Избегли Срби гладују у Аризони
Кад тешка судбина почне да туче никад краја патњама. Тако се породица Жмирић после протеривања из Републике Српске Крајне некако једва докопала „обећане земље“, али изгледа да ни Америка није више што је некада била, па су Жмирићи морали назад на свој Бенковачки крш да преживе. Ваљда ће бар ту имати мало више среће, а и неку пружену руку помоћи.
Не жале за Америком: Породица Жмирић
Породица Жмирић је једва некако скупила новац за авионске карте и вратила се из америчког града Феникса у родне Мирање Горње у општини Бенковац. У главном граду Аризоне нашли су се практично на улици. Најпре су сви за рад способни чланови породице били запослени, а онда сви одреда због економске кризе остали без посла, као већина избеглих Срба у Америци, како тврди Душан Жмирић који се у избеглиштву оженио Американком Самантом.
Тамо им се родило петоро деце Касандра (7), Кристина (6), Дијана (5), Душан (3) и Александар (1). Овај млади брачни пар добиће крајем ове године још двоје деце јер Душанова супруга носи близанце. Са њима живе и Душанови родитељи Вукадин и Даворка.
- У Фениксу у Аризони живи око 30.000 Срба избеглих из Босне и Хрватске. Сигуран сам да би их се овог момента кући вратило најмање 10.000 када би имали новац за авионске карте. То је права трагедија коју тамо доживљава наш народ. Људи преко огласа моле да им неко поклони барем мало хране да би преживели. Колико се само наших људи тамо убило због немаштине -говори Душан за "Вести" о америчком животу српских избеглица.
Вукадин и Даворка су се у априлу ове године први вратили у Мирање Горње. Милош је са четворо деце дошао почетком маја, а Саманта са најстаријим дететом због завршетка школске године крајем јуна. Овог момента њих деветоро живи од тзв. зелене карте која сваком члану породице омогућава месечну финансијску помоћ од по 550 куна (80 евра).
Такву помоћ им закон Хрватске гарантује шест месеци, а потом ће Жмирићи од фебруара идуће године за свако дете добити дечји додатак који износи нешто више од 250 куна (35 евра), а одрасли чланови фамилије социјалну помоћ од по 550 куна. На тај начин им је обезбеђено и здравствено осигурање.
Да прво прикрпимо некадашњу стају и од ње ако буде могло направимо још два одељења, па ћемо онда даље.
Село Мирање Горње има плодну земљу, какви су уосталом цели Равни Котари у северној Далмацији, тако да су до те породице брзо по повратку из избеглиштва почеле да стижу информације о великој потражњи за пољопривредним производима на земљи без вештачког ђубрива – у форми здраве хране. Било је чак са те стране и директних контаката са том породицом због договора о производњи одређених пољоприведних култура. Добили су Жмирићи и поуздану информацију о унапред проданој производњи бројних пољопривредних домаћинства у Равним Котарима, међу којима је све више и повратничких.
- Шта нам то вреди кад немамо чиме да обрађујемо земљу. Кад би нам неко помогао да за прву руку купимо барем фрезу за обраду земље. Кошта око 8.000 куна, или 1.100 евра. Најмање две тоне кромпира бих могао да произведем. Колико само парадајза, паприке, лука... Могу поново и виноград да посадим. Има овде под земљом и доста воде, па бих ископао базен и наводњавао ту земљу - говори Душан о инвестицији која његовој породици живот значи и за коју овог часа нема новца.
Обнова куће идуће године
Без обзира на то што су на социјали, Жмирићима је овог момента највећи проблем кров над главом. Њихова кућа је претрпела огромну штету тако да живе у приземници у којој су некада становале бивше генерације те породице. Некако су покрпили тај објект који за њих сигурно није коначно решење. Труде се и да бившу шталу оспособе за становање. Вукашин и Душан је сами својим рукама обнављају. Надају се да ће у томе успети до зиме јер ће им кућа бити обновљена тек идуће године.
Деца не знају српски језик
- Деца нам слабо знају српски језик. Није било у Америци прилике да га науче. Радили смо, мучили се, како бисмо некако преживели. Ко је тада мислио на језик из завичаја. Али ће га сад научити. Као и ја, надам се - оптимистична је Саманта када је реч о будућем статусу српског језика у њиховој фамилији.
Да је више коза
- Ко год овде дође пита ме како то да сам из америчке Аризоне дошла овде да чувам козе? Па ако право говорим ја ни тамо ништа више нисам имала, иако само сви радили и по цео дан. Али у Америци је све теже било наћи било какав посао, ово овде је наше па бар имамо нешто. Ма само да је више коза, бар десетак, од ове две колико их сада имамо. Такође и оваца јер и њих имамо само две - смеје се Саманта док говори о таквим променама у свом животу о којима некада није ни сањала.
