- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Istorijske prilike i epska poezija u srpskim zemljama
U doba turske vladavine, sem toga, stekli su se i mnogi od onih uslova koje je Marks spomenuo kao karakteristične za procvat starogrčke epske poezije. Tada je naša zemlja bila daleko od automatskih razboja, železnica, lokomotiva, električnih telegrafa, munjovoda, štamparske tezge i prese. Mitološkom odnosu prema prirodi ništa nije smetalo. U tome pogledu naš čovek s kraja XVIII i s početka XIX veka malo se razlikovao od svojih vrlo dalekih predaka. I da je to doista bio nužan uslov i za našu epsku poeziju – najjasnije se vidi iz toga što se ona kasnije, u XIX veku, uporedo sa prodiranjem kapitalizma i tehnike, vrlo brzo gasila i naposletku se (ako odbacimo razne falsifikate) i ugasila.
Razume se, naša narodna epika ne predstavlja takvu celinu kakvu predstavljaju, recimo, Ilijada, Odiseja, Pesma o Rolandu. Čak nema ni jednog jedinog ciklusa koji bi predstavljao takvu celinu. Ali je ona jedna celina po tome što ima jednu osnovnu, glavnu, centralnu temu: odnos našega naroda prema porobljivačima – prema turskim feudalcima u prvom redu (Latini, Mađari i dr. imaju sporedan značaj), i što je ta tema, uza sve protivrečnosti, uvek shvatana i razvijana u jednom pravcu: u pravcu borbe za odbranu i oslobođenje od porobljivača.
Jedinstvo srpske narodne epike potvrđuje, između ostalog, naročito ocena stare države, države domaćih feudalaca. Uglavnom, ta država je pozitivno ocenjena u narodnim pesmama. Veoma retko pominje se ona kao teret narodu. I kad se pominje kao takva, optužuju se za to pojedine ličnosti, među kojima ponajviše i skoro jedina prokleta Jerina. Uspomene na patnje od domaćih feudalaca mogu se još nazreti i u izvesnim negativnim osobinama koje narodni pevač pripisuje nekim velikašima (na primer, Dušan hoće da se oženi sestrom, itd.). Skoro uvek stara država se veliča u odnosu prema tuđim državama, naročito prema turskoj. Ona je kulturnija i moćnija nego što su tadašnje susedne države (na primer, u pesmama: Miloš u Latinima i Smrt vojvode Kajice), ona pruža junački otpor turskim zavojevačima. Narodni pevač se ponosi tom državom kao sopstvenom. Borbu domaće vlastele protiv Turaka pevač ne odvaja od narodne borbe. Za njega je to jedna ista borba. On u samoj činjenici da je nekad postojala moćna domaća država nalazi opravdanje narodnoj borbi, izglede za njen uspeh. On tu činjenicu uvek ističe – da ohrabri, da oduševi, da pokrene na borbu. On kao da govori: eto, imali smo moćnu državu, moćniju i od turske i od latinske, zašto ne bismo mogli opet da je imamo? Ta država – po narodnom pevaču – nikad ne bi propala da nije bilo tako „suđeno", i da nije bilo razbijača i izdajnika. Od toga narodni pevač ne odstupa. On gleda sa simpatijama na kralja Vukašina kao na učesnika u boju na Marici, ali ga bez milosti optužuje kao razbijača Dušanovog carstva. On strašno proklinje Vuka Brankovića za izdaju, koju ovaj nije počinio, ali koju nosi u ime svih onih feudalnih gospodara što su, držeći se više ili manje pasivno, potpadali pod Turke i gubili se među njima. Narodni pevač kao da govori: imali smo nekad moćnu državu, njenoj propasti najviše su doprineli velikaši izdajnici; ako sad svi složno pregnemo, ako među nama ne bude izdajnika, mi ćemo opet stvoriti svoju državu. Kako to da se razume? Pre dolaska Turaka, pa i u prvo vreme turske vladavine, odnos naroda, odnos kmeta prema domaćoj državi, svakako, morao je biti mnogo drukčiji nego posle – u toku turske vladavine. Pre dolaska Turaka kmet je imao prema sebi kao eksploatatora domaćeg feudalca, kmet je državu domaćeg feudalca osećao kao neprijateljsku silu. Teško da je kmet prema toj državi mogao imati simpatija. Po svoj prilici, slično mišljenje o toj državi on je imao i u doba dolaska Turaka, utoliko pre što je njegov položaj tada u nečem bio čak i poboljšan. Po svoj prilici, on se