Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu, održano u Urugvaju 1930. godine imalo je neslavan
uvod, neverovatno zanimljive anegdote i skandalozne zaplete i rasplete.
Naime, na njemu je učestvovalo 13 zemalja a malo je nedostajalo da na
njemu ne bude evropskih timova.
Odluka o domaćinu prvog Svetskog prvenstva u fudbalu doneta je na
kongresu Međunarodne fudbalske federacije (FIFA) 1928 kada je procenjeno
da bi bilo dobro da pionirski poduhvat zaživi na južnoameričkom tlu i
tlu prvaka Olimpijskih igara 1924. i 1928. godine.
Ljute što je FIFA odlučila da se igra u dalekom Urugvaju, do kojeg se
putovalo čitavu večnost, evropske reprezentacije (Italija, Švedska,
Holandija i Španija) su dva meseca pre početka takmičenja odbile da se
nađu na Mondijalu.
Bilo je tu više problema za fudbalere, u to vreme amatere, jer i das u
pristali da putuju po dve nedelje do Montevidea, nisu pronalazili način
da dobiju plaćeno odsustvo sa posla. Da prvenstvo ipak prođe i sa
učešćem Evropljana, pobrinuo se inicijator Mondijala Žil Rime, pa je
tako autoritativnim tonom poslao Francuze do Urugvaja, a njoj su se
pridružile Rumunija, Jugoslavija i Belgija.
Francuski skulptor Abel Lefle dizajnirao je prvi trofej namenjen
osvajaču titule prvaka sveta. Zlatna statua bila je teška 3,8 kilograma,
a visoka 35 santimetara.
Još 1930. je odlučeno da ona pređe u trajno vlasništvo tima koji prvi
tri puta osvoji titulu prvaka sveta, pa je od 1970. godine bila u
trajnom vlasništvu Brazila - dok nije ukradena.
Urugvaj je bio dobar domaćin. Ne samo što su za potrebe Mondijala
sagradili velelepni stadion Sentenario koji je primao skoro 100.000
gledalaca, već su i snosili deo putnih troškova zemljama učesnica sa
drugih kontinenata. Ipak, Sentenario nije završen na vreme, pa se na
početku turnira igralo na drugim objektima, međutim, na kraju je i to
sređeno pa se titula mogla slaviti zajedno sa obeležavanjem
stogodišnjice nezavisnosti.
Iako su Mondijal obeležili Urugvaj i Argentina, novinari su za najveći
"hit" proglasili Jugoslaviju i njenog golmana Milovana Jakšića, koji je
dobio nadimak "Veliki Milovan" (El Grande Milovan). U redovima
Jugoslavije igrali su isključivo srpski fudbaleri jer su Hrvati
bojkotovali nacionalni tim zbog premeštanja sedišta FSJ iz Zagreba u
Beograd.
Jugosloveni su eliminisali veliki Brazil u grupnoj fazi, a u polufinalu
su nesportskim sredstvima sprečeni da eliminišu domaćina. Jugoslavija je
golom Branislava Sekulića povela već u 4. minutu što je bio signal za
domaćina da i van terena ništa ne prepuste slučaju.
Sudija je bio Almeida Rega iz Brazila, kojem je s jedne strane verovatno
bilo krivo što je Jugoslavija izbacila Brazil, a kojem je s druge
strane sigurno naloženo da "interveniše" ako dođe do obrta na terenu.
Zato je Rega gledao kako na sve načine da zaustavlja napade Jugoslavije,
a čitav skandal u njegovoj režiji otišao je toliko daleko da je pred
treći gol Urugvajaca lopta izašla u aut, a jedan policajac ju je nogom
vratio u teren i uposlio napadače domaćih. Sudija je samo pokazao da se
igra dalje i malo mu je nedostajalo da posle gola poleti u zagrljaj
domaćim igračima.
Inače neverovatni sudija je i pre ovog meča napravio blago rečeno
skandal - meč između Francuske i Argentine (0:1) greškom je skratio za
šest minuta, a kada je shvatio šta je učinio, tražio je od igrača, od
kojih su mnogi već počeli da se tuširaju, da se vrate na teren!
Šampionat su obeležile i druge veoma zanimljive priče. Tako je za vreme
polufinalnog meča sa Argentinom, trener američke selekcije pao u nesvest
nakon što je slučajno razbio bočicu sa hloroformom prilikom ukazivanja
pomoći jednom svom igraču.
Strelac jednog od četiri gola za Urugvaj na finalnoj utakmici sa
Argentinom Hektor Kastro bio je nezamenjiv član reprezentacije iako je
imao samo jednu ruku. Kastro je bez ruke ostao još kao dečak, ali ga to
nije omelo da napravi izuzetnu sportsku karijeru.
Reprezentacija Rumunije učestvovala je na SP na zahtev kralja Karolja
II. Rumunski vladar, koji je obožavao da gleda fudbalske mečeve, sam je
odredio ekipu za nastup na Mondijalu, a od poslodavaca za koje su radili
izabrani igrači, zahtevao je da im obezbede plaćeno tromesečno
odsustvo.
Golman urugvajske reprezentacije Antonio Macali odstranjen je iz tima
neposredno uoči početka šampionata, zato što je napustio hotel i posetio
porodicu. Osam nedelja pre starta prvenstva urugvajski nacionalni tim
bio je izolovan u jednom hotelu u Montevideu, a Macali se jedne večeri
iskrao iz sobe i otišao da vidi familiju. Iskusni golman, koji je
osvojio dve zlatne olimpijske medalje 1924. i 1928, izbačen je iz ekipe i
nikada u karijeri nije odigrao nijedan meč na Mondijalu.
Kapiten reprezentacije Francuske na meču sa Meksikom, prvoj utakmici te
zemlje na šampionatima sveta, Aleks Vilplan ubijen je 1945. godine zbog
saradnje sa nacistima. Vilplan, koji je rođen u Alžiru, tokom rata je
sarađivao sa Gestapoom i odgovoran je za smrt mnogih francuskih
rodoljuba.
Reprezentativci Argentine i Urugvaja uoči početka finalne utakmice nisu
mogli da se dogovore kojom loptom će odigrati meč. Nakon konsultacija sa
sudijom postignut je sporazum, pa je prvo poluvreme odigrano loptom
koju su poneli Argentinci, dok je drugih 45 minuta na terenu bio fudbal
koji su doneli Urugvajci.
