. Kasnije iste godine, učestvovala je u memorijalnom maršu koji je bio posvećen ubijenom supervizoru grada San Franciska, koji je javno govorio da je gej a 90-tih je nastupala na paradi ponosa za gej, lezbejske, biseksualne i transrodne osobe u San Francisku.

Baez je imala važnu ulogu na Live Aid koncertu 1985. godine otvorivši koncert u Filadelfiji a učestvovala je i na mnogim turnejama koje su imale cilj da dignu svest ljudi o kršenju ljudskih prava. 1993. godine, Baez je bila prva velika zvezda koja je nastupila u Sarajevu nakon izbijanja građanskog rata kada je putovala po Bosni i Hercegovini.
Baez je imala zajedničke turneje sa Dilanom 1964, 65, 75. i 76. godine i po Evropi 1984. godine

Na dan Zemlje 1998. godine, Baez je zajedno sa Boni Rajt posetila aktivistkinju za zaštitu sredine Džuliju Hill koja se smestila na vekovima staro drvo ne bi li ga sačuvala od seče. 2003. godine protestvovala je protiv rata u Iraku a 2004. godine pridružila se Majkl Muru na njegovoj turneji po univerzitetima Amerike, gde su objašnjavali ljudima zašto je važno izaći na izbore i glasati za one kandidate koji su protiv rata.
2005. godine je između ostalog učestvovala na festivalu posvećenom žrtvama uragana “Katarina” u Nju Orleansu kao i na protestu zbog praktikovanja smrtne kazne.

Džoan Baez ima sina, Gabrijela Harisa, i dve sestre. Njena starija sestra je Paulina Baez, a mlađa je bila pevačica i aktivistkinja Mimi Farina, koja je umrla 2001. godine od raka.


DISKOGRAFIJA

1. Folksingers 'Round Harvard Square (1959)
2. "Joan Baez", Vanguard (November 1960)
3. Joan Baez, Vol. 2, Vanguard (October 1961)
4. Joan Baez in Concert, Vanguard (September 1962)
5. Joan Baez in Concert, Part 2, Vanguard (November 1963)
6. Joan Baez/5, Vanguard (November 1964)
7. Farewell Angelina, Vanguard (November 1965)
8. Noel, Vanguard (December 1966)
9. Joan, Vanguard (August 1967)
10. Baptism: A Journey Through Our Time, Vanguard (June 1968)
11. Any Day Now (Songs of Bob Dylan), Vanguard (December 1968)
12. David's Album, Vanguard (May 1969)
13. One Day at a Time, Vanguard (January 1970)
14. Blessed Are..., Vanguard (1971)
15. Silent Running (Soundtrack Album) (March, 1972)
16. Come from the Shadows, A&M (April 1972)
17. Where Are You Now, My Son?, A&M (March 1973)
18. Gracias A la Vida, A&M (July 1974)
19. Diamonds & Rust, A&M (April 1975)
20. From Every Stage, A&M (February 1976)
21. Gulf Winds, A&M (November 1976)
22. Blowin' Away, CBS (July 1977)
23. Honest Lullaby, CBS (April 1979)
24. Live -Europe '83, Gamma (January 1984)
25. Recently, Gold Castle (July 1987)
26. Diamonds & Rust in the Bullring, Gold Castle (December 1988)
27. Speaking of Dreams, Gold Castle (November 1989)
28. Play Me Backwards, Virgin (October 1992)
29. Ring Them Bells, Guardian (August 1995)
30. Gone from Danger, Guardian (September 1997)
31. Dark Chords on a Big Guitar, Koch (October 2003)
32. Bowery Songs, Koch (September 2005)

Izvor: Labris.org

​

 

[maja_jevtic]

Džoan Baez: Jedno NE za Dilana, drugo NE za Obamu
B92
O svojim pesmama i slikama, Pitu Sigeru i Bobu Dilanu, o Martinu Luteru Kingu i Baraku Obami, o protestu "Okupirajmo Vol Strit" i srpskom 5. oktobru, za B92 govori američka folk legenda Džoan Baez.

Sredinom novembra Džoan Baez primiće nagradu Američkog udruženja kompozitora, tekstopisaca i izdavača (ASCAP Centennial Award) za izvanredan doprinos, pre svega američkoj folk muzici. Ali, iskreno priznaje, ne raduje se toliko ni nagradi, ni ceremoniji dodele.

