Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Kada se u istoj rečenici spomenu Argentina i fudbal, prva asocijacija je Dijego
Maradona, no i pored velikog pritiska javnosti selektor "gačuosa" Menoti
nije hteo da vidi talentovanog 17-godišnjaka na turniru na kome je
domaćin konačno želeo i uspeo da dođe do trofeja.
Pored Maradone šampionat sveta 1978. propustile su i dve legende
fudbala, Johan Krojf i Franc Bekenbauer, prvi zbog pokušaja otmice
njegovog sina u Barseloni ali i vojne diktature u Argentini, a drugi jer
je već bio na zalasku karijere i otisnuo se u SAD gde je potpisao
prilično dobar ugovor ne bi li popularisao najvažniju sporednu stvar na
svetu.
Tako su na Mondijalu u Argentini zasijale nove zvezde, od brazilca Zika,
preko Nemca Rumenigea, Francuza Platinija, Italijana Rosija, a više od
svih njih - najbolji strelac i igrač tog prvenstva sveta, Mario Kempes.
Kempes je takmičenje završio sa šest golova, dva u finalu protiv
Holandije, ali je sam plasman domaćina u završnicu ostao u senci velike
buke koju su digli Brazilci. I ovoga puta igrale su se dve faze
takmičenja po grupama, a kako su večiti južnoamerički rivali odigrali
nerešno - o plasmanu u finale odlučivala je gol-razlika. Brazil je
očekivano savladao Poljake sa 3:1 pa je Argentini dva sata kasnije
trebalo čak četiri gola razlike u meču sa Peruom.
Utakmica je završena rezultatom 6:0, što je za Brazilce bilo više
nego dovoljno da Argentince optuže za nameštanje rezultata,
potkrepljujući svoje tvrdnje da je Peru dobio i finansijsku i
materijalnu pomoć od države koja je organizovala Mondijal. FIFA nije
razmišljala o promeni ostvarenog rezultata, ali je posle takvog iskustva
odlučila da se ubuduće igraju polufinalni mečevi posle druge faze
takmičenja.
Finale je pripalo "gaučosima" koji su posle produžetaka, uz dva pomenuta
gola Kempesa, savladali Holanđane sa 3:1 i tako po prvi put osvojili
titulu prvaka sveta.
Svetsko prvenstvo 1978.
Domaćin: Argentina Šampion: Argentina (prva titula) Finale: Argentina - Holandija 3:1 (1:0, 0:1, 2:0) Najbolji strelac: Kempes (Argentina) 6 golova Ukupno golova: 97 (prosečno 2,55) Najefikasnije selekcije: Argentina i Holandija (15) Gledanost: 1.546.151 (prosečno 40.688)
Učinak Jugoslavije
"Plavi" nisu učestvovali na ovom Mondijalu iako su bili u
prilici da je izbore u poslednjem kvalifikacionom meču sa Špancima.
Jugoslavija je nakon poraza u Sevilji (1:0) i u Zagrebu od Rumuna (0:2)
napravila čudo u Bukureštu gde je posle deficita od 3:2 na poluvremenu
došla do pobede od 6:4 pa joj je za plasman na Svetsko prvenstvo trebala
pobda nad Španijom od dva gola razlike. No, 90.000 ljudi na beogradskoj
Marakani pamtiće taj susret samo po dve stvari - minimalni poraz koji
je ozvaničio kraj nadanja, kao i činjenicu da je španski reprezentativac
Huanito pogođen staklenom flašicom, čuvenim "unučetom", nakon što je
publici prilikom izlaska sa terena pokazao palac okrenut na dole. ( Beogradska Ka5anija )
Italijani su do svoje
treće titule svetskog prvaka stigli ponajviše zahvaljujući igraču koji
isprva nije ni trebalo da se nađe na Mondijalu u Španiji, Paolu Rosiju
koji je 1982. zaigrao za reprezentaciju tek nakon što mu je pred sam
start takmičenja nacionalni Savez sa tri na dve godine smanjio
suspenziju zbog klađenja i nameštanja utakmica.
No, priča o nameštanju dobila je svoju veliku epizodu i na samom
završnom turniru: Zapadna Nemačka i Austrija odigrali su "tačno" 1:0,
što je obema ekipama odgovaralo - a nikako Alžircima koji su svoj
poslednji meč preliminarne faze odigrali dan ranije pa im je ostalo da
se (uzalud) nadaju da se neće desiti baš ono što se i dogodilo. Suočena
sa brojnim kritikama, FIFA je nedugo zatim odlučlila da se ubuduće
utakmice poslednjeg kola prve faze nadmetanja u jednoj grupi igraju u
isto vreme, no od toga je Alžir imao male koristi u Španiji.