Fudbaleri urugvajske reprezentacije pobedom na prvenstvu stekli su
status nacionalnih heroja. Svaki član državnog tima na poklon je dobio
veliku parcelu, sa izgrađenom kućom u Montevideu.
Šampionat je odigran u samo jednom gradu, Montevideu, što je jedini
slučaj u istoriji dosadašnjih prvenstava. To je, takođe, jedini
šampionat na kome nije odigran meč za treće mesto. Igračima po završetku
turnira nisu uručene medalje, već je svaki igrač primio plaketu.
Svetsko prvenstvo 1930.
Domaćin: Urugvaj Šampion: Urugvaj (prva titula) Finale: Urugvaj - Argentina (4:2) Najbolji strelac: Stabile (Argentina) 8 Ukupno golova: 70 (18 mečeva) Najefikasnija selekcija: Argentina (18) Prvi gol ikada na Mondijalima: Lusijen
Loran (Francuska) Gledanost: 434.000 Prosek gledalaca po meču: 24.111 Rezultati Jugoslavije: Bilans: Dve pobede, poraz u polufinalu Jugoslavija - Brazil 2:1 (2:0)
(Tirnanić 21, Bek 30 - Žoao Koeljo Neto Preguinjo 62) Jugoslavija - Bolivija 4:0 (0:0)
(Bek 60, 67, Marjanović 65, Vujadinović 86) Urugvaj - Jugoslavija 6:1 (3:1)
(Sea 18, 67, 72, Anselmo 20, 31, Iriarte 61 – Vujadinović 4)
( Beogradska Ka5anija )
Drugi Mondijal, održan u Italiji 1934. godine, pamtiće se po odsustvu aktuelnog šampiona sveta Urugvaja i promociji fašističkog vođe Benita Musolinija.
Urugvajci su odbili da doputuju u Evropu i brane titulu jer im se nije dopalo što se vodeće selekcije sa „starog kontinenta“ nisu udostojile da dođu na njihovo tle četiri godine ranije.
Na šampionatu su uz izuzetak prvaka sveta i Engleske, igrale sve ekipe koje su u tom trenutku predstavljale „krem“ fudbala. Jugoslavije nije bilo u Italiji jer je eliminisana u kvalifikacijama. Prvenstvo je od prvog do poslednjeg sudijskog zvižduka obeležio Musolini koji je od malena bio vatreni navijač Bolonje.
Poučen iskustvom Adolfa Hitlera sa Olimpijade u Berlinu, Musolini je gledao da se na sve načine promoviše na turniru. Odobrio je budžet od 3,5 miliona lira za organizaciju Mondijala, „preoteo“ Argentini trojicu veoma kvalitetnih fudbalera, prisustvovao gotovo svim mečevima „azura“, a poslednjih sedam dana šampionata vršio je ogromnu propagandu i mobilisao navijače da dođu na stadion i podrže ekipu u finalnom duelu sa Čehoslovačkom.
Za razliku od prethodnog turnira, koji je održan samo u jednom gradu, Mondijal u Italiji odigran je u osam gradova - Rimu, Trstu, Firenci, Napulju, Đenovi, Bolonji, Milanu i Torinu (na stadionu koji je dobio ime po fašističkom vođi), a 16 timova učesnika šampionata igralo je po kup sustemu.
Prolaz u četvrtfinale obezbedilo je osam evropskih selekcija, a u tom krugu je odigran jedan od najdramatičnijih duela svih vremena između Italije i Španije. Na tom susretu je brutalnu povredu oka zaradio legendarni golman Španije Rikardo Zamora koji je sprečio Italijane da slave pa je zbog remija meč morao ponovo da se igra sutradan, kada je pobednika rešio Đuzepe Meaca. Domaćini su zatim eliminisali i Austriju pa su ušli u finale sa Čehoslovacima, odigrano na stadionu Nacionalne fašističke partije.
Iako su gubili sa 1:0, Italijani su uspeli da preokrenu rezultat i ulepšaju dan, mesec i čitavu godinu Musoliniju.
Ni na ovom prvenstvu zanimljive i neobične priče nisu nedostajale. Kapiten italijanske reprezentacije Luiđi Alemandi podigao je pehar namenjen pobedniku, iako je nekoliko meseci ranije izbačen iz državnog tima zbog primanja mita.
Alemandi je, kako je utvrđeno istragom, prihvatio mito od 50.000 lira da učestvuje u lažiranju meča koji je njegov Juventus igrao sa gradskim rivalom Torinom. Dakle, Kalčopoli je u Italiji postojao i pre Kalčopolija.
Strelac izjednačujućeg gola za Italiju u finalu Rajmondo Orsi dan posle odlučujuće utakmice došao je na stadion sa fotoreporterima, koji su tražili da im još jednom demonstrira način na koji je postigao spektakularan gol. Orsi je više od 20 puta pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u duelu sa Čehoslovacima, ali lopta nijednom nije završila u mreži.
Italija je jedini organizator prvenstva koje je učestvovao u kvalifikacijama za završni turnir šampionata sveta. U duelu sa Grčkom Italijani su, na svom terenu u Milanu, pobedili sa 4:0 i plasirali se na šampionat čiji su bili domaćini.
Leopold Kilholc bio je najefikasniji igrač švajcarske reprezentacije na Mondijalu u Italiji, iako je sve utakmice igrao noseći naočare. Na dva meča, protiv Holandije i Čehoslovačke on je dao tri gola, od kojih je jedan postigao glavom!
Za reprezentaciju Italije nastupio je Luis Monti, koji je na prethodnom šampionatu igrao za Argentinu. On je prvi igrač koji je igrao za dve različite zemlje na prvenstvima sveta.
U Italiji je prvi put učestvovao tim iz Afrike. Egipat je u kvalifikacijama pobedio Palestinu ukupnim rezultatom 11:2, a na Mondijalu je odigrao samo jedan meč protiv Mađarske, koji je izgubio sa 4:2.
Građanski rat u Španiji prekinuo je na neko vreme karijeru jednog od junaka drugog Mondijala, slavnog golmana Rikarda Zamore. Svetski mediji u julu 1936. preneli su vest da su republikanci uhvatili i streljali Zamoru, što su kasnije nacionalisti generala Franka pokušali da iskoriste za svoju propagandu.