„To nije baš moja omiljena stvar. Ali razumem da je u pitanju velika čast, zato ću se pojaviti i prihvatiti nagradu“, kaže Baez u razgovoru za B92, ubrzo dodajući: „Ne merim svoj život prema nagradama.“

A i zašto bi merila život prema nagradama, kad može da ga meri i računa na toliko različitih načina. Recimo, godine za sobom, a sada ih je 73, može da pamti po protestima koje je podržavala ili inspirisala. Od stajanja uz Martina Lutera Kinga tokom Marša na Vašington, preko one majske večeri kada je dozvolila Vaclavu Havelu da joj nosi gitaru ne znajući da će ga inspirisati i voditi tokom Plišane revolucije sve do pevanja na njujorškom trgu pre koju godinu, kada je pružala podršku pokretu „Okupirajmo Vol Strit“, ponovo se detinje nadajući da stvari mogu da se promene.

Čak može, ako je baš dokona, da pamti i dekade svog života po ljubavnicima i velikim ljubavima koje je imala. Nije nimalo slučajno jedna novinarka u razgovoru sa njom primetila da je Baez verovatno jedina žena na svetu koja je videla Boba Dilana i Stiva Džobsa bez odeće, na šta joj je ova u svom stilu odgvoril: „Ali ne u isto vreme.“

A možda joj je najlakše da vreme za sobom računa po albumima koje je objavila i turnejama koje su za njima sledele. Bilo da su u pitanju pesme koje je sama pisala, ili koje su za nju pisali najveći autori popularne muzike druge polovine XX veka, sasvim je izvesno da će tog 17. novembra na dodeli ASCAP nagrada Džoan Baez stajati ravnopravno uz ostale dobitnike: Bilija Džoela, Stivija Vondera, Garta Bruksa i Stivena Sondhajma. Ipak, ona bi radije ostala kod kuće. I slikala.

„Počela sam nedavno da slikam. To je nešto novo i nešto oko čega gajim veliku strast. Toliku da se sada slikanje takmiči sa pevanjem“, oduševljeno priča o svojim portretima. Ipak, dodela nagrada nije jedini događaj koji bi preskočila i ostala kod kuće da slika. Nešto kasnije tokom razgovora otkriva nam da je ne tako davno i Bobu Dilanu rekla „ne“. Dilanu, čije je pesme prva predstavila svetu i dala mu vetar u leđa da postane ono što danas Bob Dilan jeste. Dilanu, posle čijeg je jednog telefonskog poziva u naletu emocija napisala svoju najpoznatiju autorsku pesmu „Diamonds and Rust“. I "Bob" - zvučala je neobično prijateljski dok ga tako oslovljava u razgovoru, uskoro kreće na jesenju turneju.

Džoan Baez i Bob Dilan (Foto: Wikimedia Commons)
„Ne bi me on zvao da nastupamo, zato hajde da ne brinemo o tome“, jednostavno odgovara na „šta bi bilo kad bi bilo pitanje“ o mogućim zajedičkim nastupima. „Zapravo, zvao me je jednom. Tačnije, njegov menadžment je želeo da učestvujem na nekom rođendanskom slavlju ili nekoj proslavi za Boba, sa brojnim drugim muzičarima. Ali Bob nije lak za saradnju pa sam im rekla da bih radije ostala kući i slikala. Nedavno su me pitali u jednom intervjuu, i time može da se objasni cela priča o Bobu, da li sam još uvek u kontaktu sa njim. Rekla sam da niko nikada nije bio u kontaktu sa njim. To je, eto, jedno moje spontano zapažanje.“

Kada joj raspored koncerata nije toliko gust, sve slike sa sobom nosi, voli da ih kači po hotelskim sobama i bekstejdžu, da se oseća kao kod kuće. Ukoliko ima dovoljno slobodnog vremena neretko i slika dok je na turneji. Međutim, to neće biti slučaj i sa ovom jesenjom turnejom koja Džoan Baez ponovo dovodi u naše krajeve. Razlog je jednostavan – nema dovoljno vremena za slikanje, a i kako bi kada samo u pariskoj Olimpiji planira da održi šest koncerata.

Dolazak na Balkan, koji je već imao priliku da je sluša, za nju ima posebno značenje. Prvi put u Beogradu ona je nastupila pred sam kraj osamdesetih, tačnije prve septembarske večeri 1989. godine. Četiri godine kasnije bila je jedna od prvih muzičarki sa zapada koja je održala koncert u Sarajevu. Hrvatska je imala priliku da je sluša u nekoliko navrata u skorije vreme.

