- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
NE SAMO O POSLU: IVICA KLEMENC
Čovek koji govori telom
Dugogodišnji glumac, režiser i profesor scenskog nastupa, iza sebe je ostavio mnogo toga, ali ako „ne daj bože” ne bude više mogao da se bavi ovim poslom, već zna šta bi radio.
Foto Z. Anastasijević
Kada je, jednom prilikom, počeo da se preispituje šta je sve uradio u životu, Ivica Klemenc, dugogodišnji glumac, režiser i profesor scenskog nastupa, upao je u „bedak”. Shvatio je da iza sebe ima užasno mnogo toga: trista šezdeset premijera (predstava se u proseku radi dva meseca), plus uloge na filmu i u pozorištu, pantomima, pripreme političara za javne nastupe na raznim manifestacijama, pevače i voditelje za evrovizijsku scenu, predavanja na Akademiji... Sve je to sabrao i izračunao da ima devedeset šest godina. Obuzela ga je depresija, pa je otišao kod lekara „za glavu”.
– Doban dan, dobar dan, Vi meni treba nekako da pomognete, jer mislim da sam završio život. Dobro – konstatuje doktor. Znam, ali moje telo je staro 96 godina, nemam čemu da težim, treba samo da vegetiram, a Vi meni „dobro”. Zar ne bi trebalo da mi date neku tabletu? Sine, isteklo je 45 minuta, to košta 50 evra. Da bi odlučio da li si „okej” ili nisi, moraš da dolaziš dva puta nedeljno, bar dva meseca. Brzo izračunam koliko bi to para bilo i – ozdravim! Pa, opet istim tempom – kaže sa akcentom koji se očitava na licu.
„Pun” sve do oktobra
Nateran je, priznaje, da živi u ovom društvu, u spotovskom izdanju, gde ništa ne traje duže od dve-tri sekunde. Zato u retkim trenucima zbriše na Dunav, šeta, gleda na drugu obalu i iščekuje brodove. Voli da posmatra prirodu, lišće kako ćarlija. I lepo mu je. Ali, i tad razmišlja kako da prikaže taj list na vetru. On ne ume da stane. Stalno izmišlja nove poslove. Neko mu je rekao da je radoholik. Pošto inače ništa od alkohola ne pije, to mu se dopalo. Sad je i on neki „holik”.
U ovom trenutku Ivica ima čvrsto isplanirane obaveze sve do 20 oktobra.
Ivica je 1976. godine diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek glume, u klasi Ognjenke Milićević. Igrao je u mnogim predstavama ne samo beogradskih pozorišta, nego i dalje. U „Mušici” najduže, čak jedanaest godina. Međutim, što se njega, tiče, s glumom je raskrstio pre četiri godine. Poslednja predstava bila mu je „Antigona u Njujorku” u okviru „Budva grad teatra”. Za tu predstavu je inače radio scenski pokret, uloga nije planirana, slučajno se desila. Igrao je leša. Ali, bilo mu je veoma lepo kada je nakon drugog izvođenja, na gostovanju u Podgorici, u naslovu preko cele strane osvanulo „Najbolji mrc u Crnu Goru”. U većini slučajeva on i voli kada je u drugom planu. Onda više uradi, a onako treba da vuče, stalno je radilica. Ali, rekao je više neću, jer je počela da ga nervira cela situacija.
– Odrastao sam uz Pozorište „Dvorište” i neke neformalne trupe gde su ljudi – ljudi, i dogovaraju se. Sada se sve promenilo. Jednog jutra samo osvane na tabli naziv neke predstave, sa nekim rediteljem kojeg ne znam, tamo negde na spisku glumaca sam ja. Kako do toga dođe i otkud oni znaju da mogu da tumačim tu ulogu koju su mi dodelili? Da li me je neko pitao hoću li da prihvatim? – čudi se naš sagovornik.
Predstave i za gluvoneme
Sem režijom, Ivica se najčešće bavi scenskim pokretom. Reklo bi se da istovremeno trenira i strogoću.