Zamora je samo uhapšen, ali je zahvaljujući spremnosti da priča o fudbalu i igra ga sa čuvarima, stekao njihovu naklonost i uspeo da se izvuče iz zatvora i pobegne u Nicu gde je nastavio karijeru.
Svetsko prvenstvo 1934. Domaćin: Italija Šampion: Italija (prva titula) Finale: Italija - Čehoslovačka (2:1 posle
produžetaka /1:1) Najbolji strelci: Najedli (Čehoslovačka),
Konen (Nemačka), Skijavio (Italija) 4 Ukupno golova: 70 (17 mečeva) Najefikasnija selekcija: Italija (12) Gledanost: 363.000 Prosek gledalaca po meču: 21.352 Rezultati Jugoslavije:Eliminisana u kvalifikacijama Bilans u kvalifikacijama: Jedan remi, jedan poraz
24.9.1933 Beograd: Jugoslavija – Švajcarska 2:2 (2:0)
24.9.1933 Bern: Švajcarska – Rumunija 2:2 (0:1)
29.4.1934 Bukurešt: Rumunija – Jugoslavija 2:1 (1:0)
Treći Mondijal imao je pravi predratni uvod. Reprezentacija Austrije kvalifikovala se za SP
ali nije mogla da nastupi jer je Nemačka tri meseca pre početka turnira
izvršila aneksiju te zemlje. Zbog pripajanja Austrije Nemačkoj,
šampionat je ostao bez jednog učesnika, pošto je FIFA odlučila da ne
popunjava upražnjeno mesto, pa se Švedska direktno plasirala u
četvrtfinale.
Ovo je bio i prvi Mondijal na kojem su igrači nosili brojeve na leđima
dresova, a prvi put je učestvovao i tim iz Azije. Nastupala je Holandska
Istočna Indija, danas Indonezija i to bez prethodnog učešća u
kvalifikacijama.
Italija je uspela da odbrani titulu što i ne čudi ako se uzme u obzir da
je fašistička vlast pretila svojim fudbalerima smrću. Oni su naime,
uoči početka finalnog meča sa Mađarskom iz Rima primili telegram u kome
je kratko pisalo „pobeda ili smrt“.
Uobičajenim fašističkim pozdravom italijanski vođa nameravao je da
dodatno motiviše reprezentativce, a neubičajni sadržaj tog telegrama
izazvao je kasnije brojne polemike.
Golman mađarske reprezentacije Antal Sabo posle meča nekoliko puta je
izjavio, ali mu je retko ko verovao, da je namerno puštao golove,
plašeći se za živote italijanskih igrača.
Musolini je upleo prste, doduše neprovereno i u polufinalni duel Italije
protiv Brazila. Popularne „karioke“ su na teren istrčali bez najboljeg
igrača Leonidasa, koji je navodno bio umoran, kako ga je pravdao
selektor Ademar Pimenta. Istorija nikada nije utvrdila pravi razlog
njegovog odsustva iz veoma važnog meča, ali pojedini stručnjaci
decenijama unazad tvrde da je Musolini urgirao da on ne igra zbog boje
kože. Italijanski diktator je, što je opšte poznata stvar bio rasista i
nije želeo da crveni pred nacijom ukoliko bi fudbalere sa SP izbacio
jedan tamnoputi fudbaler.
Ima još zanimljivih priča u vezi sa Leonidasom. On je tokom karijere u
Brazilu radio i kao privatni detektiv. Taj posao je napustio pred kraj
karijere, kada ga je narod već uveliko nazivao „crnim dijamantom“. Posle
fudbala je radio kao radio reporter, da bi se potom zainteresovao za
nameštaj pa je otvorio jedan veliki salon.
Leonidas će biti upamćen i kao prvi fudbaler Mondijala koji se zbog
klizavog terena izuo i nameravao da igra bos. To se dogodilo na meču
Brazila i Poljske, ali mu sudija Ivan Eklind nije dao da trčkara bez
kopački.
I legendarni italijanski fudbaler Đuzepe Meaca ušao je u anale Svetskih
prvenstava ali ne samo zbog golova, koji su doduše u jednoj
zanimljivosti bili uzrok. Njemu je naime posle pogotka iz jedanaesterca
protiv Brazila spao šorc za koji su ga tokom meča stalno hvatali
protivnički fudbaleri. Meaci nije bilo prijatno kada je shvatio da je
usred radovanja ostao bez šorca, ali su ga u trenutku okružili saigrači
kako slika ne bi obišla svet.
Četvrtfinalni duel Brazila i Čehoslovačke više je ličio na ragbi meč.
Već na početku susreta brazilski defanzivac Zeze povredio je
protivničkog napadača Nejedlija i odmah je isključen iz igre. Pred
odlazak na odmor pokoškali su se Maćado i Jan Riha, pa su i oni morali u
svlačionicu pre predviđenog vremena.
Susret dva rivala završen je sa čak trojicom isključenih i petoricom
povređenih igrača. U opštoj fudbalskoj tuči najteže su prošli Nejedli,
kome je slomljena noga i golman njegovog tima František Planička, koji
je zaradio prelom ruke!
Trofej koji je Italija osvojila doživeo je neobičnu sudbinu posle
Mondijala. Potpredsednik FIFA Italijan Otorino Barasi tokom Drugog
svetskog rata čuvao ga je u svom stanu, u kutiji za cipele ispod kreveta
u spavaćoj sobi. Plašeći se za sudbinu „Zlatne boginje“ on ju je
podigao iz sefa u jednog rimskog banci i preneo u svoj stan.
Svetsko prvenstvo 1938.
Domaćin: Francuska Šampion: Italija (druga titula) Finale: Italija - Mađarska (4:2) Najbolji strelac: Leonidas (Brazil) 8 Ukupno golova: 84 (18 mečeva) Najefikasnija selekcija: Mađarska (15) Gledanost: 376.000 Prosek gledalaca po meču: 20.888
Rezultati Jugoslavije:
Eliminisana u kvalifikacijama Bilans u kvalifikacijama: Po jedna pobeda i poraz
10.10.1937 Varšava: Poljska – Jugoslavija 4:0 (2:0)
3.4.1938 Beograd: Jugoslavija – Poljska 1:0 (0:0) ( Beogradska Ka5anija )
Posle pauze od 12 godina izazvane Drugim svetskim ratom, publika širom sveta ponovo je
imala priliku da prati zbivanja na Mondijalu, ovog puta u Brazilu.
