Član
- Učlanjen(a)
- 29.06.2010
- Poruka
- 2.014
Жан-Пол Сартр (фр. 'Jean-Paul Sartre') (21. јун 1905 - 15. април 1980), француски филозоф, романсијер, есејист и драмски писац, творац атеистичког егзистенцијализма. После гимназије уписује престижну Високу школу норми (1924), у којој ће срести своју будућу сапутницу Симон де Бовоар, касније утемељицу феминизма и феминистичке филозофије. По завршетку студија ради једно време у Авру као професор филозофије, затим одлази у Берлин, где проучава Хусерла и Хајдегера. Када се вратио у Авр објављује (1936) филозофске есеје Трансценденција Ега и Имагинација, затим (1939) Скицу теорије емоција, којима у Француску доноси немачку феноменологију и егзистенцијализам. После путовања у Италију (1936) нуди „Галимару“ роман Меланхолија. Познати издавач га одбија. Ово дело постаће 1938. Мучнина. Од тада па све до краја живота Сартр ће наступати на три фронта: филозофском, књижевном и политичком-
Његова најзначајнија филозофска дела су Биће и ништавило (1943), тротомни Путеви слободе (1945-1949; Зрело доба, Одлагање и Убијене душе) и Критика дијалектичког ума (1960).
Сартрови позоришни комади Иза затворених врата (1945), Прљаве руке (1948) и Ђаво и Господ Бог (1951) стекли су светску славу. Сем Мучнине од прозних дела на гласу је његова збирка приповедака Зид (1939) и аутобиографска проза Речи (1964). Најбољи есеји су му Бодлер (1947), Свети Жене, глумац и мученик (о песнику Жану Женеу, 1952), а последње Сартрово дело је монументална студија о Флоберу Породични идиот (1971).
Члан Покрета отпора и заробљених за време Другог светског рата, био је једно време близак комунистима, али се с њима разишао још педесетих година. Противио се совјетској интервенцији у Мађарској, ратовима у Вијетнаму и Алжиру, подржао студентски покрет 1968. Био једна од ретких интелектуалаца са Запада који је обишао комунистичке змеље, Совјетски Савез (1954), Кину (1956), Југославију (1958) и Кубу (1960). „За свој рад који је, богат у идејама и пун духа слободе и трагања за истином, извршио широк утицај на наше време“, Жан-Пол Сартр је 1964. године добио Нобелову награду за књижевност, коју је одбио да прими, уз образложење да је увек одбијао званичне почасти, и да не жели да се равна са институцијама.
Čitala sam " Mučninu ", "Zid " i " Đavo i gospodin Bog ".
Tri su osnovna problema Sartrovog pozorista.Prvi je problem slobode, drugi je problem izbora i trci,kako biti " covjek medju ljudima "?U " Djavolu i gospodu Bogu", Gec kaze Hajnriku:" Jos od ranog djetinjstva posmatram svijet kroz kljucaonicu i lici mi na svjeze, povece jaje u kojem je svako na mjestu koje mu je odredjeno,samo ne mi,mozes biti siguran.Mi smo ostali vani." Kopilan je ,dakle,vani. On je " slobodan ". On je slobodan da cini zlo i time odgurne svijet koji ga nece, slobodan je da bude izdajnik,posto ne izdaje nista.Ali,jednom ce morati da . postane covjek medju ljudima, jednom ce morati da iskoristi tu svoju slobodu koja je " slobodna ni za sta ".
Ako je otpadnistvo, ili tacnije receno prvi grijeh, osnovna praslika Sartrove teorije slobode,neopozivost je osnovna slika njegove teorije izbora, neopozivost koja je sasvim kalvinisticka ( ciscenje crkve od katolicizma i svako odbacivanje molitvi,ikona,obreda.Nastavak kalvinisticke reforme predstavljaju puritanci ).Posto nema Boga, sve je dozvoljeno, ali nista ne moze da bude oprosteno.Gec je kopilan, i on je slobodan. On je izabrao Zlo da bi se suprotstavio Bogu,koji je izabrao Dobro; jos uvijek je slobodan,jer cineci Zlo odbacuje "svijet koji ga nece ".Tada shvati da cineci Zlo pomaze mehnizam onog " svjezeg poveceg jajeta " koje je svijet, i odluci da cini Dobro. Hajnrih, koji zeli da cini Dobro zato sto je na strani Boga, i Gec bivaju jedan za drugim uhvaceni u istu klopku: da cineci Dobro, cine u stvari Zlo. Apsolutno Zlo i apsolutno Dobro ne postoje, i " na ovom svijetu i u ovom vremenu " covjek mora da cini Zlo da bi cinio Dobro:
" Ne boj se, necu klonuti.Uteracu im strah u kosti jer nemam drugog nacina da ih volim; davacu im naredbe jer nemam drugog nacina da im se pokoravam; ostacu sam s tim praznim nebom iznad glave jer nemam drugog nacina da budem sa svima njima."
Tako je prestala vladavina "apsoluta", a pocela je " vladavina covjeka ".
Po Sartru, covjek ne bira da bi se izabrao, nego da bi se prihvatio. On ne ostvaruje svoju slobodu, vec ulogu koja mu je namjenjena. ( Sartr je kalvinista i po tome sto odbacuje ne samo svaku estetiziranost, vec i svaku ljepotu, njegova recenica je suva, tvrda, nesavitljiva, recenica kojom se proklinje). A njegov manihejski moral polazi od toga da postoje dva apsoluta, Dobro i Zlo. Ispitujuci tu pretpostavku, on dolazi do zakljucka da ne postoji ni apsolutno dobro,ni apsolutno zlo.Posavsi od apsoluta, Sartr nije stvorio jednu dijalektiku,vec jedan novi apsolut.
Kami i Sartr, posmatraju covjeka na dva suprotna nacina. Sartr ga posmatra u buducnosti, kao " projekat ". Kami ga posmatra u sadasnjosti, posmatra gustinu i neprobojnost njegovih vrijednosti: njegovog zivota pod sredozemnim suncem. Sartr polazi od jedne apstraktne ideje o ljudskoj slobodi; Kami od izvjesnih culnih ociglednosti. Sartr polazi od metafizickih kategorija, Kami od cetiri elementa: vatre,vazduha, vode i zemlje, za koje je ljudsko postojanje nerazdvojno vezano. Sartr je spekulativan, Kami konkretan: cak i kada je njegovo razmisljanje apstraktno, osjecamo da se njime bavi covjek sa svojim uspomenama, u svome predjelu, u svojoj situaciji; kod Sartra cemo cesto osjetiti onu slobodu koju sebi uzima spekulacija bez korektiva i bez pravog ljudskog iskustva.Sartrovo pitanje bi mogli formulisati ovako:"Sta covjek mora da ucini ?" Kamijevo:"Sta covjek ne smije da ucini?"