tada nalazio u situaciji sličnoj onoj u kojoj je prikazan Starina Novak u pesmi Starina Novak i knez Bogosav: tamo nepodnošljivi zahtevi proklete Jerine, ovamo obesni turski mladoženja, – nije dobro ni jedno ni drugo. Ali, kad su Turci završili osvajanje naše zemlje, kad su posmicali ili poturčili domaće feudalce, i kad su nakon toga učvrstili svoj sistem nameta, danaka, harača i svakojakih zuluma, – tada je kmet, sirotinja raja, osetivši svu veličinu smrtne opasnosti u kojoj se našao, postepeno počeo da menja i svoj sud o staroj državi, o državi domaćih feudalaca. Postepeno iz njegove svesti iščezavale su rđave strane te države, utoliko lakše što ih više nije podnosio, i ustupale su mesto predstavi o domaćoj državi kao snazi sposobnoj da se suprotstavi turskoj najezdi. Postepeno, uporedo sa turskim zulumima, i velikim delom pod uticajem obnovljene crkvene organizacije, kod raje se formiralo mišljenje da je stara država – njena država. Postepeno je raja počela osećati otpor koji je stara država dala Turcima – kao svoj rođeni otpor. Prinuđena turskim nedelima da traži izlaz u očajničkoj borbi, raja je u samoj činjenici da je nekad postojala moćna država videla jemstvo svoga uspeha ili bar opravdanje svojih napora. Planuo je jedan ustanak, drugi, treći, niz ustanaka; zapodenulo se dugotrajno hajdučko i uskočko vojevanje; nastale su – zajedno sa borbom – seobe iz jednog kraja zemlje u drugi; vršilo se sve tešnje povezivanje celokupne sirotinje raje. Iz zajedničkog stradanja rađala se svest o nužnosti zajedničkog otpora ugnjetaču. A ukoliko je zajednički otpor rastao utoliko se sve jasnije i smelije isticao konačni cilj sukoba: oslobođenje celokupne raje od turskih eksploatatora, stvaranje nezavisne domaće države. Pri svemu tome činjenica da je nekad postojala domaća država imala je ogroman uticaj.
Ogromnim, najvećim delom naša narodna epika u stvari je jedan beskrajni revolucionarni poklič za borbu protiv nasilja, protiv ropstva, protiv nečoveštva. U pesmama svih ciklusa odjekuje jedan isti nepomirljivi, beskompromisni, borbeni zov na žrtve, na pogibiju – radi boljeg, pravednijeg, dostojnijeg života. Čovek ima utisak da to nisu reči, nego vatrene ptice koje lete od naraštaja naraštaju obasjavajući puteve kroz tamu vekova:
Nemoj, sine, govoriti krivo,
ni po babu ni po stričevima.
Strahin-bane, ti sokole srpski,
tvome đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe gođ dođeš vodi.
Volim s tobom časno poginuti
neg' ljubiti na sramotu Turke.
Nek su žive sve junačke glave
koje dižu čete na krajinu!
Rani sina, pak šalji na vojsku:
Srbija se umirit ne može!
Ali revolucionarnost naše epike nije samo u pokličima, u pojedinim rečima. Nje mnogo više ima u sadržini, u likovima i postupcima junaka. Mi smo već obeležili sadržinu, videli smo glavnu temu. U potpunom skladu sa takvom sadržinom, sa takvom temom, stoje likovi i podvizi junaka naše narodne epike. U njima je ovaploćena vekovna borba. Oni su nosioci najdubljih narodnih misli i osećanja. Sav heroizam, sva stradanja, sve želje utkani su u te likove. Između mnogobrojnih podviga u toku decenija i stoleća narod je izdvajao najznačajnije, između nebrojenih patnji najtipičnije, između najrazličitijih herojskih crta najkarakterističnije i zatim ih uopštavao u likovima omiljenih junaka. Pri tom uopštavanju narod je obilno unosio i svoje revolucionarne težnje – pokatkad izražene u fantastičnim odlikama. Poneka ličnost dobila je gorostasnu figuru, neka krila, neka oca i majku u zmaju i vili, neka izuzetnu izdržljivost na mukama, neka izuzetnu hitrinu i okretnost, neka izvanrednu snalažljivost u svakoj situaciji itd. A svaka od tih ličnosti započinjala je svoj veliki život upravo u trenutku kad je na ovaj način stvorena, kad je pesma o njoj progovorila, i svaka je od toga trenutka bila ne izmišljeni lik, nego prvi, najaktivniji borac koji budi revolucionarni odnos prema mučnoj stvarnosti.