Šampionat je, kao i oni pre njega, imao svoju nimalo simpatičnu
uvertiru u obliku bojkota pojedinih zemalja, zabrana, arogantnih stavova
i nažalost, samoubistava nesrećnih navijača.
FIFA je Brazilu dodelila organizaciju SP jer je bio pošteđen ratnih
strahota, a pred početak turnira je trofej nazvan Kup Žila Rimea.
Brazilci su bili toliko uvereni u trijumf ekipe da su, poput Urugvajaca
20 godina ranije, sagradili ogromno zdanje koje će primati 200.000
gledalaca i koje će se zvati Marakana.
Na turnir po treći put uzastopno nisu došli Argentinci. Sada im je
glavni razlog bojkota bila svađa sa rukovodstvom reprezentacije Brazila.
I Italijani su želeli da se povuku i ne brane titulu jer im je 1949.
godine poginulo osam igrača, ali su na kraju ipak došli. Turci se nisu
pojavili iz ekonomskih razloga, dok su Indijci okrenuli leđa Svetskom
prvenstvu jer im nije dozvoljeno da igraju bosi.
Zanimljivo je da su i Škoti odbili da učestvuju ali iz sasvim drugih
razloga. Prvenstvo Britanije, na kome su se nadmetali Engleska, Škotska,
Vels i Irska, vrednovano je i kao kvalifikaciono takmičenje za Mondijal
a pravo da se takmiče u Brazilu izborili su pobednici Englezi i
drugoplasirani Škotlanđani. Britanski vicešampioni su odustali od učešća
jer su pre toga javno obećali da će u Brazil putovati samo kao šampioni
Velike Britanije.
Nakon brojnih otkaza u Brazil su doputovali igrači 13 ekipa, uključujući
i Jugoslaviju, a prvi i jedini put u istoriji svetskih šampionata
primenjen je format takmičenja koji nije predviđao polufinalne duele i
finalni meč.
Brazil se mučio do finalne grupe, dok je Urugvaju bio otvoren put jer su
u njihovoj grupi bili Škoti i Turci pa su maltene automatski otišli u
finale. Englezi su razočarali iako su ih svi smatrali velikim favoritom.
Tukli su ih SAD i Španija i morali su ranije kući.
Stariji ljubitelji fudbala sigurno pamte priče da su Englezi sve do
Brazila ’50 odbijali da igraju na Mondijalima uz prosto obrazloženje da
nijedan rival nije dorastao njihovim zvezdama.
U finalnoj grupi su bili Brazil, Urugvaj, Švedska i Španija. Brazilu je u
poslednjem kolu bio dovoljan i bod protiv Urugvaja ali dogodilo se ono
što niko nije očekivao – Urusi su slavili sa 2:1 i postali po drugi put
svetski prvaci. Koliko je Brazil bio siguran u osvajanje titule,
dovoljno svedoči izjava gradonačelnika Rija de Žaneira koji je pre meča
sa Urugvajem svoju zemlju uveliko proglasio šampionom i koji je sve
sugrađane unapred častio sa sledeća dva, neradna dana. Poraz od Urugvaja
doneo je masovni talas depresije, histerije i samoubistava.
A sad malo i zanimljivosti. Odlučujućem susretu za šampionsku titulu
između domaće selekcije i Urugvaja prisustvovalo je skoro 200.000
gledalaca, što i danas predstavlja rekord po broju navijača na jednoj
utakmici.
Strelac jedinog pogotka na meču SAD – Engleska Amerikanac Džo Getjens
umro je u zatvoru u Haitiju 14 godina po završetku šampionata u Brazilu.
Getjens je u zatvor dospeo nakon što je optužen da je bio organizator
antidržavnih aktivnosti. Nekadašnji fudbalski as nije bio politički
angažovan na Haitiju, ali su najbliži članovi njegove porodice
predstavljali glavnu opoziciju diktatoru Fransou Divalijeu. Uz pomoć
gangsterske policije „Toton Makut“ nemilosrrdni „Papa Dok“ uklanjao je
sve rivale, a medju njegovim brojnim žrtvama je i strelac gola je koji
je osramotio engleski državni tim i spustio na zemlju fudbalski javnost
te zemlje.
Getjensovo telo nikada nije pronađeno.
Svetsko prvenstvo: 1950.
Domaćin: Brazil Šampion: Urugvaj (druga titula) Finale: Urugvaj - Brazil (2:1) Najbolji strelac: Ademir (Brazil) 9 golova Ukupno golova: 88 (22 meča) Najefikasnija selekcija: Brazil (22) Gledanost: 1.069.354 Prosek gledalaca po meču: 48.607
Jugoslavija je u Brazil doputovala sa mladim sastavom
koji su predvodili Čajkovski, Bobek, Mitić i Vukas i nagovestili su
uspehe u narednim godinama. Na Mondijalu su igrali samo fudbaleri iz
Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i Dinama. Rajko Mitić je doživeo
veliku nezgodu pred meč sa Brazilom.
Jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena
povredio je glavu prilikom izlaska iz tunela na teren, pa je propusto
početak utakmice, pošto su lekari morali da mu previju ranu. Domaći tim
je iskoristio njegovo odsustvo i poveo sa 1:0 golom Ademira već u
četvrtom minutu.
Nakon što je Mitić ušao u igru, Jugoslavija je uspostavila
ravnotežu na terenu, pa se na odmor otišlo rezultatom 1:0. Pošto nije
znao za primljeni gol, Mitić je na poluvremenu, u svlačionici,
kritikovao saigrače zbog malodušnosti i međusobnih razmirica, tvrdeći da
je sve u redu i da ekipa ima dobar rezultat.
Na kraju su jugoslevenski reprezentativci poraženi sa
2:0, pa su tako ostale nedovoljne za veći uspeh njihove prethodnepobede
nad Švajcarcima i Meksikancima.
Treba reći da je ovaj tim Jugoslavije dve godine pre
Mondijala, na Olimpijskim igrama osvojio srebro.
Jedan od najčudnijih šampionata planete održan u Švajcarskoj 1954, kada je postavljen i danas
važeći rekord efikasnosti, kako ukupnoj tako i po onoj koja je
„mađarska laka konjica“ postavila sa 27 pogodaka a onda na opšte
zaprepaštenje poražena od Nemaca u velikom finalu.