Na ovom šampionatu planete prvi put se igralo po novom sistemu, u
kome je uvećan broj timova (24) bio podeljen u šest grupa, iz kojih su
po dve najuspešnije prolazile dalje – u nove grupe. Pobednici
novoformiranih grupa išli su u polufinale, a put "azura" do vrha počeo
je prilično bledo jer su prvu fazu završili bez pobede, a prošli su
dalje samo zahvaljujući golu više od trećeplasiranog Kamerunaca. Od
trijumfalnog pohoda Italijana ne bi bilo ničeg da su arbitri priznali
gol Rožea Mile Peruu, ali kako se to nije dogodilo "azuri" su uspeli da
nastave sa takmičenjem, a onda su natrčali na Brazil, koji je isprašio
Maradonine Argentince sa 3:1 i tako najavio nove uspehe.
Ipak, Paolo Rosi je zablistao u drugoj fazi, sa tri gola "kariokama"
(3:2) raspršio je njihov san o četvrtoj tituli, a zatim je u polufinalu
presudio i Poljacima postigavši oba pogotka na tom meču. U finalu su
Italijane čekali Zapadni Nemci, koji su Mondijal počeli porazom od
Alžira (2:1) a onda na putu do završne borbe za titulu prebrodili duele
sa Engleskom, Španijom i u polufinalu sa Francuskom, koju su posle 3:3
eliminisali boljim izvođenjem penala, što je bio prvi takav slučaj u
istoriji svetskih prvenstava.
"Azure", međutim, niko nije mogao da zaustavi na putu ka slavi, pa je
posle miroljubivih 0:0 na poluvremenu Rosi načeo "pancere", a potom
Tardeli i Altobeli uvećali vođstvo pre nego što je Brajtner pred sam
kraj meča postigao utešni gol za konačnih 3:1.
Svetsko prvenstvo 1982.
Domaćin: Španija Šampion: Italija (treća titula) Finale: Italija - SR Nemačka 3:1 (0:0) Najbolji strelac: Paolo Rosi (Italija) 6 golova Najbolji igrač: Paolo Rosi (Italija) Ukupno golova: 146 (prosečno 2,81) Najefikasnija selekcija: Francuska (16) Gledanost: 2.109.723 (prosečno 40.571)
Učinak Jugoslavije
Prilično mlada ekipa koju je selektor Miljanić poveo u
Španiju nije se proslavila na ovom Mondijalu, delom zbog lošeg starta, a
delom zbog čuvenog danskog sudije Lunda Sorensena.
"Plavi" su najpre odigrali samo 0:0 sa amaterima iz
Severne Irske, pa je dodatno na značaju dobio meč sa domaćinom
takmičenja. Golom Gudelja Jugoslavija je povela, a onda su Španci dobili
krila u vidu Sorensenovih odluka: prvo je svirao penal zbog prekršaja
Zajeca na 17-18 metara od gola koji je branio Dragan Pantelić, a onda je
rešio da promašeni jedanaesterac Huanita ponovi jer se golman "plavih"
pre vremena kretao po gol-liniji, što u to vreme nije bilo u skladu sa
fudbalskim pravilima. Španija je na kraju slavila sa 2:1, pa je ostala
nada u poslednje kolo.
Penal koji je Vladimir Petrović Pižon izveo protiv
Hondurasa u 88. minutu bio je dovoljan za pobedu, a onda se čekalo čitav
dan na odluku da li je dovoljan i za prolazak dalje. Tek sutradan, kao
što su predviđala tadašnja pravila i raspored takmičenja, na teren su
izašli Španci i Severni Irci, a meč je završen šokantnim porazom
domaćina Mondijala – koji je prijao samo njima i Ircima, jer su prošli
dalje, za razliku od "plavih".
Kako dati dva gola na istom meču a ući u istoriju sa oba, jednim kao najlepšim ikada a jednim
koji služi kao opis lukavstva i kršenja pravila ne bi li se stiglo do
cilj, zna samo Maradona. "Dijegov Mondijal" mogao bi da bude opis
šampionata održanom u Meksiku 1986. na kome su Argentinci stigli do
druge titule prvaka sveta, usput pobedivši Englesku u jednom od
najčuvenijih mečeva koji su odigrani na prvenstvima sveta u fudbalu.
Da nije bilo finansijske krize čitava ova priča imala bi verovatno
potpuno drugačiji scenario, jer su upravo ekonomski razlozi primorali
Kolumbiju da odustane od organizacije takmičenja koju joj je poverila
FIFA. Meksiko je tako, samo godinu dana pred početak nadmetanja, izabran
za mesto odigravanja završnog turnira čime je ova zemlja postala prva
kojoj je svetska kuća fudbala to poverila dva puta.