„Mnogo je tu emocija, kada se vraćam na neka mesta koja su za mene bila više od običnog koncerta, bila su to svojevrsna politička obraćanja i povezivala sam se sa ljudima“, kaže ona o svom povratku u naše krajeve. „To je kao kada sam se nedavno vratila u Južnu Ameriku. Tamo sam ostavila trag i upoznala mnoge ljude tokom vremena koja nisu bila laka. Dakle, sada se vraćam u regiju koja mi je veoma značajna.“

Sa njom će na sceni biti samo dva muzičara, od kojih je jedan njen sin Gabrijel. Drugi, otkriva kroz smeh, svira sedam instrumenata.

„Zato mi nije ni potrebno više muzičara“, kaže. „Sviraću skoro sve što i u Americi sviram na nastupima. To je kombinacija novih i nekih malo starijih pesama, pesama koje ljudi žele da čuju. Pokušavam da procenim publiku, njihov temperament i odlučim šta je najbolje za njih. Volim da grešim i da budem blesava. Mislim da publika to najviše voli. Imamo slobodu da se šalimo, da se zabavljamo. Malo je teže kada govorite različitim jezicima, ali možete i tada nešto da uradite i na malo drugačiji način. Mislim da je važno da ne bude sve previše uređeno i ozbiljno.“

Ipak, na pitanje o svojoj omiljenoj grešci sa nastupa, zbunila se. „O bože, sačekajte da razmislim. Bilo je tu mnogo grešaka. Pokušavam da se setim, ali ništa mi ne pada na pamet“, priznaje i dodaje na to jedan osmeh kao univerzalni lek za ovakve situacije. Za razliku od toga, jasno se seća svojih prvih susreta sa muzikom i trenutaka kada je shvatila da njen glas nije baš sasvim običan.

„Počela sam da sviram ukulele kada sam imala trinaest godina, a da pevam sam počela u školi, sa četrnaest godina. Onda sam, čini mi se, sa šesnaest otkrila gitaru. Ali nisam mislila da imam poseban glas. To je došlo kasnije, mada sam znala da ljudi vole da slušaju moj glas“, priseća se i dodaje da nije imala plan da peva, drži koncerte i bude poznata. „Ja samo uživam u sviranju i pevanju. Nisam bila mnogo srećna u školi, a pevanje mi je donosilo zadovoljstvo, pa makar pevala i samoj sebi.“

Ubrzo potom čula se sve glasnije, ne samo dok peva sebi samoj ili svojim prijateljima, već i dok nastupa pred brojnom publikom koja polako biva uvučena u ludilo šezdesetih i kasnijih sedamdesetih. Prvu protestnu pesmu koje se seća, mada naglašava da u to vreme niko takve pesme nije zvao protestnim već da je taj naziv došao mnogo kasnije, čula je sa nekih petnaest godina.

„Bila je to pesma o Emetu Tilu iz pedesetih godina. On je bio dečak koji je išao da poseti svoje prijatelje u Misisipiju i ubili su ga jer se obratio belkinji. Nije učinio ništa loše. Sada kada vidim, tada sam bila veoma mlada, ali sam u sebi nosila seme koje je posadila moja porodica, da budem borac, pacifista. Mislim da je ta pesma označila početak. Desilo se toliko rano pa mi se čini kao da je to oduvek tu.“

Otprilike u isto vreme tetka i njen tadašnji momak poveli su malu Džoan na koncert Pita Sigera koji je na nju toliko uticao da ga i danas navodi kao jedan od najvažnijih putokaza u svojoj karijeri.

„Pit je počeo ceo taj proces koji je povezao muziku i društvene promene. Ja sam već to imala u sebi, nosila sam to iz porodice, ali on mi je pokazao da možete to da povežete sa karijerom i radite zaista značajne stvari koje imaju smisla“, objašnjava. „To mi je bilo veoma važno, i desilo se kada sam bila veoma mlada. Tada sam slušala samo popularne radio stanice, na kojima se puštao ritam i bluz, originalna crnačka muzika. Kada sam upoznala Pita to je unelo veliku promenu u moj život. Do tada sam samo svirala ukulele, a onda sam počela da se ozbiljnije zanimam za folk muziku, za promene u društvu i za rizik...“

A onda je došao Dilan...