Bio je to prvi Mondijal na kome su igrači počeli da razmenjuju dresove
posle odigrane utakmice, a i prvi u istoriji šampionata sveta čiju je
ceremoniju svečanog otvaranja mogao da prati i TV auditorijum. Ujedno,
prvi put je jedan od učesnika Svetskog prvenstva određen bacanjem
novčića: Turci i Španci ni posle majstorice nisu rešili pitanje
pobednika pa je o mestu koje vodi u Švajcarsku odlučivao žreb. Pojedini
tvde da je on obavljen bacanjem novčića, pojedini da su se izvlačile
slamčice, no u svakom slučaju bilo bi zanimljivo videti kako bi se u ova
moderna vremena neko pomirio sa sudbinom da na Mondijal ne ide samo
zato što je „bilo pismo, a ne glava“, ili obrnuto.
Da se nešto čudno sprema najavio je i neobični format takmičenja, u kome
je 16 reprezentacija bilo svrstano u četiri grupe s tim što su u svakoj
postavljena dva nosioca - koja međusobno nisu igrala. Nisu tada važila
pravila o međusobnim duelima koji odlučuju o konačnom plasmanu dva tima
sa istim brojem bodova, već se igrao dodatni meč baraža, a upravo je tim
putem Nemačka krenula do titule.
Pažnja je, međutim, bila usmerena na dominantne Mađare i njihov
četvrtfinalni duel sa sjajnim Brazilom, koji je posle poraza od 4:2
teško podneo eliminaciju pa je došlo do sveopšte makljaže u svlačionici
posle koje su selektor “lake konjice” Sebeš i reprezentativac Brazila
Pinjeiro morali da potraže pomoć u bolnici.
U drugom planu ostao je zbog toga i najefikasniji duel na Mondijalu
ikada, u kome je Austrija savladala domaćina Švajcarsku sa 7:5 iako je
gubila sa 3:0 na poluvremenu. Četvrtfinale je poput Švajcaraca bio
poslednji stepenik i za Jugoslaviju, koja je sa 2:0 izgubila od potonjih
šampiona iz Savezne republike Nemačke, ali i za Engleze koji su
poraženi od branioca trofeja Urugvaja sa 4:2.
Hroničari fudbala tvrde da je duel Mađarska - Urugvaj u polufinalu jedan
od najboljih ikada viđenih na šampionatu planete, a “laka konjica” je
pobedom od 4:2 nanela urugvjaskim fudbalerima prvi mondijalski poraz u
njihovoj istoriji. Sa druge strane, Nemci su pregazili Austrijance (6:1)
i sve je bilo spremno za finale u kome se očekivala laka pobeda Mađara.
Očekivala, jer su u grupi deklasirali Nemce sa 8:3, a u finalu poveli
sa 2:0 za samo osam uvodnih minuta.
Ipak, “panceri” su uspeli da naprave preokret, a trijumf od 3:2 za
titulu naveo je odlazećeg predsednika FIFA Žila Rimea da izgovori
antologijsku rečenicu “Nikada ne otpisujte Nemce”.
Treće mesto Austrija je osvojila pobedom nad Urugvajem od 3:1.
Svetsko prvenstvo 1954.
Domaćin: Švajcarska, četvrtina finala Šampion: SR Nemačka (prva titula) Finale: SR Nemačka - Mađarska 3:2 (2:2) Najbolji strelac: Kočiš (Mađarska) 11 golova Ukupno golova: 140 (26 meča, prosek 5,38) Najefikasnija selekcija: Mađarska, 27 golova Gledanost: 889.500 (prosečno 34.211 po meču)
Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Jugoslavije je posle minimalne pobede nad
nosicima iz Francuske, zahvaljujući golu Miloša Milutinovića, prošla
dalje uz nerešeni rezultat sa Brazilom (1:1, nakon što je Didi odgovorio
na pogodak Zebeca). “Plavi” su eliminisani od Nemaca u četvrtfinalu i
to uz autogol Horvata i pogodak Rana, koji je “pancerima” doneo i titulu
prvaka u meču za trofej.
Peleov Mondijal mogao bi lako da bude drugi naziv za šampionat sveta održan 1958. u
Švedskoj na kome je Brazil posle pet neuspešnih pokušaja konačno postao
šampion, a 17-godišnjak ušao u istoriju fudbala po mnogim rekordima.
Iako je Pele bio i ostao najmlađi strelac Mondijala sa 17 godina i 239,
najmlađi strelac het-trika na Svetskom prvenstvu i najmlađi osvajač
titule, “karioke” nisu delovale impresivno sve do poslednja dva nastupa u
Švedskoj, kada su Francuze a onda i Šveđane savladali sa po 5:2 i došli
do trona.
Prvo Svetsko prvenstvo čiji su žreb prenosile TV stanice obeležio je i
sjajni Francuz Žist Fonten, strelac 13 pogodaka što je i danas
nedosanjani san svih ostalih golgetera koji su imali čast da nastupe na
Mondijalima. Fonten, koji je tek pred sam početak turnira uvršten u prvu
postavu zbog povrede Renea Bilara, imao je sjajnu podršku u Rejmonu
Kopi, rođenom Kopaševski, poljskom imigrantu koji se fudbalu posvetio
tek nakon što je izgubio deo levog kažiprsta radeći kao rudar, a koji je
zbog svojih zasluga u dresu “trikolora” postao prvi fudbaler kome je
dodeljen orden “Legije časti”.
No, Francuzi su uz poraz od Jugoslavije a onda debakla protiv “karioka”
morali da se zadovolje trećim mestom, pobedom nad dotadašnjim prvacima
iz SR Nemačke sa 6:3, a Brazil je na svom čudesnom putu ušao u istoriju i
kao tim koji je bio učesnik prvog mondijalskog meča bez postignutih
golova: posle pobede nad Austrijom, Brazilci su odigrali 0:0 sa
Engleskom, što je bio prvi tako okončan susret na svetskim prvenstvima
posle 116 odigranih duela. Predvođeni Peleom u odlučujućem meču za
nastavak takmičenja potonji prvaci pobedili su SSSR, a onda je pred
njima “minimalcem” pao i Vels pre nego što su oružje položili Francuska i
Švedska.
Za razliku od velikog slavlja u Brazilu, Argentince je posle
razočaravajućeg poslednjeg mesta u preliminarnoj fazi dočekalo više
hiljada ogorčenih navijača koji su u Buenos Ajresu, pored ostalog,
reprezentativce i članove stručnog štaba gađali đubretom, flašama i
trulim povrćem.