I ovoga puta, kao četiri godine ranije, učestvovalo je 24 tima što je za
osam bilo više nego na većini uvodnih Mondijala ali se po prvi put
posle preliminarne faze takmičenja igralo po nokaut sistemu, što je
mečevima donelo dodatnu draž, kao i tenziju.
Najveću je imao četvrtfinalni duel Argentinaca i Engleza, jer su se
susreli timovi koji su i pre takmičenja svrstavani među najveće
favorite. "Gordi albion" je predvodio najbolji strelac Mondijala Gari
Lineker, "gaučose" nepredvidivi Maradona koji je ušao u istoriju fudbala
po svoja dva pogotka na ovoj utakmici. Prvi je dao rukom, praveći se na
terenu da je to učinio glavom, što je sudiji promaklo pa je taj potez
ostao zapamćen kao "Božja ruka", kako je to najbolji igrač šampionata
kasnije slikovito opisao. Drugi je "kudravi gaučos" postigao nanizavši
pet protivničkih igrača pre nego što je svoju majstoriju krunisao
slanjem lopte u mrežu. Utešni gol za Engleze postigao je upravo Lineker,
pred kraj meča, koji je posebnu tenziju imao i zbog 74-dnevnog rata
Argentine i Engleske dve godine ranije na Foklandskim ostrvima.
Uz dva Maradonina pogotka Belgiji u polufinalu, na red je došao veliki
duel sa Zapadnom Nemačkom za trofej. Na dva gola "gaučosa" selekcija SR
Nemačke odgovorila je preko Rumenigea i Felera u samoj završnici, ali je
sedam minuta pre kraja Buručaga iskoristio sjajno dodavanje Maradone da
postavi konačnih 3:2 u korist Argentinaca koji su tako po drugi put u
svojoj istoriji prigrlili pehar namenjen prvaku sveta.
Svetsko prvenstvo 1986. Domaćin: Meksiko, četvrtfinale Šampion: Argentina (druga titula) Finale: Argentina - SR Nemačka 3:2 (1:0) Najbolji strelac: Lineker (Engleska) 6 golova Najbolji igrač: Dijego Maradona Ukupno golova: 132 (prosečno 2,54) Najefikasnija selekcija: Argentina (14) Gledanost: 1.768.152 (prosečno 46.530)
Učinak Jugoslavije
Jedno od najlošijih izdanja u kvalifikacijama "plavi" su
imali pred Mondijal 1986, jer su u grupi od pet ekipa na kraju bili
uspešniji samo od nejakog Luksemburga. Preslišali su tadašnje
jugoslovenske reprezentativce i Bugari, i Istočni Nemci i Francuzi, pa
su na kraju dve pobede nedostale "plavima" da se domognu najvećeg
fudbalskog takmičenja. U tadašnjoj ekipi zaigrali su iskusni fudbaleri
poput Baždarevića, Vokrija, Šestića i Zajeca, ali je polako počela da se
formira nova ekipa koja je, četiri godine kasnije, uz slavnu generaciju
"Čileanaca" bila na pragu velikog mondijalskog uspeha.
Ipak, Jugoslavija je imala svog predstavnika na Svetskom
prvenstvu u Meksiku, jer je Zoran Petrović delio pravdu na dva meča kao glavni arbitar. ( Beogradska Ka5anija )
Repriza finala iz 1986. desila se u Italiji, gde su ovoga puta Nemci bili spremni za
nadmudrivanje i nadigravanje sa nepredvidivim Argentincima. Ipak, kao
Mondijal sa najmanje datih golova po odigranom meču, uz čak 16 crvenih
kartona i prvo isključenje u finalima, taj šampionat sveta mnogima nije
ostao u sjajnom sećanju, uključujući i "plave" koji su bili na korak od
polufinala pre nego što se Jugoslavija i defnitivno raspala.
Pomalo je u senci tog raspada koji se tek nazirao - retko ko upamtio da
se i SFRJ zvanično kandidovala za dobijanje organizacije Svetskog
prvenstva. Ipak, rukovodstvo Saveza uvidelo je da su male šanse u
konkurenciji Italije, SSSR-a (potonjih finalista izbora) kao i SR
Nemačke, Engleske, Austrije i Grčke, te se prilikom drugog, završnog
roka odustalo od ove namere.
No, pomenuti izuzetno defanzivni pristup igri doneo je i dobre stvari
fudbalu. Istina, tek posle tog turnira. Nakon što su Irci stigli sve do
četvrtfinala postigavši samo dva gola, a igrači Argentine svega pet
golova na putu do finala, FIFA je uvela promene pa se posle Mondijala u
Italiji počelo dobijati tri umesto dva boda za pobedu, ne bi li se
pospešio napadački fudbal, a golmanima je bilo zabranjeno da hvataju
lopte koje im saigrači namerno vraćaju, čime se stalo na put besmisleno
dugom zadržavanju igre.