– Ima pozorišta u kojima me po nadimku zovu Terminator, negde opet Firer, pa fašista... Da li me se i studenti plaše? Mi smo drugari, ali sam vrlo grub po tom pitanju. Ja sam na dužnosti profesora, a oni su pristali da budu studenti. Tu smo se skupili silom, sa obavezom da nešto naučimo. Hoćemo li mi to uraditi s ljubavlju ili sa suzama, to je apsolutno njihov problem. Ali, zadatak mora da se obavi! Neću zgaziti sebe zato što je neko lep, simpatičan ili malo prisniji sa mnom. Ta ocena se mora zaslužiti. Ako neko hoće da pokupi i taj deo znanja – hoće, ako neće, pozorištu su potrebni i oni što nose tacne i otvaraju vrata – kaže profesor od autoriteta, ali ne i tvrda srca.
– Inače, pantomimom sam počeo da se bavim uz Amerikanku Anu Denis, koja je u tom trenutku bila asistent, sad već pokojnom Marselu Marsou. Kao pantomimičar sam, mislim, i primljen na akademiju. Važio sam za nekog ko može svašta da uradi s telom. Znali su da kažu: on govori bez reči. Kasnije me je Savez gluvonemih zvao da sarađujem sa njima.Tako sam sa gluvonemom decom šesnaest godina proizvodio predstave. Išli smo na sve njihove evropske i svetske festivale, bili smo prvaci države... – s ponosom ističe umetnik.
U filmu "Okupacija u 26 slika" Ivica Klemenc (desno)sa Milanom Štrljićem i FRanom Lasićem. (Foto lična arhiva)
Slobodno vreme otima
Mada je opera nešto sasvim drugo, „La mama” (premijera je nedavno održana na sceni Novosadskog pozorišta) nije ni prva, ni poslednja za koju je radio scenski nastup. Pošto je naša publika malo odbojna prema operi, ove sezone, povodom desetogodišnjeg jubileja „Leta na Gardošu” želi da dovede troje operskih pevača i napravi koncert. Otpevali bi prepoznatljive arije, popularne u celom svetu. Da bi još više namamio narod, otkriva nam da upravo radi na tome da ih prati orkestar od 32 tamburaša. Ivica se silno trudi da mu to uspe, jer na Gardošu ostavlja dušu, snagu, želje... Dok traje ova priredba, on je tu „sve živo”, od portira i šofera, do direktora. Istina, košta ga velikog napora, nerviranja, nerazumevanja... Jedino gradska opština Zemun pomaže i čini da to opstane. Zašto onda toliko sebe daje?
– Zato što obožavam Zemun – uzvraća.
Na pitanje šta radi u slobodno vreme, slatko se nasmejao.
– Uglavnom ga nemam. Otimam ga dva puta godišnje. Jednom mora biti zimi, da bi zadovoljio svoje telo na skijanju (ove godine sam opet išao u Austriju), a leti sebi priuštim dve nedelje jedrenja. Sve ostalo su ti neki sitni sati u kojima, ne znam da li sam ikad javno rekao, obrađujem drvo. Ako bi se nešto desilo, a spreman sam i na najcrnje, da više ovaj posao zbog nečega ne mogu da radim, bih bio stolar. Za sebe sam pravio sve, od stepenica do plakara. Nešto najlepše je ipak jedan starinski orman, i to u duborezu. Bio mi je cilj da ne ugradim ni parče metala, pa sam delove sklapao putem nekih drvenih tiplova. Našao sam i majstora koji mi je u staklu izlio neke ruže. U njega je više zaljubljena moja gospođa, nego ja sam.
Ivica Klemenc i Merima Isaković (Foto: privatna arhiva)
Ekipa iz snova
Ivica je u Trsteniku nedavno imao i premijeru predstave, novoosnovane i jedine zvanične romske pozorišne trupe, pod pokroviteljstvom Ministarstva za nacionalne manjine. Ovo mu je bilo posebno zanimljivo iskustvo.