Mondijal u Švedskoj jedini je i na kome su nastupile sve četiri
reprezentacije iz Velike Britanije, no iako su i Englezi i Škoti i Vels i
Severna Irska krenuli sa takmičenjem iz različitih grupa niko od njih
nije uspeo da prebrodi četvrtfinale. Svetsko prvenstvo 1958. Domaćin: Švedska, vice-šampion Šampion: Brazil (prva titula) Finale: Brazil - Švedska 5:2 (2:1) Najbolji strelac: Žist Fonten (Francuska) 13 golova Ukupno golova: 126 (35 meča, prosek 3,51) Najefikasnija selekcija: Francuska, 23 gola Gledanost: 832.078 (prosečno 23.773 po meču)
Učinak Jugoslavije
Reprezentacija Jugoslavije je posle remija sa Škotskom (1:1)
napravila sjajan rezultat pobedivši Francuze sa 3:2 i pored golova
Fontena jer je na njegov drugi, u 85. minutu, samo dva minuta kasnije
odgovorio najbolji strelac “plavih” Todor Veselinović, koji je Mondijal
završio sa tri pogotka. Beara, Zebec, Šekularac i drugovi prošli su
dalje odigravši 3:3 sa Paragvajem kog je samo pobeda vodila u
četvrtfinale, ali je potom usledio sudar sa aktuelnim šampionima. Beare
nije bilo na golu, a po “plave” je i ovoga puta bio koban gol Helmuta Rana. ( Beogradska Ka5anija )
Sjajan nastup Jugoslavije ali i problemi sa premijama koji su uneli veliki raskol u
državni tim koji je, po mnogim ocenama, mogao i dalje od osvojenog
četvrtog mesta, ostali su u Čileu 1962. u senci tadašnje fudbalske
novotarije, “katanaća”. Čuveni “bunker” je na žalost ljubitelja fudbala
drastično smanjio efikasnost, ali ipak nije omeo Brazilce da odbrane
titulu iako im je grubost rivala onemogućila da računaju na najboljeg
igrača, Pelea.
Šampionat u Čileu je održan i pored razornog zemljotresa koji je
prethodno pogodio ovu južnoameričku zemlju, pa apeli Brazila i Argentine
da se njima dodeli organizacija takmičenja nisu urodili plodom. Urodili
su, međutim, oni da se više ne dozvole “preletači” jer je FIFA tokom
Mondijala 1962. donela odluku da više nema menjanja reprezentacija za
koju igrač nastupi, što je najviše obradovalo Argentince koji su
izgubili Alfreda di Stefana, novog člana španske selekcije, i Omara
Sivorija, koji se priklonio Italijanima.
Kada je o samom takmičenju reč, efikasnost je pala za gol po meču zbog
“katanaća” koji su u delo najviše sprovodili Italijani, ali ništa manje
ni Nemci i domaćini. Koliko su odbrani posvetili pažnju reprezentativci
Čilea govori i podatak da su zvezdu aktuelnih šampiona Pelea propisno
isprebijali, pa je njegovo mesto nedugo zatim morao da zauzme Amarildo.
To je ujedno bila jedina izmena u redovima Brazilaca, koji su do titule
stigli koristeći svega 12 igrača na turniru.
U Čileu su redom ispadali favoriti, najpre dvostruki prvaci Italijani i
Urugvajci, a onda i Španci i Argentinci, pa evropski prvaci iz
Sovjetskog Saveza, sjajni Englezi, Nemci i Mađari koji su polako počeli
da tonu u zaborav, a među četiri najbolje selekcije ostala je i
Jugoslavija, koja je na šampionat došla kao olimpijski prvak i zvanično
druga selekcija Evrope.
Čehoslovaci, koji su iskoristili nezadovoljstvo u taboru "plavih",
domogli su se finala u kome su čak i poveli protiv Brazila, ali su uz
sjajnog Garinču tri pogotka "karioka" bili zaslužni za novi trofej, kao i
novi neuspeh selekcije ČSSR-a koja je, poput meča sa Italijom u finalu
1934, ponovo prokockala prednost u duelu za tron. Svetsko prvenstvo 1962.
Domaćin: Čile, treće mesto Šampion: Brazil (druga titula) Finale: Brazil – Čehoslovačka 3:1 (1:1) Najbolji strelci: Jerković (Jugoslavija),
Garinča i Vava (Brazil), Albert (Mađrska), Ivanov (SSSR), Sančez (Čile) po 4 gola Ukupno golova: 89 (2,78 po meču) Najefikasnija selekcija: Brazil (14) Gledanost: 898.754 (prosečno 28.086)
Učinak Jugoslavije
Kao zvanični prvak Olimpijskih igara i vice-šampion Evrope,
Jugoslavija je u Čile stigla sa velikim ambicijama, predvođena
Dragoslavom Šekularcem koji je na kraju uvršten u idealni tim turnira.
Posle poraza od SSSR-a (0:2) čiji je gol čuvao slavni Lav Jašin usledile
su pobede nad Urugvajem (3:1) i Kolumbijom (5:0), a zatim je u
četvrtfinalu konačno pala i SR Nemačka, zahvaljujući golu Radakovića tri
minuta pre kraja.
Obećane premije za uspeh u Čileu naprasno su postale problem
za "plave" kojima je državno rukovodstvo poručilo da "treba da igraju
zbog ljubavi prema domovini". To je poremetilo atmosferu u ekipi
dovoljno da se protiv Čehoslovačke pruži bleda partija, pa je posle
polufinalnog poraza od 3:1 usledio meč za treće mesto sa Čileancima,
koji su slavili sa 1:0 golom Rohasa u poslednjim trenucima utakmice. ( Beogradska Ka5anija )
Mondijal održan u Engleskoj neki će pamtiti po "golu koji to nije", a koji je odlučio
pobednika finala, u kome je domaćin takmičenja posle produžetaka
savladao SR Nemačku 4:2. Neki, pak, po brojnim novinama poput prve
maskote u istoriji prvenstva sveta, prve anti-doping kontrole a i prvog
završnog turnira posle Drugog svetskog rata u kome nije bilo
reprezentacije Jugoslavije.