Sjajne predstave Kameruna, koji su za početak pobedili tada aktuelnog
šampiona iz Argentine, pa u grupi završili ispred evropskog
vice-šampiona SSSR-a, bili su poslastica za sve ljubitelje fudbala
kojima je u sećanju ostao i njihov 38-godišnji golgeter Rože Mila, kako
po pogocima tako i po plesu kojima ih je proslavljao.
Na kraju, do finala su stigli Argentinci i Nemci, prvi penalima preko
SFRJ i Italije kojima od pomoći nije bio ni najbolji strelac turnira
Toto Skilaći, a drugi "minimalcem" protiv Čehoslovaka i penalima protiv
Engleza. Na kraju je penal i rešio pobednika ovog Mondijala, jer je
Andres Breme sa "bele tačke" u 85. minutu borbe za trofej presudio
Argentincima i doneo Nemcima treću titulu prvaka sveta.
Skilaći je pored toga što je bio najbolji strelac - postao i prvi
zvanično proglašeni naj-igrač Svetskog prvenstva, jer je na Mondijalu
1990. ustanovljena nagrada "Zlatna lopta" koja se od tada dodeljuje
najboljem pojedincu na šampionatu planete.
Svetsko prvenstvo 1990.
Domaćin: Italija Šampion: SR Nemačka (treća titula) Finale: SR Nemačka - Argentina 1:0 (0:0) Najbolji strelac: Salvatore Skilaći (Italija) 6 golova Najbolji igrač: Salvatore Skilaći (Italija) Ukupno golova: 115 (prosečno 2,21) Najefikasnija selekcija: Zapadna Nemačka (15) Gledanost: 2.516.348 (prosečno 48.391)
Učinak Jugoslavije
Tri godine pred ovaj šampionat sveta prvaci planete u
konkurenciji igrača do 20 godina starosti postali su fudbaleri
Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Ta zlatna "Čileanska
generacija", koja je ostala upamćena kao najbolje što smo mogli a nismo
na kraju imali u seniorskoj konkurenciji, ali i kao najefikasnija u
istoriji U-20 prvenstava sveta sa 2,44 gola po meču, dala je samo
četvoricu učesnika Mondijala u Italiji (Lekovića, Jarnija, Prosinečkog i
Šukera), dok se na spisku nije našlo mesta za igrače poput Petrića,
Bobana i Mijatovića.
Od svih njih samo je Prosinečki dobio šansu od selektora
Ivice Osima, i to u četvrtfinalu protiv Argentine u kome su "plavi"
igrali od 31. minuta bez isključenog Šabanadžovića a ipak odoleli
Maradoni, Kaniđi i drugarima. Na red su došli penali, u kojima ni
Ivkovićeva odbrana Maradoninog šuta nije bila dovoljna za trijumf jer su
svoje šuteve loše izveli Stojković, Dragoljub Brnović i Hadžibegić.
Tako je slavlje posle dve Piskijeve majstorije u četvrtfinalu protiv
Španaca, jedan od najlepših lažnjaka u svetu fudbala i jedan savršeni
slobodnjak, brzo utihnulo, baš kao što je brzo došlo i do raspada
zemlje.Prolaz kroz grupu i pored poraza od SR Nemačke (4:1), a
pobede nad Kolumbijom (1:0) i Ujedinjenim Arapskim Emiratima (4:1) bili
su uz sjajan trijumf nad Španijom (2:1 posle produžetaka) poslednji
juriš generacije za čije se pojedine mlade članove i naslednike veterana
koji su u Italiji nosili dres SFRJ tek očekivalo da pokore svet kao što
su to učinili u Čileu. Od toga, međutim, nije bilo ništa, jer je rat učinio svoje.
Kada u SAD kažu fudbal, oni ne misle na istu igru kao mi, Svetsko prvenstvo u sokeru
jednostavno ne zvuči kako treba, ali to nije sprečilo FIFA da 1994.
godine Mondijal pošalje u Ameriku.
Nasuprot očekivanjima, tamo se svašta izdešavalo, nekoliko događaja ušlo
u istoriju, bilo je nekoliko odličnih mečeva, a fudbal je na jednom
prilično "nefudbalskom" terenu napravio novi značajan korak. Šampion je,
naravno, bio Brazil - tada rekordni četvrti put.