Raspirivanju revolucionarnih raspoloženja služi sve, pa čak i religija. Bitka se bije „za krst časni i slobodu zlatnu", protiv polumeseca, a to znači: protiv tuđinaca, haračlija i ubica. Junak je dužan da pomene boga, a bog obavezan da pomogne junaku. Ako se bog okrene protiv junaka, onda je on stari krvnik. U bitku se uvode mrtvi sveci sa zadatkom da raznim čudima uništavaju neprijatelja. Pod zlatnim barjakom na kubetu spava crni zmaj, koji je okrenuo glavu Stambolu te proždire žive Turke. Iz oblaka pada krvavo kamenje i bije po taborima Turke. Planine se klanjaju zemlji i polaze na Stambol. Izdajnik domovine odlazi u pakao:
Opado je svoju braću krasnu
kod Turčina, sile peksijanske;
zato gori lice pod očima.
Ostavljen samom sebi vekovima, bez prijatelja, bez saveznika, okružen ledenom ravnodušnošću „kulturne" Evrope čiji je mir branio, licem u lice sa jednom mračnom silom koja ga je držala za gušu i davila, nemoćan prema prirodi, narod je naprezao sve svoje fizičke i duhovne snage da se održi i ispunjavao tamu svoga života jarkim fantastičnim slikama žuđene pobede. U tim slikama ima i paganskih i hrišćanskih elemenata, ali više paganskih. No, uopšte uzevši, religiozne predstave u našoj epici imaju veoma malo mesta. One su tu više kao nekakav ukras. Malo se polaže, kad je pobeda u pitanju, na pomoć od boga, vila, zmajeva itd. Cela vera u pobedu zasniva se na ljudskom heroizmu. U tome je i izuzetna snaga realizma naše narodne epike.
Gorki je kazao da je kolektivu „svojstvena svest o besmrtnosti i uverenost u pobedu nad svim neprijateljskim silama". Tom svešću i uverenošću određena je sadržina i jedinstvo celokupne naše junačke poezije.
U SRPSKIM ZEMLJAMA
Kad je započeto stvaranje naših epskih pesama – ne može se tačno znati, jer prve jasnije vesti o njima imamo tek od XVI veka, ali je prirodno pretpostaviti da su one – kao i kod drugih naroda – pevane mnogo ranije, pre pojave feudalaca, u vezi sa drugim ličnostima i događajima. Vuk Karadžić tako nešto i pretpostavlja. „Ja mislim" – kaže on – „da su Srblji i prije Kosova imali i junačkih pjesama od starine, no budući da je ona premjena tako silno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli nanovo pripovijedati i pjevati." Na žalost, mi ne znamo, i – po svoj prilici – nećemo nikad saznati, ni to kakve su izgledale epske pesme koje su se pevale u doba propadanja stare države, u XIV i XV veku, dok su domaći feudalci još bili u životu, i da li su te pesme i u kojoj meri nosile pečat njihovog uticaja. Pesme koje su do nas došle, Vukove i starije, kratkog i dugog stiha, o ranijim i poznijim vremenima, sve su dobile svoj konačni oblik i smisao u doba turske vladavine, u doba kad je hrišćanska raja bila jedinstvena u odnosu prema turskim feudalcima, i zato su sve – u osnovi – prožete jednim istim, oslobodilačkim, narodnim duhom i čine jednu celinu ne samo sadržinom nego i formom (izuzimajući samo razlike između dugog i kratkog stiha). Otuda je dublje otkrivanje društvenih odnosa pod Turcima neobično važno za razumevanje naše epike. Ali ovde možemo da ukažemo samo na nekoliko značajnih činjenica koje je istakao Branislav Đurđev. Pre svega, treba imati u vidu da je turska vladavina od početka stalno bila praćena bunama. Veliki seljački ustanak izbio je već u prvoj četvrtini XV veka. Od toga vremena do kraja XVI veka dešavale su se samo izolovane bune. U to doba organizovanje većeg otpora onemogućavala je čvrsta centralna vlast, povratak na čisto naturalnu privredu na selu (što se odrazilo u izdvajanju veoma malih teritorijalnih jedinica međusobno nepovezanih), postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku upravu i bio njeno uporište (knezovi, slobodni seljaci i Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) i nepostojanje sve do 1557. godine domaće crkvene organizacije (koja je posle odigrala krupnu ulogu u ujedinjavanju naroda razbijenog na male teritorijalne jedinice). Od kraja XVI veka počinju stalni pokreti protiv turske vlasti uporedo sa sve većim dažbinama koje su prouzrokovane sve većim potrebama osmanske države, ratovima itd., i uporedo sa ispoljavanjem nivelizatorske uloge turskog feudalizma, sa njegovom težnjom da pretvori u raju i domaći privilegovani sloj. Od toga trenutka knezovi i slobodni seljaci, kojima je zapretila opasnost da postanu raja, počeli su ulaziti u borbu protiv turskog feudalizma i unositi u nju vojničko iskustvo (kao hajduci, uskoci i organizatori ustanaka). Zajedno s ovim slojem stupila je u borbu protiv turskog feudalizma i crkvena organizacija, jer se ona na taj sloj oslanjala, jer su visoki predstavnici crkve izlazili iz toga sloja. Od tada pa sve do ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine – mada su se i u tome periodu pojedini viši sveštenici držali oportunistički – crkvena organizacija je imala mobilizatorsku ulogu. Ona je – pored ostalog – uticala na održavanja nemanjićke tradicije u plemenskoj i zadružnoj tradiciji, a neki njeni visoki predstavnici (patrijarsi i episkopi) organizovali su i vodili ustanke. S druge strane, naseljavanje stočara u opustele zemljoradničke krajeve, započeto odmah po dolasku Turaka, jako je uticalo na ojačavanje rodovske organizacije i imalo – kao i kasnije migracije (izazvane ustancima i ratovima) – ogroman značaj u pravcu sve tešnjeg povezivanja narodnih masa. U tome pravcu veoma snažno je uticao i rascep između grada i sela. Gradovi su bili središta turske državne uprave i zanatske privrede (koja je služila, uglavnom. vojnim potrebama), naseljeni pretežno muslimanima. Narod je živeo u selima, u naturalnim odnosima, kroz patrijarhalnu porodičnu zadrugu (koja je bila jedina čvrsta društvena i ekonomska jedinica). Takvo selo činilo je potpunu suprotnost gradu i – naročito posle čitlučenja koje je obuhvatilo sve seljake hrišćane – bilo je jedinstveno u odnosu prema turskim feudalcima. Tako se – zahvaljujući ponajviše nivelizatorskoj ulozi turskog feudalizma – stvaralo i stvorilo jedinstvo celokupnog našeg naroda pod Turcima, koje se izrazilo u jedinstvu naše epike.U doba turske vladavine, sem toga, stekli su se i mnogi od onih uslova koje je Marks spomenuo kao karakteristične za procvat starogrčke epske poezije. Tada je naša zemlja bila daleko od automatskih razboja, železnica, lokomotiva, električnih telegrafa, munjovoda, štamparske tezge i prese. Mitološkom odnosu prema prirodi ništa nije smetalo. U tome pogledu naš čovek s kraja XVIII i s početka XIX veka malo se razlikovao od svojih vrlo dalekih predaka. I da je to doista bio nužan uslov i za našu epsku poeziju – najjasnije se vidi iz toga što se ona kasnije, u XIX veku, uporedo sa prodiranjem kapitalizma i tehnike, vrlo brzo gasila i naposletku se (ako odbacimo razne falsifikate) i ugasila.
Razume se, naša narodna epika ne predstavlja takvu celinu kakvu predstavljaju, recimo, Ilijada, Odiseja, Pesma o Rolandu. Čak nema ni jednog jedinog ciklusa koji bi predstavljao takvu celinu. Ali je ona jedna celina po tome što ima jednu osnovnu, glavnu, centralnu temu: odnos našega naroda prema porobljivačima – prema turskim feudalcima u prvom redu (Latini, Mađari i dr. imaju sporedan značaj), i što je ta tema, uza sve protivrečnosti, uvek shvatana i razvijana u jednom pravcu: u pravcu borbe za odbranu i oslobođenje od porobljivača.