„A onda je došao Bob u trenutku kada mi je nedostajala muzika koja se podudarala sa vremenom, sa aktuelnom politikom, promenama u društvu. Ali i pored toga, Dilanove pesme su na neki način najzabavnije za izvođenje. Postoji nešto u njima zbog čega je zadovoljstvo izvoditi ih. U tome je njegov talenat, on ume da napiše pesmu koju vi želite da čujete ponovo i ponovo.“

Osluškujući promene koje dolaze, jer vremena su se tada zaista menjala, Baez je polako postajala jedan od glasova generacije. Tako su joj se putevi, kaže nimalo slučajno, ukrstili i sa Martinom Luterom Kingom, što ju je kasnije odvelo do pevanja pesme „We shall overcome“ pred hiljadama i hiljadama ljudi koji su podržali Kinga u Maršu na Vašington.

„Radila sam sa njim i njegovim pokretom već neko vreme tada. Imala sam tu privilegiju da radim sa njim i neke manje stvari, da idem u Alabamu, Južnu Karolinu... Ali taj dan koji će se zauvek pamtiti nije moguće opisati. Nikada nisam videla tako nešto. Shvatila sam kao blagoslov i samo to što sam mogla da budem tu, a naročito što sam mogla da budem deo svega i svojom pesmom.“

Kao nepopravljivi optimista ona i dalje veruje u to da se vremena mogu promeniti, ali s godinama uviđa da je sve teže i teže zatalasati more promena. A naročito joj je teško da poveruje da bi neko od današnjih muzičara mogao da pomogne pri tom talasanju.

„Mislim da se od još od kraja rata u Vijetnamu ljudi koji naginju akciji i aktivizmu, koji imaju volju čak i da odu u zatvor ako je potrebno, da su postali tako mali i nebitni u društvu koje je utonulo u komformizam. Siromašni ljudi u ovoj zemlji ne žive dobro, ali većina ostalih ljudi ne želi da se uključuje u probleme drugih“, uviđa ona. Kaže da joj je u celoj toj priči jasno jedino to da je ceo svet izgubio kontrolu. „Povrh svega toga, tu su i klimatske promene. Ako uzmete u obzir da se možda ništa neće promeniti, i da će svemu doći kraj... To je nemoguće zamisliti. S druge strane, možda postoje muzičari danas koji su veoma dobri i koji govore stvari koje i mi ostali želimo da čujemo, ali mislim da ne postoji platforma za njih koja je postojala krajem šezdesetih i sedamdesetih. Nova muzika koja se sluša je uglavnom komercijalna.“

Džoan Baez tokom Marša na Vašington (Foto: Wikimedia Commons)
Ono što joj danas ipak najviše nedostaje, iako odbija da sebe oceni kao nostalgičnu osobu, jeste osećaj zajedništva. Primećuje da se nećemo mnogo pomeriti s mesta dok ne shvatimo da smo u svim našim problemima, koliko ih god bilo, da smo zajedno u njima. Kada su 2011. Njujork zahvatili „Okupirajmo Vol Strit“ (Occupy Wall Street) protesti, nada joj se na kratko vratila. Izašla je sa ljudima na ulicu i podržala ih svojom gitarom i glasom.

„Kada je počeo protest verovala sam da imaju dobre ideje, da bi mogli da podstaknu mnoge stvari. Mislim da nas i jesu naučili mnogo čemu. Tu je i revolucija u Srbiji, koja je bila veličanstvena, i koju su izgurali mladi ljudi sa jednim zajedničkim ciljem. To je važno jer onda i ljudi mogu da se okupe oko jednog cilja. A danas imamo doslovno stotinu različitih ciljeva i ne osećamo zajednicu na način na koji smo je osećali u ono vreme. Zbog toga je teško promeniti nešto.“

Verovala je i da će se nešto promeniti sa dolaskom Baraka Obame na vlast i sa zadovoljstvom je pristala da pred njim ponovo uzme gitaru u ruke i zapeva „We shall overcome“. Danas se pak oseća prevarenom. Ili je možda samo imala prevelika očekivanja, pita se?