"Jenkiji" su dobili organizaciju 15. Svetskog prvenstva ispred Maroka i
Brazila 1988. godine, a kritike su odmah počele da se gomilaju. Nacijama
kojima je pravi fudbal u tradiciji ništa nije bilo po volji - ni
stadioni, ni hot dogovi, ni to što domaćin nema profesionalnu ligu, ni
očekivana komercijalizacija igre, pa čak ni nekako "baš američka"
maskota Strajker. Na kraju krajeva, odnos domaćina prema fudbalu se
video i u jednom albumu sa sličicama - Aleksi Lalas je umesto u dresu
uslikan sa lenonkama na licu i sa gitarom u rukama.
Afrika je ponovo stavljena na čekanje, a gledajući iz ove perspektive to
je bio pun pogodak.
Devet američkih gradova su od 17. juna do 17. jula 1994. godine živeli i
disali jednu igru koja je samo nekoliko meseci ranije i dalje bila
"igra za žene", velike korporacije su radile svoj posao punom parom, a
do tada neviđen spoj fudbala, radoznalosti, reklame i velike mašinerije
podmazane novcem donele su svetu najposećeniji Mondijal ikada!
Ogromna zdanja na kojima su igrani mečevi bili su krcati, prosečna
poseta je bila nepunih 69.000, a ukupna čak 3,6 miliona. Brojka koja
nije srušena uprkos tome što se u SAD odigralo poslednje SP sa samo 24
reprezentacije. Ujedno, to je bio i poslednji put da je trećeplasirani
tim iz grupe imao šansu da se nađe u drugoj rundi.
Mondijal u Americi će ostati upamćen po više stavki u koloni "po prvi
put". Posle 12 godina na najvažnijem fudbalskom događaju nije bilo
Dijega Maradone, koji je pao na doping testu. U SAD su ekipe po prvi put
dobijale tri boda za pobede, sudije nisu uvek nosile crno, brojevi
igrača su bili odštampani i na grudima, a u Pontijak Silverdomu je
odigran i prvi meč na SP u zatvorenom.
Od imena će se pamtiti Oleg Salenko, prvi čovek koji je dao pet golova
na jednom meču na SP, Rože Mila, koji je baš na tom meču Rusija -
Kamerun postao najstariji igrač i strelac ikada sa 42 godine, Štefan
Efenberg, koga je Berti Fogs poslao kući zbog čuvenog srednjeg prsta na
meču sa Korejcima, kao i, na žalost, Andres Eskobar. Kolumbijac je
ubijen po povratku u domovinu zbog autogola koji je koštao njegovu
selekciju eliminacije već u grupi, a domaćinu značio odlazak u osminu
finala.
SAD se kao trećeplasirana ekipa iz grupe susrela sa budućim šampionom
Brazilom, koji je posle minimalca put do finala krčio preko sjajnog meča
sa Holandijom (3:2) i novog minimalca protiv Švedske. Tamo je čekala
Italija, a razočaravajuće finale je posle 120 minuta čvrste igre bez
šansi prvi put u istoriji SP rešeno penalima.
San "azura" je završen sada već legendarnim udarcem Roberta Bađa preko
prečke - 3:2 za Brazilce, koji su pobedu posvetili preminulom vozaču
Formule 1 Ajrtonu Seni.
Treće mesto su osvojili Šveđani ubedljivom pobedom nad Bugarskom (4:0),
uz koju je bio dobar deo ovdašnjih navijača. Naročito u meču sa
Nemačkom. Bugari predvođeni Hristom Stoičkovim su napravili veliki
preokret na ekstravagantno podšišanoj travi, nakon što je Lotar Mateus
sa bele tačke doveo "pancere" u prednost. Stoičkov je zakucao slobodnjak
u mrežu, a zatim je Jordan Lečkov postao heroj svojim udarcem glavom za
2:1. Ipak, više od toga nisu mogli jer ih je u polufinalu dočekala
nadmoćna Italija predvođena tragičarem turnira "Malim Budom".
Svetsko prvenstvo 1994.
Domaćin: SAD, osmina finala Šampion: Brazil (4. titula) Finale: Brazil - Italija (0:0, 3.2 p.p.) Najbolji strelac: Oleg Salenko (Rusija), Hristo Stoičkov (Bugarska) 6 Najbolji igrač: Romario (Brazil) Ukupno golova: 141 (52 meča) Najefikasnija selekcija: Švedska (15) Gledanost: 3.587.538 (prosečno 68.991 po meču)
Učinak Jugoslavije
Zbog raspada SFRJ i sankcija Ujedinjenih nacija,
reprezentacija Savezne republike Jugoslavije nije učestvovala u
kvalifikacijama. ( Beogradska Ka5anija )
Ono što nisu uspeli Žist Fonten i Rajmon Kopa, ili generacija koju je predvodio Mišel
Platini, uspeli su 1998. da pred svojom publikom urade reprezentativci
Francuske koji su, uz lidersku ulogu Zinedina Zidana, osvojili prvu
titulu prvaka sveta.