Jedinstvo srpske narodne epike potvrđuje, između ostalog, naročito ocena stare države, države domaćih feudalaca. Uglavnom, ta država je pozitivno ocenjena u narodnim pesmama. Veoma retko pominje se ona kao teret narodu. I kad se pominje kao takva, optužuju se za to pojedine ličnosti, među kojima ponajviše i skoro jedina prokleta Jerina. Uspomene na patnje od domaćih feudalaca mogu se još nazreti i u izvesnim negativnim osobinama koje narodni pevač pripisuje nekim velikašima (na primer, Dušan hoće da se oženi sestrom, itd.). Skoro uvek stara država se veliča u odnosu prema tuđim državama, naročito prema turskoj. Ona je kulturnija i moćnija nego što su tadašnje susedne države (na primer, u pesmama: Miloš u Latinima i Smrt vojvode Kajice), ona pruža junački otpor turskim zavojevačima. Narodni pevač se ponosi tom državom kao sopstvenom. Borbu domaće vlastele protiv Turaka pevač ne odvaja od narodne borbe. Za njega je to jedna ista borba. On u samoj činjenici da je nekad postojala moćna domaća država nalazi opravdanje narodnoj borbi, izglede za njen uspeh. On tu činjenicu uvek ističe – da ohrabri, da oduševi, da pokrene na borbu. On kao da govori: eto, imali smo moćnu državu, moćniju i od turske i od latinske, zašto ne bismo mogli opet da je imamo? Ta država – po narodnom pevaču – nikad ne bi propala da nije bilo tako „suđeno", i da nije bilo razbijača i izdajnika. Od toga narodni pevač ne odstupa. On gleda sa simpatijama na kralja Vukašina kao na učesnika u boju na Marici, ali ga bez milosti optužuje kao razbijača Dušanovog carstva. On strašno proklinje Vuka Brankovića za izdaju, koju ovaj nije počinio, ali koju nosi u ime svih onih feudalnih gospodara što su, držeći se više ili manje pasivno, potpadali pod Turke i gubili se među njima. Narodni pevač kao da govori: imali smo nekad moćnu državu, njenoj propasti najviše su doprineli velikaši izdajnici; ako sad svi složno pregnemo, ako među nama ne bude izdajnika, mi ćemo opet stvoriti svoju državu. Kako to da se razume? Pre dolaska Turaka, pa i u prvo vreme turske vladavine, odnos naroda, odnos kmeta prema domaćoj državi, svakako, morao je biti mnogo drukčiji nego posle – u toku turske vladavine. Pre dolaska Turaka kmet je imao prema sebi kao eksploatatora domaćeg feudalca, kmet je državu domaćeg feudalca osećao kao neprijateljsku silu. Teško da je kmet prema toj državi mogao imati simpatija. Po svoj prilici, slično mišljenje o toj državi on je imao i u doba dolaska Turaka, utoliko pre što je njegov položaj tada u nečem bio čak i poboljšan. Po svoj prilici, on se tada nalazio u situaciji sličnoj onoj u kojoj je prikazan Starina Novak u pesmi Starina Novak i knez Bogosav: tamo nepodnošljivi zahtevi proklete Jerine, ovamo obesni turski mladoženja, – nije dobro ni jedno ni drugo. Ali, kad su Turci završili osvajanje naše zemlje, kad su posmicali ili poturčili domaće feudalce, i kad su nakon toga učvrstili svoj sistem nameta, danaka, harača i svakojakih zuluma, – tada je kmet, sirotinja raja, osetivši svu veličinu smrtne opasnosti u kojoj se našao, postepeno počeo da menja i svoj sud o staroj državi, o državi domaćih feudalaca. Postepeno iz njegove svesti iščezavale su rđave strane te države, utoliko lakše što ih više nije podnosio, i ustupale su mesto predstavi o domaćoj državi kao snazi sposobnoj da se suprotstavi turskoj najezdi. Postepeno, uporedo sa turskim zulumima, i velikim delom pod uticajem obnovljene crkvene organizacije, kod raje se formiralo mišljenje da je stara država – njena država. Postepeno je raja počela osećati otpor koji je stara država dala Turcima – kao svoj rođeni otpor. Prinuđena turskim nedelima da traži izlaz u očajničkoj borbi, raja je u samoj činjenici da je nekad postojala moćna država videla jemstvo svoga uspeha ili bar opravdanje svojih napora. Planuo je jedan ustanak, drugi, treći, niz ustanaka; zapodenulo se dugotrajno hajdučko i uskočko vojevanje; nastale su – zajedno sa borbom – seobe iz jednog kraja zemlje u drugi; vršilo se sve tešnje povezivanje celokupne sirotinje raje. Iz zajedničkog stradanja rađala se svest o nužnosti zajedničkog otpora ugnjetaču. A ukoliko je zajednički otpor rastao utoliko se sve jasnije i smelije isticao konačni cilj sukoba: oslobođenje celokupne raje od turskih eksploatatora, stvaranje nezavisne domaće države. Pri svemu tome činjenica da je nekad postojala domaća država imala je ogroman uticaj.