Извор: Српска политика
Кад тешка судбина почне да туче никад краја патњама. Тако се породица Жмирић после протеривања из Републике Српске Крајне некако једва докопала „обећане земље“, али изгледа да ни Америка није више што је некада била, па су Жмирићи морали назад на свој Бенковачки крш да преживе. Ваљда ће бар ту имати мало више среће, а и неку пружену руку помоћи.
Не жале за Америком: Породица Жмирић
Породица Жмирић је једва некако скупила новац за авионске карте и вратила се из америчког града Феникса у родне Мирање Горње у општини Бенковац. У главном граду Аризоне нашли су се практично на улици. Најпре су сви за рад способни чланови породице били запослени, а онда сви одреда због економске кризе остали без посла, као већина избеглих Срба у Америци, како тврди Душан Жмирић који се у избеглиштву оженио Американком Самантом.
Тамо им се родило петоро деце Касандра (7), Кристина (6), Дијана (5), Душан (3) и Александар (1). Овај млади брачни пар добиће крајем ове године још двоје деце јер Душанова супруга носи близанце. Са њима живе и Душанови родитељи Вукадин и Даворка.
- У Фениксу у Аризони живи око 30.000 Срба избеглих из Босне и Хрватске. Сигуран сам да би их се овог момента кући вратило најмање 10.000 када би имали новац за авионске карте. То је права трагедија коју тамо доживљава наш народ. Људи преко огласа моле да им неко поклони барем мало хране да би преживели. Колико се само наших људи тамо убило због немаштине -говори Душан за "Вести" о америчком животу српских избеглица.
Вукадин и Даворка су се у априлу ове године први вратили у Мирање Горње. Милош је са четворо деце дошао почетком маја, а Саманта са најстаријим дететом због завршетка школске године крајем јуна. Овог момента њих деветоро живи од тзв. зелене карте која сваком члану породице омогућава месечну финансијску помоћ од по 550 куна (80 евра).
Такву помоћ им закон Хрватске гарантује шест месеци, а потом ће Жмирићи од фебруара идуће године за свако дете добити дечји додатак који износи нешто више од 250 куна (35 евра), а одрасли чланови фамилије социјалну помоћ од по 550 куна. На тај начин им је обезбеђено и здравствено осигурање.
Да прво прикрпимо некадашњу стају и од ње ако буде могло направимо још два одељења, па ћемо онда даље.
Село Мирање Горње има плодну земљу, какви су уосталом цели Равни Котари у северној Далмацији, тако да су до те породице брзо по повратку из избеглиштва почеле да стижу информације о великој потражњи за пољопривредним производима на земљи без вештачког ђубрива – у форми здраве хране. Било је чак са те стране и директних контаката са том породицом због договора о производњи одређених пољоприведних култура. Добили су Жмирићи и поуздану информацију о унапред проданој производњи бројних пољопривредних домаћинства у Равним Котарима, међу којима је све више и повратничких.
- Шта нам то вреди кад немамо чиме да обрађујемо земљу. Кад би нам неко помогао да за прву руку купимо барем фрезу за обраду земље. Кошта око 8.000 куна, или 1.100 евра. Најмање две тоне кромпира бих могао да произведем. Колико само парадајза, паприке, лука... Могу поново и виноград да посадим. Има овде под земљом и доста воде, па бих ископао базен и наводњавао ту земљу - говори Душан о инвестицији која његовој породици живот значи и за коју овог часа нема новца.
Обнова куће идуће године
Без обзира на то што су на социјали, Жмирићима је овог момента највећи проблем кров над главом. Њихова кућа је претрпела огромну штету тако да живе у приземници у којој су некада становале бивше генерације те породице. Некако су покрпили тај објект који за њих сигурно није коначно решење. Труде се и да бившу шталу оспособе за становање. Вукашин и Душан је сами својим рукама обнављају. Надају се да ће у томе успети до зиме јер ће им кућа бити обновљена тек идуће године.
Деца не знају српски језик
- Деца нам слабо знају српски језик. Није било у Америци прилике да га науче. Радили смо, мучили се, како бисмо некако преживели. Ко је тада мислио на језик из завичаја. Али ће га сад научити. Као и ја, надам се - оптимистична је Саманта када је реч о будућем статусу српског језика у њиховој фамилији.
Да је више коза
- Ко год овде дође пита ме како то да сам из америчке Аризоне дошла овде да чувам козе? Па ако право говорим ја ни тамо ништа више нисам имала, иако само сви радили и по цео дан. Али у Америци је све теже било наћи било какав посао, ово овде је наше па бар имамо нешто. Ма само да је више коза, бар десетак, од ове две колико их сада имамо. Такође и оваца јер и њих имамо само две - смеје се Саманта док говори о таквим променама у свом животу о којима некада није ни сањала.
Извор: Српска политика