Po prvi put u istoriji Mondijala za titulu su se na završnom turniru
nadmetale 32 nacionalne selekcije, osam više nego na prethodnom. Po prvi
put su timovi bili "primorani" da putuju, jer je svaki stadion bio
namenjen za mečeve više grupa, a uvedeno je i pravilo "zlatnog gola"
kojim je pobednik postajao tim koji u produžecima prvi postigne gol.
Jedna od novina koja se od tada zadržala jeste i obaveza četvrtog
arbitra da javnost obavesti koliko će se minuta nadoknade vremena
igrati.
Šampionat u zemlji galskih petlova obeležile su bravure Ronalda, koji je
proglašen za najboljeg igrača Mondijala pre finalnog meča u kome su
"karioke" glatko poražene od "trikolora" sa 3:0, ali i nekoliko
iznenađenja. Najveće su priredili debitanti, Hrvati, koji su napravili
senzaciju doguravši do polufinala, usput pobedivši i Nemce sa 3:0 u
četvrtfinalnom duelu. Imali su "vatreni" i prednost protiv domaćina,
bili su na korak od završne borbe za trofej, a onda je francuski
defanzivac Lilijan Tiram postigao svoja dva jedina gola u
reprezentativnom dresu i zakazao duel sa braniocem trofeja.
Finale se pretvorilo u potpunu dominaciju izabranika Emea Žakea, kojima
na putu do jedine titule prvaka sveta nije smetalo ni to što je Zidan
morao da pauzira dva meča zbog isključenja u pobedi nad Saudijskom
Arabijom. "Trikolori" su tada bili prepuni zvezda, kako iskusnih poput
Đorkaefa i Petija, tako i mladih koje je predvodio tada 21-godišnji
Tjeri Anri, pa su sa pravom postali sedma reprezentacija koja se popela
na svetski tron.
Hrvati su na kraju zauzeli treće mesto pobedom nad Holandijom, koja
je prethodno izbacila Jugoslaviju i Argentinu rezultatom 2:1, a u
četvrtfinalu završila san Brazilaca da mogu do nove titule, eliminsavši
ih boljim izvođenjem penala.
Svetsko prvenstvo 1998. Domaćin: Francuska Šampion: Francuska (prva titula) Finale: Francuska - Brazil 3:0 (2:0) Najbolji strelac: Davor Šuker (Hrvatska) 6 golova Najbolji igrač: Ronaldo (Brazil) Ukupno golova: 171 (prosečno 2,67) Najefikasnija selekcija: Francuska (14) Gledanost: 2.785.100 (prosečno 43.517)
Učinak Jugoslavije
Povratak na svetsku scenu posle osmogodišnje pauze, uz
izbacivanje "F" iz skraćenice SFRJ jer je u međuvremenu bivšu državu
zbog raspada nasledila zajednica u kojoj su, pod imenom Savezne
Republike Jugoslavije, ostali Srbija i Crna Gora, burno je dočekan u
čitavoj zemlji, gladnoj novih fudbalskih uspeha.
Ekipa satkana i od mladih nada poput Stankovića,
Ognjenovića, Miloševića, Kovačevića ali i starih asova, od kojih su
trojica osvojila sa Zvezdom titulu klupskog prvaka Evrope a Mijatović
baš tog leta sa madridskim Realom za koji je postigao pobedonosni
pogodak u finalu Lige šampiona, imala je na sebi veliko breme - čitava
nacija, ostatak bivše Jugoslavije, želela je novo čudo. Ne baš nalik
onom iz Čilea, kada je deo te ekipe postao prvak sveta u U-20
konkurenciji, više nalik onom iz Italije 1990, kada se bilo na korak od polufinala.
Međutim, minimalna pobeda nad Iranom, pa čuvenih 2:2 sa
Nemcima koji su deficit nadoknadili u poslednjih 17 minuta, bili su uvod
u napeti meč sa Amerikancima koji je rešio defanzivac Komljenović.
"Plavi" su tako došli do osmine finala, u kojoj su natrčali na Holandiju
koja do tada nije blistala, ali je izbegla treći remi na svom četvrtom
meču u Francuskoj zahvaljujući golu koji je Edgar Davids postigao za konačnih 2:1 u 92. minutu utakmice.