Od želje Brazilaca da osvoje treći put u nizu slavni trofej najpre nije
bilo ničeg jer je – trofej nestao. Srećom po organizatore, "Boginju" je u
žbunju, sedam dana posle krađe, pronašao jedan pas pa se "kariokama"
otvorila mogućnost da 1966. ostvare nešto što nikome nije pošlo za
rukom. Ipak, povratak Pelea i Garinče na Mondijal ne da nije bio
dovoljan za novu slavu, već su Brazilci ispali već u prvoj fazi
savladavši samo Bugare.
Mondijal na "Ostrvu" prvi je na kome nije bilo selekcija iz Afrike, koji
su bojkotovali takmičenje jer su morali da igraju dodatni baraž u
kvalifikacijama, pa je tako samo Severna Koreja upotpunila listu
učesnika a da nije sa evropskog i južnoameričkog kontinenta. A upravo je
Severna Koreja postala hit šampionata, savladavši Italijane na svom
putu ka četvrtfinala, gde je bio i kraj junaka sa Dalekog istoka jer je
Portugalija, prevođena najboljim strelcem turnira Euzebijom, nadoknadila
deficit sa poluvremena (2:3) i sa tri gola u drugom delu meča došla do
polufinala.
Englezi su potom eliminisali Portugalce, a onda odigrali antologijsko
finale sa Nemcima u kome je rezultat bio 2:2 posle 90 minuta igre. Džef
Harst je zatim postigao "gol koji to nije", jer se lopta odbila od
prečke na mesto na kome linija razdvaja ostatak igrališta od proslave
pogotka, a sudije su posle konsultacija priznale gol, na radost publike
na Vembliju i nevericu Nemaca koji verovatno ni danas ne žele da
priznaju da je to bilo regularno.
Harst je potom sa novim pogotkom postavio konačnih 4:2, pa se tako
desilo da Englezi prvi put osvoje titulu prvaka sveta, a i da po prvi
put do trofeja dođu dva brata, Bobi i Džeki Čarlton.
Svetsko prvenstvo 1966.
Domaćin: Engleska Šampion: Engleska (prva titula) Finale: Engleska – SR Nemačka 4:2 (1:1, 2:2) Najbolji strelac: Euzebio (Portugalija) 9 golova Ukupno golova: 89 (2,78 po meču) Najefikasnija selekcija: Portugalija (17) Gledanost: 1.638.924 (prosečno 51.216) Učinak Jugoslavije
"Plavi" nisu uspeli da se po prvi put od Drugog svetskog
rata domognu završnog turnira na Svetskom prvenstvu jer su u
kvalifikacionoj grupi završili tek kao treći, ispred Luksemburga, a iza
Francuza i Norvežana. Očekivalo se sasvim suprotno od reprezentacije
Jugoslavije, tim pre što je Paritzan te godine stigao do finala Kupa
šampiona, ali su dva poraza od Francuza, kao i lošiji međusobni učinak
sa Norvežanima (3:0 za domaćine u Oslu, 1:1 u Beogradu) bili
nepremostiva prepreka za učešće na Mondijalu.
Šampionat planete u Meksiku prošao je u senci velikog Pelea, i čini se još većeg sjaja
kolektivne igre Brazilaca za koje fudbalski stručnjaci i danas smatraju
da je najbolji tim koji je ikada igrao fudbal. No, kako je ovom
Mondijalu prethodio jedan pravi rat, i to zbog najvažanije sporedne
stvari na svetu, kao i dve važne novine u fudbalu, Svetsko prvenstvo
održano 1970. po mnogo detalja ušlo je u anale ovog sporta.
Po prvi put je timovima bilo dozvoljeno da vrše izmene tokom
utakmice, a po prvi put su sudije mogle da igračima pokazuju kartone.
Jedini žuti pokazan je golmanu Hondurasa, jer se opravdano bunio što je
faul za njegov tim - lukavo izveo meksički igrač (!?), a akcija je
krunisana pogotkom što uopšte nije zanimalo sudiju, koji je nesrećnom
čuvaru mreže "uručio" prvu javnu opomenu u istoriji Mondijala.
Honduras je, međutim, bio u centru pažnje i pre takmičenja jer je u
dvomeču kvalifikacija sa Salvadorom (1:0, 0:3) tenzija toliko narasla da
su nemiri u obe zemlje obeležili taj baraž. Mediji su se jedne strane
potrudili da prikažu kako se u San Salvadoru pale automobili državljana
Hondurasa, slično je bilo i u zemlji velikog rivala u kojoj se masovno
javljalo o salvadorskom teroru nad emigrantima, pa je na scenu stupilo
oružje: avijacija Salvadora bomboradovala je aeorodrom prestonuce
Hondurasa Tegusigalpe, čime je počeo oružani sukob. Pet dana rata bilo
je dovoljno da život izgubi oko 3.000 ljudi, a nedelju dana posle
potpisivanja primirja odigrana je majstorica u kojoj je Salvador posle
pordužetaka slavio sa 3:2 i otišao na Mondijal.
A na Mondijalu, prvom sa kog je slika u boji obilazila svet i one koji
su uživali u čarima TV-prenosa i prvom koje je imalo zvaničnu ceremoniju
otvaranja, vladali su Brazilci. Partije najboljeg fudbalera sveta i
njegovih saigrača poput Rivelinja, Žersona, Karlosa Alberta i Žairzinja
opčinile su planetu iako je Brazil morao da prođe prvu grupu ikada
nazvanu "grupom smrti", jer su bili u grupi sa Englezima, ČSSR-om i
Rumunijom.
Nakon što su "karioke" nadoknadile deficit protiv Urugvaja i slavile u
polufinalu sa 3:1, iskoristile su umor Italijana koji su do konačnih 4:3
protiv SR Nemačke stigli tek posle produžetaka u kojima je postignuto
čak pet golova. Žairzinjo se i u trijumfu nad "azurima" od 4:1 upisao u
strelce, čime je uspeo da postigne svaki gol na odigranom meču na tom
prvenstvu sveta. Poslednja akcija "karioka" koju je golom završio Karlos
Alberto smatra se jednom od najlepših u istoriji Mondijala jer je u
njoj učestvovao skoro ceo brazilski tim, zaključno sa maestralnim
asistentom Peleom.