„Za neko vreme dok je bio slobodan, u smislu dok nije ušao u predsedničku kancelariju, dakle kada je bio slobodan, bilo je nešto u njegovoj prirodi, u njegovim govorima, što me je podsećalo na Martina Lutera Kinga. Iskreno, mislim da je on ostao i organizovao se na ulici, mogli smo da imamo zaista važan istorijski trenutak za društvene promene.“

Prvi put za četrdeset godina, kaže, ponovo se širio osećaj zajedništva, u metrou, na ulici, na sve strane... „To je bilo neverovatno, ali nije moglo da potraje dugo nakon što je on ušao u Belu kuću. Nisam ni sama shvatila koliko je to označilo kraj svega. Mislim, i predsednik Karter je bio dobar predsednik, setimo se samo svih divnih ideja o kojima je pričao. Ali onog trenutka kada je ušao u Ovalnu sobu, nije bilo šanse da ostvari svoj san i ideje.“

Zato danas retko peva pesmu „We shall overcome“. Peva je samo ponekad, i to najčešće bude neplanirano, kada joj se u trenutku učini da je prikladno.

„Recimo, kada sam bila nedavno u Južnoj Americi, na koncertu u Argentini, u publici su bile i majke nestalih tokom Prljavog rata i represije. Jedna starija baka došla je do bine da mi preda šal na kojem su bila imena njene dece. U tom trenutku bilo je sasvim očekivano da otpevam tu pesmu, čak je i neko iz publike dobacio - Pevajte ’We shall overcome’! I to mi je delovalo kao najprirodnija stvar. Ne volim da pevam tu pesmu ako je to samo jeftini nostalgičarski trik, znate, jer je to tako značajna pesma. Kada god osetim da ta pesma ljudima daje nadu i da ih podseća na promene... Onda mi se čini kao naprirodnija stvar da je pevam.“

 

[maja_jevtic]

Džoan Baez u BG: Ima neka tajna veza
B92
Legendarna Džoan Baez nastupila je 18. oktobra u Beogradu podarivši publici brojna iznenađenja. Ko je rekao da među nama ima neka tajna veza?


Foto: Tanjug / Oksana Toskić
Koliko je beogradski koncert koji je Džoan Baez održala 18. oktobra u Domu sindikata bio poseban ne samo za publiku, već i za ovu legendarnu američku umetnicu, govori i podatak da je na kraju koncerta, vraćajući se na drugi bis, na iznenađenje mnogih otpevala pesmu „We Shall Overcome“. Istu onu pesmu koju je pevala uz Martina Lutera Kinga tokom Marša na Vašington, dajući tada nadu svima koji su došli da se bore za svoja prava i slobodu. Istu pesmu koju je, kako sama kaže, prestala da peva pre neko vreme.

„Ne volim da pevam tu pesmu ako je to samo jeftini nostalgičarski trik, znate, jer je to tako značajna pesma“, kazala je Baez nekoliko nedelja pre dolaska u Beograd. „Kada god osetim da ta pesma ljudima daje nadu i da ih podseća na promene... Onda mi se čini kao naprirodnija stvar da je pevam.“

A koliko je koncert ove neverovatne žene, koja u svojoj sedamdeset trećoj godini bez problema kreće na svetsku turneju, bio poseban publici govori i to da je Dom sindikata bio na nogama, ispunjen aplauzima, ne samo na kraju, već i na početku koncerta, čim su je Beograđani ugledali prvi put u svom gradu još od kraja osamdesetih.


Foto: Tanjug / Oksana Toskić
„Prava narodna pesma mora da bude veoma tužna, veoma duga, i neko mora da umre na kraju“, objasnila je Baez pre nego što će pred beogradskom publikom otpevati „Lilly of the West“.

Muzičko putovanje kroz američku folk muziku i neverovatne priče nabijene emocijama, istim onim koje osećaju ljudi na svim meridijanima, Baez je započela pesmom „God Is God“, obradom klasika Stiva Erla, ne bi li potom utonula u ono što joj najbolje leži, prvu od niza pesama Boba Dilana, koga je pre pola veka predstavila svetu i dala mu najdivniji vetar u leđa.

Od „Farawell Angelina“, „It’s All Over Now, Baby Blue“ i „Seven Curses“ preko sasvim besmrtne „Forever Young“ („Traže mi da je pevam i na svadbama i na sahranama...“) do na bis ispevane „Blowin’ in the Wind“, Baez kroz Dilanove stihove i dalje plovi tako vešto i jednostavno, kao da sa njim nije doživela emotivni brodolom pre više decenija.