Sumrak favorita obeležio je početak prvog Mondijala koji su zajedničkim snagama
organizovale dve države, Japan i Južna Koreja, što je bio prvi takav
slučaj a za sada i jedini u istoriji najvećeg fudbalskog takmičenja. Ono
što nije bilo prvi, već rekordni peti put - Brazil je stigao do trona.
Aktuelni prvak Francuska ne samo da nije ponovila uspeh nego nije uspela
ni da postigne gol u grupi u kojoj su je pobedili Senegal i Danaska, a
Urugvaj izvukao remi. Ništa bolje nije prošla ni Argentina, koja se
poput Nigerije loše provela u "grupi smrti" iz koje su dalje otišli
senzacionalni lideri na tabeli Šveđani, drugoplasirani Englezi koji su
"gaučose" savladali uz penal Dejvida Bekama, pa su veterani poput
Batistute, Kaniđe i Simeonea ostatak takmičenja proveli kao posmatrači.
Brazil, međutim, nije imao takvih problema, ako se izuzme žestok otpor
Turske i u prvom meču na prvenstvu i u polufinalu, a da se Englezi ne
nađu u samoj završnici pobrinuo se njihov golman Simen koji je dozvolio
da ga Ronaldinjo matira iz slobodnog udarca sa velike distance i
pozicije koja svakako nije uobičajena za postizanje golova. Još jednom
predvođeni Ronaldom, koji je bio najbolji strelac turnira, Brazilci su
stigli do finala u kome je upravo on dva puta matirao zvanično najboljeg
igrača turnira, golmana Nemaca Olivera Kana, za rekordnu petu titulu
"karioka". Kan je tako nastavio "prokletstvo najboljeg", jer je četiri
godine ranije Ronaldo dobio tu nagradu a onda doživeo poraz u finalu,
što se potom 2006. desilo i Zinedinu Zidanu.
Nadmetanje u Japanu i Južnoj Koreji bilo je prvo na kome je učestvovalo
sedam timova koji su ranije osvajali titulu prvaka sveta, ali i
poslednje na kome je aktuelni prvak uz organizatore stekao automatsko
pravo da nastupi. Pored trijumfa Brazila ljubitelji fudbala pamtiće
neverovatne primere deljenja pravde u korist Južne Koreje, naročito u
osmini finala protiv Italijana kao i u četvrtfinalu sa Špancima, ali i
činjenicu da je Bora Milutinović po peti uzastopni put doveo jednu
reprezentaciju na završni turnir, no sa Kinom ovoga puta nije osvojio ni
bod, niti su njegovi izabranici uspeli da postignu gol.
Svetsko prvenstvo 2002. Domaćin: Japan i Južna Koreja Šampion: Brazil (peta titula) Finale: Brazil - Nemačka 2:0 (0:0) Najbolji strelac: pravi Ronaldo (Brazil) 8 golova Najbolji igrač: Oliver Kan (Nemačka) Ukupno golova: 161 (prosečno 2,52) Najefikasnija selekcija: Brazil (18) Gledanost: 2.705.197 (prosečno 42.269)
Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Savezne Republike Jugoslavije nije uspela da
se kvalifikuje na ovaj turnir, što i ne čudi jer su od 2000. do 2001.
vodila čak petorica trenera. Najpre Ilija Petković, potom Milovan Đorić,
a na dve kvalifikacione utakmice selektorska komisija u sastavu Vujadin
Boškov kao predsednik, te Ivan Ćurković i Dejan Savićević kao članovi.
Ta, jubilarna 15. "ekipna uprava" reprezentacija
Jugoslavije od njenog nastanka, koju su odbori ili komisije najviše
vodili neposredno posle Drugog svetskog rata, susrela se sa teškim putem
do Mondijala, jer su Đorićevi izabranici uspeli da u tri meča pobede
jedino Luksemburg, a onda su usedili remiji sa Švajcarcima i Slovencima.
U grupi su još bili i potonji pobednici, Rusi, a kako je mesta u
završnici kvalifikacija bilo još samo za drugu poziciju koja vodi u
baraž, o tome je odučivao direktan duel sa Slovenijom i to na stadionu u Humskoj.
Gosti su po kišom nakvašenom terenu poveli golom
Milinovića već u 10. minutu, a sve što su "plavi" uspeli da urade jeste
da iz jedine prave prilike preko Đorđevića izjednače u 51. minutu, ne i
da naprave priželjkivani preokret. Slovenci su u poslednjem kolu
očekivano dobili Farane i otišli u baraž, potom i na Mondijal, a
ovdašnji razičarani ljubitelji fudbala još jednom su najveće takmičenje
pratili uz TV prenose bez čuvene navijačke euforije.
Osamnaesti šampionat planete održan je u Nemačkoj, a da nije bilo skandala prilikom odabira
domaćina po svoj prilici bismo najbolje timove sveta 2006. gledali u
Južnoj Africi, a ne 2010.