– Mislio sam da će sve ići normalno, audicija, probe... Kada sam jednog lepog, kišnog dana pre šest meseci stigao tamo, ti ljudi su me gledali kao da sam pao s neba. Neko im je objasnio da sam najčuveniji i najpoznatiji reditelj. Rekao sam da nisam ni najčuveniji, ni najpoznatiji, a oni su pitali: „Pa, što smo mi onda došli?”. Hoće da rade s najčuvenijim i najpoznatijim. Pitao sam da li je neko pročitao delo koje treba da radimo, a reč je o delu Čehova „Krčma pored druma”. Rekli su da nisu. Dobro, nastavio sam, je l’ neko reskirao da pročita bilo šta od Čehova? Opet su rekli da nisu. Kad sam pitao jesu li pročitali nekad neko dramsko delo, nisu ništa odgovorili.
– Je l’ bio neko u pozorištu da gleda neku predstavu? – Jedan je podigao ruku.
– A, je l’ neko dosad uopšte bio na nekoj sceni. Dvojica su se javila.
– Šta ste igrali?
– Ne, mi smo svirali.
E, to mi je bila ekipa. I oni su me zvali tiranin, neki su i napustili projekat, ali se ipak sve dobro završilo. Inače ne pratim svoje premijere, ali sam tada, srećom, učinio iznimku, pa sam ostao iza scene.
U jednom trenutku neko mi je šapnuo da je pobegao glavni glumac, koji je inače zaposlen kao čovek koji izvlači aut i ostale linije na fudbalskom terenu u Trsteniku. Istrčao sam za njim i stigao ga na ulici. Kukao je da je zaboravio tekst i da ne može da izađe pred publiku. Uspeo sam da ga ubedim da se vrati. Premijera je bila vrlo uspešna. Imaju poziv da dođu u Beograd. Sprijateljili smo se i mnogo mi je drago što sam radio sa njima – iskren je Ivica.
Dana Stanković
[objavljeno: 30/05/2010]
Politika magazin
Čovek koji govori telom
Dugogodišnji glumac, režiser i profesor scenskog nastupa, iza sebe je ostavio mnogo toga, ali ako „ne daj bože” ne bude više mogao da se bavi ovim poslom, već zna šta bi radio.
Foto Z. Anastasijević
Kada je, jednom prilikom, počeo da se preispituje šta je sve uradio u životu, Ivica Klemenc, dugogodišnji glumac, režiser i profesor scenskog nastupa, upao je u „bedak”. Shvatio je da iza sebe ima užasno mnogo toga: trista šezdeset premijera (predstava se u proseku radi dva meseca), plus uloge na filmu i u pozorištu, pantomima, pripreme političara za javne nastupe na raznim manifestacijama, pevače i voditelje za evrovizijsku scenu, predavanja na Akademiji... Sve je to sabrao i izračunao da ima devedeset šest godina. Obuzela ga je depresija, pa je otišao kod lekara „za glavu”.
– Doban dan, dobar dan, Vi meni treba nekako da pomognete, jer mislim da sam završio život. Dobro – konstatuje doktor. Znam, ali moje telo je staro 96 godina, nemam čemu da težim, treba samo da vegetiram, a Vi meni „dobro”. Zar ne bi trebalo da mi date neku tabletu? Sine, isteklo je 45 minuta, to košta 50 evra. Da bi odlučio da li si „okej” ili nisi, moraš da dolaziš dva puta nedeljno, bar dva meseca. Brzo izračunam koliko bi to para bilo i – ozdravim! Pa, opet istim tempom – kaže sa akcentom koji se očitava na licu.
„Pun” sve do oktobra
Nateran je, priznaje, da živi u ovom društvu, u spotovskom izdanju, gde ništa ne traje duže od dve-tri sekunde. Zato u retkim trenucima zbriše na Dunav, šeta, gleda na drugu obalu i iščekuje brodove. Voli da posmatra prirodu, lišće kako ćarlija. I lepo mu je. Ali, i tad razmišlja kako da prikaže taj list na vetru. On ne ume da stane. Stalno izmišlja nove poslove. Neko mu je rekao da je radoholik. Pošto inače ništa od alkohola ne pije, to mu se dopalo. Sad je i on neki „holik”.