U senci trećeg trijumfa Brazila, zbog čega im je u trajno vlasništvo
pripao trofej - koji je ukraden u decembru 1983. i nikada nije pronađen,
ostali su i hapšenje engleske zvezde Bobija Mura u Kolumbiji zbog
navodne krađe u prodavnici ali i sjajna igra Nemca Gerda Milera, koji je
sa 10 golova bio najbolji strelac.
Svetsko prvenstvo 1970.
Domaćin: Meksiko, četvrtfinale Šampion: Brazil (3. titula) Finale: Brazil - Italija 4:1 (1:1) Najbolji strelac: Gerd Miler (SR Nemačka) 10 golova Ukupno golova: 95 (prosečno 2,97) Najefikasnija selekcija: Brazil (19) Gledanost: 1.603.975 (prosečno 50.124) Učinak Jugoslavije
Iako su bili evropski vice-šampioni, "plavi" po drugi put u
nizu nisu uspeli da prebrode kvalifikacije. U grupi su uspeli da završe
ispred favorita Španije, iako su u Beogradu odigrali 0:0 a u Barseloni
poraženi sa 2:1, no dva poraza od Belgijanaca koji su kvalifikacije
završili na prvom mestu sa devet bodova bili su dovoljni da Jugoslavija
sa sedam bodova, baš kao i Španija sa šest i Finska sa dva, Mondijal u
Meksiku prate putem TV prenosa. Belgijanci na tom Svetskom prvenstvu
nisu uspeli da prebrode grupu iz koje su dalje prošli domaćin i SSSR.
Jubilarni deseti šampionat sveta održan je u Saveznoj Republici
Nemačkoj, u kojoj je domaćin uspeo da osvoji titulu iako je u finalu
morao da nađe rešenje za "totalni fudbal" Holanđana koje je predvodio
Johan Krojf.
Ovaj Mondijal doneo je novine u vidu dve faze takmičenja po grupama, s
tim što se posle druge odmah znalo ko će u finale jer su mesta bila
rezervisana za prvoplasirane ekipe na tabeli.
Svetsko prvenstvo bez Engleza, Španaca, Francuza i do tada tradicionalno
jakih Mađara koji takođe nisu uspeli da prebrode kvalifikacije, a
prisustvo prvog "pravog" afričkog predstavnika Zaira i šampiona
Okeanije, Australije, nije bilo dovoljno da se ostvari san organizatora o
prepunim tribinama.
Zair je ušao u istoriju i kao jedan od tri tima koji je na Mondijalu
izgubio meč sa devet golova razlike, a za čuvenih 9:0 bili su zaduženi
jugoslovenski fudbaleri koji su bili svesni da ih gol-razlika u grupi sa
Brazilom i neobično snažnom Škotskom vodi u drugu fazu takmičenja po
grupama. To se i obistinilo, Škoti su i bez poraza ispali, a "plavi" su
prošli dalje uz remi sa braniocem trofeja.
Ipak, u centru pažnje bili su Holanđani i njihova nova vizija fudbala u
kojoj je "svako radio sve", ili bar bio kadar da odgovori na svaku
poverenu ulogu na terenu. Nasuprot njima bili su domaćini iz SR Nemačke,
koji su lukavo, neki kažu i namerno, izgubili u prvoj fazi od Istočnih
Nemaca da bi u drugoj fazi izbegli Holandiju i Brazil. Bekenbauer i
"družina koja se nikada ne predaje" bili su više nego dostojan rival
Krojfu i njegovim saigračima koji su poveli u velikom finalu, i to prvim
jedanaestercem dosuđenim u završnoj borbi za titulu, no nemačka
mašinerija je uzvratila nedugo zatim na isti način, a onda preko Gerda
Milera došla do konačnih 2:1 i titule prvaka sveta.
Miler, kome je to bio 62. gol u 68. meču za Zapadnu Nemačku, objavio je
potom kraj reprezentativne karijere, pa su "panceri" počeli da traže
novog golgetera koji bi ga dostojno odmenio i poveo kao novom podizanju
trofeja. A kada je o trofeju reč, Franc Bekenbauer je prvi kao pobednik
Mondijala podigao novi pehar jer je "Zlatna boginja" data u trajno
vlasništvo Brazilcima. FIFA je od tog šampionata planete uvela pravilo
da pehar četiri godine "čuva" prvak sveta, a zatim ga predaje narednom, s
tim što mu za prethodne zasluge sleduje replika.
Svetsko prvenstvo 1974.
Domaćin: Saveza Republika Nemačka Šampion: SR Nemačka (druga titula) Finale: SR Nemačka - Holandija 2:1 (2:1) Najbolji strelac: Lato (Poljska) 7 golova Ukupno golova: 97 (prosečno 2,55) Najefikasnija selekcija: Poljska (16) Gledanost: 1.768.152 (prosečno 46.530) Učinak Jugoslavije
Krah u drugoj fazi takmičenja nije bio strašan sam po sebi,
koliko razlozi za takav učinak "plavih" - kao i u Čileu, 12 godina
ranije, obećane a zakasnele premije unele su razdor u tabor
reprezentacije Jugoslavije koja je čak pretila bojkotom pojedinih
utakmica. Na sve to se nadovezao i odlazak predsedavajućeg selektorske
komisije Miljana Miljanića u Madrid, da usred Mondijala i zvanično
preuzme rukovođenje timom Reala, pa i ne čudi što je sve stalo posle
dobro odrađene prve faze.
Nakon mečeva sa Brazilom (0:0), Zairom (9:0) i Škotima
(1:1), "plavi" su ostali bez boda u drugoj fazi jer su ih prvo pobedili
potonji prvaci iz SR Nemačke sa 0:2, zatim Poljaci sa 2:1 uz do tada
neviđen razlog za jedanaesterac (Jugoslavija je imala loptu na
protivničkoj polovini, a Karasi je u sopstvenom kaznenom prostoru udario
suparničkog igrača), a posle tog poraza od najvećeg hita prvenstva
usledio je i završni udarac, od Švedske (2:1).
Tako je pomalo tužno završena priča sjajne generacije, koja
se na Mondijal plasirala odigravši majstoricu sa Španijom (1:0), a koju
su pored ostalih činili Džajić, Bajević, Oblak, Katalinski, Aćimović,
Petković i drugi. Tadašnji hroničari, a i mnogi posle njih, tvrdili su
da je to bio tim za veća dela od bilo kog prethodnog koji je
predstavljao Jugoslaviju, no uspeh je izostao.