U poslednjoj rundi glasanja kome će pripasti organizacija Mondijala
Nemci su pobedili Južnu Afriku sa 12:11, ali tek nakon mnogo peripetija.
Delegat Okeanije Čarli Dempsi odlučio je naprasno da ne da nikome glas u
finalnoj fazi izbora - navodeći neverovatan pritisak koji se stvarao
oko te odluke. Da je poslušao instrukcije svojih pretpostavljenih njegov
glas bi otišao južnoafričkoj kandidaturi pa bi pri nerešenom ishodu
odlučivao lično predsednik FIFA, Sep Blater koji je pred glasanje i
izjavio da mu je najdraža upravo misao da se Svetsko prvenstvo održi u
Africi.
Ništa manje nije bio neobičan ni žreb, jer je od svih reprezentacija baš
ona koja je predstavljala državnu zajednicu Srbija i Crna Gora svrstana
- u poseban šešir, sama. To je urađeno kako bi se izbegla mogućnost da u
jednoj od osam grupa bude tri ekipe iz Evrope, a Hajdi Klum se
potrudila da je ovdašnji ljubitelji fudbala ne pamte samo po lepoti već i
po "srećnoj ruci" pošto je "plave" poslala na Holandiju, Argentinu i
Obalu Slonovače.
Iz te "grupe smrti" na kraju niko nije došao do polufinala, u kome su se
našli iznenađenje turnira, domaćin Nemačka sa podmlađenim sastavom,
Portugalci koji su prethodno izbacili i Holanđane i Engleze, kao i
Italijani i Francuzi, željni novog trofeja.
"Azuri" su, poput Holandije i Španije koji su zastali već u prvoj
nokaut fazi, mogli mnogo ranije da odu kući nego što su se nadali, ali
su u 95. minutu uspeli da protiv Australije iznude penal preko heroja
nacije, beka Fabija Grosa. Frančesko Toti je sa "bele tačke" postigao
gol za radost Italije, ali i za otkaz na državnoj televiziji u Kini, gde
se reporter, inače veliki zaljubljenik u italijanski fudbal, previše
uneo u opis sopstvene radosti tokom prenosa.
Groso je bio strelac i gola u polufinalu protiv Nemačke, ovoga puta u
119. minutu pre nego što je Del Pjero potvrdio odlazak "azura" u finale,
do kog su "trikolori" došli eliminsavši Špance, Brazilce i Portugalce.
Završnu borbu za trofej obeležili su golovi Zidana i Materacija, zatim
njihovo koštanje i Zizuovo isključenje zbog antologijskog udarca glavom u
grudi prgavog defanzivca koji je ga je verbalno isprovocirao. Na red su
došli penali u kojima se Italijanima nije desio "novi Bađo" kao protiv
Brazila 1994. već su sa bele tačke došli do četvrte titule zahvaljujući
nerealizovanom jedanaestercu Trezegea.
Svetsko prvenstvo 2006.
Domaćin: Nemačka Šampion: Italija (četvrta titula) Finale: Italija - Francuska 1:1, penalima 5:3 Najbolji strelac: Miroslav Klose (Nemačka) 5golova Najbolji igrač: Zinedin Zidan (Francuska) Ukupno golova: 147 (prosečno 2,3) Najefikasnija selekcija: Nemačka (13) Gledanost: 3.353.655 (prosečno 52.401)
Učinak Jugoslavije
Gotovo savršena odbrana, koja je u kvalifikacijama primila
samo jedan gol na deset mečeva i bez poraza završila kao prva u grupi
ispred Španije, BiH, Belgije, Litvanije i nejakog San Marina, bila je
najveći adut "plavih" u Nemačkoj. Sve dok se atmosfera naglo nije
pogoršala u poslednjoj fazi priprema za Mondijal.
Povreda Nemanje Vidića, prećutkivani sukob igrača na
pripremama kao i pomalo nesrećni poraz od Holandije na startu turnira
uneli su dodatnu nervozu u ekipu selektora Ilije Petkovića koji je
uvrstio i svog sina Dušana na spisak putnika. On se, pak, zbog pritiska
javnosti - vratio u Beograd iz Austrije, baš kada su ostali
reprezentativci krenuli put Nemačke.
Tamo je u drugom kolu usledio debakl protiv Argentine od
6:0, a onda i poraz od Obale Slonovače od 3:2 u meču timova koji su se
time opraštali od Mondijala. Srbija i Crna Gora su se tada oprostili i
od zajedničke fudbalske selekcije, jer se državna zajednica nedugo zatim i zvanično raspala. ( Beogradska Ka5anija )