Ogromnim, najvećim delom naša narodna epika u stvari je jedan beskrajni revolucionarni poklič za borbu protiv nasilja, protiv ropstva, protiv nečoveštva. U pesmama svih ciklusa odjekuje jedan isti nepomirljivi, beskompromisni, borbeni zov na žrtve, na pogibiju – radi boljeg, pravednijeg, dostojnijeg života. Čovek ima utisak da to nisu reči, nego vatrene ptice koje lete od naraštaja naraštaju obasjavajući puteve kroz tamu vekova:
Nemoj, sine, govoriti krivo,
ni po babu ni po stričevima.
Strahin-bane, ti sokole srpski,
tvome đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe gođ dođeš vodi.
Volim s tobom časno poginuti
neg' ljubiti na sramotu Turke.
Nek su žive sve junačke glave
koje dižu čete na krajinu!
Rani sina, pak šalji na vojsku:
Srbija se umirit ne može!
Ali revolucionarnost naše epike nije samo u pokličima, u pojedinim rečima. Nje mnogo više ima u sadržini, u likovima i postupcima junaka. Mi smo već obeležili sadržinu, videli smo glavnu temu. U potpunom skladu sa takvom sadržinom, sa takvom temom, stoje likovi i podvizi junaka naše narodne epike. U njima je ovaploćena vekovna borba. Oni su nosioci najdubljih narodnih misli i osećanja. Sav heroizam, sva stradanja, sve želje utkani su u te likove. Između mnogobrojnih podviga u toku decenija i stoleća narod je izdvajao najznačajnije, između nebrojenih patnji najtipičnije, između najrazličitijih herojskih crta najkarakterističnije i zatim ih uopštavao u likovima omiljenih junaka. Pri tom uopštavanju narod je obilno unosio i svoje revolucionarne težnje – pokatkad izražene u fantastičnim odlikama. Poneka ličnost dobila je gorostasnu figuru, neka krila, neka oca i majku u zmaju i vili, neka izuzetnu izdržljivost na mukama, neka izuzetnu hitrinu i okretnost, neka izvanrednu snalažljivost u svakoj situaciji itd. A svaka od tih ličnosti započinjala je svoj veliki život upravo u trenutku kad je na ovaj način stvorena, kad je pesma o njoj progovorila, i svaka je od toga trenutka bila ne izmišljeni lik, nego prvi, najaktivniji borac koji budi revolucionarni odnos prema mučnoj stvarnosti.
Raspirivanju revolucionarnih raspoloženja služi sve, pa čak i religija. Bitka se bije „za krst časni i slobodu zlatnu", protiv polumeseca, a to znači: protiv tuđinaca, haračlija i ubica. Junak je dužan da pomene boga, a bog obavezan da pomogne junaku. Ako se bog okrene protiv junaka, onda je on stari krvnik. U bitku se uvode mrtvi sveci sa zadatkom da raznim čudima uništavaju neprijatelja. Pod zlatnim barjakom na kubetu spava crni zmaj, koji je okrenuo glavu Stambolu te proždire žive Turke. Iz oblaka pada krvavo kamenje i bije po taborima Turke. Planine se klanjaju zemlji i polaze na Stambol. Izdajnik domovine odlazi u pakao:
Opado je svoju braću krasnu
kod Turčina, sile peksijanske;
zato gori lice pod očima.
Ostavljen samom sebi vekovima, bez prijatelja, bez saveznika, okružen ledenom ravnodušnošću „kulturne" Evrope čiji je mir branio, licem u lice sa jednom mračnom silom koja ga je držala za gušu i davila, nemoćan prema prirodi, narod je naprezao sve svoje fizičke i duhovne snage da se održi i ispunjavao tamu svoga života jarkim fantastičnim slikama žuđene pobede. U tim slikama ima i paganskih i hrišćanskih elemenata, ali više paganskih. No, uopšte uzevši, religiozne predstave u našoj epici imaju veoma malo mesta. One su tu više kao nekakav ukras. Malo se polaže, kad je pobeda u pitanju, na pomoć od boga, vila, zmajeva itd. Cela vera u pobedu zasniva se na ljudskom heroizmu. U tome je i izuzetna snaga realizma naše narodne epike.
Gorki je kazao da je kolektivu „svojstvena svest o besmrtnosti i uverenost u pobedu nad svim neprijateljskim silama". Tom svešću i uverenošću određena je sadržina i jedinstvo celokupne naše junačke poezije.