Još veštija, znatno i emotivnija, jeste u pesmi „Diamonds and Rust“, koju je napisala upravo nakon jednog nesrećnog telefonskog razgovora sa Dilanom, i koju uglavnom čuva za kraj zvaničnog dela svojih koncerata. Ova pesma dođe kao makar jedan savršen odgovor na Dilanovu, ko zna po redu koju opasku, da su njeni stihovi bezvredni, svedočeći da je prava šteta što Baez nije napisala više pesama tokom karijere.

Jedno od prvih većih iznenađenja koncerata bilo je, bez sumnje, izvođenje pesme „Ima neka tajna veza“, koju je Baez tako jednostavno otpevala na srpskom, izazvavši opšte oduševljenje publike. Da se i dalje seća ovih krajeva pokazuje i prilikom pevanja pesme „Give Me Cornbread When I’m Hungry“, tražeći od publike „onu vašu reč“ (proja), menjajući potom viski iy stihova u rakiju.

Njen glas, nije bilo teško čuti, jasno je nagrizao zub vremena, ali ga Baez tokom većeg dela koncerta uspešno kontroliše. U pauzama između pesama voli da priča o stihovima koje izvodi, otkrivajući zanimljive istorijske, ali i lične priče koje stoje iza njih. Kada ne peva držeći gitaru, već uz pratnju klavira, redove tih priča ispisuje i rukama pa je bilo uživanje gledati je dok peva „Jerusalim“, uz svedenu, ali vidno emotivno gestikulaciju.

„Sledeća pesma ima mnogo priča, ali ja ću vam ispričati samo jednu od njih, onu moju“, pripoveda Baez najavljujući pesmu „Swing Low, Sweet Chariot“. „Bilo je to 1963. u Misisipiju, u sred velike borbe za ljudska prava. Imali smo demonstracije u Grenejdi i King je trebalo da održi jednu od svojih misa. Međutim, bio je toliko umoran da je zaspao i nije se pojavio u dva popodne, kada je trebalo da izađe pred ljude. Nije ga bilo ni u tri, ni u četiri, pa su ljudi došli kod mene i zamolili me da ga probudim. Nisam znala kako sad ja to da učinim, pa sam mu odsvirala ovu pesmu. Na to se on samo okrenuo na drugu stranu i kroz san promrmljao: ’Verujem da sam upravo čuo glas nekog anđela.’“

Na koncertu su se mogle čuti i pesme koje je otkrila tokom svojih ranijih poseta Južnoj Americi, kada se muzikom hrabro protivila tamnošnjim diktatorima, kao što je divna „Mi Venganza Personal“.

„Tamo sam na jednom koncertu upoznala neverovatnu ženu od 107 godina, koja nije bila zadovoljna sa mnom, jer sam se žalila kako sam umorna, kako me bole stopala od toliko marširanja. A ona je imala 107 godina, i dalje je marširala“, priseća se Baez.

Sa njom na sceni nastupili su multiinstrumentalisti Dirk Pauel i Gabrijel Haris, koji je temperaturu Doma sindikata podigao izvrsnim solom, a ništa manje izvrsnu vokalnu podršku u pojedinim pesmama pružila joj je asistentkinja Grejs Stamberg.


Foto: Tanjug / Oksana Toskic
Inače sporiji početak koncerta, koji je tek na trenutke otkrivao raskoš njenog talenta, uspešno je nadjačala uzbudljiva završnica, a Baez se na scenu vraćala dva puta, nagradivši višestruko beogradsku publiku koja ju je, kako priznaje, očarala.

Prvi bis otpočet je pesmom „The Night They Drove Old Dixie Down“, retkim malim iznenađenjem koje nije često svirala na evropskom delu turneje. Potom su usledile „Imagine“ Džona Lenona koju je deo Doma sindikata ispratio mirno, dostojanstveno i na nogama, kao da je u pitanju himna, kako primeti neko mudriji, da bi se pre pozdravila od publike pesmom „Blowin’ in the Wind“.

Potom kako i sama reče: „Zašto bismo sada išli kada je tako dobro“, vratila se na još jedan bis, otvorivši ga pesmom „Donna Donna“ koju je učinila planetarno poznatom šezdesetih, a koju je u pojedinim trenucima publika pevala glasnije i umilnije od nje. A potom je, otpevala i „We Shall Overcome“, kao da je znala koliko je njenim beogradskim prijateljima po muzici potrebno nade u ovim nestalnim, često tmurnim vremenima. I zaista, to što je poklonila ovu pesmu publici na kraju nastupa, činilo se kao najprirodnija stvar na svetu.