U ovom trenutku Ivica ima čvrsto isplanirane obaveze sve do 20 oktobra.
Ivica je 1976. godine diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek glume, u klasi Ognjenke Milićević. Igrao je u mnogim predstavama ne samo beogradskih pozorišta, nego i dalje. U „Mušici” najduže, čak jedanaest godina. Međutim, što se njega, tiče, s glumom je raskrstio pre četiri godine. Poslednja predstava bila mu je „Antigona u Njujorku” u okviru „Budva grad teatra”. Za tu predstavu je inače radio scenski pokret, uloga nije planirana, slučajno se desila. Igrao je leša. Ali, bilo mu je veoma lepo kada je nakon drugog izvođenja, na gostovanju u Podgorici, u naslovu preko cele strane osvanulo „Najbolji mrc u Crnu Goru”. U većini slučajeva on i voli kada je u drugom planu. Onda više uradi, a onako treba da vuče, stalno je radilica. Ali, rekao je više neću, jer je počela da ga nervira cela situacija.
– Odrastao sam uz Pozorište „Dvorište” i neke neformalne trupe gde su ljudi – ljudi, i dogovaraju se. Sada se sve promenilo. Jednog jutra samo osvane na tabli naziv neke predstave, sa nekim rediteljem kojeg ne znam, tamo negde na spisku glumaca sam ja. Kako do toga dođe i otkud oni znaju da mogu da tumačim tu ulogu koju su mi dodelili? Da li me je neko pitao hoću li da prihvatim? – čudi se naš sagovornik.
Predstave i za gluvoneme
Sem režijom, Ivica se najčešće bavi scenskim pokretom. Reklo bi se da istovremeno trenira i strogoću.
– Ima pozorišta u kojima me po nadimku zovu Terminator, negde opet Firer, pa fašista... Da li me se i studenti plaše? Mi smo drugari, ali sam vrlo grub po tom pitanju. Ja sam na dužnosti profesora, a oni su pristali da budu studenti. Tu smo se skupili silom, sa obavezom da nešto naučimo. Hoćemo li mi to uraditi s ljubavlju ili sa suzama, to je apsolutno njihov problem. Ali, zadatak mora da se obavi! Neću zgaziti sebe zato što je neko lep, simpatičan ili malo prisniji sa mnom. Ta ocena se mora zaslužiti. Ako neko hoće da pokupi i taj deo znanja – hoće, ako neće, pozorištu su potrebni i oni što nose tacne i otvaraju vrata – kaže profesor od autoriteta, ali ne i tvrda srca.
– Inače, pantomimom sam počeo da se bavim uz Amerikanku Anu Denis, koja je u tom trenutku bila asistent, sad već pokojnom Marselu Marsou. Kao pantomimičar sam, mislim, i primljen na akademiju. Važio sam za nekog ko može svašta da uradi s telom. Znali su da kažu: on govori bez reči. Kasnije me je Savez gluvonemih zvao da sarađujem sa njima.Tako sam sa gluvonemom decom šesnaest godina proizvodio predstave. Išli smo na sve njihove evropske i svetske festivale, bili smo prvaci države... – s ponosom ističe umetnik.
U filmu "Okupacija u 26 slika" Ivica Klemenc (desno)sa Milanom Štrljićem i FRanom Lasićem. (Foto lična arhiva)
Slobodno vreme otima
Mada je opera nešto sasvim drugo, „La mama” (premijera je nedavno održana na sceni Novosadskog pozorišta) nije ni prva, ni poslednja za koju je radio scenski nastup. Pošto je naša publika malo odbojna prema operi, ove sezone, povodom desetogodišnjeg jubileja „Leta na Gardošu” želi da dovede troje operskih pevača i napravi koncert. Otpevali bi prepoznatljive arije, popularne u celom svetu. Da bi još više namamio narod, otkriva nam da upravo radi na tome da ih prati orkestar od 32 tamburaša. Ivica se silno trudi da mu to uspe, jer na Gardošu ostavlja dušu, snagu, želje... Dok traje ova priredba, on je tu „sve živo”, od portira i šofera, do direktora. Istina, košta ga velikog napora, nerviranja, nerazumevanja... Jedino gradska opština Zemun pomaže i čini da to opstane. Zašto onda toliko sebe daje?
– Zato što obožavam Zemun – uzvraća.
Na pitanje šta radi u slobodno vreme, slatko se nasmejao.
– Uglavnom ga nemam. Otimam ga dva puta godišnje. Jednom mora biti zimi, da bi zadovoljio svoje telo na skijanju (ove godine sam opet išao u Austriju), a leti sebi priuštim dve nedelje jedrenja. Sve ostalo su ti neki sitni sati u kojima, ne znam da li sam ikad javno rekao, obrađujem drvo. Ako bi se nešto desilo, a spreman sam i na najcrnje, da više ovaj posao zbog nečega ne mogu da radim, bih bio stolar. Za sebe sam pravio sve, od stepenica do plakara. Nešto najlepše je ipak jedan starinski orman, i to u duborezu. Bio mi je cilj da ne ugradim ni parče metala, pa sam delove sklapao putem nekih drvenih tiplova. Našao sam i majstora koji mi je u staklu izlio neke ruže. U njega je više zaljubljena moja gospođa, nego ja sam.
Ivica Klemenc i Merima Isaković (Foto: privatna arhiva)
Ekipa iz snova
Ivica je u Trsteniku nedavno imao i premijeru predstave, novoosnovane i jedine zvanične romske pozorišne trupe, pod pokroviteljstvom Ministarstva za nacionalne manjine. Ovo mu je bilo posebno zanimljivo iskustvo.
– Mislio sam da će sve ići normalno, audicija, probe... Kada sam jednog lepog, kišnog dana pre šest meseci stigao tamo, ti ljudi su me gledali kao da sam pao s neba. Neko im je objasnio da sam najčuveniji i najpoznatiji reditelj. Rekao sam da nisam ni najčuveniji, ni najpoznatiji, a oni su pitali: „Pa, što smo mi onda došli?”. Hoće da rade s najčuvenijim i najpoznatijim. Pitao sam da li je neko pročitao delo koje treba da radimo, a reč je o delu Čehova „Krčma pored druma”. Rekli su da nisu. Dobro, nastavio sam, je l’ neko reskirao da pročita bilo šta od Čehova? Opet su rekli da nisu. Kad sam pitao jesu li pročitali nekad neko dramsko delo, nisu ništa odgovorili.
– Je l’ bio neko u pozorištu da gleda neku predstavu? – Jedan je podigao ruku.
– A, je l’ neko dosad uopšte bio na nekoj sceni. Dvojica su se javila.
– Šta ste igrali?
– Ne, mi smo svirali.
E, to mi je bila ekipa. I oni su me zvali tiranin, neki su i napustili projekat, ali se ipak sve dobro završilo. Inače ne pratim svoje premijere, ali sam tada, srećom, učinio iznimku, pa sam ostao iza scene.
U jednom trenutku neko mi je šapnuo da je pobegao glavni glumac, koji je inače zaposlen kao čovek koji izvlači aut i ostale linije na fudbalskom terenu u Trsteniku. Istrčao sam za njim i stigao ga na ulici. Kukao je da je zaboravio tekst i da ne može da izađe pred publiku. Uspeo sam da ga ubedim da se vrati. Premijera je bila vrlo uspešna. Imaju poziv da dođu u Beograd. Sprijateljili smo se i mnogo mi je drago što sam radio sa njima – iskren je Ivica.
Dana Stanković
[objavljeno: 30/05/2010]
Politika magazin